Poljoprivreda

Agrar, demografija i strategija

Srbija gubi još jedno Kosovo

Uz negativni demografski trend, jedan od ključnih problema današnjeg sela je i njegov loš ekonomski položaj, usitnjenost poseda i sve brojnija staračka domaćinstva, a najveći problemi su u brdsko-planinskim regionima. Potrebno je promeniti strukturu proizvodnje i preorijentisati proizvođače kroz udruživanje. Zadruge se moraju reorganizovati i udruživati u viši nivo kako bi izdržale i pratile izazove savremene proizvodnje i tržišta

Arpad Nađ

Od ukupno 4.709 naselja u Srbiji, oko 1.200 njih je u fazi potpunog nestajanja, dok je njihova ukupna površina veličine Kosova i Metohije, poruka je dvodnevnog sedmog ekonomskog Forumu "Hrana za Evropu" održanog u Vrdniku. Na ovom skupu prvi put se čulo u kom pravcu će se u ovoj oblasti Srbija razvijati do 2040. godine.

Uz negativni demografski trend, jedan od ključnih problema današnjeg sela je i njegov loš ekonomski položaj, usitnjenost poseda i sve brojnija staračka domaćinstva, a najveći problemi su u brdsko-planinskim regionima, istakao je na Forumu predsednik Akademijskog odbora za selo Srpske akademija nauka i umetnosti akademik Dragan Škorić. U Srbiji ima više od 50.000 praznih kuća i još tri puta toliko koje su van upotrebe, naveo Škorić podatke iz studije SANU, (autora B. Gulana) o propadanju sela u Srbiji.

Bez pošte, asfalta, škola i vrtića

Akademik Dragan Škorić objašnjava da od 4.709 naselja-sela u Srbiji, čak 1.200 je u fazi nestajanja jer svako to selo ima manje od po 100 stanovnika, a čak u 86 odsto sela se smanjuje broj žitelja. Poštu, navodi on, nema 2.000 njih, oko 500 nema asfaltni put i vezu sa svetom, u 2.700 ne postoji dečji vrtić, 230 sela nema osnovnu školu, a 173 škole pohađa samo po jedan đak. Samo u oblasti stočarstva kada je reč o potencijalu, srpska sela bi mogla da ostvare 24 milijarde dolara do 2040. godine.

Rezultati popisa stanovništva Srbije 2017.:

2.487,886 domaćinstava;

7.163.034 stanovnika;

Van gradskih sredina živi 2.914.990 stanovnika (40,5 odsto);

• U Srbiji svake godine više umre nego što se rodi oko 40.000 stanovnika. Od toga je u Vojvodini 12.000! Dakle, nestane po jedna varoš;

• Ako se tako nastavi Srbija već 2225. godine neće imati svojih žitelja na ovim prostorima;

• Na njenom području živeće neki drugi narodi! Za čoveka je to dug period, ali za istoriju nije!

• U Srbiji čak 73 odsto sela nema dom kulture ni biblioteku;

• U Srbiji je danas oko 50 praznih naselja, dok 85 njih ima manje od po deset stanovnika;

• U naseljima se nalazi 50.000 praznih kuća, a na još 150.000 piše da trenutno niko u njima ne živi;

• Poštu nema 2.000 sela;

• Čak 173 osnovne škole, 2015. godine, imale su po jednog đaka;

• Čak 500 sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom;

• U 400 sela u Srbiji nema ni prodavnice! Žitelji moraju na put da kupe hranu;

• U 2.760 sela nema vrtića;

• U 230 sela nema osnovne škole;

• Srpsko selo karakteriše i nešto starije stanovništvo (43,6 godina) nego što je ono u gradu (41,3);

• U dve trećine sela nema ambulante;

• Danas u Srbiji ima više od 200 sela bez ijednog stanovnika mlađeg od 20 godina, a više od polovine stanovništva u zemlji živi na selu;

• U Srbiji ima oko 631.000 gazdinstava (stočarstvom se bavi 330.000 njih). Republika Srbija raspolaže sa 5.097.000 hektara poljoprivredne površine ili 0,59 hektara po stanovniku. Od toga 4.224.000 hektara su obradive površine ili 0,47 hektara po stanovniku. U okviru poljoprivrednih gazdinstava, prema popisu poljoprivrede iz 2012. godine, obrađuje se, odnosno u upotrebi je 3.355.859 hektara zemljišta. To znači da značajan deo poseda, od oko 860.000 hektara ostaje neobrađeno!

