Feljton

Borisav Jović: Sloba i ja, ovako je bilo (3)

Milošević je demokratiju učinio besmislenom

Posle duge i značajne političke karijere, Borisav Jović je u nekoliko memoarskih knjiga opisao najistaknutije ličnosti i događaje iz savremene istorije Srbije. U jednom od tih svedočanstava, čije delove ćemo objaviti u nekoliko sledećih brojeva Magazina Tabloid, analizirao je uzroke uspona i pada Slobodana Miloševića. Rukopis, koji je 2007. godine, ponudio redakciji dnevnih novina Pravda, delimično je izmenjen i dopunjen činjenicama i novim ocenama u odnosu na „Knjigu o Miloševiću", koju je Jović objavio 2001. godine. „Slobodana Miloševića neki smatraju bezgrešnim vođom nacije, a neki su želeli da ga osude kao zločinca. Slučaj je, njegovom smrću, prepušten istoriji", naveo je Jović, jedan od retkih Miloševićevih saradnika i oponenata, ali i svedoka vremena koje je Srbiju zavilo u crno.

Borisav Jović

Svojim načinom vladanja Slobodan Milošević je demokratiju učinio besmislenom. U Srbiji su se formalno održavali izbori. Građani su birali svoje predstavnike u organima vlasti, ali na listama vladajuće SPS za izbore nije mogao biti niko koji se Miloševiću nije dopadao. Sve izborne liste bile su pod njegovom strogom kontrolom.

Za njega je bilo presudno u koga on ima poverenje, a ne u koga narod ima poverenje. Nije bilo važno da li je sposoban i pošten, da li je radan i aktivan, važno je bilo da je njemu veran. Tako se redovno događalo da Milošević, koji je dugo vremena uživao nesumnjivo poverenje građana, dobija, a lista njegove Socijalističke partije gubi, odnosno dobija sve manje i manje. To se odigravalo u srazmeri koliko je on oko sebe okupljao poslušne i nesposobne, u koje građani nisu imali poverenja, dok ga na kraju nisu izgubili i u samog Miloševića.

Još teža situacija je bila sa demokratijom u njegovoj Socijalističkoj partiji. Brzo je napušten sistem po kome su za najviše organe Partije birani ljudi od najvećeg poverenja u članstvu, na osnovu predloga partijske baze. I tada je Milošević lično odobravao svaku kandidaturu, iako su formalno postojale izborne komisije koje su to na kongresima radile, pa se polako ali sigurno sve pretvorilo u praksu da Milošević i njegova supruga utvrđuju kandidatsku listu za izbore na kongresu po svojoj volji i naklonosti, sa tačno onoliko kandidata koliko se bira, i to od ljudi pomoću kojih mogu da ostvaruju apsolutnu vlast. Tako su i poslaničke grupe u parlamentima funkcionisale kao glasačka mašina po direktivama sa jednog mesta.

Demokratske institucije postale su prava formalnost. Njihov je zadatak bio da glasaju za ono o čemu je već odlučeno, a u čemu u najvećem broju slučajeva nisu mogli ništa da promene ni na sastancima poslaničkih klubova, koji se obično održavaju pre zasedanja Skupštine. Nije čudo što su se u takvim okolnostima donosile nedovoljno promišljene i štetne odluke, koje su na kraju dovele i do pada Miloševićeve vladavine.

Nagon za održanjem na vlasti

Za Miloševića nije postojalo ništa jače od nagona za održanjem na vlasti po svaku cenu. O tome najbolje govori epizoda sa ponudom da se povuče iz politike, a da se zauzvrat Jugoslaviji ukinu sankcije Saveta bezbednosti. Tu je ponudu nonšalantno odbijao kao neozbiljnu.

