Ekonomija

Neoliberalno razaranje privrede i društva: od "države blagostanja" do koruptivnih finansijskih piramida (4)

Svemoć novca i nemoć države

Novi kolonijalizam se ostvaruje preko prodora finansijskog kapitala u svetsku ekonomiju i kupovine vitalnih delova drugih privreda i njihovih bankarskih sistema, ali i kupovinom ili ucenom vlada i stranaka na vlasti. Treba posebno naglasiti da se kod nas radi o velikoj, istorijskoj prevari i pljački radničke klase - stvarnog vlasnika (i stvaraoca) kapitala, kojeg drugi sada rasprodaju. Nametnuta iluzija privatnog vlasništva, kroz privatizaciju kolektivnog, vodila je u socijalnu dramu i tektonsko pomeranje odnosa rada (zaposlenih) i kapitala, zaključuje prof. Dr Slobodan Komazec, naš ugledni ekonomista, u svom osvrtu na državu, rad i kapital u okolnostima nove krize

prof. dr Slobodan Komazec

Privreda i društvo u Srbiji ne mogu biti "zaštićena oaza" od delovanja svetskih tokova kapitala, internacionalizacije i globalizacije - koji su zapljusnuli svetsku ekonomiju i najveći deo država. Nacionalna država i identitet nacije su ugroženi u duboko izmenjenim odnosima osnovnih nosilaca društvenih promena i razvoja - savremene države, internacionalizovanog kapitala i "domaće" radničke klase.

Krupni i koncentrovani kapital i nova brzo rastuća tehnologija zaposlene tretiraju ne kao faktor razvoja, već kao trošak i nalaze veliki broj načina da obore najamnine i plate i povećaju inače masovnu nezaposlenost (konkurencija nezaposlenih). Pritisak i ucene poslodavaca se naglo povećavaju. Socijalna funkcija države je potisnuta od strane neoliberalne dogme slobodnog tržišta u korist kapitala i profita. Državna vođstva prelaze na zaštitu interesa krupnog finansijskog kapitala. Zbog nemogućnosti profitabilnog ulaganja novčanog kapitala (finansijska tržišta su u krizi) kapitali se sele u spekulativne transakcije. Finansijska spekulativna ulaganja i samooplodnja naglo rastu na račun realnih investicija.

Istovremeno, stanovništvo stari, životni (sada i radni vek) se produžavaju, socijalni rashodi (penzije, za nezaposlenost, socijalna davanja i sl) se nužno povećavaju, nasuprot sve većoj potrebi ulaganja u fiksni kapital (nova tehnologija, obnova fiksnog kapitala) koji sve brže zastareva i odbacuje sve manju profitnu stopu. Kapital seli iz realne sfere investiranja u finansijske oblike (derivati, finansijske investicije, krediti) uz višu kamatnu stopu od profitne. Sfera raspodele se napreže u odnosima plata (radnička klasa), poreza (država) i kamata (finansijski, bankarski kapital) i preduzetnički (neto) profit. Funkcionalno i vremenski oplodnja realnog kapitala zaostaje za ličnim i javnim rashodima - sistem se okreće dopunskim izvorima (dugovima i kreditima). Dugovi se kumuliraju, kao i kamatne obaveze. Rashodi na kamate i finansiranje postaju dominantni. Kapital ulazi u spekulativne oblike brze oplodnje, obrta i visoke cene. Preraspodela dohotka postaje osnova za sukob interesa osnovnih subjekata u društvu (države, rada i kapitala). Privremena neravnoteža iz ranijih perioda razvoja postaje stalna neravnoteža.

Nova svetska finansijska (i realna) kriza dovela je do zaoštravanja sukoba interesa rada i krupnog finansijskog kapitala. Sukob je stalno prisutan, mada se u fazi razvoja „države blagostanja" i „ekonomije blagostanja" značajno ublažio delovanjem kompenzatorne (socijalne) politike države. Delujući na rešavanje problema nezaposlenosti, socijalnih problema, „korekcije" tržišnog mehanizma, regionalnog razvoja, javnih investicija i drugih ekonomsko-socijalnih funkcija države, nastao je dugi niz godina „bezkonfliktni" dinamičan razvoj kapitalizma. To je bio period socijalno-tržišnog kapitalizma u zapadnoj Evropi. Kapitalizam se predstavljao kao večit sistem, dosta uravnotežen i efikasan sistem. Teorija kriza kapitalizma otišla je u zaborav i negirana je. Teorija ciklusa takođe. Propagirao se kapitalizam kao večit sistem i "kraj istorije". A, nema ni govora o kraju civilizacije.

