Književnost

Esej Ivana Ivanovića: Zagonetna smrt princa - pesnika Branka Miljkovića (6)

Obešen posle smrti

Misteriozna smrt slavnog srpskog i jugoslovenskog pesnika Branka Miljkovića nikada nije razjašnjena. Navodno je izvršio samoubistvo. Godine 1960. Miljković je iz Beograda prešao u Zagreb, gde je, godinu dana kasnije, 12. februara 1961, pod nerasvetljenim okolnostima, tragično završio život. Nalazi autopsije nikad nisu objavljeni. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Maksima Miljkovićevog života i stvaranja sadržana je u njegovom stihu: „Ubi me prejaka reč". U ovom, četvrtom velikom eseju Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog pisca-disidenta, autor se bavi svojevrsnom kulturnom i društvenom hronikom toga vremena i okolnostima u kojima je Miljković živeo i stvarao.

Ivan Ivanović

Osamdesetih godina odnos prema smrti Branka Miljkovića se promenio. Sve više su se čuli glasovi da je Branko ubijen a da je samoubistvo fingirano. Pošto su se odnosi između Srbije i Hrvatske skroz pokvarili i sazrela ideja o rasturanju Jugoslavije, ove dve države se međusobno optužuju za sve. Tako i za smrt Branka Miljkovića. Naime, Beograd za smrt pesnika krivi Zagreb, a Zagreb Beograd. Književni detektiv Marinko Arsić Ivkov kaže: „...Skoro tri decenije posle Brankove smrti, 1988. godine, u vreme eskalacije nacionalizma i u Hrvatskoj i u Srbiji i hrvatsko-srpskih političkih sukoba, obnovljene su i rasprave oko pesnikove smrti. Na svim poljima vođen je 'odbrambeni' rat, pa je i smrt Branka Miljkovića iskorišćena u 'patriotske' svrhe. U Zagrebu su 'preko noći' prikupljena sećanja na Brankovu smrt (kao odgovor na knjigu Vidosava Petrovića, u kojoj je Brankova smrt proglašena ubistvom), i sva ona manje ili više eksplicitno upućuju na samoubistvo. U Beogradu preovladava mišljenje da je Branko ubijen i da su ga ubili Hrvati."

Da pogledamo ta nova „mišljenja" o Brankovoj smrti...

Krajem osamdesetih godina Petar Džadžić lansira novu teoriju o Brankovoj smrti: u pitanju više nije bila žena koja mu nanosi poraz, nego osećaj sramote i poniženja što je napisao pesmu o Titu. Mirko Kovač to ovako komentariše:

"...Pjesnikov intimus Petar Džadžić, sve tamo do kraja osamdesetih, ostao je pri onome što je napisao u svome ogledu 'BrankoMiljković ili neukrotiva reč', a to je da se Branko ubio zbog jedne žene koja nanosi pesniku poraz, onda kada mu je taj poraz potreban. Krajem osamdesetih Džadžić korigira svoje nekadašnje stajalište; sada mu povijesni događaji idu naruku, a nacionalizam ga hrabri i oslobađa stega. Tih godina Džadžić je nacionalist blesavog tipa, opsjednut urotama i uvjeren da zlo dolazi sa Zapada. Tada lansira novu teoriju o samoubojstvu Branka Miljkovića; više to nije žena koja mu nanosi poraz, nego osjećaj sramote i poniženja što je napisao pjesmu o Titu. Senzibilni pjesnik odmah je kao shvatio da se poezijom ne darivaju zlotvori, ali bilo je kasno i jedino mu je preostalo umrijeti, to prije što je iza sebe već imao gotov stih isto je pevati i umirati. Kritičar i biograf Miljkovićev hvalio mi se u više navrata kako u svoj izbor Brankove poezije, što ga je priredio i objavio u Prosveti 1965. godine, nije uvrstio pjesmu o Titu, te da je to onda bilo heretično. Na moje pitanje što je bilo sa ženom koja mu je nanijela poraz, Džadžić je odgovorio citirajući Pavezea, kako nas neuzvraćena ljubav razotkriva u našoj golotinji, našem siromaštvu i našem ništavilu. Ta fatalna žena pomogla mu je da razotkrije vlastitu ništavnost, da se zgadi nad svojom odom Titu i onda objesi. Slušao sam i njegove kavanske varijante kako su Miljkovića ubili hrvatski pjesnici, i to iz ljubomore..."

