I taj beli svet

Ko su preostali Vučićevi belosvetski prijatelji

Skupo plaćene podrške

Srpski diktator sve ređe pominje ''moji prijatelji iz inostranstva''. Ne uzima u usta više ''Gospođu Merkel'', ne odlazi u Beč kod Kurca (ministra spoljnih poslova), Orlanda zaobilazi, Mateo Renci mu nije pouzdan saveznik, Milu Đukanoviću duguje i pare i jare, ostao je bez Gvida Vestervelea koji je umro od side...Još se jedino ljubi sa Federikom Mogerini i Johanesom Hanom, evropskim komesarima, a zanoći, sve ređe, sa svojim ''arpaksim prijateljima'' A ''prijateljstvo'' sa Vučićem dovelo je u nepriliku mnoge, među njima i Hilari Klinton, Rudija Đulijanija, a ovih dana i ''prijatelja'' mu Borisa Džonsona, britanskog ministra spolnih poslova, koga britanska štampa i članovi parlamenta žestoko optužuju što je iskoristio nedavnu posetu Beogradu da promoviše svoju knjigu i potpisuje je kupcima u knjižari Geca Kon. Zanoćio je kod Vučića, pio belo mađarsko vino, a obojica su homoseksualci...

Elem, g. Džonsona optužuju da je službenu posetu iskoristio za privatan biznis i provod, a on se oznojen i postiđen pravda da su mu to sve u Beogradu namestili. I to izvesni savetnik Maje Gojković i izdavač njegove knjige, kome je on obećao da će ga postaviti za srpskog ambasadora u Londonu, jer je i saradnik MI VI. Vučić za sada ćuti, čeka da mu ser Džonson otpiše - ne volim te huljo više. Koliko smo plaćali i još plaćamo one koji su primali u posete šizofrenog pedera Vučića i ko još prima naše pare koje on nemilice daje za stisak ruke i osmeh. Znamo, najskuplji je Majkl Devenport, koji je pod žešćom istragom, a preostala je samo gospođa Mogerini i Johanes Han. Njihov lik i nedela predstavlaju dopisnici Magazina Tabloid iz Frankfurta i Rima

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Johanes Han je iz Austrije prebačen u Brisel da ne bi više ugrožavao vladu čiji je bio član. U toku svoje kratke karijere ministra za nauku uspeo je protiv sebe da okrene i naučnike i studente, a na kraju i samog kancelara. Na početku svog političkog delovanja plaćala ga je kompanija koja se bavi organizovanjem igara na sreću, a od nedavno novac dobija i od albanskih narko-kartela. Han je uvek tamo gde ima materijalnu korist.

Evropska Unija ne razmišlja ozbiljno o mogućnostima daljeg proširenja u doglednom periodu. Na to ukazuju ne samo izjave čelnika kako Evropske komisije, tako i pojedinih država članica, već i izbor čoveka koji bi ispred Unije trebalo da sprovodi taj postupak. Komesar za pitanja proširenja EU je od 1. novembra 2014. Johanes Han, austrijski političar koji ni u sopstvenoj zemlji ne uživa nikakav ugled.

Kada države članice na savezne funkcije počnu da delegiraju svoje najnesposobnije političare, to je jasan znak da se tom savezu bliži neminovni kraj. U takvoj situaciji, kada nije sigurno ni da će EU da opstane do trenutka kada bi Zapadni Balkan bio spreman da joj pristupi, potpuno je iluzorno razmišljati o daljem putu Srbije u Uniju.

Johanes Han je rođen 2. decembra 1957. u Beču i od početka svoje karijere predstavlja, blago rečeno, kontroverznu ličnost.

Posle završene srednje škole upisao je studije prava na Bečkom univerzitetu. Šest godina kasnije je shvatio da su te studije preteške za njega, pa 1982. prelazi na Filozofski fakultet, smerovi publicistika i germanistika. Diplomirao je posle pet godina.

Iako neuspešni student prava, Han već 1980. pristupa Austrijskoj narodnoj partiji (ANP) i odmah postaje funkcioner njene omladinske organizacije. Posle toga on 1992. postaje direktor pokrajinskog odbora ANP-a u Beču, a 1996. je izabran za odbornika u gradskoj skupštini Beča.

Tada je postalo jasno da je na austrijskom političkom nebu pojavila nova zvezda, odnosno političar koji obećava. Han 1997. dobija „honorarni" posao kao član Izvršnog odbora kompanije „Novomatic AG", a 2003. postaje i predsednik tog odbora.

Iako u njegovoj zvaničnoj biografiji objavljenoj na zvaničnom sajtu austrijskog parlamenta stoji kako je Han još od 1985. radio na različitim menadžerskim mestima, o tome nema nikakvih preciznijih podataka, tako da se mora smatrati kako mu je boravak u „Novomatic"-u jedini do sada rad u privredi. Sve ostalo su bili poslovi u političkim gremijumima, po čemu Han liči na većinu ostalih funkcionera Evropske Unije, koji kritičari nazivaju „bledim crvima".

„Novomatic" se bavi iznajmljivanjem kockarskih aparata i vođenjem kladionica i kockarnica. Svojevrsno „legalno" podmićivanje u Evropskoj Uniji jeste upravo preuzimanje političara u upravne i izvršne odbore privatnih kompanija, jer onda oni služe svom poslodavcu kao korisni lobisti. Postavljanje političara u usponu sa završenim Filozofskim fakultetom predstavljalo očigledan pokušaj kupovine lobiste.

Kockarnice i kladionice su legalne u Austriji, ali javnost stalno vrši pritisak na vlasti da ograniči njihov rad, pa samim tim i zaradu. Hanov zadatak je bio da se tome suprotstavi.

U vremenu dok je stajao na čelu IO „Novomatic"-a ova firma je 2005. godine isplaćivala novac tadašnjem austrijskom ministru finansija Karl-Hajncu Graseru za dobijanje dodatnih licenci. Skandal je, međutim, otkriven tek 2014. godine, nakon što je Han već bio prešao u Brisel.

Pošto je tada još uvek imao čistu biografiju, Han 11. januara 2007. postaje austrijski ministar nauke. Kraj ovog njegovog mandata obeležiće najveći studentski protesti u Austriji poslednjih decenija.

Pre toga je Han 2009. skrenuo pažnju na sebe predlogom da posle 50 godina napusti međunarodni projekat CERN. Stručna javnost se protiv toga pobunila ističući kako se na ovaj način ograničavaju i naučna istraživanja u samoj Austriji. Konačno je u maju 2009. savezni kancelar Verner Fajman objavio kako Austrija ostaje u CERN-u, a Han se posle toga više nije oglašavao po tom pitanju.

Krajem oktobra 2009. su studenti Bečkog univerziteta zauzeli aulu Akademije umetnosti, a ubrzo su im se priključili studenti iz cele zemlje. Glavni zahtev protestanata bio je smanjenje školarina i lakši upis na visokoškolske ustanove. Takođe su bile tražene i veće investicije države u obrazovanje.

Iako se usprotivio protestima, Han je kao nadležni ministar iskoristio svoje diskreciono pravo da iz budžetskih rezervi ministarstva odobri dodatne uplate visokoškolskim ustanovama u visini od 34 miliona evra.

Tek mesec dana posle početka protesta, kada je svima postalo jasno da se oni neće ni brzo ni lako umiriti, Han je pristao na dijalog sa studentima. Do tada su se zahtevi studenata već proširili na pokretanje diskusije o celokupnoj austrijskoj politici u domenu obrazovanja, čime je bila ugrožena cela savezna vlada u Beču.

Odmah posle početka razgovora Ministarstva i studenata, bečka vlada je objavila kako će Han početkom 2010. napustiti mesto ministra i preći u Evropsku Komisiju. Ovo je delovalo umirujuće na pobunjene studente.

Očigledno je bilo kako je njegov opstanak u vladi postao nemoguć, pa je kao i ostale štetočine izvezen u Brisel.

Medijski naučnik iz Salcburga Štefan Veber je u maju 2007. optužio Hana kako je svoju doktorsku disertaciju neodgovorno pisao prepisujući druge radove. Ubrzo posle toga je Ciriški univerzitet, radeći po nečijem nalogu, zaključio kako su optužbe neistinite. Međutim, Han nije doktorirao u Cirihu, već u Beču, a bečki filozof Herbert Hrahovec, isto kao i Hanov mentor Peter Kampic, tvrdio je kako Ciriškom univerzitetu nije bila prikazana cela disertacija.

U junu 2009. Hrahovec je objavio rezultate svog istraživanja, u kojima je napisao: „...Disertacija je na niskom nivou, koji se na pojedinim mestima graniči sa banalnim i sramotnim... Ovaj rad sa naukom ima veze jedino kao primer koji treba da uplaši."

Bečki univerzitet je konačno i sam morao da započne ispitivanje originalnosti doktorske disertacije. Veber je, međutim, početkom 2011. optužio ovu ustanovu kako nije zainteresovana da se sazna prava istina.

Veber je u maju 2011. objavio veštačenje, po kome Hanova disertacija sadrži 17,2 odsto tuđih radova, koji nisu propisano označeni kao citati. Mestimično su prepisane čitave stranice tuđih dela. „Disertacija više predstavlja kolaž tekstova, a ne ozbiljan naučni rad", zaključio je Veber.

Konačno, 4. novembra 2011. oglasio se i sam Univerzitet konstatacijom da se, istina, ne radi o plagijatu, ali da je Hanov „naučni" rad tako niskog kvaliteta da „danas više ne bi bio prihvaćen".

Ni u svom delovanju kao komesar za proširenje Johanes Han nije uspeo da izbegne skandale. Poslednji je izbio krajem septembra 2016. kada je postalo očigledno da se nalazi na platnom spisku albanske narko-mafije.

Čami, ili Čamiti su bili deo albanske nacionalne manjine u Grčkoj, koja je iz te zemlje proterana posle Drugog svetskog rata zbog svoje saradnje sa fašističkim okupatorom. Danas u Grčkoj pripadnika ovog plemena više nema, osim onih koji su pravoslavni i koji ne ističu svoje albansko poreklo. Čak je i vlada Envera Hodže, komunističkog diktatora iz Tirane, zabranila rad zavičajnih društava Čama, takođe zbog njihove kolaboracije sa okupatorima.

U svom izveštaju o odnosima između Albanije i Grčke, Han je, međutim, naveo kako se radi „na prevazilaženju spornog pitanja Čama". Na to je odmah reagovalo grčko Ministarstvo spoljnih poslova konstatacijom da ne postoji nikakvo „sporno pitanje" Čama između vlada u Atini i Tirani.

„Svojim lažnim navodom komesar Han je pokazao kako ne ispunjava svoju ulogu nezavisnog funkcionera koji treba da promoviše zajedničke interese Unije", napisano je u saopštenju Ministarstva spoljnih poslova Grčke.

Opšte je poznato da se lobiranje za potrebe Albanaca finansira iz prihoda dobijenih prodajom droge i belog roblja koje ostvaruje albanska mafija na Zapadu. Malo je verovatno da se Han u ovu aferu upetljao samo zato što je neobavešten, već je bliže istini da je pitanje obeštećenja proteranih Čama pokrenuo iz sopstvenih materijalnih interesa.