Nastankom i opštim nametanjem ideologije neoliberalizma u čijoj je osnovi konzervatizam i apsolutizacija tržišnog automatizma, privrede kapitalizma ulaze u duboku krizu. Procesom nagle i nekontrolisane privatizacije kao glavnog stuba liberalnog dogmatizma, veliki broj zaposlenih ostaje bez posla. Nezaposlenost naglo raste i postaje najveći problem savremenog sveta. Nasuprot tome krupni kapital se internacionalno povezuje, seli u druge države s jevtinim resursima i radnom snagom, smanjujući pri tome domaću proizvodnju, uz dodatni udar na zaposlenost. Pri tome, nekontrolisani bankarski kapital i virtuelni kapital (finansijski derivati i emisija novca bez pokrića) dovode do eksplozivnog širenja i isisavanja profita kroz finansijske spekulativne transakcije. Virtuelni finansijski kapital dovodi do daljeg razdvajanja rada i kapitala. Zaposlenost se dodatno smanjuje, a profit osigurava spekulacijama. Preraspodele se odvijaju na štetu najamnina i plata.

Najamnine padaju u poslednih 15-20 godina za oko 15% u raspodeli nacionalnog dohotka, dok se prihodi od kamata naglo povećavaju. Štednja (klasična) kod banaka i opšta „sklonost štednji" naglo opadaju. Realne investicije opadaju isto tako, dok finansijske investicije i plasmani naglo bujaju. U sprečavanju krize i finansijskog sloma države nastaje intervencijama iz budžeta da spasavaju banke, berze, finansijska tržišta, ali i čistom masovnom emisijom novca centralnih banaka. Budžeti ulaze u ogromne deficite i javne dugove za njihovo finansiranje. Sanacija i konsolidacija (uravnoteženje) javnog sektora politikom štednje i smanjenja javnih rashoda - dovode do nove nezaposlenosti i ograničavanja (čak i snižavanja) penzija i plata u javnom sektoru. Socijalna poluga koja je donekle održavala socijalnu ravnotežu je slomljena. Radnici (zaposleni, ali i nezaposleni) su izgubili stabilnu socijalnu državu (državu blagostanja), stabilan radni odnos, radnička prava, mogućnost efikasne zaštite svojih radnih i socijalnih prava preko oslabljenih sindikata. Nastaje sistematsko uništavanje tekovina socijalne države. Globalna tražnja i potrošnja naglo padaju, praćeni sve većom nezaposlenošću i gubitkom radnih mesta. Gubi se sigurnost radnog mesta, dok raste zaposlenost po ugovoru. To dovodi do otežanog vraćanja kredita (inače prezaduženog sektora stanovništva), masa nenaplativih kredita raste, nelikvidnost banaka se zaoštrava, produbljuje se kreditna kriza (suzdržavanje banaka od odobravanja novih kredita). Privreda usporava i ulazi u recesiju, uz dodatni porast nezaposlenosti.

Potrebno je obraditi fenomen savremenog monetarnog neokolonijalizma i novu preraspodelu moći i bogatstva virtuelnim novcem i kapitalom. To je naslućena moć stavljena u ruke krupnom međunarodnom kapitalu i međunarodnim finansijskim institucijama kojima osnovu i novu moć čini provedena deregulacija finansijskih tržišta i potpuna sloboda kretanja kapitala.

