Da se ne zaboravi

Još nekoliko činjenica i komentara o Brionskom plenumu i glavnom junaku: Titu! (36)

Maršalov plan

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma" (ali i o dugoročnim posledicama ovog događaja), na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Neke komparacije i presedani: general -major Ljubodrag Đurić, sekretar SIV-a bio je na Šestom kongresu SKJ 1952. u Zagrebu, zbog svoje diskusije-optužbe Petra Stambolića, isključen iz Partije. On se žalio Sedmom kongresu i Kongres ga je vratio u Partiju sa neprekinutim stažom! Nameću se i neke komparacije između Đilasovoga odstranjenja iz CK SKJ 1954. godine i sada Rankovićevoga udaljavanja iz „Titovoga dvora!"...

I zgrada u kojoj je bio Plenum o Đilasu i vila Titova u Užičkoj 15. u Beogradu, u kojoj je Tito saopštio o prisluškivanju, bile su okružene masom vojnika na noževima na puškama, što je bio znak da je Tito i vojsku angažovao i zaplašio učesnike tih sastanaka, kao da je reč o diverzantima, mogućim pučista, šta li?

Kad je bila sednica Predsedništva CK SKJ u Karađorđevu o Savki Dabčević-Kučar i Miki Tripalu, koje je Tito najurio, Savka je molila da ode ranije u Zagreb da bi sprečila eventualne demonstracije, proteste protiv tih odluka. Tito joj je hladnokrvno kazao: „...Nema potrebe za tim. Sve je to sada pod kontrolom vojske, Zagrebačke vojne oblasti, pod komandom general-pukovnika Đoke Jovanića!" Hoću da kažem: Tito je često upotrebljavao vojsku i kad su donošene neke odluke u Partiji, na partijskim sastancima. Više je to radio da zaplaši učesnike nego što je računao na neke akcije koje bi vojska mogla da osujeti!

A, kakve su sve vojne akcije, pokreti trupa itd. bili za vreme održavanja Brionskoga plenuma! Neke „poverljive"depeše o mogućim „pučističkim" akcijama u Beogradu pred Brionski plenum, i ja sam po službenoj dužnosti dobijao. A radilo se o izmišljenim ili u nekim slučajevima u Titovom angažmanu kreiranih „pokreta nekih džipova vojnih, itd."

Tito dakle nije hteo nikada da ni minimum nečega njega iznenadi, a najčešće tim smišljenim vojnim akcijama, manifestacijama, svesno je želeo i uspevao, da zaplaši sve učesnike, i članove CK SKJ i članove Predsedništva ili Izvršnoga komiteta CK SKJ.

Druga sličnost, istovetnost između Đilasa i Rankovića i Tita je sledeće: Đilas je u zatvoru, jedne zime smrzava se u ćeliji. Ranković o tome referiše na sednici Izvršnoga komiteta CK SKJ i predlaže da Đilasu odobre jednu grejalicu. Tito na to: "...A ne, to nikako. Nek' se Đido malo rashladi!" I nije odobrena upotreba grejalice!

Dakle Tito o svoja dva najbliža drugara, saradnika, decenijama zajedno, ali sada veli: "...A ne, ne, to nikako! -Nek se Đido malo rashladi!". A Veli Devi poručuje, objašnjava: "...Da je Ranković u zatvoru imao bi osećaj narodnog heroja, osećao bi se lakše. Ovako je niko i ništa. Za njega je to gora situacija!"

Dakle, u oba slučaja krajnje neljudski prema svojim najbližim saradnicima!

Ali, on je u oba slučaja, kao i u mnogim drugim, želeo da zaplaši druge oko sebe, šta ih čeka ako budu pod njegovom packom. I uspevao je u tome! Razlike između ponašanja Đilasovog i Rankovićevog: Ranković nije bio u zatvoru (objasnio sam motive Titove abolicije), Đilas je bio u zatvoru, ali mnogo godina kasnije, ne zbog onoga šta je bilo na njegovom plenumu, nego kasnijih godina njegovo neko publikovanje u inostranstvu. Ranković nije želeo da se služi stranim sredstvima informisanja, o tome kasnije više.