Mnogo godina kasnije, u jednom intervjuu Politici 1995. godine Tanasije Mladenović je rekao: "...Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav slučaj prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano - bratstvo i jedinstvo..."

"Najnoviji događaji u Hrvatskoj, obnavljanje genocida i nikakvim moralnim obzirima omeđena, svirepa borba koju su poveli protiv svega što je srpsko, uverava me definitivno da Branko Miljković nije samoubica, već da je mučki ubijen."

Mladenović je ovako nedvosmislen stav u pogledu Brankove smrti objavio u svojim sećanjima 1992. godine, ali je tada dopuštao mogućnost da njegovo ubistvo nema političku pozadinu: „Ubeđen sam da je Branko Miljković bio zadavljen jastukom. Bio sam u toj strašnoj kafani...Mogli su kriminalci da ga ubiju. Nije moralo to da bude iz političkih razloga, ali on je ubijen."

I zagrebački pisac Zvonimir Golob je menjao mišljenja o prirodi Brankove smrti, ali suprotno od Tanasija Mladenovića. Dok je ranije bio sklon stavu da srpski pesnik, sa kojim je kobnog dana duže prijateljski razgovarao i mogao da oceni njegovo psihičko stanje, nije izvršio samoubistvo, sad je promenio mišljenje, decidno je tvrdio da se radilo o samoubistvu. Neki misle da je to učinio iz ličnog interesa i političkih razloga, da bi se stavio na hrvatsku stranu.

U Beogradu je lansirana teza da su Branka ubili hrvatski nacionalisti, povampirene ustaše. Pokretač ove teze mogao bi biti Brankov školski drug Radoslav Stojanović, koji je u januaru 1961. posetio pesnika u Zagrebu. Stojanović je napisao da je Brankova gazdarica bila političarka Savka Dabčević-Kučar, kasnije poznata hrvatska nacionalistkinja. Muž njene starije ćerke bio je poznati pevač i hrvatski nacionalista, kasnije i politički emigrant, Vice Vukov, dok je mlađa ćerka Nada bila zaljubljena u podstanara Branka.

Mnogi Brankovi prijatelji više puta su pominjali da je on pijan umeo da načini nacionalistički ispad, ne vodeći računa gde se nalazi: pevao je u to vreme zabranjene srpske pesme, veličao pravoslavlje i srpsku istoriju. Činio je to i u Zagrebu, pa nije isključeno da je mogao da izazove hrvatske nacionaliste da ga likvidiraju. Ova teza je naročito dobila na popularnosti u vreme eskalacije srpsko-hrvatskih sukoba, koji su se završili krvavim ratom. Njen pristalica bio je i Tanasije Mladenović.

U časopisu Volf, engleski pisac i prevodilac, verovatno srpskog porekla, Nikolas Čobić, detaljno je opisao ubistvo Branka Miljkovića, ne navodeći nikakve izvore za svoju verziju pesnikove smrti. Ne treba sumnjati da je bio „nahranjen" iz Beograda.

Prema Čobićevoj priči, postoje „čvrsti dokazi" da je Miljković te noći u Zagrebu bio pijan i da se u jednoj kafani sukobio sa hrvatskim nacionalistima zbog pevanja srpskih pesama. Oni su ga izvukli napolje, udavili, stavili u kola i odvezli na mesto gde je pronađen, kako bi njegovu smrt prikazali kao samoubistvo. Policiji je iz političkih razloga i „mira u jugoslovenskoj kući" odgovaralo da se sve završi na pesnikovom samoubistvu. Istina je ostala neotkrivena do današnjih dana, tvrdi Nikolas Čobić.

