Politika

Retorika u arsenalu autokrata

Obećavaju sve, rade kao pre

Politički populizam koji po pravilu izrasta u autoritarizam nadire, ali ne maršira samo u relativno siromašnim zemljama već i u materijalno dobrostojećim društvima. Tu pripadaju i najbogatije države sveta koje su formulisale i promovisale liberalnu demokratiju tokom 20. veka. U nekima od njih demokratske institucije još imaju kapacitet da zaustave populistu na vlasti da se pretvori u autokratu. Kako objasniti ovo ponovo rađanje autoritarizma? U kojim se formama takav politički sistem manifestuje i ko je odgovoran za njegovo pojavljivanje? U današnje vreme najčešća forma autoritarizma, takvih režima, pojavljuje se izjedanjem demokratije iznutra. Populisti dobijaju na izborima koristeći retoriku, odnosno lažne optužbe, obećanja koja se ne mogu ispuniti i nudeći budućnost koja je neostvariva. Što je laž veća, to im donosi više uspeha. Obećati narodu hleb za tri dinara je neostvarivo i suludo, ali glasači, ne svi, ali u dovoljnom broju, u tako nešto žele da veruju. Dakle, populista postaje autokratski vođa, a može da preraste i u diktatora, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Moderni populizam, generalno se misli, pojavio se u Sjedinjenim Državama u drugoj polovini 19. veka kada je Narodna partija galvanizirala farmere koji su se suprotstavljali sirovom kapitalizmu tog vremena.

Kasnije su evropski fašistički lideri takođe koristili oruđa populizma, ali fašizam je ipak bio nešto drugo jer nije zahtevao samo opoziciju liberalizmu, već i demokratiji po sebi, isto kao i kult nasilja i uz to je išla moćna ideologija bazirana na rasnoj superiornosti.

U Latinskoj Americi talasi populizma krenuli su 1930-ih, a delovi Azije u 1990-tim. U suštini ne postoji striktna definicija šta čini populizam i taj termin često se koristi s namerom uvrede. Ipak, vremenom iskristalisale su se neke ideje kako populizam funkcioniše. Na prvom mestu tu je „poziv narodu" da se pobuni protiv neke uglavnom neodređene elite. Potom, namerna upotreba loših manira sa namerom da bi se šokirao establišment i potvrdi da je dotični političar „čovek iz naroda". I na trećem mestu koristi se proizvoljna kriza da bi se opravdali pozivi na „revolt". Neki politikolozi opisuju populizam kao patologiju ili neispravnost demokratije.

Populisti tvrde da oni spasavaju demokratiju koja je bila oteta od strane elite. Elite ili bilo koje druge grupacije na koju može da se nahuška masa. Populizam je sistem u kome pobednik-uzima-sve i niko se više ne pita. Na taj način odbacuju bilo koji kriticizam usmeren na njih i to proglašavaju „napad na narod", dakle kritika režima je nelegalna.

Za razliku od socijalizma, fašizma, nacizma, liberalizma ili bilo kojeg „izma", populizam nije po definiciji ni na levici ni na desnici. Brazilski novi populistički predsednik Bolsonaro je konzervativni bivši vojni oficir, dok je novi predsednik Meksika Andres Manuel Lopez Obrador, kako on sebe prestavlja, radikalni socijalista.

Populizam može da se opiše i kao sistem s veoma tankom ideologijom koji usmerava siromašnije narodne mase protiv „korumpirane vladajuće klase". Najjednostavniji način da se shvati ideologija populizma je da se zamisli kutija sa ideološkim alatkama iz koje populistički režim izvadi neku alatku koja mu je potrebna u datom trenutku. Nije bitno o kojoj je alatki reč, sa levice ili desnice, ukoliko može da uradi posao. A autoritarizam je jednom rečju - nedostatak demokratije.