Razaranje države i njenog suvereniteta

Na svetskoj sceni je otvoreni sukob interesa rada i finansijskog kapitala. Finansijski, fiktivni kapital je zadominirao u svetskim (i nacionalnim) odnosima. Finansijsko-bankarski kapital odlazi u spekulativne transakcije umesto u realne investicije i proizvodni sektor. Neoliberalni nametnuti (ili nekritički prihvaćeni) model kojem je osnovni stub privatizacija, doveo je do pravog tektonskog poremećaja odnosa rada i kapitala. Nametnuta iluzija dominacije privatnog vlasništva dovodi do odvajanja rada od kapitala. Rad se tretira uglavnom kao "privezak kapitalu", nužni trošak - koga treba stalno smanjivati u korist profita. Rad gubi karakter i značaj razvojne snage, a u socijalnom smislu gubi se etičnost. Društvo se degeneriše u pravcu spekulativnog bogaćenja i nagomilavanja neproduktivnog kapitala. Država se stavlja u funkciju zaštite i promovisanja interesa domaćeg spekulativnog i stranog kapitala. Institucije pravne države se urušavaju, uz veliki prodor korupcije, pljačke i kriminala. Patogeni odnosi dominiraju u društvu. Kvalitet i vrednost su potisnuti. Nezaposlenost dobija razmere prave pandemije. Apsolutizacija tržišnog automatizma i profita po svaku cenu podrazumeva totalnu privatizaciju, deregulaciju i apsolutnu slobodu kretanja kapitala, uz razaranje socijalne države ili "države blagostanja". Radnicima (zaposlenim) se sve više uskraćuju elementarna radna i socijalna, gotovo istorijska, prava. Visoka nezaposlenost i pad potrošnje smanjuju javne prihode, što odvodi budžete u visoke deficite. Deficiti se "leče" i uravnotežavaju javne finansije uglavnom kroz smanjenje socijalnih rashoda (penzije i dr) i ličnih dohodaka u javnom sektoru. Ekonomija i finansije ulaze u permanentnu krizu. Socijalna struktura se naglo pogoršava s velikim delom naglo osiromašenog stanovništva (i nestanka srednje klase), dok se velikim i nekontrolisanim preraspodelama dohotka društvo cepa na uski sloj sa ogromnim zgrnutim kapitalom koji se kreće u zoni spekulacija ili "bekstva" kapitala u "poreske rajeve". Jaz bogatih i siromašnih se širi kao i spirala otuđenosti i socijalnih potresa. Investicije i proizvodnja stagniraju, zaposlenost opada, uz narastanje velike nesigurnosti radnog mesta. Današnjim radnicima u postindustrijskom globalizovanom kapitalizmu nestaje koncept stalnog radnog mesta i zaposlenja. A upravo treba razviti sistem u kojem će se ostvariti funkcionalni spoj rada i kapitala, nasuprot sada razvijanim prekarnim radnim odnosima.

Neoliberalizam je uništio socijalni sistem, industriju, sindikate, a proizveo je čistu „spekulativnu penu". Podsticao je potrošačku groznicu i masovno uzimanje kredita uz visoki rast zaduženosti. On nije našao rešenje za finansijsku krizu koja je dovela do razaranja realnog sektora privrede, osiromašenja mase radnika i uništavanje ili gotovo nestanak srednje klase. Srednja klasa na Zapadu ubrzano potpuno nestaje.

Socijalno odgovorna država nije našla ništa novo kao alternativu uništavanju stubova socijalne države ili države blagostanja. Savremene države i njihov uglavnom izabrani establišment od strane nosilaca krupnog kapitala, zastupa interese kapitala, a zajedno s njim umesto da ostane i dalje država blagostanja (veće socijalne pravde i ravnoteže) zastupa tezu da je nastao globalni socijalni parazitizam. Socijalni i lični izdaci su „preterani", tako da se u politici fiskalne konsolidacije (sanacije državnih finansija) uglavnom oni smanjuju. Ovo iz razloga što su mnoge vlade gotovo bankrotirale ili su u raljama dužničkog ropstva zajedno sa građanima. Prihvaćeni neoliberalni model kod nas doveo je do svih navedenih negativnih posledica - razaranja privrede i društva, uz potpunu dominaciju stranog bankarsko-finansijskog kapitala. Razvija se i proces otuđenosti radnika od kapitala i rezultata razvoja, a s druge strane otuđenosti države od interesa radnika i nezaposlenih (slom socijalne države). Partokratski sistem, koji je uzurpirao javni i politički život, ruši moralnu osnovu društva.

