Postdemokratija

LJUDI UMIRU A ANA SE ČEŠLJA

Zločin protiv čovečnosti! Tako se uveliko može okarakterisati odbijanje Ane Bnabić da posluša lekare i preduzme radikalnije mere u suzbijanju epidemije. Sada dnevno umire više od šezdeset ljudi, koji su se zarazili u poslednjih mesec i po dana od kako ona, zbog toga što ne veruje u mere prevencije i zaštite na kojima insistira medicinski deo Kriznog štaba, na svoju odgovornost donosi odluke da se ništa ne preduzima radi sprečavanja širenja smrtonosnog virusa. Pa, vreme je da odgovara za smrt bar nekoliko od dve hiljade ljudi zaraženih u kontaktima koji su određenim merama mogli biti sprečeni. Nema opravdanja niti olakšavajućih okolnosti, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Miodrag Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu.

Piše: Mile Isakov

Dara je prevršila meru, neko mora krivično odgovarati za trgovinu ljudskim životima zarad glasova na izborima. A, nema više nikakve sumnje da je upravo to u pitanju, jer nema drugog razloga ni objašnjenja za to što vlada i država ništa ne preduzimaju u ovako tragičnoj situaciji, u kojoj od covida dnevno oboljeva više od sedam hiljada građana, trudnica i dece, a umire preko šezdeset. Toliko se zvanično priznaje, a stručnjaci tvrde da je taj broj znatno veći ako ne i duplo.

U predprošlom broju pisao sam o punom autobusu mrtvih, zbog čega bismo inače imali dan žalosti, a sad imamo dva puna autobusa koji se dnevno survavaju u provaliju koju su iskopali Krizni štab i vlada na čijem je čelu Ana Brnabić.

Čak ju je i Vučić osudio, doduše indirektno i nenamerno, ali jeste rekao da treba slušati lekare a ne veterinare. Očigledno je gađao doktora Šeklera, koji uporno insistira na strožijim merama dokazujući da one nisu u suprotnosti sa vakcinacijom, u koju jedino veruje Brnabićka. Naprotiv, vakcinacija i zabrane svekolikog okupljanja su komplementarne mere, koje ne samo da ne isključuju jedna drugu već naprotiv, po dr Šekleru, jedna drugu dopunjavaju i samo zajedničkim dejstvom mogu da daju poželjan rezultat. Zapravo, vakcinacija ni ne može dati rezultate bez mera koje će onemogućavati širenje virusa.

Ima i eksperata koji tvrde da će virus, ako nastavi da se širi takvom brzinom, ako dobije na prostoru i vremenu, ubrzano i mutirati toliko da ni postojeće vakcine neće moći na to da odgovore, odnosno neće biti efikasne protiv novih sojeva. A to znači da su i svi građani koji su se uredno vakcinisali džaba krečili, odnosno da je Brnabićkino jedino vjeruju besmisleno, a ne preduzimanje i drugih mera ubitačno.

To, međutim, uopšte ne dotiče apsolutno nekompetentnu a napaljenu premijerku, koja ima druga, pametnija posla. Dok ljudi masovno oboljevaju i umiru, ona drži predavanja mladim budućim liderima Naprednjaka o tome kako opozicija sa „brutalnom” lovom pokušava da sruši njenog i njihovog vođu i idola Aleksandra Vučića, kako sa „ogromnim” novcima podriva sistem u kojem imamo apsolutne slobode, pa i slobodu da neograničeno umiremo.

„Ubijaju nas”, kaže Brnabićka, pri čemu nije govorila o pandemiji nego o opoziciji, i nije mislila na ljude koji ginu od virusa, nego na Vučićevu stranku i njene ljude u vlasti koji bez maski švrljaju po Srbiji u predizbornoj kampanji koju uveliko vode, kao da epidemije uopšte nema.