Radi ilustracije, citiraću ovde izvod iz svog dnevnika od maja 1992. godine o razgovoru s Milanom Panićem, predsednikom Savezne vlade, kao i razgovor o istom pitanju sa Slobodanom Miloševićem:

,,Milan Panić mi kaže da je pre par dana boravio u Varšavi na zasedanju KEBS-a i da je tamo razgovarao sa Džemsom Bejkerom, američkim državnim sekretarom. Bejker mu je nanovo rekao, kao i kada je pošao iz SAD da preuzme dužnost predsednika Savezne vlade, da se sva rešenja problema Jugoslavije i Srbije povezuju sa zahtevom da se ukloni Slobodan Milošević, jer njega smatraju glavnim organizatorom sukoba na prostoru prethodne Jugoslavije.

Kažem mu da je to preterano i previše uprošćeno gledanje, a verovatno i zlonamerno, jer uzroci raspada zemlje i građanskog rata su višeslojni i nalaze se u različitim interesima zaraćenih strana, ali i onih koji ih pomažu sa strane i da bi uklanjanje Slobodana Miloševića samo išlo u prilog pobedi antisrpske koalicije, stvorene u zemlji i u inostranstvu. Pitam ga šta bi srpski narod konkretno dobio time? Panić tvrdi da bi odmah bile ukinute sankcije Saveznoj Republici Jugoslaviji. Navodno, to mu je garantovala administracija SAD pri polasku u Jugoslaviju, a to mu je izričito potvrdio Bejker u Varšavi. Insistira da to sve prenesem Slobodanu Miloševiću i da tražim njegov stav. Sadržinu razgovora s Panićem preneo sam Slobodanu Miloševiću.

Slobodan me pita šta ja mislim.

Kažem mu, kada bih ja bio u pitanju i kada bih o sebi odlučivao, ušao bih u igru. Tražio bih da daju pismene garancije Saveta bezbednosti da će ukinuti sankcije ako se povučem, a ja bih istovremeno deponovao ostavku uslovljenu odlukom Saveta bezbednosti. Njemu ne želim ništa da predlažem. To je njegova stvar.

Slobodan kaže da je sve to neozbiljno. Da laže Panić da ima obećanje SAD da će ukinuti sankcije ako se on povuče. Da nema ni govora da bi se Savet bezbednosti tako igrao uvođenjem i skidanjem sankcija kako Paniću padne na pamet. Da je Panić verovatno Amerikancima obećao da će da posmenjuje našu vlast, pa se sada služi jeftinim trikovima. Jednostavno, taj razgovor treba zaboraviti i raditi dalje svoj posao.

Pitam Slobodana da li bi možda mi dobili na ugledu u narodu ako bi svoje funkcije ponudili za ukidanje sankcija, jer je ipak važnije da se ukinu sankcije, nego da mi budemo na vlasti, pa pošto, kako tvrdi, to neće biti prihvaćeno, mi ćemo biti na političkom dobitku kod naroda.

Sloboban opet ponavlja da je sve to neozbiljno i da time ne treba da se bavimo."

Nikada nisam verovao da Slobodan stvarno misli da je sve to neozbiljno. Verovao sam da veruje da je ozbiljno i da je upravo zato izbegavao svaki razgovor o tome. Nagon za vlašću bio je jači od želje da se Jugoslavija otarasi sankcija. Bežao je i od pokušaja, iz straha da slučajno ne uspe.

Uspon na Osmoj sednici

Za Slobodana Miloševića Osma sednica Centralnog komiteta SKS bila je možda najznačajnija u celoj njegovoj karijeri. Na njoj je definitivno potvrđen njegov primat na srpskoj polističkoj sceni i bačen u drugi plan čitav niz dotadašnjih političara koji su dugo godina bili na čelu Srbije. Ni do danas nije potpuno razjašnjeno, niti se analitičari do kraja slažu u tome da li je Osma sednica bila politički obračun Miloševića i njegovih protivnika, zasnovan na goloj borbi za vlast, ili je to bio stvarni sukob koncepcija o načinu vođenja i naročito sprovođenja politike. Poražena strana na toj sednici i oni koji su je podržavali bili su uvereni da je u pitanju prvo, a Miloševićeve pristalice da je u pitanju drugo. Oni koji tvrde da je bio u pitanju politički obračun zaboravljaju da ga je započela poražena strana a ne Milošević.