Napadnuti su nam porodica, moral, sloboda mišljenja, socijalna pravda, država kao institucija, a sada i crkva, a prevladava nemoral, ponašanje postojećih stranaka kao na pijaci, sve se kupuje i prodaje (samo je pitanje cene i interesa). Uništavaju se sve kapitalne vrednosti društva. Kriminal je prodro u sve pore društva i njegovih institucija. Svemoć novca je prodrla u svest i određuje ponašanje gotovo svih struktura i pojedinaca.

Može li se na njihovom modelu i makroekonomskoj politici izaći iz tekuće krize i rešiti nagomilani problemi? Ne može! Ekipa koja nas je uvukla u krizu i ogromnu nezaposlenost ne može ponuditi druga rešenja, jer podredili su nacionalne i državne sopstvenim interesima i krupnom finansijskom kapitalu, a radnike i osiromašeno stanovništvo gurnuli na marginu društva i običnu glasačku mašinu u nemaštini i beznađu. Na izborima se kupuju za bezvredne stvari i lažna obećanja. Treba li nam taj splet interesa, gušenje razvoja i uništavanje nacije?

Da li vlast zna pravo socijalno stanje nacije, gde su najavljene socijalne karte, zašto se sistemski ne reši položaj gladnih i bednih u državi, kako dalje tolerisati (zakonski) ovakvo raslojavanje društva? Socijalna i materijalna slika društva je potpuno drugačija od TV-predstavljanja u javnosti. Dok jedan uži obogaćeni sloj u „tranziciji" kupuje banke, preduzeća, banje, zemljišne komplekse, jahte, avione, kamione, ogromne kuće i stanove, iznosi kapital u inostranstvo, ne znaju šta sve imaju od bogatstva, ne plaćaju poreze i doprinose, totalno eksploatiše zaposlene i sl., na drugoj strani je masa osiromašenog i izgladnelog stanovništva.

Prema jednom nedavnom istraživanju („Starenje u gradovima - izazovi savremenog društva", 2017) preko 92 odsto starijih u gradovima imaju prihode u proseku 25.650 dinara, dok 8-10 odsto živi na granici apsolutnog siromaštva, a 46 posto teško sastavlja kraj s krajem. Kod grupe penzionera polovina ima penziju ispod prosečne, a skoro polovina prosečnu. Oni koji imaju penzije ispod prosečne, a ipak iznad granice apsolutnog siromaštva, čine čak 28 odsto. Nezaposlenih ima daleko više u odnosu na zvanične podatke. Koliko je socijalno raslojavanje vidi se iz podatka da ispod 200 evra preživljava dva miliona građana. Od ukupnog broja penzionera čak 990 hiljada ima ispod 22.000 dinara (što čini gotovo 60 odsto) dok preko 227.000 prima do 11.447 dinara. Poljoprivredni penzioneri primaju prosečno 9.373 dinara. Socijalna slika društva je izuzetno loša i nabijena brojnim životnim traumama.

Nema i ne može biti socijalne pravde i „socijalne ravnoteže" u društvu s dominantno privatnim vlasništvom i motivom profita, uz ogromnu preraspodelu dohotka u ruke nosilaca kapitala, gde su zaposleni postali goli privezak kapitala, „dodatak" kapitalu i gotovo nepotreban trošak. Pri tome se nastoji da ga treba „maksimalno racionalizovati" i smanjivati u ceni koštanja.

Očuvanje nacionalnog identiteta, političke kulture, poverenja građana u institucije sistema i sl. veoma je teško u uslovima kada se najveći deo stanovništva nalazi na ivici gole egzistencije i svakodnevnoj bici za preživljavanje (uz sve veća odricanja).

Male države u otklanjanju navedenih slabosti sistema treba da jačaju javne institucije (države), da se vrate nacionalnom ekonomskom suverenitetu, radu i kvalitetu, kreativnosti, tradiciji i kulturi, da se vrate "moralnim normama" i odgovornosti, dakle sređenoj, uređenoj i odgovornoj državi, bez koje se socijalni i ekonomski sistem i razvoj ne mogu održati.

Dakle, videli smo kako se rasprodaje društveno bogatstvo, razara država i ruši suverenitet. Sve se to odvija programirano i sistematski, pod parolom demokratije, slobodnog tržišta i ljudskih prava i sloboda.

