Svedočenje

Iz beležnice bivšeg dopisnika TANJUG-a iz Gane

(R)evolucijom protiv korupcije

Potporučnik iz Gane, Džeri Rolings, nemilosrdnim čišćenjem „Augijevih štala" od klijentelističkih režima započeo je, svojevremeno, ono što pisac David Albahari danas u svom najnovijem romanu „Pogovor", sugeriše. „Današnja Afrika mogla bi da bude uzor istrošenoj Evropi". U međuvremenu predsednik SAD, Bajden, najavljujući borbu protiv korupcije u Srbiji, i to „prema političkom kriteriju". Nacrtao je prema opštoj oceni metu vladajućoj porodici, i njenim mafijaškim „rođacima". I tako preko noći promenio paradigmu dežurnih prorežimskih „analitičara", onih koji su slavili pobedu DA na iznuđenom i falsifikovanom referendumu, kojim je domaće sudstvo, tvrde u opoziciji, „predato u ruke stranom arbitru". Na „lizing".

Dragan Milosavljević

Sada, kada shvataju da će se suditi i ucenjivati presudom onom glavnom a da bi ispunio obećano još iz 2012., i to do poslednje jote, došlo im je iz debele, potkupljene zadnjice, u glavu novo saznanje.

Odjednom, oni se oglašavaju kao antiamerički. Jer „spoljni faktor namerava da se kao arbitar umeša u unutrašnje stvari" inače prisutnog „zlatog doba" Srbije Standarda, ili krminala, pitanje je sad samo za naivne i neupućene.

Sumnja, dakle, režimska „savest" u dobre namere doskorašnjeg „prijatelja" ovdašnjem samodršcu vazda servilnom na aungegferu zapada. A ne spominju državni analitičari, pritom, da AV nije uradio ono za šta je izabran. Za šta je Gana našla snage odbacivanjem autokrata generala te da je odabirom za lidera mladog hrabrog poštenjačine, istinske harizme, sprečila da bude rekolonizovana.

Afrički, pragmatični „Če"

Vođa preobražaja Gane, od afričkog parije do najuspešnije države Južno od Sahare, od stane zapada bio je takođe optužen. Ali ne za korupciju nego kao „afriki Če". Viđen je te 1979. kao levo orijentisan sledbenik kubanskog modela koji bi navodno usledio u Gani posle uspelog državnog udara izvedenog pod vođstvom potporučnika. A pod parolom „vratimo pravdu i jednakost".

I malo zatim, surovim, totalnim sankcijama uskraćena je narodu, sledbeniku afričkog „Čea", voda struja i gorivo. A Rolings je tako nateran da „dobrovoljno" preda vlast kompradorskoj inteligenciji, školovanoj na zapadu, koja je naravno htela zapadnu „demokratiju" i „pluralizam".

Međutim, samo par godina kasnije, 1981. posle totalnog kraha višepartizma ogrezlog u korupciji i mafijaškom poslovanju, na čijem je čelu bio profesor univerziteta Hila Liman, i okruženje „stipendista" međunarodnog kapitala, pozvan je Džeri na „povratak". Nazad u stolicu lidera.

Treći po redu puč potporučnika bio je samo formalnost. Režim opterećen međuplemenskim trvenjima, oličenim u nadgornjavanju partija ko više krade i laže, raspadao se gotovo sam od sebe. Bilo je potrebno samo da ga neko gurne, baš kao trulo deblo već sklono survavanju. Gana je, drugim rečima, bila u sličnom stanju kao Srbija danas.

Zapadni neoliberalni sponzori višestranačke, do dna kompromitovane vlasti, koja je nasledila potporučnika na njihov mig učinile su drastično neprivlačnim glavne političke slogane zapada. Tobož demokratskog i ljudskopravaškog. Bar kako su to isto učinili i DOS-ovci i naslednik istog koncepta u „patrotkomenu" SNS. I nisu previše talasali na zapadu kada se Rolings vratio. Niti je bilo sankcija.

Prepoznali su u 26 godišnjem potporučniku potencijalnog lidera nesumnjive harizme, istinski omiljenog u narodu, predosetili su u njemu pragmatičara koji je, zaključili su ispravno, izvukao neke neophodne pouke iz borbe „šutog sa rogatim".

Pravilno su ocenili da je Džeri tokom „tihovnja" shvatio na koji način afričke zemlje, a to je ukapirao i Mendela 10 godina kasnije savetovan u Pekingu „da prihvati kapitalizam", na tom putu moraju praviti neizbežne, što je moguće minimalnije i kompromise sa dubokim kapitalom. Improvizovati modifikacije agresivnih pravila tranzicije koja vode nazad u kolonijalno ropstvo.