U radnom vremenu, tokom kojeg ništa ne čini protiv virusa ubice, čime postaje njegov saučesnik, Brnabićka stiže i na režimske televizije da narod obavesti kako je na Vučića bio pripreman atentat prilikom otkrivanja spomenika Stefanu Nemanji. Mada je to bilo pre skoro godinu dana, dakle bilo je dovoljno vremena da se povede ozbiljna istraga i otkriju bar neke činjenice i prikupe neki dokazi, niko zbog toga zvanično nije ni pod istragom ni osumnjičen, a kamo li optužen ili osužen. Ali, Ana Brnabić zna i brutalno tvrdi da je takva zavera postojala.

Ne zna doduše ni ko je to planirao, ni kako, ali zna da iza toga stoji „duboka država”, o kojoj takođe ništa ne zna osim da postoji i da u saradnji sa „nekim” stranim službama radi protiv Srbije, što je više nego očigledno jer, po njenom skromnom mišljenju, Vučić je Srbija. Duboka država i „neke” strane službe koje nikako da otkrijemo, uvek dobro dođu za najteže teorije zavere a da pritom nikoga konkretno ne optužite. One naravno postoje i deluju, ali ne tako naivno da bi jedna Ana Brnabić mogla da ih prepozna i raskrinka. A nije joj to ni cilj, njena namera je samo da navede priprost i uplašen narod na zaključak da čim postoje i rade tajno, sigurno rade za opoziciju i spoljne neprijatelje Srbije, koji tu opoziciju i finansiraju „ogromnim” parama. Ako duboka država može da tako deluje, onda su država u kojoj je to moguće i pamet koja je vodi veoma plitki.

Toliko plitki da se već i vicevi sprdaju sa njima. Nedavno sam na društvenim mrežama video jedan koji kaže kako je za atentat u Dalasu meta zapravo bio Vučić, a Kenedi se sasvim slučajno našao na putu metaka.

Sirota, ni sama nije svesna da na taj način govori najviše protiv sebe i vlade koju vodi, jer priznaje da je nešto jako trulo u državi Srbiji. Ako bilo ko može da godinama prisluškuje predsednika države i njegovu familiju i da priprema njegov atentat, a da ne bude razotkriven i procesuiran, onda u toj državi ne funkcionišu najvažnije službe i institucije, pa se hitno moraju menjati, počev od premijera i njegove vlade. Ako to nije istina onda onaj koji širi takve lažne vesti takođe mora biti procesuiran.

I za to bi se moralo odgovarati, posebno ako dolazi sa najvišeg i najodgovornijeg mesta u državi, zbog opasnog širenja lažnih katastrofičnih informacija, uznemiravanja javnosti, zastrašivanja i stvaranja panike, jer reč je o pokušaju državnog udaru sa nesagledivim posledicama. Ako je to tačno, a bezbednosne službe još ništa nisu otkrile, svi smo u velikoj opasnosti, a država u brutalnom kanalu. A, ako nije tačno, ona bi morala biti uhapšena zbog stvaranja atmosfere opšte opasnosti i beznađa.

Umesto svega toga, premijerka Ana Brnabić se, mrtva ladna, pojavljuje na konferenciji za medije povodm godišnjice postojanja ove njene vlade, sa sve samim superlativima o njenom radu. I naravno, predsedniku Vučiću, kojeg pominje u svakoj drugoj rečenici, ne krijući, naprotiv, posebno naglašavajući da je on alfa i omega svega urađenog i neurađenog, da bez njegove inicijative i saglasnosti, nije doneta ni jedna odluka, nije povučen ni jedan potez. Hvali se time ali i zaklanja, što svesno što nesvesno skidajući odgovornost sa sebe.

Tako treba razumeti i jedan kuriozitet toga dana. Naime, u isto vreme dok je ona držala tu protokolarnu govoranciju i nemušto odgovorala na nezgodna pitanja novinara, u prvu zvaničnu posetu Srbiji stigao je njen kolega, novi predsednik vlade Crne Gore Zdravko Krivokapić, a na aerodromu ga je umesto nje dočekao ministar poljoprivrede Nedimović u farmericama. Farmerice su važan detalj, ne zbog toga što mislim da je to znak njegovog nepoštovanja dotičnog gosta ili nepoznavanja protokola, nego zbog toga što verujem da je čovek bio iznenađen i zatečen tom obavezom, koja mu je verovatno saopštena u poslednji čas, pa nije stigao da se presvuče i preruši u državnika.