Ima autora koji spominjanje države kao vlasnika ili organizatora sistema i politike razvoja izaziva gnušanje, jer po njima „država nije dobar preduzetnik, slabo upravlja kapitalom, neefikasna je" i sl. Takvi se zalažu za potpunu privatizaciju i proterivanje države iz ekonomije. Moram posebno da naglasim da su to i daje predstavnici neoliberalne dogme koji i pored svih katastrofalnih rezultata provedene privatizacije, liberalizacije, decentralizacije, defiskalizacije i monetarizma - kojim im stoji u osnovi, dalje zagovaraju ovaj koncept. Lekcije neoliberalne dogme izgleda nisu dovoljno izučili, a državno-monopolistički kapitalizam danas i ekonomski i finansijski imperijalizam prema nerazvijenim privredama i ne vide.

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije, mada je doživeo potpuni slom u svim segmentima. Jasno je da je "uspon fundamentalizma slobodnog tržišta doveo do narastanja rušilačkog kapitalizma".

Prihvaćeni (ili nametnuti) model privrednog rasta je pogrešan, uništava privredu i stvara ogromnu nezaposlenost, vodi do destrukcije proizvodnje, uz ogroman rast neproizvodne partijske birokratije. Sve poluge razvoja i socijalne politike preuzimaju nosioci stranog i domaćeg finansijskog kapitala. Strateški opšti državni interesi su potisnuti od strane separatističkih i uskostranačkih interesa. Razvoj je postavljen na osnovne „poluge" neoliberalizma: 1) Privatizacija (brza, opšta i nekontrolisana) u osnovi pogrešna i antirazvojna, 2) Liberalizacija svih tržišta (posebno tržišta kapitala, uvoza, novca i robnih tržišta), 3) Decentralizacija i defiskalizacija (sa smanjenom razvojnom ulogom države, ali uz proces opšte decentralizacije i regionalizacije); 4) Ravnoteža budžeta i platnobilansnih odnosa. Tržišni fundamentalizam je kao filozofija kod nas zadominirao, uz dominantan oslonac na uvoz kapitala (zaduživanje u inostranstvu) i „uvoz razvoja". Stvara se model „zavisnog razvoja", „nadzirane ekonomije" od strane finansijskog kapitala razvijenih (i njihovih institucija), a to je siguran put u produbljavanje i produžavanje krize do ekonomske katastrofe.

Sistem u stalnoj krizi

Fiktivni kapital (dug) sada pokriva dospele obaveze i kamate, dok nova dodatna likvidnost odlazi na finansijske plasmane (hartije od vrednosti). Nelikvidnost banaka postaje stalni problem, a dospele obaveze iz kredita iscrpljuju realni sektor privrede. Sistem bez dodatnog ubrizgavanja nove sve veće mase svežeg novca ne može funkcionisati. On je izložen permanentnim finansijskim krizama.

Pojavom krize dolazi do naglog pada emisije svih oblika vrednosnih papira, kako onih s dividendom (varijabilnim prihodom) tako i onih s čvrstom kamatom. Kursevi akcija i obligacija u krizi padaju, dok pad profitne stope i rast kamatne stope potenciraju pad cene vrednosnih papira. Vrednost čvrsto ukamaćenih vrednosnih papira opada zbog rasta kamate. Tek postepenim izlaskom iz krize i oživljavanjem privrede, kamata opada, vrednost akcija se povećava. Interes obilnog spekulativnog zajmovnog kapitala za te vrednosne papire raste, uz istovremeni rast profitne stope (neto rentabilnosti kapitala). Akcije se sve više traže umesto vrednosnih papira s čvrstom kamatom, kursevi akcija naglo rastu. Dolazi do ulaganja neuposlenih kapitala, realne investicije rastu, prosperitet se ubrzava (dok ponovni nastanak krize ne preokrene ove tokove).

Spekulativno ulaganje kapitala u inflacionističkoj recesiji se stalno povećava. Često i sama država pristupa kupovini ovih akcija iz čiste emisije novca, što stvara dodatni novčani „kapital" na tržištu, uz očekivano olakšanje izlaska iz krize. Samo, kako preokrenuti negativne tokove u krizi?

