Rand (američki neprofitni istraživački centar za globalnu politiku) smatra Belorusiju najefikasnijim sredstvom pritiska na Rusiju

Belorusija u strategiji NATO

Reči Emanuela Makrona o „moždanoj smrt" NATO, njegove sumnje povodom obaveza alijanse u oblasti kolektivne odbrane, otkrile su sistemske probleme ove organizacije koja je sa 70 godina prešla prag za penzionisanje. Kako živeti dalje, ako obećani varvari nisu došli?

Piše: Dmitrij Minjin

tome se diskutuje u Nemačkoj. Nemačka štampa tvrdi da „opasnost ne dolazi spolja, već iznutra - NATO preti sam sebi". Više ne postoji konsenzus povodom toga da je neophodno slobodu i blagostanje zapadnog društva iznova i iznova štititi od spoljnih opasnosti. Sudeći prema anketama javnog mnenja, većina ljudi na Zapadu ne oseća pretnje od Rusije, a još manje od Kine, i ne žele da u pozadini budžetskih poteškoća i borbe za preraspodelu resursa, uvećaju rashode za odbranu.

Na jubilarnom samitu NATO, održanog 3. i 4. decembra, ovaj egzistencijalni problem su jednostavno rešili, onako kako su radili više puta, počevši od raspada organizacije Varašavskog sporazuma: objavili su da glavnog i smrtnog neprijatelja predstavlja „agresivno delovanje Rusije".

To što samo planirano povećanje godišnjih vojnih rashoda NATO zemalja od 130 milijradi dolara duplo premašuje slične ruske pokazatelje, a ukupan budžet alijanse veći je od ruskog odbrambenog budžeta skoro za 25 (!) puta, ne pominje se. Vrednosti su previše nesrazmerne. Novac koji u vidu poreza, navodno za otklanjanje pretnji, države-članice NATO uzimaju od građana, sliva se u džepove biznismena iz vojno-industrijskog kompleksa a ne u preko mere povećan generalitet.

Drugi tradicionalni način potvrđivanja prava NATO na postojanje je - širenje organizacije. Kaže se: ako postoji želja za stupanjem u alijansu, to znači da je ona potrebna. Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg je potvrdio nameru da u NATO uključi Gruziju i Ukrajinu, iako je izbegao da odredi kada bi se to moglo desiti.

Istovremeno, u NATO krugovima se radi na uključivanju Belorusije u saradnju, uz značajno smanjenje nivoa njenih vojnih kontakata sa Rusijom, između ostalog i u okvirima Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB).

Belorusiju na Zapadu smatraju strateškim „ključem" za Istočnu Evropu, koji treba oduzeti Moskvi. NATO priprema obnovljeni prošireni program individualnog partnerstva i saradnje sa Belorusijom, kao i dogovor o razmeni informacija.

Zbog učestvovanja u razradi ovih dokumenata, od početka decembra u Briselu se nalazi velika grupa pripadnika beloruske vojske. J. Stoltenberg, pominjući nedavnu uspešnu posetu Minsku svog zamenika za nove bezbednosne izazove A. Misirolija (najviši nivo u poslednjih 27 godina), istakao je: „Mi od strane Belorusije ne vidimo nikakve pretnje zemljama-saveznicama u NATO."

I svaki put kada se povede razgovor o novom širenju NATO, obavezno se ističe ideja da se pozove Rusija da pristupi alijansi. Smisao tog propagandnog trika je jednostavan. Ako zovu Moskvu u nadi da će se naći „korisni idoti" koji će takvu ideju podržati, kakve onda Moskva može da ima osnove da se protivi stupanju u blok drugih? Ipak, Rusija nikada u NATO neće ući - u suprotnom, ova organizacija bi izgubila smisao svog postojanja. Mi se ne spremamo ni sa kim da ratujemo, ali je i saradnja sa onim ko te naziva neprijateljem - isključena. Ta pozicija Moskve mora da bude potpuno nedvosmislena.

Ako zapadni političari rade na podrivanju rusko-beloruskih odnosa, posebno uoči mogućeg produbljivanja integracije Republike Belorusije (RB) i RF, onda je NATO započeo paralelenu igru. U tu igru je uvučen veći broj beloruskih eksperata i visokopozicioniranih predstavnika beloruske vlasti.

Novoformirani Beloruski institut za strateška istraživanja (BISS) objavio je izveštaj „Belorusija između NATO i ODKB. Pravo i geopolitika". U izveštaju se tvrdi da Beolurisja ima uzdržan pristup vojnoj saradnji sa Rusijom, iako zakonski reguliše ovu saradnju kao prioritetnu.