No Miljkovićev bliski zagrebački prijatelj, pesnik ZlatkoTomičić, čijom zaslugom je Branko i došao u Zagreb, od početka je sumnjao u policijsku tezu o Brankovom samoubistvu. Ali, za razliku od Zvonimira Goloba, on to mišljenje nije menjao. Tako je u emisiji TV Beograd Portret po sećanju: Branko Miljković rekao, pokazujući svoje fotografije drveta na kojem je visio Branko:

"...To je svima čudno i do danas je ostalo nejasno, da se netko mogao objesiti o takvo drvo! Zapravo, on nije bio tu obješen - on je, ispod drveta, klečao. Dakle, jedan vrlo neobičan položaj - kao da je on negde prije bio...i ovdje, možda, doveden."

Najradikalnije mišljenje o uzrocima pesnikove smrti zastupa Petar Milatović Ostroški. On je u Pravdi 14. novembra 2012. postavio niz pitanja o tome šta je u pozadini likvidacije princa pesnika Branka Miljkovića: „Da li činjenica da je Branko nameravao da objavi svoje istraživanje porekla Josipa Broza po njegovom dijalektu, jer, poznato je, Broz je uvek slabo govorio srpski i nikada ga nije naučio, a u Zagorju ga se niko nije sećao? Da li činjenica da je u Branka Miljkovića bila zaljubljena lepuškasta Nada, mlađa kćerka Savke Dabčević-Kučar, a njena starija sestra bila je udata za osvedočenog hrvatskog šovinistu Vicu Vukova koji je kasnije emigrirao u Australiju i direktno se stavio u službu terorističkog ustaštva u emigraciji? Da li činjenica da su Branko Miljković i Oskar Davičo (koji je otkrio raskošni pesnikov talenat i koji mu je objavio prvu knjigu!) bili zaljubljeni u istu ženu? Zašto se po Beogradu posle Brankove smrti pričalo „Davičo ga je otkrio, Davičo ga je i ubio"? Njegov odgovor je da postoji tesna sprega u sve ove tri upitne rečenice koje upućuju na jedinstven odgovor: Branka Miljkovića je ubila komunistička Udba u saradnji sa ustaškom emigracijom!

No Ostroški taj odgovor kvari tvrdnjom da je Oskar Davičo ubica još dva srpska pisca! Samo pet godina posle likvidacije Branka Miljkovića, tačnije rečeno 26. avgusta 1966. godine, misteriozno su stradala još dva velika srpska pesnika: Lazar Vučković i Blažo Šćepanović! Bili su u čamcu sa Oskarom Davičom i od njih trojice jedino je Oskar Davičo znao da pliva. Čamac se, po mirnom vremenu bez daška vetra, na Ohridskom jezeru volšebno prevrnuo, a spasio se jedini plivač Oskar Davičo. Na dnu jezera su nađeni zagrljeni neplivači Lazar Vučković i Blažo Šćepanović! Ne bi bilo teško u ovoj tezi prepoznati srpski šovinizam, ali...

Svi mi koji dosad učestvujemo u ovoj priči slažemo se da je Branko Miljković bio neuravnotežena ličnost i da je sa teškoćom nosio teret slave kneza pesnika.

Ja sam u uvodnom delu priče izneo tezu da je Branko Miljković prerano poleteo prema suncu i da su mu se krila otopila. U to vreme bila je aktuelna tvrdnja da se pesnik samoubio.

Branko V. Radičević u pokajničkom tekstu takođe je video Miljkovićevo samoubistvo u teretu slave: "...Pa ipak, siguran sam: on nije umeo da se udene u naš književni čaršiluk. Nit htede da bude poslušan. A nagrada, koju mu dadoše, podrazumevala je i pravila ponašanja i službu samo jednoj grupi! On beše isključiv. I siguran u sebe. Sećam se kako mu se klanjao Milovan D."