Evropska centralna banka, videli smo, prišla je dodatnoj emisiji evra od 2,2 biliona u mesečnoj dinamici od 60 milijardi (a u jednom periodu i 80 milijardi evra) i to bankama da bi pomogle privredu u krizi to se odnosi na kupovinu dugoročnih hartija od vrednosti, čime se emisija novca "transformiše" u novčani kapital na raspolaganju.

To dovodi do ubrzanog procesa centralizacije kapitala. Sredstva se plasiraju u konglomerate koji su u stanju da osiguraju dovoljne stope rentabilnosti kapitala, dok se manje otporna preduzeća u kriznoj situaciji pretvaraju u akcionarska društva, ili ih država podržava dodatnim direktnim injekcijama novca i kredita.

Makroekonomska politika u tako izmenjenim uslovima i odnosima, uglavnom neokejnzijanskog tipa, sada se pokazala potpuno neefikasnom u regulisanju konjunkture. Promene u proizvodnji pojedinih grana, uz brz tehnološki razvoj, praćen neiskorišćenim kapacitetima, ne reaguju na impulse kojima se podstiče tražnja. Nove izmenjene investicije ne reaguju na takve impulse, što znači da regulisanje agregatne tražnje u kapitalističkoj privredi nije efikasan mehanizam za izlazak iz krize i pokretanje realnih investicija. S druge strane, javne investicije (državnog kapitala) najvećim delom su zasnovane na deficitarnom finansiranju i rastu javnog duga, što obara ukupnu efikasnost investicija. Veliki deo akumulacije države odlazi na plaćanje kamata. Time i emisija novca nije u funkciji razvoja, već se koristi za pokriće državnih izdataka, što samo zaoštrava monetarnu nestabilnost i pojačava inflaciju. Savremena kriza time dobija karakter monetarne (finansijske) krize, mada je to samo spoljna manifestacija duboke strukturne krize. Naglo širenje emisije novca i kreditnog volumena ne samo da je jedan od bitnih faktora inflacije, već i faktora koji pooštravaju krizu, upravo tako što je privremeno odlaže.

U borbi protiv inflacije ekonomska teorija danas preporučuje visoku kamatnu stopu, što dovodi do daljnjeg obaranja profitne stope. Danas se ekonomska kriza nastoji ublažiti ili odgoditi monetarnom ekspanzijom i obaranjem kamata. Time je u monetarni sistem ugrađena suprotnost ciljeva i efekata ovih mera. Inflacione tendencije su inherentne savremenom visoko koncentrisanom kapitalizmu, koje svojim delovanjem na preraspodelu dohotka dovode do relativnog obaranja najamnina u dohotku. (Videti: E. Alvater: Svetski monetarni sistem i inflacija, Marksizam u svetu, br. 5-6, 1984, str. 148). To je ono što kapital dugo nije uspevao da učini pritiskom na radničke sindikate. To je poznati pritisak poslodavaca za snižavanje cene rada i najamnina. Time se stvara dodatni prostor za akumulaciju kapitala i rast profitne mase. Savremena inflacija u kapitalizmu je time često svesno izazvana upravo u funkciji preraspodele. To je proizvedena inflacija od države i krupnog kapitala oko preraspodele bruto domaćeg proizvoda. To je posledica stava ekonomske teorije da dozirana (kontrolisana) inflacija nije štetna već korisna za podržavanje konjunkture i ekspanzije, a s druge strane, za "stvaranje" kapitala za razvoj. Nastaje potrošačka inflacija kao faktor unutrašnjeg razaranja proizvodnog sistema.

Država u kapitalizmu danas ne želi da ispusti iz ruku kredit i novac, upravlja njima kao snažnom polugom u razvoju, ali i iz razloga da se spreči ponavljanje velikih lomova u kreditnom sistemu, bankrota banaka, berzanske lomove i rastrojstva finansijskog sistema u celini u deflaciji i finansijskoj krizi (poučeni iskustvom iz velike ekonomske krize iz tridesetih godina i velike finansijske krize i deflacije 1982. godine, kao i nove svetske ekonomske krize).