A nije stigao jer ni Brnabićka nije stigla da od predsednika Vučića, koji je toga dana bio i održao lekciju svetskim liderima o klimatskim promenama u Glazgovu, dobije uputstva o tome ko i kako treba da dočeka premijera prijateljske i nadasve bratske Crne Gore. Kao što je poznato, drugo oko u glavi je već godinama poprilično razroko, krompir gleda meso bode, ali se i posle tamošnjih promena vlasti nešto kuropeca, pa mu je trebalo održati lekciju.

Naročito tom Krivokapiću, koji se drznuo da kritikuje i Vučića i da ga čak optuži da je u raznim dilovima sa Milom Đukanovićem. Naravno da je Brnabićka mogla pomeriti to obraćanje javnosti zbog dočeka visokog gosta iz veoma važne susedne države, ali nije dobila odobrenje iz Glazgova pa je siroma Nedimović, obučen za gacanje po vlažnim njivam, morao tako doteran i na crveni tepih ispred aviona i garde.

Ništa manje neprijatno nije bilo ni Brnabićki ispred streljačkog voda novinara, koji sve slobodnije koriste njenu nekompetentnost i nezrelost za drsko postavljanje pitanja na koja ni pametniji i veštiji političari ne bi umeli da adekvatno odgovore. Doduše, neko ko sam odlučuje i bira reči mogao bi bar da stvori privid autoriteta, ali ona nema te kompetencije pa je prinuđena da se, kao oni početnici iz stranačke akademije o kojoj najbolje govori činjenica da je i ona predavač, da se brani napadajući bivšu vlast, opoziciju i slobodne medije. Tako su je upitali i zašto se uopšte ide na vanredne izbore, ako je sve tako divno i krasno kao što ona kaže. Ako su postignuti rezultati ove vlade toliko dobri, bolji od svih vlada koje je ova zemlja ikad imala, zašto su onda potrebni izbori.

U svojoj nemoći odgovorila je da je to zato što sadašnja Skupština navodno nema legitimitet jer u njoj nema opozicije, koja nije uspela da pređe cenzus, mada i vrapci o kojima brine gradonačelnik Beograda znaju da je prava opozicija bojkotoval prošle izbore. Samo Vučićeva opozicija, kao što su Šešelj, Čanak i Čeda, je učestvovala i zaista nije prebacila čak ni minimalnih tri procenta glasova.

Najsramniji je ipak bio pokušaj odgovora na pitanje kako to da je zadovoljna sa radom svojih ministara kad je većina od njih upletena u razne korupcionaške i kriminalne afere. Zapravo, umesto odgovora usledile su optužbe na račun novinarke i N1 televizije na potpuno drugu temu i na najpodliji mogući način.

Uz dobro poznatu pesmu naprednjaka o tome kako tajkunski mediji fabrikuju izmišljene afere, navela je primer kako su agitovali protiv vakcinacije na njihovom portalu objavljujući tekst u kojem se govori kako treća, takozvana buster doza, još nije proverena (što je tačno) i da nije potrebna (što je sama dodala da bi što ružnije zvučalo), i na osnovu toga ih proglasila krivim, ni manje ni više, za smrt brojnih ljudi.

Toliko je to bilo nisko da se novinarka Žaklina Tatalović nije mogla uzdržati a da joj javno, pred mnogobrojnim kamerama ne kaže da govori laži. Ne znam ni za jedan sličan slučaj, da novinar nekom premijeru na konferenciji za medije pred svima kaže da laže, ali ovo se očigledno nije moglo prećutati jer u pitanju je bezočna manipulacija ljudskim životima. To će ostati kao primer zabeleženo u udžbenicima i politike i novinarstva.

Može Ana Brnabić da se češlja dok kuća gori, ali ne i kad ljudi ginu njenom krivicom. To se ne prašta.