Zvanični Minsk ne shvata NATO kao direktnu pretnju. SAD i NATO države su zainteresovane za „meku" saradnju sa Belorusijom, da „ne bi provocirale agresiju sa ruske strane". Glavni način podrške bezbednosti predstavlja jačanje nezavisnosti i suvereniteta Belorusije, uključujući i povećanje odbrambenog potencijala oružanih snaga. U vezi sa suštinskim promenama situacije u regionu trebalo bi preispitati ulogu Belorusije u kontekstu geopolitičke konfrontacije SAD i Rusije. Članstvo u ODKB automatski blokira ulazak u NATO i ne dozvoljava Beolorusiji saradnju sa NATO u meri koja može da predstavlja pretnju Rusiji. Glavni zaključak izveštaja je: „diskretna" saradnja sa NATO i „oprezna" vojna saradnja sa Rusijom, bez preteranog oslanjanja na ODKB dozvoljava Belorusiji da ostane neutralna država i da služi kao tampon između Zapada i Rusije.

Slične ideje je početkom 2019. godine predstavio zamenik beloruskog ministra inostranih poslova Oleg Kravčenko, govoreći u Atlantskom savetu SAD na konferenciji „Beloruska dilema: za Minsk i za Zapad". Kravčenko je istakao da povećanje vojnog prisustva NATO u Istočnoj Evropi ne predstavlja „direktnu pretnju bezbednosti Republike Belorusije", a razmeštanje, u blizini beloruske granice, kako oružanih snaga NATO, tako i Rusije, „povećava rizike i dovodi u pitanje bezbednost u regionu".

Eksperti iz „Minskog dijaloga" dokazuju da suprotno uobičajenoj verziji o tome da su rusko-beloruski manevri poslednjih godina antizapadno usmereni i ugrožavaju bezbednost Evrope, realnost je daleko od toga. Ako je u prvim zajedničkim vojnim vežbama „Štit Saveza - 2006" od 8800 učesnika, beloruskih vojnika bilo 7000, na poslednjim „Štit Saveza - 2019" od 12000 učesnika bilo je samo 4000 iz Belorusije. Dodvoravajući se Briselu, autori izveštaja tvrde da Rusija želi da prida ovim učesnicima nezasluženu težinu, te da Minsk stalno smanjuje stepen svog učešća u zajedničkim vojnim aktivnostima sa Moskvom.

Očigledno je da Lukašenko neće činiti oštre zaokrete ni na jednu stranu, računajući da će i dalje uspešno lavirati. Ipak, njegovi zapadni „partneri" igraju na veliko. Bez obzira na to kako se odnosili prema beloruskom lideru, njihova generalna linija ostaje nepromenjena.

Ta linija je određenja sredinom 2019. u izveštaju „Preopterećivanje Rusije: konkurencija sa povoljnih pozicija" koji je Rand korporacija sačinila po nalogu Štaba armije (DCS G8) Ministarstva odbrane SAD. U izveštaju se navodi da je najefikasnije sredstvo pritiska na Rusiju - Belorusija (s. 109114).

Izveštaj Rand korporacije priznaje da se vlast RB čvrsto drži, a da je stanovništvo relativno zadovoljno savezničkim odnosima sa Rusijom. Zato bi glavna pobeda SAD bila poricanje Rusije kao jedinog pravog saveznika Belorusije.

Shodno tome, širenje uloge Belorusije kao „tampona" doprinelo bi uništavanju njenihi savezničkih odnosa sa Rusijom. Primećujemo da se propaganda unutar RB vodi upravo u tom pravcu.

Glavno sredstvo uticaja na politiku Minska ostaje „smena režima" u Belorusiji. Autori izveštaja primećuju da je „kraj poslednje diktature u Evropi" odavno postavljen cilj spoljne politike SAD. Po njihovom mišljenju, sada je taj cilj posebno aktuelan: kasnije će biti moguće Belorusiju iskoristiti kao kočnicu razvoja Evroazijskog ekonomskog saveza, kao i za zaštitu baltičkih zemalja i izolaciju Kalinjingrada (str. 112).

Upadljiv je ciničan odnos autora Randovog izveštaja prema onim snagama u RB koje agituju za zbližavanje sa Zapadom. Na primer, kažu da čak i ako guranje lokalne opozicije u proteste protiv režima ne da rezultate, to će ipak biti korisno: „ruski lideri, zabrinuti zbog uloge Zapada u obojenim revolucijama pojačaće svoj politički i vojni pritisak na Belorusiju", i to je dobro - Rusija će biti prinuđena da potroši više resursa i da se oslanja na korumpirane vlasti, što će opet pojačati protest javnosti (str. 112).

Zaključak: pokušavaju da Belorusiju načine taocem tuđeg rata, ovog puta - hibridnog. Nadati se da će RB uspeti da se tome odupre izolovano od Rusije - to je neoprostiva iluzija.