U razgovoru sa delegacijom Kosova i Metohije, bilo je reči i o tzv. Akciji skupljanja oružja na Kosovu i Metohiji-bilo je mnogo oružja u rukama Šiptara, bila je procena da oni, pod uticajem Albanije, možda i SSSR-a, mogu u datom trenutku i bunu da dignu. Zbog te opasnosti odlučeno je, i sa Titovim znanjem i odobrenjem, da OZNA i Korpus narodne odbrane prisilno oduzmu to oružje od pojedinaca.

Svakako, bilo je i zloupotreba u tim akcijama. O svemu tome ni reči nije bilo na Brionskome plenumu, jer je diskusija o tome bila nepredvidljiva. Ali svom žestinom to pitanje je pokrenuto na VI plenumu CK SK Srbije, i evo sada u razgovorima sa Titom.

Da se podsetimo: a) odmah po oslobođenju Beograda OZNA je pohapsila stotine i stotine Beograđana. Moj školski drug Prokupčanin Branko Branković bio je u OZNI odmah po oslobođenju Beograda, učestvovao je u hapšenju i streljanju tih ljudi, razume se: sve bez suđenja. Pričao mi je o tome i o sledećem: "...Jedne noći dođe drug Tito u posetu nama u Centralnom zatvoru gde smo držali pohapšene. I poruči nam: OZNOV-ci moji dragi, streljajte sve te, bez milosti, to su naši klasni neprijatelji!"

Tito je sam doneo odluku o streljanju svih zarobljenih Nemaca, ustaša, četnika, ljotićevaca, belogardejaca i inih na granici Slovenije i Austrije. I tu je svoju odluku odmah telefonom saopštio Kosti Nađu, komandantu Treće armije, koja je zarobila sve te ljude. I Nađ je naredbu Vrhovnoga komandanta danima izvršavao-streljanje oko Kočevskog roga, Blajburga i drugih mesta na granici Slovenije i Austrije.

Konačno, osnivanje Golog otoka nije bilo bez Titove naredbe, uputstva. A, ni mučenje, fizičko i psihičko, godinama, hiljade i hiljade zatvorenika, najviše Crnogoraca i Srba. Mnogi su kosti svoje ostavili na Golom otoku, a oni koji su kasnije pušteni svi su bili u obavezi da rade za OZNU, UDBU celog života, i radili su. Nevoljno, ali su svaki zadatak, provokaciju, prijavu, itd. Izvršavali.

O ovim trima akcijama u kojima je desetine hiljada streljano, mučeno do besvesti, bez suđenja i presuda redovnih sudova ni reč nije kazano ni na Brionskome, ni na srpskom plenumu, niti plenumima drugih republika!

O skupljanju oružja na Kosovu i Metohiji i Prizrenskom procesu, po službenoj dužnosti, ušao sam u „električno varničenje". Nekoliko meseci pred Brionski plenum, kao stranke, primio sam na razgovor i nekoliko drugara Šiptara! Svi su se jadali kako su bili zlostavljani u tim prilikama i ni sami nisu znali da formulišu šta sada od Kabineta Jovana Veselinova očekuju, šta mole. Poseban mi je uzbudljiv razgovor bio sa jednim od njih, koji mi je pričao o mučenjima, pa i sledeće: "...Najteže torture su bile kad su mi struju, preko električnih vodova, puštali po telu, posebno po glavi". Potresao sam se tada dok mi je taj Šiptar pričao o tome, i gledao sam ga kako i sada, dok mi priča o tome, jezivo deluje. Ta mi se slika duboko urezala u svest, pamćenje.