Marinko Arsić Ivkov, koji se najviše bavio ličnošću pesnika, zaključio je da je „Branko Miljković bio nezrela ličnost, slaba da ponese teret svojih ambicija. Zato je u trenucima malodušnosti tražio oslonac u Tanasiju Mladenoviću, koji mu je uvek pružao podršku i sigurnost. Zato je nastojao da dođe do Tita i skrene pažnju najmoćnijeg čoveka na svoju lojalnost. Zato se, na kraju, zaljubio u autoritativnu i uglednu ženu, stariju od njega, ženu-majku, u čijem je krilu tražio pribežište od okrutnog sveta." („Ta žena je za mene bila zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada potpuna." - Branko u pismu Petru Džadžiću.) Ali, Branka su izneverili svi: i zaštitnik (Oskar Davičo) i gospa srca (Milica Nikolić) i vrhovni Bog kome je spevao odu (Maršal Tito). Marinko zaključuje: „Za depresivnu i emotivno nestabilnu ličnost, poraz je tonjenje u očaj i beznađe". („Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti.")

Bio je osetljiv na pohvale i kritike. Uživao je kad bi čitao pozitivne kritike o svojim pesmama i prepevima. Negativne kritike (Dragan Jeremić) su ga dovodile do očaja. Da bi zadovoljio sujetu, prema svedočenju Florike Štefan, na kongresu Saveza književnika Jugoslavije 1958. godine, u pauzi, zatražio je od Krleže da ga poljubi u čelo, što je ovaj sujetni čovek i učinio.

U svojim istraživanjima uzroka Brankove smrti najdalje je otišao njegov drug iz Neosimbolizma Kosta Dimitrijević. Iako je i sasvim u početku verovao u Udbin nalaz o Brankovom samoubistvu, nakon godina istraživanja preumio se i došao do zaključka da je sumnja Brankove majke da su joj ubili sina osnovana, pa je svoj roman nazvao „Ubistvo pesnika".

Na osnovu Kostinog spisa možemo da rekonstruišemo Brankov poslednji dan u životu, 11. februar 1961. godine.

Kad je Tasa Mladenović sa Brankovim roditeljima otišao u Zagreb, najpre je posetio Društvo književnika Hrvatske i u razgovoru sa Milivojem Slavičekom, Zvonimirom Golobom, Irenom Vrkljan i Mirkom Božićem, saznao da je Branko u prepodnevnim satima 11. februra bio sa njima u Društvu književnika. Rekli su da u pesnikovom ponašanju nije bilo ničega neobičnog i kamoli suicidnog.

U podnevnim časovima Branko je sedeo u Kazališnoj kavani sa svojim zagrebačkim prijateljem pesnikom Zvonimirom Golobom. Golob je izjavio da su razgovarali o poeziji i da je Branko delovao smireno i razložno. Govorio mu je o knjizi koju piše. Uopšte nije bio depresivan, čak je delovao optimistično.

Brankova gazdarica izjavila je da je Branko bio u stanu kad su oko 2 sata po njega došla neka dva čoveka iz Beograda. (Predstavio ih je kao beogradske prijatelje.) Otišao je sa njima da se nikad ne vrati.

Beogradski novinar Pavle Kićevac navodi da je oko 15 časova video Branka u Klubu književnika, gde je ručao. Branko je sedeo sa društvom kad ga je ugledao, prišao mu je i seo za njegov sto. Odbio je ponuđeno piće, s obrazloženjem da je prethodnih dana mnogo pio i da namerava da ostavi alkohol. Požalio mu se na tekst u Dugi koji mu zadaje mnogo problema. Branko V. Radičević nije hteo da uvaži njegovo pismo da se tekst ne štampa. (Advokat Dragoljub Todorović smatra da je Kićevac izmislio intervju sa Miljkovićem nakon devet godina i odbacuje umešanost Branka V. Radičevića u Miljkovićevu tragediju.) Kićevac je otišao da završi još neke poslove pred predstojeće noćašnje putovanje u Split, a Branko se vratio društvu.