• Prosečna veličina poseda iznosi 4,5 hektara, a učešće stočarstva u ukupnoj agrarnoj proizvodnji je oko 30 odsto (u svetu je to više od 60 odsto) čemu teži Srbija;

• U Srbiji se uzgaja 893.000 goveda, 3,1 miliona svinja, 1,78 miliona ovaca, 235.576 koza, oko 25 miliona živine i postoji 673.651 pčelinje društvo. Popisom je utvrđeno da gazdinstva u Srbiji poseduju 408.734 traktora i oko 25.000 kombajna. Sva ta mehanizacija u proseku je stara oko dve i po decenije!

• Vodni režim je takođe povoljan, ali nedovoljno iskorišćen. Kanal Dunav-Tisa - Dunav (sa 960 kilometara kanalske mreže) najveći je i jedinstven hidrosistem u svetu. Veoma malo se koristi;

• Od ukupno obradivih površina, navodnjava se oko tri odsto ili blizu 100.000 hektara! Istovremeno u svetu se navodnjava 17 odsto površina!

• Poslednjih godina i poplave ugrožavaju sela. Što se tiče agrara osigurava se samo osam odsto površina i imanja!

• Penzioni fond uplaćuje 155.720 poljoprivrednika (u Srbiji 114.564, Vojvodini 41.137, i u Kosovskoj Mitrovici njih 19). Na početku 2000. godine u fond je novac uplaćivalo njih 500.000!

• Prosečna penzija je 10.800 dinara (manje od 100 evra). Svega 68 zemljoradnika u Srbiji prima mesečno 62.380 dinara (pre umanjenja koje je uvela vlada koju je vodio tadašnji premijer Aleksandar Vučić);

(Izvor: Branislav Gulan)

Poljoprivreda i dugovi. Dug koji poljoprivrednici imaju prema državi na osnovu neplaćenih penzijskih doprinosa pred kraj prošle godine dostigao je gotovo 100 milijardi dinara. Ministar poljoprivrede Branislav Nedimović nedavno je izjavio da bi poreska uprava formalno i pravno već mogla da krene u naplatu i oduzima kuće i njive dužnicima. Mali poljoprivrednici trenutno se nalaze u bezizlaznoj situaciji, a najveći problem je neodgovarajući odnos države prema njima.

Naime, Republički zavod za statistiku Srbije objavio je da je broj živorođenih u Republici Srbiji u 2016. godini iznosio 64.734, dok je broj umrlih 100.834 lica. Godišnji negativan prirodni priraštaj je 36.100. U periodu od 2006. do 2016. godine broj stanovnika u Republici Srbiji je samo po osnovu prirodnog priraštaja smanjen za oko 385.000. Stopa prirodnog priraštaja u Srbiji iznosi -5,1 promila (smanjenje za 0,2 promila u odnosu na vrednost iz 2015. godine). Od ukupnog broja opština (169), stopa prirodnog priraštaja u 2016. godini pozitivna je u samo pet opština - Sjenica, Novi Sad, Preševo, Novi Pazar i Tutin.

• U selu nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi!