Jedne noći, deset godina kasnije, kad je policija očigledno počela da me proganja, ležim pored supruge, i odjednom se setim te priče o puštanju struje kroz telo, posebno kroz glavu, i toga trenutka se silno uplašim i dobijem nervni slom. Od tada je počela teška depresija da me davi, i trajalo je to pune tri godine. Velika bi priča bila šta sam sve za to vreme istrpeo, na kakve psihičke muke svaljivao. O tome možda drugom, posebnom pričom, tekstom.

U Kraljevini Jugoslaviji nije postojala oblast ili autonomna oblast Kosova i Metohije. Veći deo današnje teritorija Kosova i Metohije, sa Prištinom, pripadao je Vardarskoj banovini (sedište banovine-Skoplje). U sastav Vardarske banovine bio je i deo juga Srbije, uključivo i grad Leskovac. Podujevo i teritorija današnje opštine Leposavić i drugi delovi, pripadali su Moravskoj banovini (sedište banovine-Niš), a, konačno, Peć i okolina, deo Metohije, pripadali su Zetskoj banovini (sedište banovine-Cetinje).

Pre drugog svetskog rata i za vreme rata teritorija Kosova i Metohije po partijskoj liniji, organizaciji Komunističke partije Jugoslavije, bila je u „okrilju" Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru!

Posle oslobođenja, 1945. godine kada je osnovana Komunistička Partija Srbije, na čelu sa Centralnim komitetom KP Srbije (Hrvatska i Slovenija imale su i pre rata „svoju" komunističku partiju na čelu sa centralnim komitetima) i kad su utvrđivane granice republike Srbije formirana je autonomna oblast Kosova i Metohije-isto i autonomna pokrajina Vojvodine, i te dve samostalne autonomne tvorevine, odlukama svojih glavnih odbora, narodno-oslobodilačkih odbora, tj. skupština, ušle su u sastav Narodne republike Srbije.

Bilo je ozbiljnih predloga i zahteva da u okviru Hrvatske Dalmacija bude autonomna pokrajina. Bilo je predloga i zahteva da i Slavonija ima status neke autonomije, a takođe i Lika, Kordun i drugi krajevi koje su naseljavali uglavnom Srbi i koji su krajevi bili velikim delom na strani Narodno-oslobodilačke borbe; u drugim delovima Hrvatske mahom je većina bila u ustaškim jedinicama. Međutim, niti jedan od ovih zahteva nisu usvojeni. Usvojen je stav da autonomne oblasti i pokrajine budu samo u Srbiji.

U to vreme neki „glavari" Crne Gore, posebno Marko Vujačić, koji je bio i potpredsednik AVNOJ-a, uporno su predlagali da Peć sa okolinom pripadne Crnoj Gori (posle Podgorice, Peć je tada bio najveći crnogorski grad!) Vujačić je inače predlagao da Crnoj Gori pripadnu i srezovi: Andrijevica, Berane, Mojkovac, Bijelo Polje, koji su bili u sastavu Sandžaka, što je prihvaćeno, ali ne i Vujačićev predlog da Crnoj Gori pripadnu i Priboj, Prijepolje, koji su sa Sjenicom, Tutinom, Novim Pazarom, Raškom ušli u sastav Srbije.

Što se tiče Vojvodine bilo je kako sledi: razmišljalo se pre rata u Politbirou CK KPJ (Tito, Kardelj, Ranković, Đilas) da Vojvodina bude eventualno sedma republika u Jugoslaviji, jer je u Vojvodini pre rata živelo brojno stanovništvo: Nemaca, Mađara, pa i Hrvata i drugih; Srbi su tada činili oko 32% stanovništva Vojvodine.

Tačnije, ne sedma, nego šesta republika, jer je bio stav sve do odluke Drugog zasedanja AVNOJ-a, kraj novembra 1943. u Jajcu, da Bosna i Hercegovina bude autonomna pokrajina u sastavu Srbije, jer je tada od ukupnog stanovništva u BIH Srba bilo oko 42%. Ova rezonovanja zasnivala su se na ugledanju na Ustav SSSR-a iz 1936.godine:savezne republike, autonomne republike u sastavu saveznih republika, autonomne oblasti u sastavu saveznih republika....U tome pogledu, po mom mišljenju, greši Borislav Jović kada tvrdi, već nekoliko puta javno piše i objavljuje, da je federacija Jugoslavije veštačka tvorevina i da je treba rasturiti, kako su glasile odluke Drezdenskog kongresa KPJ iz 1928. godine.