Ovde Kosta Dimitrijević uvodi u priču svedokinju Dobrilu Nikolić, sa kojom je u više navrata razgovarao kad je pisao knjigu.

Ko je Dobrila Nikolić?

Bila je pesnik i prevodilac, član Udruženja prevodilaca Srbije. Branka je upoznala kod Tanasija Mladenovića, u redakciji Književnih novina. Njen otac i Mladenović su bili poznanici, verovatno iz partizanskih dana. Otac joj je, može biti iz političkih razloga, dopao zatvora i ona je došla da zamoli Mladenovića da mu pomogne. Tanasije ju je upoznao sa Brankom i oni su postali prijatelji, moguće i ljubavnici. Zajedno su putovali, obilazili manastire, pa su Brankovi ciklusi Ariljski anđeo i Utva zlatokrila verovatno nastali kao rezultat tih putovanja.

Posle Brankove smrti ona se udala za lekara u Beču, rodila dvoje dece, i potom se razvela. Živela je u Velikoj Plani. Jedno vreme je bila predsednica tamošnjeg Književnog kluba. Živela je od prevodilačkog rada, alimentacije koju je dobijala od bivšeg muža i pomoći roditelja.

Dobrila je u januaru i februaru 1961. godine boravila u Zagrebu i družila se s Brankom. Više nego drugi. Iako je u Zagrebu bila zbog verenika, često se viđala sa Brankom, bilo je to staro prijateljstvo. Dva puta je videla Branka tog kobnog 11. februara.

Dobrila je ispričala Kosti Dimitrijeviću da joj je Branko dao da pročita dva rukopisa koja se odnose na Broza. To su bile naučne rasprave sa nalazima o Titovom osobenom govoru, sa asocijacijama na ruski i nemački jezik ili izgovor, ne na hrvatski. Iako su o tim Brankovim radovima kružile glasine, izgleda da ih niko sem Dobrile nije video.

Dobrila je odmah shvatila da su to opasni spisi. Naročito je bio problematičan tekst o Brozovom nehrvatskom poreklu. Dok ga je čitala, prosto se ježila, dobro je znala šta će se desiti sa Brankom ako ti tekstovi dođu u Udbine ruke. Njen otac je zaglavio u zatvoru zbog mnogo benignije stvari, a bio je kosmajski partizan. Ponovo je preživljavala traumu hapšenja oca. Mahinalno je uzela flomaster i nacrtala na prvom spisu violinski ključ. Kad je vratila Branku tekstove, rekla mu je da ih odmah uništi. Ako za njih sazna Rankovićeva Udba, uništiće Branka! Nemoj slučajno još nekom da ih pokaže.

Prethodnog dana se Dobrila videla sa Brankom, rekla mu je da namerava 12. da putuje za Beograd nekim poslom, kako bi bilo da joj se pridruži. Branko je rekao da ima posla u Beogradu, ali ne može da napusti Zagreb. Još joj je rekao da za one spise ne brine, sredio je to. Dobrila je pomislila da ih je uništio.

U iznajmljenom Dobrilinom stanu Branko se pojavio oko 20.30 sati 11. februara. Rekao je da se predomislio, ide sa njom za Beograd. Neka ga sačeka u stanu, mora da se vidi sa nekim Beograđanima, doći će po nju čim ih se otarasi. Izvadiće karte za jutarnji brzi voz za Beograd. A ako ne stigne, doći će po nju prijatelj slikar Saša Nikolajević, da je odveze na mesto gde će se naći. Veoma mu je stalo da te večeri budu zajedno.

Priznao joj je da tamo treba da preda separate sa lingvističkim studijama koje je ona pročitala. Dobrila je pitala Branka ko su ti ljudi kojima treba da te večeri preda spise. Odgovorio je - Mafijaši, da li u šali ili zbilji. Dobrila je odmah znala da su to Udbaši.