Čitave decenije osamdesetih, od 1981. kada je izbila separatistička pobuna na Kosovu, pa sve do Osme sednice i kasnije, do ustavnih promena u Srbiji 1989, osnovna karakteristika svih političkih događaja u Jugoslaviji, posebno u Srbiji, bila je obeležena raspravom o tome kako da se stane na put progonu i egzodusu Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metohije i kako da im se zaštite osnovna ljudska prava.

Šiptari su bili razradili čitavu skalu metoda pritisaka na Srbe i Crnogorce da se iseljavaju sa Kosova i Metohije. Ugrožavanje života i imovine bila je najčešća pojava. Ljudi su se žalili nadležnim organima vlasti, ali je njihova opstrukcija bila sastavni deo pritisaka - vlast nije reagovala. Građani po tadašnjim propisima nisu imali pravo da se žale van Pokrajine.

Republika nije bila nadležna. Jedino što im je ostajalo bilo je da se iseljavaju i za to je bio stvoren dobar ambijent: Šiptari su im nudili otkup imovine po dobroj ceni. Za samo nekoliko godina iseljeno je preko četrdeset hiljada Srba i Crnogoraca. To je bilo propraćeno njihovim stalnim otporom, demonstracijama, dolaskom u Beograd, odlaskom u druge srpske gradove - Novi Sad, Kragujevac i dr. da se traži razumevanje i pomoć. Jugoslavija dugo vremena nije htela da razume da je u pitanju progon pod pritiskom, želela je da stvar prikaže kao velikosrpski nacionalizam, dok problem nije narastao do te mere da su ga i druge jugoslovenske republike morale priznati i staviti na dnevni red saveznih organa.

Stanje na Kosovu i zadatke u vezi s tim razmatrali su tokom 1987. godine i Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije i Centralni komitet Saveza komunista Srbije. Na Devetoj sednici CK SKJ osuđene su pojave pritiska na srpsko i crnogorsko stanovništvo na Kosovu i zauzet je stav da je potrebno da se izvrše promene u Ustavu Jugoslavije, da se izvrši revizija ustavne pozicije autonomnih pokrajina, kako bi se dala ustavna mogućnost Srbiji da izvrši ustavne promene i pribavi državne nadležnosti koje će zaštititi građane na Kosovu, koji su tadašnjim ustavnim rešenjima bili prepušteni na milost i nemilost volji šiptarske separatističke vlasti. Šesta sednica CK SKS razradila je konkretne zadatke za ustavne promene u Srbiji i za druge aktivnosti koje će zaustaviti progon srpskog i crnogorskog življa sa Kosova i Metohije.

Međutim, vreme je prolazilo, a ništa se značajnije nije događalo; stanje je čak bivalo sve gore i gore. U srpskom političkom rukovodstvu je počelo diferenciranje na one koji smatraju da treba nešto radikalnije učiniti i na one koji nisu za radikalizam, nego za postupnost i dogovaranje. Srbi na Kosovu i Metohiji postajali su sve nezadovoljniji i sve su više protestvovali i protiv Republike, a ne samo protiv rukovodstva Pokrajine.

Jedan od takvih protesta bio je onaj čuveni u Kosovu Polju, na kome je govorio Slobodan Milošević, tada predsednik CK SKS. Njegov je govor bio veoma emotivan i celoj je srpskoj naciji, a ne samo Srbima iz Kosova Polja, delovao kao melem na ranu. On je pozvao Srbe i Crnogorce sa Kosova i Metohije da ne napuštaju svoja vekovna ognjišta i dao im garancije da će Srbija učiniti što je potrebno da ih zaštiti, bez kompromisa i efikasno. Građanima koji su se bili okupili oko sale u kojoj je govorio, a koje je milicija udaljavala (oni su vikali: „Tuku nas") rekao je da niko više ne sme da ih tuče. Danas to izgleda normalno i civilizacijski, a tada je smatrano preteranim obećanjem.

Miloševićev boravak u Kosovu Polju i njegov govor izazvali su pravu pometnju u srpskom političkom vrhu.