Čini mi se da se Jovićevo stanovište zasniva na jednoj logičkoj premisi: Post hoc ergo propter hoc! (Posle toga, dakle zbog toga).

U ovom slučaju: ako se SFRJ razbila, razbili su je unutrašnji akteri, ali i spoljni, posle odluka Drezdenskog kongresa, ne znači da se razbila (ili kako su neki zapadni akteri koji su odmah priznali samostalnost Slovenije i Hrvatske, konačno na kraju i Kosovo i Metohiju-govorili da se SFRJ „rastočila") zbog tih odluka Drezdenskog kongresa KPJ iz 1928. godine. To je vrlo obimna tema, i na njoj se ovom prilikom neću zadržavati (drugom prilikom možda!).

Kad je usvojen Ustav FNRJ 1946. godine, dakle i po tome ustavu Vojvodine, Kosovo i Metohija i veći deo bivše „autonomne oblasti Sandžaka", koja je takođe ranije bila po partijskoj liniji „pod kapom" Pokrajinskoga komiteta KPJ za Crnu Goru ili u sastavu Srbije... Milovan Đilas, kako mi je sam pričao, kliknuo je: "Pobeda velikosrpske politike!" Možda nije on jedini tako mislio, ali...

Posle oslobođenja, 1945. godine na Kosovu i Metohiji stalno je bilo turbuletno stanje: odmah 1945. tzv. Drenička pobuna, kasnije česti nemiri, posebno za vreme trajanja dejstva politike Albanije, i ne samo Albanije, u skladu sa odlukama Rezolucije Informacionoga biroa, dakle SSSR i drugih istočno-evropskih zemalja.

I policija i vojska, i Partija, i svi aktivisti politički na Kosovu i Metohiji, stalno su imali pune ruke posla. Već sam pomenuo: u toj i takvoj situaciji sigurno je bilo i „prekoračenja zakonskih ovlašćenja" organa vlasti i reda. Bitno je sledeće: ništa odlučnije na Kosovu i Metohiji nije preduzimano bez Titove saglasnosti, njegovoga ovlašćenja, što je samo po sebi razumljivo.

Međutim, posle Brionskoga plenuma svaljeno je drvlje i kamenje na policiju i druge organe vlasti na Kosovu i Metohiji, a za sve je okrivljivana tobožnja politika i koncepcija Rankovića i drugih pojedinaca koji su izrikom ili tzv. konkludentnim potezima imenovani, razume se - sve samo Srba i Srbije.

Posle Brionskoga plenuma skoro svakih 20 dana Kardelj je liferovao tzv. amandmane na Ustav SFRJ iz 1963. godine. Sve tako, razume se, uz Titov blagoslov i generalni nalog, do novog ustava SFRJ usvojenog 1974. godine.

O toj smišljenoj, često zakulisnoj, zaobilaznoj, često jasnom i otvorenom, politikom, pre svega sve na slabljene ustavnoga i državnoga položaja Srbije-drugom prilikom detaljnije. Sada samo konstatujem: ako je reč o ustavnom položaju autonomnih pokrajina i oblasti, prvo, autonomna oblast Kosovo i Metohija podignuto je na rang pokrajine. Delegati Kosova i Metohije (kao i Vojvodine) ranije su bili sastavni deo delegacije Srbije u Veću naroda Savezne narodne skupštine, po Ustavu iz 1974. bili su samostalni delegati, ravnopravni sa delegacijom republika.