Demokratija je sistem u kome slobodni i fer izbori odlučuju ko drži vlast i koliko dugo. Takav sistem mora da dozvoli slobodno iznošenje mišljenja, slobodu medija, nepristrasne odluke pravosuđa i pravo političkih protivnika da pribave sredstva koja su im potrebna. Primera radi, demokratski sistem ne sme da naređuje kome kompanije, ili ustanove, daju svoje poruke na oglašavanje i kome za to plaćaju. Iz svih tih razloga autorativni režimi nude „pseudo-demokratiju", ali ne istinsku. Izbori su u zemljama takvih režima pozorišna predstava jer svi znaju da vođa neće dozvoliti da bude pobeđen. Takvi režimi ne razlikuju se „samo malo" od demokratije, već su sasvim druga sorta društvenog sistema. Filipinski predsednik Rodrigo Duterte dobar je primer puta od populističkog sistema do diktatorske vlasti. To isto može da se vidi i u slučaju mađarskog predsednika Viktora Orbana. „Neliberalna demokratija" je sinonim za autoritarizam. Ne bi bilo iznenađenje da novi brazilski režim krene u istom pravcu.

Detalji lične diktature uključuje uski krug ljudi koji se nalaze oko vođe jer mi on veruje. Vođa lojalne sebi instalira na pozicije moći. Kreira se novi politički pokret. Koriste se, ili se nagoveštavaju, referendumi da bi se opravdale odluke i stvaraju se novi bezbednosni servisi koji su odani lideru. Karakteristika tih jakih vođa je da su krenuli kao populisti. Kasnije oni tvrde da su sami samciti, čim su naoružani sa izuzetnom moći, sposobni da reše sve probleme zemlje. Takođe tvrde da je tradicionalna elita korumpirana i nesposobna. Insistiraju da stručnjacima, sudijama i medijima koji im nisu naklonjeni ne bi trebalo verovati. Glasači bi trebalo da veruju intuiciji vođe koji je „živo telo naroda". Takvi argumenti takođe opravdavaju proglašavanje „neprijatelja naroda", a sve to čini istinsku demokratiju nemogućom. Demokratske institucije su jedine koje bi mogle da zaustave uništavanje demokratije, ali one su samo toliko dobre koliko ljudi koji njima upravljaju. Kako je iz raznih razloga urušen stari medijski sistem, novi, čini se, nije dovoljno sposoban da se suprostavi ni jednoj poruci populističke propagande. Uprkos internetu i društvenim mrežama populističke laži prolaze uglavnom nekažnjene. Komercijalne elite ne shvataju da na duge staze populizam, autokratski režimi i diktatura ni njima neće ići u korist. Veoma su alave i u mnogim zemljama ne shvataju da je zajedničko dobro i njihovo dobro.

U Evropi populizam i sa levice i sa desnice maršira ka preuzimanju vlasti, ili makar jakog i ponekad presudnog uticaja, u Evropi. Emanuel Makron pobedio je krajnju desnicu Marin Le Pen u Francuskoj 2017. predsedničkim izborima, ali sada je suočen sa nasilnim uličnim protestima nezadovoljnih građana. Protest je dobio ime po žutim prslucima - gilets jaunes - koje demonstranti nose. Ali zajednička pretnja sadašnjim vlastima u Evropi datira još od 2008. godine i finansijske krize koja je ostavila teške posledice na srednju klasu koja, uzgred budi rečeno, ne snosi nikakvu krivicu za urušavanje finansijskog sistema kojim su se igrali bogataši i lopovi iz njihovih redova. Rastuća nejednakost i percepcija nepravdi nagrizaju poverenje da tradicionalne partije i njihovi lideri imaju sposobnost, ili nameru, da reše probleme nastale pomeranjem nove ekonomije, pri tome rast kineske industrije igra veliku ulogu, i pojavom novih tehnologija.