Već na prvoj narednoj sednici Predsedništva CK SKS Ivan Stambolić je kritikovao Miloševićevo istupanje u Kosovu Polju. Rekao je da nije u redu da se takve stvari govore bez dogovora s rukovodstvom. Zamerio je što to nije činjeno u dogovoru s njim. Stambolić je sebe smatrao srpskim rukovodstvom, to je bilo očigledno. Milošević je odbio kritiku i rekao da je krajnje vreme da se nešto i uradi, a ne samo da se obećava. Iako je spor bio očigledan i kao pojava potpuno neočekivan i nov u srpskom rukovodstvu, rasprava se ograničila samo na Miloševića i Stambolića, jer je pitanje i bilo pokrenuto van dnevnog reda i takoreći uzgred. Međutim, to je bio početak velikog sukoba.

Prošlo je samo nekoliko dana, a Dragiša Pavlović, predsednik Gradskog komiteta SKS za Beograd održao je sastanak sa svim glavnim i odgovornim urednicima javnih sredstava informisanja na kome im je dao instrukcije za ponašanje u sukobu koji predstoji. U suštini, pozvani su da napadnu obećanja koja je Milošević dao u Kosovu Polju kao nerealna i data olako.

Sasvim je bilo jasno da Pavlović to ne čini sam, da iza njega stoji Ivan Stambolić, koji se već oglasio na sednici Predsedništva. Dragiša Pavlović je bio i član Predsedništva CK SKS, pa je izvršio napad i na svog predsednika, čak je poveo javnu hajku protiv njegovih stavova.

Milošević je pokušao da na prve novinske napade na njega organizuje kontra tekstove, tako da je čitava stvar izašla u javnost na velika vrata i nije se objektivno mogla završiti nikakvim zataškavanjem, razlike su morale da izađu na videlo, a rasplet je bio neminovan, uz neposredno učešće izuzetno zainteresovane javnosti. Problem je gledan sa dva aspekta, sa aspekta nesloge u srpskom rukovodstvu i sa aspekta odnosa srpskog rukovodstva prema kosovskom problemu.

Milošević je, posle konsultacija sa najbližim saradnicima, odlučio da spor iznese na sednicu Predsedništva CK SKS. Nije pridavao veliki značaj niti je smatrao da je problem što Stambolić ima kritičke primedbe na njegov govor u Kosovu Polju, to je smatrao normalnim, nego je na dnevni red postavio ponašanje Dragiše Pavlovića, koji je bez ikakve rasprave na forumu, bez znanja Predsedništva i CK, dao instrukcije glavnim urednicima sredstava javnog informisanja da igrnorišu i omalovaže predsednika CK i njegovo istupanje.

Miloševićeva pobeda 10:9

U centar sednice Predsedništva bilo je postavljeno pitanje odgovornosti jednog njegovog člana, Dragiše Pavlovića, zato što je organizovao medijsku harangu protiv predsednika CK. Smatralo se da je to nedopustivo, da treba da se raspravi kako se ne bi ponavljalo. U pristupu organizaciji sednice nije bio definisan način njenog završetka, da li će se sve završiti na kritici, na opomeni, na kazni i sl. Sve je zavisilo od toka sednice, a najvažnije je bilo da se eliminiše uticaj pomenute aktivnosti Dragiše Pavlovića u sredstvima javnog informisanja. Nije, dakle, bio predmet dnevnog reda pristup problemima na Kosovu i način njihovog rešavanja, što je kasnije na Osmoj sednici postalo glavno pitanje.

Sam tok sednice je doveo do potpune podele članova Predsedništva, na one koji podržavaju Miloševića i na one koji podržavaju Pavlovića. Pokazalo se da uopšte nije moguće voditi raspravu o nekoj grešci nekog člana Predsedništva, iako je ona bila očigledna, upravo zato što ona nije bila slučajna. Osporavano je da ta greška uopšte postoji, da je sve što je Pavlović radio i govorio u susretu s glavnim urednicima imalo smisao koji mu se pripisuje. Rečju, pokušavalo se dokazati da se ne radi o tome da je Pavlović nešto organizovao protiv Miloševića, nego obrnuto, da je Milošević sazvao sednicu Predsedništva da bi bez razloga napao Pavlovića.