Jednostavno: po svim ranijim ustavima Jugoslavije, sva sadržina ovlašćenja autonomne pokrajine Vojvodine i autonomne oblasti Kosova i Metohije bila su kreacija Srbije. Po ustavu iz 1974. sve je to prešlo u nadležnost, sadržinu ustava Jugoslavije. U konačnome, republika Srbija ništa od propisa nije mogla da donese bez saglasnosti, odobrenja tih propisa, pravila, od strane Republike Srbije. Bilo je to u praksi dovedeno do apsurda! Ali osnovno je „na terenu" bilo: osuda srpskih vlasti, posebno policije, za sve i svašta, i za progone nekih otvorenih državnih neprijatelja. I što je još teže-počeo je masovniji progon i iseljavanje Srba i Crnogoraca sa teritorije Kosova i Metohije.

Kad je dogorelo do nokata rukovodstvo Srbije je sve to notiralo u poznatoj „plavoj knjizi"-osnovni zaključak je bio: mora se promeniti Savezni ustav i povratiti pravo i obaveza republike Srbije da mnogo toga ona reguliše i na teritoriji svojih pokrajina-Vojvodine i Kosova i Metohije. Centralna stvar je bilo stanje ma Kosovu i Metohiji, koja je u toj knjizi ocenjena i argumentima potkrepljeno kao loše stanje na Kosovu i Metohiji. Rukovodstvo Srbije odredilo je da Petar Stambolić, kao višedecenijski funkcioner u Srbiji i Jugoslaviji, i posebno-najdosledniji Titovac u celom posleratnom periodu, ode kod Tita: upozna ga sa osnovnim problemima i posebno sa neizbežnošću promene Saveznoga ustava u delu koji je obezvlastio republiku Srbiju da na celoj svojoj teritoriji reguliše osnovna prava, položaj, ravnopravni, pojedinaca, i Srba i Albanaca i drugih nacionalnosti.

Stambolić je otišao kod Tita u njegovu rezidenciju u Užičkoj br.15 u Beogradu, na Dedinju da mu referiše zaključke rukovodstva Srbije, i moli za njegovu, Titovu saglasnost da se odgovarajuće odredbe saveznoga ustava izmene i da se tim promenama omogući pravo i obaveza republike Srbije za dejstvovanje na celoj teritoriji Srbije, dakle i autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova i Metohije. U protivnom idemo svi u „tandariju!"

Tito je bio bolestan, ležao je u krevetu kad ga je posetio Stambolić. Saslušao je Stambolića ali je kategorički odbio da se ma i jedno slovo u ustavu Jugoslavije o položaju autonomnih pokrajina menja! I Srbi su po ko zna koji put „savili šipke", ućutali, nastavljeno je ranije loše, čak eksplozivno stanje na Kosovu i Metohiji, posebno što se tiče položaja Srba i Crnogoraca.

Posle oslobođenja, 1945-47 bila je pesma, koju sam i ja, kao SKOJ-evski rukovodilac, pevušio sam ili u društvu: "...Drug je Tito zaslužio/Da je njegov Balkan cio/Balkan cio/I Evrope jedan dio!" Odnosilo se to na sledeće: računalo se da će se Albanija priključiti Jugoslaviji, pa dalje da će se Makedoniji, ergo Jugoslaviji, pripojiti deo Egejske Makedonije (Grčka) i deo Pirinske Makedonije(Bugarska), a što se tiče dela Evrope mislilo se: na deo Koruške u Austriji, gde živi znatan broj Slovenaca, i delova Italije oko Trsta, i sam Trst.

Od tih kombinacija, aspiracija nije bilo ništa, ili skoro ništa-Jugoslaviji su pripojena neka ostrva na Jadranu, koja su dotle pripadala Italiji, kao "sili osovine" (trojni savez: Nemačka-Japan-Italija).

Kad govorim (o) o Kosovu i Metohiji da spomenem, u krugovima bliskim Titu, širenu vest: Tito je računao da se sada Albanija priključi SFRJ, ali da u njen sastav, sastav Albanije, uđe Kosovo i Metohija, i da konačno:Priština, a ne Tirana, bude glavni grad republike Albanije.