Svakim danom pojavljuju se novi dokazi da je evropska ekonomija na putu ka kompletnom zastoju. Italija je i zvanično u recesiji, Francuska raste stopom od 0,3 odsto, Nemačka se smanjila u pretposlednjem tromesečju prošle godine i očekuje se da će sve skupa imati veoma mali rast. Na Starom Kontinentu grupišu se varijante krajnje desnice i anti-evropskih pokreta. Nacionalni front u Francuskoj, Alternativa za Nemačku u Nemačkoj, Fides u Mađarskoj, u Švedskoj Švedski demokrati, Partije slobode u Holandiji i Austriji, a i još nekoliko.

U Italiji populistička grupacija krajnje desnice Liga (ranije poznata kao Severna liga) postala je partija vlade bazirajući se na ono što njihov lider Mateo Salvini naziva „sukob između naroda i elite". Oni su fokusirani po pitanju imigracije, ali se nalaze u koaliciji sa Pokretom pet zvezda, populističkom partijom sa amorfnim anti-koruptivnim programom, partijom koja može da vuće poteze levičara, ali i desničara, a u zavisnosti šta vođe u datom trenutku više odgovara.

U ostatku Južne Evrope populistička levica ima više uspeha, počecši sa Sirizom u Grčkoj, pa do Podemosa u Španiji. U Latinskoj Americi, kontinentu sa dužom istorijom populizma, takođe preovladava levičarstvo. U Meksiku, Venecueli, Boliviji itd. Širom sveta rastuća podrška populističkim partijama rezultat je poremećaja kao posledice globalizacije, brze industrijske promene, masovne migracije, pomeranje socijalnih vrednosti i slabljenje osećanja zajedništva i solidarnosti. Ti poremećaji više pogađaju obične građane nego pripadnike elite. Sve skupa, porast populističkog raspoloženja, a i partija, u Evropi nije teško razumeti, a populizam nije samo evropski problem. Pet od najvećih svetskih demokratija sada imaju populističke lidere: Meksiko, Filipini, Indija i Amerika. A u Evropi, desničari u 2017. za Evropski parlament dobili 24,1 odsto glasova (8,5 odsto je bilo 2000. godine), a očekuje se da na izborima u maju imaju najmanje 25 odsto mesta u Parlamentu. Sa tih 25 odsto mogu značajno da upravljaju raznim odlukama tog tela, a sa 30 i presudno. Naravno, nije Evropski parlament jedini koji odlučuje već kad postoji i Evropski savet koji prestavlja vlade evropskih država, a i slična visoka tela u politici Unije. U zajednici sa populističkim blokovima krajnje levice, evropska čvrsta desnica biće u stanju da značajno menja politiku evropske politike. I mada su evropski populisti složni kao rogovi u vreći, u nekim stavovima zastupaju iste pozicije. Obe strane, na primer, zahtevaju da vlade troše više novca. Na kraju krajeva, to je i stav evropskih zemalja sa juga kontinenta, za razliku od „škrtih" severnjaka.

A po najnovijem ispitivanju javnog mnenja objavljenom u nemačkom Bildu u subotu, 9. marta, ispitivanja koja su rađena u šest evropskih zemalja (Nemačka, Austrija, Italija, Poljska, Španija i Francuska) krajem februara i početkom marta krajnja desnica će u novom Parlamentu duplirati broj osvojenih mesta. Grupe Evropa i nacije i Grupa slobode (ENF) najverovatnije će dobiti 67 poslaničkih mesta u Evropskom parlamentu od 705 članova. U Francuskoj Marine Le Pen će osvojiti 23 odsto glasova, u Italiji Mateo Salvini će dobiti 33 odsto glasova, u poljskoj partija Jaroslava Kazinskog, Zakon i pravda, koja nije član ENF grupe, osiguraće 42 odsto glasova. Ispitivanja pokazuju da će konzervativne grupe Evropske narodne partije izgubiti 43 mesta i spašće na 174, a Progresivni savez socijalista i demokrata (S&P) izgubiće 45 mesta u Parlamentu. Savez liberala i demokrata za Evropu (ALDE) zaradiće 33 više fotelja i imaće 101 člana u parlamentu. Evropski zeleni mogu da izgube osam mesta i tada bi imali 44 parlametarca. U Nemačkoj, ispitivanja pokazuju, Demohrišćani i njihov partner Hrišćanski socijalni savez, ostaće najjaća koalicija sa 29 odsto glasova. Socijaldemokrati će najverovatnije osvojiti 16 odsto glasova, a Zeleni 15. Krajnja desnica, Alternativa za Nemačku, koja nije član ENF grupe, može da očekuje 12 odsto glasova, a Partija levice (Linke) devet odsto.

Populistički političari, i partije, dolaze na vlast ili postižu značajnu prisutnost u parlamentima, na regularnim demokratskim izborima. Način na koji oni to postižu je takođe legitiman. Oni pričaju lepe priče na način za koji znaju da će goditi glasačima. Oni takođe pomažu masama da iskažu svoje nezadovoljstvo sa životom koji žive. Populisti nađu zajedničkog krivca, neku elitu, i usmeravaju mase da svoj bes iskale nad tom izabranom elitom. Te izabrane grupe mogu biti neka generalna elita, ili Jevreji, ili crnci, ili imigranti, ili muslimani, ili političari koji su imali prethodnu vlast. Jednom kada su na položaju populisti mogu godinama da krive prethodnu vlast za sve probleme koje je nova vlast mogla da reši, ali nije.

Bilo kako bilo, populisti osvajaju vlast retorikom. Oni govore u ime naroda, jer su baš oni upravo taj narod, tvrdeći da oni drugi mrze taj narod i da napadajući njihovu populističku vlast druga strana napada sam narod. Oni ispredaju romantične priče o „običnom radnom čoveku" koji se opire samoživoj eliti. Oni tvrde da će sprovesti „volju naroda" i „doći glave lopovima" koji su sve vreme „potkradali narod". Kada je potrebno populisti napadaju strance i strane zemlje za sve domaće nevolje i krive druge koji „konspirišu da unište pošteni domaći narod". Retorika je njihovo glavno političko oružje, a ne sama sposobnost da nešto korisno urade. Jedino što može biti korisno je što svojom predizbornom retorikom izvuku iz zaboravljenih budžaka gomilu sveta koji obično ne bi glasao da ih nisu prizvali svojim nerealnim pričama. Jednom na vlasti lider populista uglavnom kreće ka cilju da postane autokrata i polako uništi demokratske strukture sa namerom da, ako je moguće, ustanovi diktaturu.

Početkom marta Gardijan je objavio seriju članaka o populistima i njihovoj retorici. Novinari tog renomiranog glasila u saradnji sa stručnim istražiteljima radili su na Globalnoj arhivi populizma. Ta arhiva bazira se na stručnoj analizi i ocenama 728 govora predsednika, premijera i kancelara u 40 zemalja. Srbija nije među zemljama koje su analizirane. Period istraživanja obuhvata poslednjih 20 godina. Govori koji su analizirani u originalnoj verziji bili su na 13 jezika. Govori svakog političara svrstan je u jednu od četiri kategorije: govor u kampanji, čuveni govor, govor priliko presecanja vrpca i međunarodni govor održan u nekoj stranoj zemlji. Svi govori prošli su kroz priznate metode i tehnike analiziranja tekstova i procene ko je populista, a ko nije. Ocene nisu donošene odokativno. Sve skupa porast populističke retorike u 40 zemalja udvostručio se od 2000-te godine do danas. Ocena lidera išla je od ne-populista, preko donekle populista do kompletni populista. Analizirane su i zemlje pojedinačno. Venecuela u kojoj je populizam nastao sa Ugom Čavezom i onda nastavio sa Nikolasom Madurom. Dok se populizam tek nedavno, na poslednjim izborima, pojavio u zemljama kao što su Indija, Amerika, Meksiko i Brazil. Klub populističkih vođa značajno je uvećan između 2006. i 2009. kada su mu se pridružili Rafael Korea iz Ekvadora, Evo Morales iz Bolivije i Mirek Topolanek iz Češke. U Turskoj Redžep Tajip Erdogan i Rusiji Vladimir Putin počeli su tada da koriste populističku retoriku.

Ipak se najveće proširenje populizma dogodio tokom poslednjih pet godina kada je više populista došlo na vlast u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Erdogan je danas jedini lider koji nije iz Latinske Amerike a nosi „titulu vrlo populiste". Zanimljivo je dda je on došao na vlast 2003. godine bio je ocenjen kao „ne populista". Jedino su dva lidera tokom svojih mandata postali manje populisti tokom svojih mandata: Daniel Ortega iz Nikaragve i Bojko Borisov iz Bugarske. Tokom ranih 2000-tih godina lideri nekih manjih zemalja procenjeni su kao umereni populisti. Bilo je to u Ekvadoru, Litvaniji, Paragvaju i Hrvatskoj. Danas populističke vodje vladaju u mnogim velikim zemljama. Od 120 miliona podanika populističkih sistema, broj je danas porastao na dve milijarde. U međuvremenu u ministarske fotelje uvalili su se i neki populisti u zemljama kao što su Austrija, Norveška i Finska. Šteta za nas je što u ovakvim i mnogim drugim istraživanjima nema ništa o Srbiji jer smo mala zemlja sa veoma malom ekonomijom, a nismo ni članica Evropske Unije. Čini se, kako je to neko duhovito primetio, da u Srbiju mogu da stignu i vanzemaljci a da to niko ne primeti. U analizama stanja populizma u svetu obrađivani su i oni koji nisu na vlasti, ali ipak politički igraju zapaženu ulogu. To je slučaj i sa Nigelom Faražom koji sebe voli da zove Mister Bregzit. On se 17 godina zalagao da Britanija izađe iz Unije, a nakon što je izašla skočila je i njegova popularnost. Inače, Faraž je predstavnik britanske krajnje desnice. Premijerka Britanije Teresa Mej svakim danom, kako joj sa izlaskom iz Unije ne ide baš glatko, koristi više populističku retoriku.

Ona u svojim govorima koristi i napade „ljude koji se nalaze na poziciji moći" za koje ona kaže da imaju više zajedničkog sa „međunarodnom elitom nego sa ljudima u svom komšiluku, ljudima koje zapošljavaju, s ljudima pored kojih prolaze na ulici. Ali ako veruješ da si građanin sveta, onda si građanin ničega..."

Veoma populistički stavovi u kojima Teresa Mej pronalazi elitu koju će napasti i zanemaruje da je ona ta koja se nalazi na poziciji moći. „Želja naroda" je veoma čest izraz koji koristi britanska premijerka. A kada unese više žara u svoje govore ona optužuje neke elite koje ne razumeju narod koji tačno zna šta se događa i koji za razliku od tih elita želi Britaniji sve najbolje. „Tamo neki su neprijatelji naroda" a ona Teresa Mej ne samo da je sa narodom, već je i ona narod. Ne može mnogo više da bude populistička teorija od ove. Angela Merkel je proglašena ne-populista, ali je i ona u nekim govorima tokom posleddnje predizborne kampanje koristila neke populističe fraze.

Čini se ne dovoljno da bi ušla u klub populista. Ipak, nju je proganjalo neraspoloženje većine Nemaca na njenu odluku da skoro nekontrolisano u zemlju pusti milion izbeglica sa Bliskog istoka. Takođe je bila pod pritiskom jer nemačka ekonomija je počela da usporava, a ni malo joj nije bilo ugodno nakon što su izašli podaci ispitivanja po kojima 42 odsto Nemaca žele referendum po pitanju izlaska njihove zemlje iz Evropske Unije.

Nema sumnje da su mnogi populistički lideri veoma harizmatični likovi i da mnoge u njima vide odlučne konjanike koji jurišaju bez straha. Populizam je, na kraju krajeva, privlačan jer tretira teme ljudi koji teško žive i koji se osećaju napuštenim, prema kojima se nije pravedno postupalo.

Populizam na kraju neće ništa uraditi za njih, ali im u jednom momentu stvara nadu, a nada je ta koja poslednja napušta čoveka. Ljudi ne glasaju za nekog populistu samo zato što im on zvuči dobro, mada to nije na odmet, nego i iz protesta upućenom tradicionalnim partijama koje su ih izneverile. Sve dok tradicionalne partije otaljavaju svoj posao, pojavljivaće se populisti sa svojim lažnim obećanjima od kojih mnoga mogu da naprave veliku štetu. Još nije jasno objašnjeno zašto glasači nastavljaju da podržavaju neku populističku partiju i nakon što je šteta koju su načinili svima očigledna. Ili im nije baš očigledna!?

ANTRFILE:

Šta kažu psiho eksperti

Mnogi od svetskih lidera, i istorijskih i prisutnih, nisu sasvim „normalne" ličnosti, a o njima postoje tone knjiga, dokumentarnih i igranih filmova. Slično se događa i sa liderima koji su na vlasti u ovom trenutku. O nekima od njih, kad je procena da to zaslužuju, objavljuju se mišljenja ne samo političkih analitičara i istoričara, već i psihologa i psihijatra. Psihijatri i psiholozi ponekad zbog opšte opasnosti po javnost krše medicinski kod i objavljuju svoje utiske o liku koji drži poluge moći.

To se događa bilo gde, ali ne svugde. Ne u Srbiji i to ne zato što nema potrebe, ili nema psihologa i psihijatra koji su kvalifikovani da analiziraju nekoga „na distanci", već najverovatnije zato što nema dovoljno hrabrih i spremnih da se upuste u takvu avanturu. Pitanje je koji bi mediji takve stručne analize objavili jer se ispostavilo da ako se nešto ne objavi na najgledanijim TV kanalima, i to više puta, to se za širu publiku nije ni dogodilo.

Ipak, postoje mišljenja i zaključci rasuti u delovima i njihovim skupljanjem mogao bi da se sastavi osnovni presek psihičkog stanja bilo koje javne ličnosti. Privatnost javnih ličnosti, baš zato što su „javne ličnosti" manje je zaštićena od privatnosti običnog građanina.

Elem, predsednik Srbije ima jako izražene poremećaje koje svako može da vidi. Na prvom mestu - on laže. On je, što bi se narodski reklo, patološki lažov. Ta vrsta ljudi oseća se postiđeno jer su shvatili da su ih još kao decu roditelji lagali da ih vole. Oni samo nastavljaju da oponašaju svoje roditelje. Takvi se okružuju lažovima, ali ne da bi oni lagali, jer ti ljudi ne vole kad ga neko laže, nego da bi lagali kako se slažu sa svim što on kaže ili uradi. Kako bi ga lagali da je on „najveći ikad".

Smatra se da srpski predsednik ima narcistički poremećaj ličnosti. Čini se da takođe ima i antisocijalni poremećaj ličnosti, kao i paranoidni poremećaj. To su stanja koja se učestalo pojavljuju kod ljudi koji su pod dominacijom stida. Oni hoće da se osiguraju da mu niko ne izrazi nepoštovanje ili da im se smeju i tome slično.

Takve ličnosti mogu da budu ekstremno opasne jer u trenutku kada im se ljulja ispod nogu, u trenutku kada osete da će izgubiti sve svoje privilegije, takve vođe su u stanju da povedu zemlju i u rat, da provociraju oružane sukobe.