Rasprava se proširila na sva moguća politička pitanja i na sva moguća međusobna sumnjičenja, pa je postalo jasno da stvar nije u „grešci" nego u razlikama i da se ne može završiti na sednici Predsedništva, da je neminovno sazvati sednicu Centralnog komiteta. Predlog Nikole Ljubičića da se stvar završi ostavkom Dragiše Pavlovića, ili predlog Ivana Stambolić a da se problem prevaziđe boljom svakodnevnom saradnjom Miloševića i Pavlovića, bili su bagatelisani i objektivno nisu značili nikakvo rešenje. Bilo bi to obično zataškavanje problema.

Prava priroda sukoba dobila je nove dimenzije kada je neko iz Gradskog komiteta SKS doturio Miloševiću jedno pismo Ivana Stambolića upućeno Dragiši Pavloviću, u kome ga podstiče na kritiku Slobodana Miloševića i daje mu podršku za ono što je uradio. To je pismo, čak, neoprezno otkucano na memorandumu predsednika Predsedništva Republike Srbije, funkcije koju je tada vršio Stambolić. Milošević je obavestio sve učesnike u radu sednice o toj činjenici, posle čega je tok sednice jedino i mogao da se završi konstatacijom da rascep postoji i da je politički rasplet jedino moguć na sednici Centralnog komiteta. Glasanje na sednici Predsedništva bilo je veoma neizvesno, jer je podela bila potpuna. Međutim, rezultat glasanja je mogao imati presudan uticaj i na konačni ishod sednice CK, jer mnogi članovi koji ne poznaju dovoljno situaciju, po pravilu prihvataju stavove rukovodstva, odnosno ono što je Predsedništvo odlučilo.

Predsedništvo je imalo 23 člana, od kojih su po dva bili iz autonomnih pokrajina. Oni su odlučili da ne učestvuju u glasanju, smatrajući da se radi o personalnom sukobu u srpskom rukovodstvu i da u to ne treba da se mešaju. Od ostalih 19 članova, deset je glasalo da je Pavlović kriv i da treba na CK doneti odluku o njegovom kažnjavanju, a devet je glasalo protiv toga.

Da su predstavnici autonomnih pokrajina naslutili kakav će istorijski obrt doneti pomenuta sednica na kojoj su se uzdržali od glasanja, a tako su postupili i nekoliko dana kasnije na sednici CK, verovatno bi glasali protiv Miloševića i sve bi moglo da bude drugačije.

Obračun, pa čistka

Sticajem okolnosti već je bila zakazana Osma sednica CK SKS i pre nego što je na Predsedništvu razmatrana odgovornost Dragiše Pavlovića. Referat koji je podnet na sednici CK imao je nešto drugačije usmerenje od onoga na sednici Predsedništva. Dok je na Predsedništvu osnovni motiv rasprave bila odgovornost Dragiše Pavlovića, na sednici CK akcenat je stavljen na odgovornost rukovodstva za nesprovođenje promena na Kosovu, za sporo sprovođenje utvrđene političke zaštite Srba i Crnogoraca od šiptarskih separatističkih pritisaka i progona. U suštini, na dnevni red je postavljeno stvarno sporno pitanje tempa i taktike ostvarivanja utvrđene politike prema Kosovu, a time i odgovornost onih koji zastupaju dotadašnje metode koji nisu dali nikakve rezultate. Pokušaj Stambolićeve grupe da ceo sukob prikaže kao sukob ličnosti, ostao je brzo u senci raspoloženja velikog broja članova CK, koji su govorili da se mora energičnije rešavati problem Kosova. Mora se konstatovati da je Milošević, samim definisanjem problema na sednici CK kao politike prema Kosovu i Metohiji a ne kao političkog obračuna sa neistomišljenicima, opredelio tok sednice u svoju korist. Personalne promene, smena Dragiše Pavlovića, bile su u senci kategoričkog zahteva članova CK da se politika prema Kosovu i Metohiji mora menjati.