Kontrolori novca ne žele nove lomove i obezvređenje kapitala u krizi. Sada čine sve da se ne ponove krize, čak i ekonormnom emisijom novca da se spreči deflacija, pad cena i potrošnje. Banke širom sveta ubacuju ogromni jevtin novac u propale ekonomije. Ogromna emisija je izvršena (dolara, funti, evra, jena) da se spasu krupne korporacije, osiguravajuća društva, banke i vojno-industrijski kompleksi. Tako je u periodu ove krize emitovano 24 biliona dolara, 2,4 biliona evra, slično je i kod funti. Stvoreno je brdo spekulativnog novca ili bankarskih proizvoda (derivata) od gotovo 670 biliona dolara, nasuprot oko 64 biliona dolara svetskog bruto proizvoda. Svet novca i spekulativnog kapitala se odvojio od realne ekonomije i ima sopstvenu moć, cirkulaciju i "oplodnju" (profit). Ovaj finansijski svet autonomno "proizvodi" i samu kamatu koja se odvaja od profita i realne ekonomije - koja joj čini stvarnu osnovu i izvor. Kamatni kapitalizam i spekulacije su zadominirali u privredama. Razvila se prava imperija haosa. Stvoreno je "kraljevstvo haosa", rušenje institucija sistema, i međunarodnog prava. Narasta po mnogim autorima finansijski fašizam u kojem multikorporacije preuzimaju suverenitet država.

Multikorporacije su razvile i pojavu transnacionalne utaje poreza, čime smanjuju i finansiranje javnog sektora i institucija koje služe društvu i zajedničkim interesima.

Podsetimo se samo izbora Makrona, Maria Dragija, Maria Montija, Regana, Tačerove, Klintona, Rahoja i dr i uticaja krupnog kapitala u njihovom izboru. Pri tome multibanka Goldman Saks upravlja Evropskom centralnom bankom, a pet porodica u SAD drži američku centralnu banku (FED).

Magnetizam novca (finansijskog kapitala) postala je najveća privlačna snaga u savremenim društvima. Svojom snagom on čini osnovu brojnih interesa i stvaranja društvenih grupa koje mogu razorno (destimulativno) delovati na ekonomiju i razvoj, uz kriminalizaciju i neproizvodnu upotrebu novca i kapitala, ali može, nasuprot tome, svesnom državnom intervencijom i ekonomskom politikom da postane motorna snaga dinamičnog ekonomskog rasta i porasta zaposlenosti. Na svakom društvu, privredi i rukovodećim strukturama je da izaberu - destrukcija privrede i društva ili suprotno tome razvoj, blagostanje i veća socijalna ravnoteža.

Kontaminacija i dekontaminacija privrednog prostora i poslovnog ambijenta je najveći izazov savremenih vlada (uz kriminalizaciju društva, pranje novca, zloupotreba kredita i međunarodnih dugova, privatizacija, odliva kapitala u inostranstvo i dr).

Ekspanzivni rast zaduženosti i spekulativni kreditno-finansijski vrtlog, koji se sve više ubrzavao, delujući kao "uraganska pijavica", vodili su naglom smanjenju prosečne i marginalne „sklonosti štednji". U takvim uslovima, uz politiku niske kamatne stope, ne isplati se štedeti. Ovo posebno iz razloga što je pre krize vladao potpuni potrošački mentalitet i osećaj da će prosperitet trajati dugo. Optimističko raspoloženje i težnja za profitom i visokim standardom preko kreditne potrošnje sada, a vraćanja kredita u perspektivi, obezvređivali su štednju u bankama.

Štedna stopa drastično opada iz godine u godinu, dok se finansijski višak (ostvaren kreditima) usmerava u kupovinu hartija od vrednosti na finansijskom tržištu. Postalo je stvar prestiža da se kupi sopstvena kuća ili stan, luksuzni automobil, savremena tehnologija. Štednja nije više vrlina i osiguranje za budućnost, odnosno kumulisanje sredstava za neku planiranu veću kupovinu (a time i izvor stabilnosti bankarskog sektora).