Još je rekao da mora da im pokaže da ih se ne plaši! Samo što nije rekao, Ne bojim se ja Rankovića, mene štiti Tito. Nisam ja uzalud ispevao poemu o njemu!

Branko nije došao, ali je došao Saša i odvezao Dobrilu u kraj koji se zove Ksaver. Dobrila tamo nikad nije bila, ali je znala da je taj kraj na rđavom glasu. Zaustavili su se ispred kafane Lijepa mlinarica, gde ih je čekao Branko. Sa njim je bio izvesni momak Žuća, koji se oko Branka stalno muvao, možda i zbog toga što mu je Branko plaćao piće. Slikar se odmah vratio, a Branko je zamolio Dobrilu da ga sa Žućom pričeka ne više od deset minuta, samo da obavi onaj posao u kafani. Još joj je dao dve vozne karte za Beograd i neke ploče.

Samo što je Branko ušao u kafanu, pred Lijepom mlinaricom se zaustavio džip iz koga su izašli ljudi u kožnim kaputima, Dobrila je znala, Udbaši. Videla je da džip ima beogradsku registraciju, a to je video i Žuća. Dobrila je rekla Kosti da Branko nije bio ni slučajno pijan.

Bila je hladna zimska noć, mesto slabo osvetljeno, krajnje neugodno za čekanje. Prolazilo je vreme, možda pola sata, a Branko se nije pojavljivao. Dobrila je zamolila Žuću da uđe u kafanu i vidi šta je sa Brankom, ali se on vadio da unutra sedi neko kome on duguje novac, pa može da mu zatraži dug. Dok je ona tako bila u nedoumici i cupkala na smrznutoj kori susnežice, pojavila su dva mladića, pijani ili drogirani, i ponudili joj da vodi ljubav sa njima. Bio je to kraj gde se okupljaju prijateljice noći, ali Dobrila to nije znala. Na sreću je Žuća izašao pred njih, oni su se uplašili i pobegli.

Dobrila nije objasnila Kosti ko je taj Žuća, koga zovu Probisvet. On je veoma cenio i voleo Branka koji bi ga, ponekad, častio u kafani pićem dok im se žalio da naše vlasti stalno odlažu da mu izdaju pasoš da bi otišao majci koja je živela u Americi. Mislim da su Branko i Dobrila pogrešno procenili mladića, najverovatnije je on bio krtica ubačena u Brankovo društvo, što će se uskoro videti.

Kako Branko nije izlazio iz kafane već duže vremena, Dobrili ništa drugo nije preostalo nego da iz javne govornice u obližnjoj pošti pozove svog stanodavca čika-Stevu, koji je za kratko vreme stigao kolima. Ušli su tada zajedno u kafanu, ona je bila puna gostiju, ali Branka tamo nije bilo. Odmah su izašli napolje i odlučili da sačekaju Branka u kolima, dok se ne vrati.

Sedeći u kolima čekali su Branka još pola sata, Dobrila je pomislila da su se možda mimoišli kada je ona, praćena Žućom, telefonirala iz pošte. Prekorevajući je što se uopšte usudila po noći da dolazi u ovaj kraj na zlom glasu po kriminalcima i prostitutkama, čika-Steva je potom odvezao Dobrilu u stan. Žuća je ostao da se muva oko kafane. Moglo je biti već 11 sati.

Novinar Kićevac je rekao Kosti da je, oko 23 sata, sreo Miljkovića u Kazališnoj kavani, sa dva muškarca i dve žene, i da je bio pijan. To je bio poslednji svedok koji ga je video živog. Dobrila te noći nije mogla ni da trene misleći na Branka, pitajući se da mu se nije dogodila kakva neprijatnost. Zaboga, kod nje su vozne karte, da li će se Branko javiti. U zoru je zazvonio telefon i Dobrila čula uzbuđeni Žućin glas: „Dođite odmah, nešto se strašno dogodilo. Ubili su gospon Branka!"