Sednica je trajala dva dana i dve noći, upravo kao i sednica Predsedništva koja joj je prethodila. Govorilo se bez ograničenja, niti vremenskog, niti po broju izlazaka na govornicu. U tom pogledu, kao i u pogledu načina odlučivanja, to je bila jedna od retkih, a možda i unikatna sednica Centralnog komiteta SKS na kojoj se odlučivalo stvarno prema ubeđenju članova CK, a da im pre toga nije bilo već servirano stanovište za koje treba glasati. Ovom prilikom to jednostavno nije bilo moguće i zbog kratkoće vremena, ali i zbog nesloge u rukovodstvu.

Uvodni referat Zorana Sokolovića, sekretara CK, žestoko je žigosao odgovornost dotadašnjeg srpskog rukovodstva za stanje na Kosovu i zatražio da se CK izjasni da li smatra da tome treba jednom da se stane na put, da politiku treba odgovornije i efikasnije ostvarivati, kao i da one koji ometaju takvu politiku treba ukloniti iz rukovodstva.

Ivan Stambolić i još nekoliko članova CK smatrali su da je sukob insceniran bez ikakve potrebe, da u politici prema Kosovu i Metohiji nema razlike, da postoji razlika u taktici njenog provođenja i da je normalno da takve razlike postoje, o čemu se može raspravljati. Govorili su, međutim, da se sve pokušava pretvoriti u hajku i personalni obračun koji samo može da šteti Partiji.

Član Predsedništva SFRJ Nikola Ljubičić je rekao da Partija treba da sačuva jedinstvo na taj način što će stati iza stavova Predsedništva CK. Dušan Čkrebić, član Predsedništva CK SKJ, rekao je da je Srbija umorna od lidera i da već jednom treba otvoreno pogledati kakvi su rezultati njihovoga rada, a ne slepo ih slediti, čime je i on podržao Miloševića.

Odjek rasprave na sednici CK bio je ogroman. Sva sredstva informisanja, televizija, radio i dnevna štampa, prenosila su svaku izgovorenu reč. Građani su se „zakovali" pored svojih TV i radio prijemnika i počeli su masovno da se uključuju u debatu slanjem telegrama podrške Miloševiću i kritike dotadašnjem načinu vođenja politike. Ti su telegrami čitani na sednici da bi se sa njima upoznali svi članovi CK, što je izazvalo otpor i negodovanje Stambolićeve grupe, ali i nove telegrame, i tako unedogled. Naslovi u dnevnoj štampi kao nikada dotle, takoreći od prve do poslednje strane, bili su krupni kao na plakatama, sa glavnim akcentima iz izlaganja svih govornika. Politizacija je dostigla vrhunac. Javnim glasanjem je prihvaćena Miloševićeva politika i odgovornost Dragiše Pavlovića, sa svega sedam glasova protiv.

Osma sednica, s obzirom na to šta je na njoj izgovoreno i šta je narod od nje očekivao, bila je ogromna obaveza za Miloševića i njegovu politiku. Posle tolike bure o odgovornosti prethodnog rukovodstva za stanje na Kosovu i Metohiji, za njega bi bilo pogubno da se ništa ne promeni. On je jednostavno sam sebi nametnuo odgovornost koja je zahtevala energičnu akciju, uz sve moguće neizvesnosti i rizike. Pobedio je na jednoj sednici, ali će to biti Pirova pobeda ako ne rezultira u onome oko čega je bilo spora, a to je trajnije rešavanje kosovskog problema.

Znao je Milošević da taj teški zadatak ne može da sprovede sa onima koje je na Osmoj sednici CK ostavio u manjini. Verovao je da bi mu njihovi otpori otežali preuzetu obavezu. Zato je, uprkos stavu da svako ima demokratsko pravo na svoje mišljenje pa i da ostane u manjini, a da to nema po njega negativne posledice, ovoga puta od toga odstupio. Milošević se malo po malo oslobodio svih koji su bili protiv njega, dok se nije ratosiljao i samog Ivana Stambolića, koji ga je svojevremeno i doveo u politiku i koji je najviše doprineo da Milošević postane predsednik CK.

(U sledećem broju: Uloga Miloševića u raspadu Saveza komunista Jugoslavije)