• Od 1950. do 2000. godine iz sela u gradove je prešlo osam miliona stanovnika (podaci za SFRJ);

• U razvijenim zemljama za takav proces je trebalo 90 - 120 godina;

• Postavlja se pitanje šta nas očekuje u budućnosti? Na osnovu agroekonomskih i ruralno sociolških istraživanja i predviđanja međunarodnih institucija, evropsku poljoprivredu u narednom periodu očekuju: promene u veličini i broju farmi, zemljišne reforme bazirane na ukrupnjavanju poseda i poboljšanju kvaliteta zemljišta, veće korišćenje biološke, informatičke i komunikacione tehnologije, povećanje multifunkcionalnosti, ravnomerniji regionalni razvoj i redistribucija novca, podizanje kontrole kvaliteta i standarda prehrambene bezbednosti...

• Za samo godinu dana čak 20.000 ljudi se iz provincije doselilo u dva najveća srpska grada...Za to vreme 1.600 sela je ostalo bez ljudi, a još 1.200 će nestati u naredne dve decenije;

• U naše najveće gradove, Beograd i Novi Sad, svake godine se doseli više od 20.000 ljudi iz provincije! Zbog toga je čak 1.600 srpskih sela potpuno opustelo, a u 50.000 kuća nema vlasnike, dok je još njih 150.000 prazno!

• Zbog sve dramatičnijih migracija iz sela u grad, procenjuje se da će u narednih 15 godina u Srbiji nestati još oko 1.200 sela i da će se mnoge varošice prepoloviti po broju stanovnika;

• Ovako crne prognoze još su crnje ako se zna da u 86 odsto sela broj stanovnika konstantno opada i da 360.000 ljudi u zreloj dobi u manjim mestima nema potomstvo;

Branislav Gulan, član Akademijskog odbora za selo SANU, upozorava da je situacija u selima alarmantna jer je sve prisutniji trend selidbe u velike gradove i bežanje od seoskog načina života! Srbija ima 4.709 sela u kojima živi i radi sve manje ljudi, jer svi hrle direktno u Novi Sad, Beograd i Niš. Zato smo doživeli da nam oko 1.600 sela potpuno opusti ili ostane sa minorno malim brojem žitelja. Situacija nije nimalo naivna, a ako se sadašnji proces nastavi, za dve decenije u još 1.200 sela ostaće samo spomenici kao dokaz da se tu nekada živelo. O svemu tome svedoči i podatak da u Srbiji postoji 50.000 napuštenih kuća, dok u 150.000 objekata trenutno niko ne živi!

Najugroženiji delovi Srbije jug, jugozapad, kao i jugoistok zemlje. Već decenijama na seoske krajeve niko ne obraća pažnju, a upravo u takvim mestima leži srž demografskih problema i negativnog prirodnog priraštaja. U srpskim selima je uglavnom staro stanovništvo, a ono malo omladine je došlo u grad ili u svom kraju nema s kim da stvara porodicu. U prilog tome ide i činjenica da u čak 86 odsto sela svake godine opada broj stanovnika i da će upravo zbog toga za desetak godina nestati 1.200 sela, naročito onih u okolini Niša, Leskovca, Kuršumlije i Žitorađe. Takođe, 260.000 muškaraca i oko 100.000 žena u zreloj dobi, koji žive na selu, nema svoju porodicu ni potomstvo.

Alarmantna situacija

Ovakva situacija nije bila ni u vreme ratova i da unutrašnje migracije u Srbiji predstavljaju jedan od naših najnegativnijih trendova. Dva najveća problema u Srbiji jesu negativna demografska slika i drastična selidba iz sela u grad. Kada u jednoj maloj zemlji nestaju čitava naselja, i kada više ljudi umre nego što se rodi, kada se gase seoska domaćinstva, to onda postaje problem na državnom nivou . Za samo godinu dana čak 20.000 ljudi se iz provincije doselilo u dva najveća srpska grada...

Zbog takvih migracija 1.600 sela ostalo je bez ljudi, a još 1.200 će nestati u naredne dve decenije U naše najveće gradove, Beograd i Novi Sad, svake godine se doseli više od 20.000 ljudi iz provincije! Zbog toga je čak 1.600 srpskih sela potpuno opustelo, a u 200.000 kuća u manjim mestima niko ne živi!

Zbog sve dramatičnijih migracija iz sela u grad, procenjuje se da će u narednih 15 godina u Srbiji nestati još oko 1.200 sela i da će se mnoge varošice prepoloviti po broju stanovnika. Ovako crne prognoze još su crnje ako se zna da u 86 odsto sela broj stanovnika konstantno opada i da 360.000 ljudi u zreloj dobi u manjim mestima nema potomstva. Istraživači upozoravaju da je situacija u selima alarmantna jer je sve prisutniji trend selidbe u velike gradove i bežanje od seoskog načina života! Srbija ima 4.709 sela u kojima živi i radi sve manje ljudi, jer svi hrle direktno u Novi Sad, Beograd i Niš. Zato smo doživeli da nam oko 1.600 sela potpuno opusti ili ostane sa minorno malim brojem žitelja. Situacija nije nimalo naivna, a ako se sadašnji proces nastavi, za dve decenije u još 1.200 sela ostaće samo spomenici kao dokaz da se tu nekada živelo. O svemu tome svedoči i podatak da u Srbiji postoji 50.000 napuštenih kuća, dok u 150.000 objekata trenutno niko ne živi. Kod nas se ne koristi šansa da se ti negativni trendovi zaustave, da se razvijaju ruralna područja. Ljudi se plaše povratka u selo. Sada se u ruralna područja vraćaju samo stari ljudi koji su sa 15 ili 16 godina pobegli u najveće gradove. To su nekada bili mladi koji su otišli sa sela u gad, a sad se vraćaju kao starci da u selima završe život. Ljudi moraju da znaju da povratak na selo ne znači vraćanje ralu i motici, već posvećivanje modernoj poljoprivredi koja daje ozbiljnu perspektivu. A, mi danas imamo oko 850.000 hektara obradive zemlje koju niko ne koristi.

Jug najugroženiji

Najugroženiji delovi Srbije su jug, jugozapad, kao i jugoistok zemlje. Već decenijama na seoske krajeve niko ne obraća pažnju, a upravo u takvim mestima leži srž demografskih problema i negativnog prirodnog priraštaja. U srpskim selima je uglavnom staro stanovništvo, a ono malo omladine je došlo u grad jer u svom kraju nema s kim da stvara porodicu, nema sa kimda se druži... U prilog tome ide i činjenica da čak u 86 odsto sela svake godine opada broj stanovnika i da će upravo zbog toga za deceniju i po godina nestati 1.200 sela, naročito onih u okolini Niša, Leskovca, Kuršumlije i Žitorađe. Takođe, 260.000 muškaraca i oko 100.000 žena u zreloj dobi, koji žive na selu, nema svoju porodicu ni potomstvo,a nalaze se u četvrtoj deceniji života.

Ovakva situacija nije bila ni u vreme ratova i da unutrašnje migracije u Srbiji predstavljaju jedan od naših najnegativnijih trendova. Dva najveća problema u Srbiji jesu negativna demografska slika i drastična selidba sa sela u grad. Kada u jednoj maloj zemlji nestaju čitava naselja, i kada više ljudi umre nego što se rodi, kada se gase seoska domaćinstva, to onda postaje problem na državnom nivou.

Izgubljena bitka za sela!

Od 1991. do 2012. godine Vojvodina je izgubila 110.000 stanovnika, Šumadija i zapadna Srbija 180.000, a južna i istočna Srbija više od 200.000 ljudi! Crna Trava, Majdanpek, Negotin, Rekovac i Varvarin su najdrastičnije osetili pad nataliteta i izgubili najveći procenat stanovništva. Osim tri najveća grada (Beograd, Novi Sad i Niš) sa sanovništvom ne kubure mesta sa bošnjačkim stanovništvom, poput Novog Pazara, Tutina i Sjenice, kao i opštine sa albanskim življem na jugu Srbije. Dakle, broj stanovnika je otišao u nepovrat.

Sad možemo samo da se bavimo time da se stanovništvo ne grupiše u tri tačke, već da bude ravnomerno raspoređeno. Da bi se nešto značajnije promenilo potrebno je da prođe 20 pa i 30 godina! Sve ovo govori da smo odavno izgubili bitku za sela. Sad preostaje borba za varošice koje nestaju. Prevaga broja umrlih nad rođenima daleko je veći krivac za pusta sela, nego same migracije. Smanjenje broja stanovnika u selima, pokazuju poređenja podataka sa dva popisa. Dramatično se ubrzava smanjivanje u malim sredinama. Brzina kojom se smanjuje broj stanovnika Srbije utrostručena je u odnosu na vreme od 1991. do 2002. godine. Udeo stanovnika tri najveća grada značajno raste. Broj stanovnika u gradovima za deset godina povećao se za 70.000, a u selima smanjio za više od 310.000. Svake godine oko 250.000 ljudi promeni adresu - iz jednog u drugo mesto. Po pravilu iz manjeg u veće.

Popis iz 2002. godine potvrdio je pad broja stanovnika najviše u opštinama koje su već imale staro stanovništvo, i to uglavnom na istoku Srbije. Poslednji popis pokazao je da se broj praznih kuća drastično povećava u opštinama istoka i jugoistoka Srbije, kao i Banata. Beograd je decenijama unazad glavna destinacija za migrante iz Srbije.

U poslednje vreme najveću ekspanziju ima Novi Sad. A, više ni Niš nije zanimljiv, već tek održava broj stanovnika. Novi sad se mnogo više doživlajva kao regionalni centar, dobio je na značaju i povećao broj stanovnika. Ako želimo ravnomerniju naseljenost i da ne ostane pola Srbije prazno, država mora da primeni dugoročne mere. Bilo bi dobro i da se privuku i vrate ljudi koji su otišli u inostranstvo. Ali, kada je država siromašna za to nema šanse! Preporučuje se formiranje agrarnog fonda dijaspore. Naravno u novim uslovima poslovanja u kome bi dijaspora odlučivala o trošenju novca!

Agrarni fond dijaspore

Prema nekim procenama u dijaspori živi više od četiri miliona ljudi iz Srbije koji su u različitim periodima napustili svoju maticu i sada žive u drugim zemljama. Recimo, ako bi svaki od njih uložio po 500 dolara u Agrarni fond, to bi bila značajna sredstva za budući razvoj nerazvijenih delova Srbije. Za realizaciju ove ideje potrebno je dosta aktivnosti same dijaspore, nadležnih u Srbiji, patriota volontera i velika aktivnost sredstava dijaspore. Sedište Agrarnog fonda dijaspore ne mora da bude u Srbiji „zbog nekih predrasuda", već recimo u Švajcarskoj. Agrarni fond bi imao svoje organe (direkciju, potrebne službe i drugo) isključivo iz redova dijaspore.

Oni bi odobravali projekte za investiranje, pratili njihovu realizaciju i primenu u praksi. Ako bi samo dva miliona njih potrošilo po 200 dolara za našu robu, što je trošak njihovog jednog odlaska u super market, za Srbiju bi značilo izvoz od 800 miliona evra godišnje. Cilj je da im se ponude proizvodi iz domovine, a kupujući i štiteći te artikle oni štite sebe i svoj identitet. Osnovni uslov da se srpskoj dijaspori omogući da kupuje robu iz otadžbine je da takve robe bude dovoljno i u kontinuitetu na probirljivom tržištu. Vremenom će neki od proizvoda na taj način postati i brend. Da bi to uradili potrebno je jedinstvo proizvođača i trgovaca ovde, da bi otišli u svet i otvarali srpske sabirne distributivne centre sa najboljom robom. Desetak takvih objekata u gradovima kao što su Čikago, Toronto, Beč, Frankfurt, Minhen, Stokholm, Sidnej, Cirih, Milano, Moskva...snabdevenih robom u vrednosti od po najmanje milion evra, bila bi i odlična osnova za snabdevanje malih etno marketa i mudar i tih povratak srpske robe na ta tržišta.

Ovakvi centri bi se zvali "Srpska kuća'', a takve objekte po svetu imaju gotovo sve razvijene zemlje na koje se ugledamo i kojima težimo. Srbija je i kandidat za prijem u Evropsku uniju. Za nju je otvoreno to značajno tržište sa 500 miliona potrošača! U Beču, Čikagu i drugim gradovima u svetu gde živi veliki broj Srba trebali bi da otvaramo srpske kuće. Srpske kuće bi bile prodavnice robe proizvedene u Srbiji. Srbi koji žive u tim gradovima bi dolazili da kupuju u njih srpsku robu, recimo, jednom mesečno kada se ide u veliki pazar. Imamo više pozitivnih primera u svetu, gde je dijaspora odigrala značajnu ulogu u razvoju svoje zemlje. Navedimo samo jedan pozitivan primer NR Kinu, u kojoj je dijaspora odigrala značajnu ulogu u pokretanju privrednog razvoja. (Izvor: B. Gulan)

Ekonomski i društveni razvoj

Direktor Ekonomskog instituta u Beogradu Dragan Šagovnović istakao je otvarajući Forum, da Studija predstavlja dokument pripreman sa ciljem da bude "objektivan prema prošlosti i dostojan da bude putokaz za budućnost". Uvereni smo i da je Srbiji takav dokument neophodan, a da su Ekonomski institut i SANU dostojni i pozvani da budu "centar sabornosti" u njegovoj izradi - ocenio je direktor Instituta.

Srbija zanemarljivo malo koristi informacione tehnologije za unapređenje i racionalizaciju poljoprivredne proizvodnje, a pojedini projekti pokazuju da se mora menjati svest kako bi domaći agrar počeo da hvata korak sa svetskim trendovima, upozoreno je na sedmom Forumu "Hrana za Evropu".

Pokrajinski sekretar za poljoprivredu Vojvodine Vuk Radojević podsetio je na projekat „Antares" novosadskog instituta „BioSens" koji je 2016. osvojio prvo mesto u Evropi, u okviru poziva Evropske komisije "Horizont 2020 - tajming", namenjenog stvaranju evropskih centara izvrsnosti u naučnim istraživanjima. Cil1 tog projekta je da kroz sinergiju IT sektora i poljoprivrede razvija agrar kao najznačajniji segment domaće industrije, kroz transfer inovacija iz istraživanja u privredu, što treba da ubrza ekonomski razvoj zemlje.

„Antares" ima budžet od 28 miliona evra, od čega 14 miliona predstavljaju bespovratna sredstva EU, a 14 miliona je nacionalno sufinansiranje koje je već obezbedila Vlada. „BioSens" je jedan od vodećih evropskih naučnoistraživačkih instituta posvećen savremenim primenjenim i tržišno-orijentisanim istraživanjima u oblasti poljoprivrede i hrane, a ovih dana s njima potpisujemo ugovor o digitalnom kontrolingu kojim ćemo dobiti presek stanja na vojvođanskim poljima - rekao je Radojević.

On je najavio i izradu digitalne platforme koja će olakšati rad pokrajinskog Sekretarijata za poljoprivredu, ali i planiranje proizvodnje i aktivnosti poljoprivrednicima na njihovim parcelama. Radojević je rekao da se priprema koncepcija agrarnog budžeta Vojvodine jer je cil1 vojvođanske vlade od 2016. godine da ojača poljoprivredu, tako da će maksimalno moguće biti povećan finansijski iznosi po gazdinstvu i podrška mlađim poljoprivrednicima, vinogradarstvu i vinarstvu.

Vladan Dabović iz kompanije „Logit Solušns" je, govoreći o korišćenju dronova i primeni odgovarajućih softvera u poljoprivredi, ukazao da će u svetu do 2020. godine biti 10 puta više komercijalnih dronova-letećih kamera, nego aviona kojima upravljaju piloti. On je predstavio projekat „Agremo", ocenivši ga kao „najveću tehnološku inovaciju u Srbiji u saradnji sa američkom kompanijojm koja razvija softversku platformu za upravljanje dronovima". „Agremo" treba da omogući proizvođačima raznih poljoprivrednih kultura da obezbede informaciju sa svojih imanja, tako što bi softverskim analizama dobijali jednostavne i lako čitljive informacije. „Trenutno imamo više od 3.000 tih proizvoida koji se koriste u pedesetak zemalja, ali u Srbiji imamo - nula proizvoda", rekao je Dabović.On je naveo primer da u svetu poljoprivrednici kupovinom traktora dobijaju besplatno dron sa odgovarajućim softerom i uputstvima za korišćenje. „Naš je posao da objasnimo kako i koliko je to prosto i jednostavno za upotrebu, a jedini način za to je da se u ovaj posao uđe uz pomoć države i njenu finansijsku podršku", naglasio je Dabović. On je naveo primer da u svetu poljoprivrednici kupovinom traktora dobijaju besplatno dron sa odgovorajućim softverom i uputstvima za korišćenje.

Preporuke: kako do prehrambene suverenosti?

Na forumu je i otvoreno pitanje strateškog odnosa države prema GMO proizvodima, upozorivši na obavezu Srbije da prilagodi svoje zakonodavstvo radi članstva u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, što je preduslov za prijem u EU. Učesnici foruma sugerisali su da je jedan od uslova u kontekstu buduće strategije razvoja poljoprivrede i ukrupnjavanja poseda, potrebno reafirmisati zadrugarstvo. Jedna od poruka je da je potrebno promeniti strukturu proizvodnje i preorijentisati proizvođače kroz udruživanje. Uz to je ocenjeno i da se zadruge moraju reorganizovati i udruživati u viši nivo kako bi izdržale i pratile izazove savremene proizvodnje i tržišta.

Da bi se sprovele i prihvatile strateške promene u poljoprivredi, potrebno je promeniti svest ljudi, a svaka strategija ostaće mrtvo slovo na papiru ako je ne prati politička odluka kako je realizovati i finansirati, poručeno je sa sedmog Foruma, "Hrana za Evropu'' koje je 2017. godine održan u Vrdniku. Kada je reč o razvoju poljoprivrede do 2040. godine, preporučeno je da se, pre svega, mora oceniti da li će Srbija tada biti prehrambeno suverena država. Suština prehrambene suverenosti mora biti pravo svakog naroda da utvrdi vlastite poljoprivredne i prehrambene resurse, fokusirajući se na proizvodnju, a ne na interese velikih korporacija i trgovinskih lanaca, ocenila je dr Tatjana Brankov, docent Ekonomskog fakulteta u Subotici. Ukazujući da se stalno nalazimo u nekim reformama, ona je i postavila pitanje da li smo kao društvo sazreli da izvršimo agrarnu reformu koja nam je potrebna. Ona je istovremeno ukazala na veoma sitne posede u Srbiji, čiji je prosek oko 4,5 hektara.

Tatjana Brankov je posebno naglasila da za svaku državu, pa i za Srbiju semenarstvo predstavlja poslednju liniju odbrane prehrambenog suvereniteta. Po njenom mišljenju pitanje odnosa prema genetski modifikovanim proizvodima (GMO) je neodvojivo od ukupne agrarne politike, uz naglasak da intenzivnija poljoprivredna proizvodnja podrazumeva i intenzivnu upotrebu pesticide, a Srbija ima komparativnu prednost na svetskom tržištu utoliko što može biti konkurentna u malom segment organske i integralne proizvodnje.