Štednja kod banaka u SAD samo za godinu dana (2008) pala je za dva biliona dolara (gubitak štednje kod banaka kao klasičan izvor kreditiranja i stabilan izvor sredstava banaka). Time je likvidnost banaka dodatno smanjena i ugrožena, kao i njihova kreditna politika (plasmani). Stopa štednje (iz dohodaka) pala je sa gotovo 5% iz 1990. godine na svega 0,4% u 2009. godini (SAD).

„Sklonost štednji" se stalno snižava, uz rast sklonosti potrošnji. Privatna štednja dominira, dok je javni sektor deficitaran. Podsetimo se našeg nedavnog priloga o štednji i međusektorskog formiranja štednje. Čak i države glavni izvoznici kapitala (Japan, Nemačka, imaju značajan pad stope štednje). Ove dve zemlje prestaju da se javljaju kao neto izvoznici kapitala.

Videli smo da stopa štednje (iz raspoloživog dohotka) opada u SAD sa 8% iz 1970. godine na svega 0,4% u 2010. godini. U uslovima liberalne kreditne politike i povoljnih kredita banaka, ne isplati se štedeti. Sve je vezano za liberalnu monetarnu i kreditnu politiku, niske kamatne stope kojim se želi stimulisanje privredne aktivnosti i investicija. Ali kapital „skreće" u kupovinu hartija od vrednosti javnog sektora zbog više kamate i sigurnosti ulaganja. Finansijske investicije rastu, realne opadaju, dok štednja iz dohodaka naglo opada (višak odlazi na spekulativne transakcije). Razvija se i potpuno dominira spekulativna finansijska ekonomija.

Razvija se novi poznati oblik „kazino ekonomije" i finansijskih hazardnih igara. Ekonomija i finansije ulaze u sferu rizičnih poslova i velike neizvesnosti. U tzv. bankizmu finansijske spekulacije se podstiču vladama i bankama, dok programi štednje i socijalna nejednakost uništavaju finansijsku stabilnost stanovništva.

„Moramo da radimo ne na uništenju kapitalizma, jer bi to bila katastrofa, već na njegovoj moralizaciji". Traži se ekonomski sistem koji se „zasniva na vrednosti rada", a ne na finansijama". Čisti „finansijski kapitalizam je izvitoperio logiku kapitalizma". Jer, „finansijski kapitalizam je sistem neodgovornosti i stoga nemoralan. To je sistem u kome tržišna logika predstavlja izgovor za sve". Traži se suštinska reforma kapitalističkog sistema. Ne može da postoji samo jedan model - onaj američki. (Nikola Sarkozi na konferenciji „Novi svet - novi kapitalizam, u 2009. godini).

Stanovništvo stari, radni vek se produžava, socijalni rashodi (penzije, za nezaposlenost, socijalna davanja i sl) se povećavaju, nasuprot sve većoj potrebi ulaganja u fiksni kapital (nova tehnologija, obnova fiksnog kapitala) koji sve brže zastarevaju i odbacuju sve manju realnu profitnu stopu. Kapital seli iz realne sfere investicija u finansijske oblike (derivate, finansijske investicije, kreditiranje) uz višu kamatnu stopu. Sfera preraspodele se napreže u odnosima plata (radnici), poreza (država) i kamata (finansijski, bankarski kapital). Funkcionalno i vremenski oplodnja realnog kapitala zaostaje za ličnim i javnim rashodima - sistem se okreće dopunskim izvorima (dugovima i kreditima). Dugovi se kumuliraju (narastaju) kao i kamatne obaveze. Rashodi na kamate i finansiranje postaju dominantni. Kapital ulazi u spekulativni oblik bržeg obrta i oplodnje i visoke cene. Preraspodela nacionalnog dohotka postaje otvoreni sukob interesa osnovnih subjekata u društvu (radnik, država, vlasnik kapitala). Dopunsko finansiranje oslonjeno i na centralnu banku ili finansijska tržišta, dovodi do eksplozivnog rasta dugova, emisije bez pokrića i njeno usmeravanje u finansiranje budžetskih deficita i „sanaciju bankarskog sektora". Banke ponovo ulaze u spekulativne transakcije, a ne realnu ekonomiju - stvara se poseban proces autonomne monetizacije dugova, a preko toga i autonomni proces "stvaranja" kamata (van realne oplodnje kapitala i privrede).

(Kraj)

podeli ovaj članak: