Esej

Rade Drainac u Aleji velikana

Iskopavanje zakopanog pesnika

U tekstu Hronika palanačkog groblja, objavljenom u Magazinu Tabloid u broju 129 od 21. februara 2019. godine, književnik Marinko Arsić Ivkov na parodičan način otvara temu nepravde koja se nanosi ljudima ne samo u životu nego i u smrti. Marinko navodi parafrazu Džona Hikmana čuvene Orvelove misli o jednakosti u smrti: Jeste da su u smrti svi isti, ali neki su istiji. Marinkov tekst je uverljiv i ja ne bih imao šta da mu dodam, ali se on odnosi i na Radeta Drainca, pa bih se ja na tome zadržao.

Ivan Ivanović

Da prvo pojasnimo sahranjivanje na Novom groblju u Beogradu. U tom groblju postoje aleje koje dele „zaslužne" smrtnike od „običnih". Tri su takve aleje: Aleja velikana, Aleja narodnih heroja i Aleja zaslužnih građana. Ostali deo groblja, daleko veći od etabliranog, čine grobnice koje su građani sami platili, tačnije potomci umrlih. Kako je ovo groblje popunjeno, danas za potomke umrlih traži se pravo bogatstvo da smeste svoje pretke u ovo elitno, memorijalno, groblje. Boravak u Novom groblju, centralnom beogradskom, skupo košta, mada ni boravak u perifernim grobljima, kakva su Bežanijsko, Orlovača, Lešće itd. nije jeftin. Ja mogu da svedočim da čak i boravak u seoskom groblju u Sremčici traži pravi imetak.

Marinko s pravom navodi neke „zaslužne" građane za koje nije bilo mesta u reprezentativnom prestoničkom groblju. Ne znam dovoljno o pesniku Novici Tadiću, ali znam o Aleku Marjanu i Rastku Zakiću. Sa obojicom sam bio u prijateljskim odnosima.

Alek Marjano je bio jedan od najosobenijih srpskih satiričara i humorista, stoji poređenje sa Vinaverom. Komunistički režim ga je smatrao svojim neprijateljem, mada mu je dozvoljavao da nekako tavori u Ježu kad nije bio pod kaznom, odnosno u nuz proizvodima ovog starog satiričkog lista kad su ga kažnjavali. A kažnjavali su ga dvaput - triput.

Alek Marjano, valjda predosećajući svoju sudbinu, kao Dis pre njega (pesnik „Utopljenih duša" utopio se u Jonskom moru, na domak srpske ratne prestonice na ostrvu Krfu, kad je brod, kojim se vraćao posle lečenja u Francuskoj, na slobodnu srpsku teritoriju, torpedovan od nemačke podmornice na samom domaku cilja. U istom brodu našla je smrt i ćerka kraljevog bibliotekara (kralja Petra Karađorđevića), Dobre Ružića, o kome je Bora Stankvić pisao u svojoj okupacionoj knjizi „Pod okupaciojm") nadahnuto je ismejao potencijalne stanovnike Aleje velikana, u poemi „Aleja pelikana", poigravši se i nekim disidentima, kakvi smo bili Rastko Zakić i ja.

Tragična je sudbina književne porodice Marjanović (Aleksije, njegova supruga Vaska Jukić Marjanović i sin Bodin Marjanović). Videli smo da je Alek držan na belom hlebu u Ježu, mogu da navedem kad su ga izbacili iz Redakcije posle aforizma napisanog za Beogradski sajam knjige: Neki više vole da otvore sajam nego knjigu! - a Sajam je te godine otvorio niko drugi do Edvard Kardelj, glavni teoretičar titoizma. Vaska je takođe bila darovita pesnikinja, iskreno odana komunističkoj ideji, ali za nju nije bilo posla u Titovoj Jugoslaviji, jer je sve dečje i ine časopise uređivala Mira Alečković. Pošto sam i svm bio slobodni umetnik, dobro znam koliko je to gorak hleb. Sin Bodin, u detinjstvu među najtalentovanijim šahistima svog uzrasta, taman je stasao da počne da piše i objavljuje satiru, kao roditelji mu, u Ježu, kad ga je zadesio Vukovar. Pošto je Vaska bila poreklom iz Vukovara, a možda i iz drugog razloga, tek Bodin je požurio u dobrovoljce da brani Srbe u tom paklenom gradu. Avaj, valjda prvi metak ga je pogodio u čelo. Alek Marjano, „najsmešniji" srpski pisac, to nije izdržao, skočio je sa trećeg sprata na psihijatrijskoj klinici u Palmotićevoj ulici u Beogradu.

Marjanovići su sahranjeni na Orlovači, kad sam ispraćao jednog drugog prijatelja, nisam uspeo da pronađem taj grob, a nije imao ko da mi ga pokaže. Tako prolaze srpski pisci, završavaju ili u Plavoj grobnici ili na Palanačkom groblju. Ako neko traži danas da kupi Alekove knjige, recimo „Privatno groblje" u kojem je „Aleja pelikana", neće ih naći, jer srpska država nije smatrala za potrebno da im napravi novo izdanje.

Rastko Zakić, koji je umro od bolesti, ali je pre toga dugo bio pod udarom vlasti, zabranjeno mu je od komunističkih sudova čak 7 (sedam) knjiga, što je možda svetski rekord, takođe je sahranjen na palanačkom groblju na Bežanijskoj kosi. Čekam da umre neki drugi pisac (ako to ne budem ja!) pa da odem na to groblje da tražim Rastka Zakića!

Kad smo kod samoubistva srpskih pisaca, iz Obenovca se ubio još jedan pisac, Spasoje Šejić. Takođe je skočio sa trećeg sprata. (Aleksije Marjanović je bio đak Obrenovačke gimnazije, a Spasoje Šejić profesor u istoj školi.) O Spasoju Šejiću sam napisao novelu (avaj, neobjavljenu; jer nisam za nju mogao da nađem izdavača). Pošto to nisam uspeo, Spasoju sam podigao spomenik u formi sabranih romana. Naime, kao pomoćnik ministra kulture izborio sam se za štampanje Sabranih dela ovog pisca od devet romana u adligatu (više knjiga u jednim koricama), pod naslovom „Devet života".

Neka mi bude dozvoljeno da o svemu ovome navedem jednu lepu pesmu obrenovačke pesnikinje Jelke Slavković, koju sam uzeo kao predgovor svojoj noveli.

Jelka Slavković

Pismo mrtvom prijatelju

• Mislila sam, Šejo, da iz tvog Samokova

• dolaze ljudi posebnog kova,

• navikli u Kuršumliji na svakakve kuršume,

• pripremljeni na životne lomove i ršume.

• Počeo si da živiš svoj poetski san:

• za ruku te poveo "Tomas Man".

• Ali posle prvog književnog pupoljka

• sve rana do rane i do boljke boljka.

• Možda bi ti život tekao bez hajki,

• da si bio pisac pohvala i bajki,

• ali ti si, pošten i čist kao dete,

• pisao skice za razne portrete.

• Kako ti se život učinio gorak,

• preduzeo si mere za poslednji korak,

• i to tragičan, Šejo, otkud ta misao ledna,

• život je u dva filma, a smrt je samo jedna.

• Nemoj, Šejo, da te tamo nešto plaši,

• s tobom su Miljković, Ćopić i drugi naši;

• bez obzira što ovde nedostaješ svima,

• među svojima si, ti pripadaš i njima.

Nego da se vratim memorijanom begradskom groblju, koje nije palanačko, njegovim alejama.

Aleja velikana izgrađena je 1926. i 27. godine kao spomenik najvećim Srbima svoga vremena. Kompleks sačinjavaju 23 porodične grobnice, prenesene sa Tašmajdana, popunjene još ponekim kasnijim stanovnicima. Koliko sam našao, među prvima je tu došao Petar Kočić, koji je umro kao emigrant iz Austro-Ugarske na psihijatarskoj klinici u Beogradu (da li onoj u kojoj je stradao Alek Marjano?) 1916. godine, pa su mu posmrtni ostaci naknadno, posle deset godina, preneseni u Aleju velikana. Poslednji su tu došli Dimitrije Tucović i „srpska heroina" Milunka Savić 2013. godine. Kaže se da u Aleji velikana danas „stanuje" 128 osoba.

Prema Petru Kočiću uživam samo poštovanje, njegovog „Jazavca..." smatram remek delom srpske satire. Ali nije on „pristigao" u Aleju velikana kao pisac nego kao nacionalni radnik. Pogrešan kriterijum, ali važeći. Po tom kriterijumu u Aleji nije bilo mesta za jednog drugog velikana srpske književnosti, Boru Stankovića. Bora je preminuo 1927. godine, taman kad je Aleja ustrojena. Svaka čast drugim srpskim piscima, ali teško da postoji veći roman u srpskoj književnosti od „Nečiste krvi". Zašto za Boru Stankovića nije bilo mesta u Aleji, kao što nije bilo mesta ni u Enciklopediji Srbije Stanoja Stanojevića? Zato što je Bora u to vreme imao tretman nacionalnog izdajnika, jer je ratne godine proveo u okupiranom Beogradu i sarađivao u okupacionim novinama. (O ovome sam opširno pisao u dva romana, u „Tri pisca" i „Suvišni pisci u Srbiji", da ne ponavljam.)

Od pisaca u Aleji velikana su se našla još dva pisca, koje teško da možemo da ubrojimo u velikane srpske književnosti, Milan Kujundžić Aberdar i Jovan Popović . Za njih više važi politički nego umetnički kriterijum. Prvi je bio učesnik oslobodilačkog rata Srbije 1878. godine, na južni front je poveo Stevana Sremca. (Sremčev ujak i zaštitinik Jovan Đorđević, koji se protivio da njegov nećak uludo izgubi život za Aberdarevu avanturu i slavu, za ovog je napisao da je „kukavno slab pesnik", što je preterano, ali nije daleko od istine.)

Jovan Popović je bio partizanski pisac, još 1944. godine je objavio „Istinite legende" u kojima veliča partizansku borbu. Tu su školske priče „Brile" i „Pinki je video Tita", više propaganda nego umetnost. Ali dovoljna preporuka za Aleju velikana 1952. godine.

O Aleji narodnih heroja ne smem ni da govorim, tu stanuju komunistički bogovi. (O tome nije govorio ni Marinko Arsić Ivkov). Ali se nije nastanio vrhovni bog Zevs, Josip Broz Tito, kad je, iako besmrtan, ipak umro 1980. godine. Za njega se našla kuća u najlepšem delu Beograda, Dedinju (kao i za drugaricu Jovanku kasnije), nazvana Kućom cveća, van ljudskog razuma i poimanja. O Bogu se ne može govoriti, u njega se može samo verovati.

Ostaje treća aleja, Aleja zaslužnih građana, koju je po zamisli Bogdana Bogdanovića projektovao arhitekta Svetislav Ličina, izgrađena od 1963. do 1965. godine, gde se nastanio isprva komunistički establišment, kasnije i drugi zaslužni građani. Marinko primećuje da u njoj stanuje veliki broj uniformisanih lica (po zvaničnoj statistici Aleja ima dosad 718 stanara, ako podaci nisu bajati). Mnogo je generala, ali nema nijednog đenerala. Režim je nagradio svoje podanike i posle smrti, neka se razlikuju od običnih građana. Marinko nabraja ko sve tu ne stanuje, jedan od njih je Rade Drainac.

Ja ove redove i pišem zbog Drainca. Drainac je zakasnio za Aleju velikana a preuranio za Aleju zaslužnih građana.

Kad smo već kod Drainčevog groba, tu postoji mistifikacija. Poznato je da je Drainac umro u državnoj bolnici (30. aprila ili 1. maja 1943. godine?) i da je sahranjen 3. maja. U registru umrlih beogradskog Novog groblja stoji podatak da "nije bilo srodnika na sahrani". Otud je izvlačen zaključak da je Drainac otišao na onaj svet anonimno i nedolično, napušten od svih, pogotovo od države čiji je bio građanin. Međutim, radilo se o velikoj sahrani. Nedićeva država je organizovala Drainčevo lečenje, materijalno ga pomagala i dodelila mu plac na groblju. Drainčevi prijatelji, na čelu sa Miodragom M. Pešićem, značajnim prevodiocem sa ruskog jezika i esejistom, potrudili su se da na Novo groblje na Drainčev ispraćaj dođe gotovo čitav umetnički Beograd. Prijatelji su dali oglas o sahrani u Novom vremenu. Sačuvan je spisak pozvanih uglednika, sačinjen maja 1943. godine, podeljen na one koji su došli i koji nisu došli. Među prisutnima bili su pisci Nikola Trajković, Desanka Maksimović, Boško Tokin, Mladen St. Đuričić, Desimir Blagojević, Trifun Đukić, Pero Slijepčević ... slikari Mihailo Petrov, Lazar Ličenoski, Stevan Bodnarov ... glumci Jovan Gec, Milivoje Živanović ... Došlo je i mnogo Drainčevih poštovalaca i prijatelja. Od pesnika se oprostio Miodrag M. Pešić, a Milivoje Živanović je izrecitovao "Nirvanu". Rečju, bila je to jedna impozantna sahrana u okupiranom Beogradu. Među odsutnima je bio Ivo Andrić, što začuđuje, jer se Drainac sreo sa Andrićem u Soko Banji, gde se Drainac lečio a Andrić odmarao. (O eventualnom suretu dva pisca u Banji pisao sam u romanu "Crni dani Rake Drainca".)