Dobrila nije mogla da poveruje u to što je čula, odmah je uzela taksi i stigla u Ksaver upravo kad milicija vrši uviđaj. Iako su je sprečavali, uspela je da se probije do drveta na kojem je visio Branko. „Ugledala sam Branka vezanog za tanku granu vrbe u položaju kao da spava. Imao je natučen svoj crni šešir na glavi. Ubice su mu ga tamo stavile šegačeći se sa žrtvom. Tu je bio i Žuća, uzbuđen kao i ja dok mi je govorio: „...Otuda su ga prenijeli, otuda. Evo, njihovih tragova u snijegu" - i pokazivao je na prostor prema kafani. Tu se našao i prvi sused iz Jandrićeve ulice koji je poput nas bio potresen, iskreno govoreći kako se te noći čula vika i jauci oko te kafane."

Bilo je dosta tragova u snegu oko obešenog Branka. Dobrila je videla i prugu od njegovih nogu koje su vučene do mesta gde je visio. Onesvestila se.

Prema Dobrilinoj tvrdnji, ona se dan posle ubistva javila miliciji kao svedok, ali nisu hteli da je saslušaju. Islednik joj je rekao da je istraga završena, stvar je jasna, radi se o samoubistvu. Dok ga je ubeđivala da joj uzme izjavu, ugledala je na njegovom stolu Brankove spise o Titu. Odmah ih je poznala po violinskom ključu koji je ona nacrtala na jednom od njih. Islednik to, dabome, nije znao, inače bi ih sklonio. Pošto nije hteo da joj uzme izjavu, Dobrili ništa drugo nije preostalo nego da se pokupi i ode, najpre iz milicije, a vrlo brzo iz Zagreba. Preselila se u Beč svesna da je istina o Brankovoj smrti sakrivena. To ju je ubedilo da je Branka ubila Udba i to zbog onih prokletih spisa. Zato nije vršena istraga, zato je montirano samoubistvo, zato o tome nije smelo da se govori.

Interesantno je da su i drugi svedoci odustali od svojih prvih izjava. To se nije usudio čak ni Brankov prijatelj Žuća. Prilikom prve izjave, on je tvrdio da su pristigla kola te noći bila beogradske registracije, a potom je izbegao dalje svedočenje, jer su mu nadležni obećali da će za ćutanje o zlodelu dobiti dotle uskraćeni pasoš da otputuje majci u SAD. To je on Dobrili iskreno priznao izvinjavajući se što nije u mogućnosti dalje da svedoči. Uskoro je dobio pasoš i otputovao SAD, da se izgubi iz Dobrilinog vidokruga za sva vremena. Ni komšija nije više smeo da ponovi ranije svedočenje pred Brankovim roditeljima, bratom i Tasom Mladenovićem, o tamošnjoj noćnoj gužvi i stravičnoj vici kraj kafane, kad su, očigledno, delovali egzekutori. Kao da se sve zaverilo protiv istine i pravde u slučaju vešto režiranog Brankovog smaknuća.

Pošto se udala i preselila u Beč, i Dobrija duže vreme bila prinuđena na ćutanje.Tek kad se razvela i vratila u Smederevsku Palanku, odlučila je da progovori pred Kostom Dimitrijevićem za njegovu privatnu istragu. Posle trideset godina!

Marinko Arsić Ivkov smatra da iz svedočenja Dobrile Nikolić proizlazi da su egzekutori najverovatnije bili pripadnici jugoslovenske tajne policije, a da je ubistvo bilo kazna za uvredu neprikosnovenog vladara - Tita. Pesnika je, dakle, ubio onaj kome je on pevao ode.