Tito bi onda „bio car na Balkanu"-citiram reči Titovog svojevremeno šefa kabineta Mirka Milutinovića. Te sam reči, ocene o „Titu kao caru Balkana" od njega čuo, a mislim da ih je Milutinović na adekvatan način apostrofirao u svojoj obimnoj knjizi memoara.

Inače, znam: ta je eventualna ideja bila sa osmesima na licu komentarisana od strane Albanaca, funkcionera na Kosovu i Metohiji, koje sam ja dobro poznavao, pre svega mislim na Kolj Široku, Fadilj Hodžu, Aliju Šukriju...

Bilo je rezonovanje: Priština je više urbanizovana od Tirane, na Kosovu i Metohiji je razvijeno radničko i društveno samoupravljanje, na Kosovu i Metohiji ima nekoliko značajnijih privrednih kolektiva („Trepča", rudnik uglja, pa tekstilna industrija itd.), a osnovno je: funkcioneri sa Kosova i Metohije imaju bogatije iskustvo u poslovima sa inostranstvom, imaju više iskustva i tako da kažem: „šlifa" diplomatskoga , itd. i bilo bi prirodno da oni i Priština budu vrhovni funkcioneri, odnosno glavni grad te ujedinjene države Albanije i Kosova i Metohije.

Ta ideja nije zaživela i po mome sudu, bila bi pogubna u perspektivi, ili, kako neki zapadnjaci govore, „rastočila bi se", kao i Slovenija i Hrvatska i druge republike SFRJ, tako bi i ta republika Albanija (u kojoj je po ustavu Jugoslavije i Kosovo i Metohija), odlučila da se osamostali. Zapad bi i nju rado i brzo priznao kao samostalnu državu, a time bi Kosovo i Metohija definitivno bila van Srbije i kao takvo i međunarodno priznato. A, to bi bila lošija situacija za Srbiju i Srbe od sadašnje, kada Kosovo i Metohiju Ujedinjene nacije svojom Rezolucijom 1244. priznaju kao sastavni deo države Srbije. Osim UN i mnoge druge države, posebno dve vodeće svetske sile i stalne članice Saveta Bezbednosti-Rusija i Kina. Siguran sam u jedno: Titu je godila priča, makar u najužim krugovima, o njemu kao caru na Balkanu!

O njegovim megalomanskim ali i u realnosti delimično ostvarenim, ličnim ambicijama: doživotni predsednik Jugoslavije, doživotni predsednik Saveza komunista Jugoslavije, doživotni vrhovni komandant oružanih snaga Jugoslavije-u sledećem nastavku.

Za kraj ovoga dela pitanje i odgovor: Od kada Titu tolika moć da bude kako on hoće i da celo rukovodstvo Srbije, koje je stajalo iza zahteva, predloga, koje je Petar Stambolić izneo Titu i da se srpsko rukovodstvo tome Titovom stavu bespogovorno prikloni?

Jednostavno: Tito je mogao da nahuška Hrvatsku i Sloveniju, pre svega te dve republike, da dignu dreku protiv zahteva Srbije kvalifikujući te zahteve „povampiranim srpskim hegemonizmom", i da u Saveznoj skupštini budu protiv tih srpskih zahteva. Drugo, Tito je u krajnjem mogao da odbije da potpiše eventualne promene saveznoga ustava u duhu zahteva Srbije, a bez potpisa predsednika republike Jugoslavije, po ustavu, promena ustava ne može da stupi na pravnu snagu! Promulgacija!

Sve je smišljeno, iskomponovano, a Brionski plenum i galama nastala posle toga plenuma, olakšala je usvajanje ustava iz 1974. godine i u njemu skoro ponižavajući položaj republike Srbije i njenoga rukovodstva. Ona je konačno uvidela svoje zablude, pogrešne kalkulacije, ali onom: „Dala baba groš da se uhvati u kolo, sada bi dala dva da je puste iz kola..."

(Nastavak u sledećem broju)