U svojim sećanjima na Drainca, objavljenim u Letopisu Matice srpske pod naslovom „Rade Drainac", Milan Jovanović Stoimirović, novinar i pesnik, Drainčev drug i mentor u Skoplju, piše i o ovoj sahrani. "Pogreb nije uopšte nosio nikakav zvaničan, niti svečan karakter. Izvesne književne ličnosti su briljirale svojim odsustvom. Ali je to bio jedan pristojan i lep pogreb na kome nije bilo nikog od snobova i od onih koji vole da se pokažu pred svetom. Kad smo došli do otvorene jame, sveštenik je obavio poslednje molitve i grobari su podvukli užad pod kovčeg. Niko od prisutnih nije želeo da se kovčeg otvara; uostalom, neko ko je video Drainca mrtva, izjavio je da je on strahovito izmenjen i da izgleda strašno."

Siniša Paunović, novinar Politike, Drainčev drug, zabeležio je šta se desilo 1953. godine. Taman je on bio pokrenuo široku inicijativu skupljanja dobrovoljnih priloga za podizanje nadgrobnog spomenika Draincu, kad je jedne noći Drainčev grob prekopan. Tad su dva anarhična mladića (verovatno pesnici) raskopali Drainčev grob i njegove kosti preneli u Aleju velikana i razbacali ih po groblju. Ostavili su "protestnu" ceduljicu da to čine u znak protesta "što jednom takvom pesniku niko do sada nije digao spomenik i što njegove kosti nisu zvanično do sada prenesene u aleju velikana, gde im je mesto". Prijatelji su vratili Drainčeve kosti u grobnicu i podigli spomenik pesniku koji stoji do današnjeg dana. Slobodno se može reći da je taj grob postao kultni!

(U to vreme je Drainac kod komunističkih vlasti bio u velikoj nemilosti. Pobednički komunisti, na čelu sa nadrealistima, su Drainca proglasili svojim idejnim neprijateljem (kao tolike velike srpske pisce, o kojima sam pisao u "Suvišnim piscima u Srbiji"), pa je bio pravi podvig podizanje spomenika Draincu.)

Godinama me je interesovalo ko su bila ta dva anarhična mladića koji su protestno prekopali Drainčev grob? Zar je moguće da o tome nije vršena nikakva istraga, čak i kad je Rade Drainac vraćen u srpsku poeziju? Pošto o tome nema zvaničnih podataka, usuđujem se da navedem jedan iskaz koji sam čuo od pesnika i dopisnika Politike iz Prokuplja, Dragana Borisavljevića, kad me je on mnogo godina kasnije intervjuisao za ovaj list.

Ne znam koje godine, svakako u vreme kad sam ja u Toplici bio nepoželjan, pesničku nagradu Rade Drainac, koju dodeljuje Toplica, dobio je Stavan Raičković. Tad je on u kafani, pred nekoliko pesnika od kojih je jedan bio Borisavljević, ispričao da su taj protestni posao obavili on i Libero Markoni (Slobodan Marković). Bili su studenti, obožavaoci Radeta Drainca, i odlučili su se na ovaj anarhični čin da bi uzdrmali javnost i doprineli da se zabranjeni pesnik vrati u srpsku poeziju. Ja sam sugerisao Borisavljeviću da taj podatak objavi, to može tim mladićima, danas etabliranim pesnicima, samo da služi na čast. Usuduli su se da misle pre komunista! Ali, novinar Politike me nije poslušao, kako da on to napiše kad o tome ništa nisu javno rekli Markoni i Raičković? Dragan Borisavljević je otišao na onaj svet sa ovom tajnom.

Sve u svemu, Rade Drainac je u Aleji velikana prekonačio samo jednu noć!