Da je komunistička policija bila egzekutor, mišljenja je i najbliži Brankov prijatelj iz Zagreba, pesnik Zlatko Tomičić. On je u više navrata izjavio i napisao da su Branka „ubila dva agenta Udbe koji su došli radi toga iz Beograda". Tomičić je video, i fotografisao, obešenog Branka i odmah je posumnjao da bi on mogao biti usmrćen na drugom mestu i onda tu donesen.

Marinko postavlja pitanja umesto odgovora.

Da li je činjenica da je Branko nameravao da objavi svoje istraživanje porekla Josipa Broza po njegovom dijalektu, jer, poznato je, Broz je uvek slabo govorio srpsko-hrvatski, a u Zagorju ga se niko nije sećao, bila presudna za njegovu likvidaciju?

Da li je činjenica da je u Branka Miljkovića bila zaljubljena lepuškasta Nada, mlađa kćerka Savke Dabčević-Kučar, a njena starija sestra bila udata za osvedočenog hrvatskog šovinistu Vicu Vukova, koji je kasnije emigrirao u Australiju i direktno se stavio u službu terorističkog ustaštva u emigraciji imala veze s Brankovim ubistvom?

Da li je činjenica da su Branko Miljković i Oskar Davičo (koji je otkrio raskošni pesnikov talenat i koji mu je objavio prvu knjigu!) bili zaljubljeni u istu ženu uticala na Brankovu sudbinu? Zašto se po Beogradu posle Brankove smrti pričalo „Davičo ga je otkrio, Davičo ga je i ubio"?

Posle 30 ngodina, i ja, evo, revidiram svoj stav. U sklopu novih saznanja o dejstvu jugoslovenske tajne policije pod Titom i Rankovićem, odnosno srpske pod Miloševićem, gotovo da sam siguran da je Branko Miljković ubijen. Kao što je u Čikagu ubijen Dragiša Kašiković, u Minhenu hrvatski emigrant (ne znam mu ime, bio je direktor INE) koji je napisao roman o Titu... Kao što je ubijena novinarka Dada Vujasinović, koja je nepovoljno pisala o Miloševićevim ratovima, pa posle inscenirano da je izvršila samoubistvo lovačkom puškom. (Eksperti su utvrdili da je to nemoguće.) Kao što su ubijeni gardisti u Topčideru, jer su za vreme straže videli nešto što nisu smeli da vide (vezano za skrivanje od strane vojske haškog optuženika generala Ratka Mladića), pa posle vojska inscenirala da su se međusobno poubijali. (Nezavisna komisija na čelu sa advokatom Božom Prelevićem nepobitno je utvrdila da vojska laže!)

Dakle, Branka Miljkovića je ubila Udba u vreme kad se njen šef Aleksandar Ranković borio da bude prvi do Tita, a eventualno i novi Tito. Držim da ga apsolutni gospodar Jugoslavije nije odstranio iz političkog života zbog toga što ga je prisluškivao. Razlozi su bili dublji, a afera sa prisluškivanjem je izmišljena, isto kao što je bio izmišljen pokušaj atentata na regenta Aleksandra Karađorđevića u Solunskom procesu.

Interesantno je da se Udbina verzijas o samoubistvu Branka Miljkovića održala i da nikakva nova saznanja nisu mogla da je opvrgnu. Tako je na okruglom stolu u Srpskoj književnoj zadruzi povodom izlaska Miljkovićeve knjige „Pesme" u izboru Slobodana Rakitića, 2012. godine, Matija Bećković rekao da se Branko ubio kako bi pokazao da su njegove reči bile istina, a ne metafora. Želeo je da mu se veruje, rekao je Bećković, a počeli su da mu veruju tek kad je svoja uverenja platio glavom. Ovo je začin na Udbinu verziju iz 1961. godine, dakle, Branko Miljković se nije ubio što je u sebi nosio suicid, nego da se istakne, da postane slavan. Bez samoubistva to ne bi mogao. Ispada da su postali slavni samo oni umetnici koji su sebi oduzeli život! Tako je Matija Bećković, za razliku od Tanasija Mladenovića, ostao veran Rankoviću.

Kraj