Ono što nisu pretpostavili budući gospodari „obojenih revolucija" je da će Rolings, tokom dve decenije vladanja, 10 godina kao predsednik „veća nacionalne odbrane" i kroz dva predsednička mandata, kada je vratio višepartizam, a sebe ustavom ograničio da ne bude „doživotni", pravim odabirom saradnika i kocepta razvoja odbraniti dostojanstvo institucija i dati čvrstinu i otpornost sistemu. A pre svega očuvati suverenitet Gane. Pokazalo se da je sa nekorumpiranim hrabrim i odlučnim liderom na čelu nemoguće ipak ostvarljivo i u vremenu pune ofanzive nove kolonizacije. Pod uslovom da državom ne upravljaju stranci i podrepaška domaća mafija.

Avanturista Rolings, zavodnik na Harlej Dejvidsonu, moj poznanik iz najt kluba La rev, jedini ganski pilot koji se usudio da mlaznjakom leti ispod svodova betonskog mosta na reci Volti, dočekao je penziju kao voljeni ugledni političar. I dalje sa epoletama potporučnika. A opet kao uspešni poštovani lider sa reputacijom novog Nkrumaha, samo prilagođenog vremenu i okolnostima. Provereno nepotkupljiv, bio je i ostao dasa, šarmer, ali ne zahvaljujući državnim parama.

Uoči aprilskih izbora Srbija, koja sebe priželjkuje u Evropi, ali je po standardu u Africi, bila bi danas verovatno lider u korupciji na ovom kontinentu. Sa svim najgorim devijacijama tranzicije. Ta Srbija traga ovih meseci, reklo bi se uzalud, za svežim likom političara, energičnog čoveka od integriteta kao predsedničkog kandidata. Priželjkuju nekog punog energije, a bez narcisoidnog sindroma i dosijea ovejanog lažova. Onog koji bi oduvao Aleksandra Vučića.

Sanja Srbija nekog ovdašnjeg Rolingsa, kakav je trebao biti, ali nije Điki sa minđušom, koji je za sobom, pošto je ustreljen, ostavio „najbogatiju udovicu u Evropi" i model mafijaške države na kome svoje svevlašće, u savezu za mafijom i tajkunima, temelji i sadašnji „vođa", Predsednik koji lukavo lavira između autošovinističkog narodnjaštva Radovana III i proračunatog ludila kralja Ibija.

Rolings je uprkos nužnim ustupcima tranzciji u prelasku Gane na nezadrživo nadirući liberalni kapitalizam i pre, pogotovo posle pada Berlinskog zida, očuvao ono najvažnije. Suverenitet. A pritom izmenio dramatično nabolje lice otadžbine dovedene do kolapsa.

Prvo u istrajavanju na putu „afričkog socijalizma" savetovan od lidera nesvrstanosti Tita, a lukavo osmišnjenu u Londonu kao čin odvajanja od Moskve, potopljena u pakao korupcije prozapadnih generalskih režima.

Deceniju kasnije prenebregavajući lekciju iz Gane i mudrost Rolingsa, sve nudeći se vaskolikom srpstvu levičarenjem, „jednopartijskim pluralizmom" i patriotskim busanjem, „dobošima" obećane tuče, a bez pravog saveznika, ušetao je u „rat sa celim svetom", Slobodan Milošević.

Otvarajući tako put, hteo to ili ne, i to će se jednom pouzdano saznati, planiranoj, a nasilnoj NATO totalnoj kolonizaciji Balkana oružanom silom, a kroz istovremeno podsticanje konfesionalnih i plemenskih ratova u SFRJ osuđenoj tako na raspad...

Nije shvatio pouku iz Afrike ovaj mogući srpski pragmatični Če da Moskva i KGB već početkom osamdesetih pripremaju SSSR za perestrojku i Gorbačova sa sistemom već u dubokom kolapsu i strateškoj defanzivi socijalizma i labavog federalizma.

Zašto u Srbiji nema mudrog afričkog „Čea" možda govori najbolje kolektivni san ovdašnjeg većinskog naroda o povratku na „socijalizam, samoupravljanje i nesvrstanost."

Gana u agoniji

Sleteli smo 1977. TAS-ovac Igor i ja tanjugovac, poslat sa Obilićevog venca 2 na novu dužnost u „rupčagu" od prestonice Akre gotovo istovremeno na mesto dopisnika za Zapadnu Afriku. Gana je u to vreme u agoniji, kažnjena je od strane zapada brutalnim sankcijama zbog bliskosti sa idejom afričkog socijalizma.

Avenije prestonice, bivše zlatne Obale, u rupčgama. Automobili, koji se raspadaju. Kante sa beniznom na ulicama, paprene cene, prazni izlozi i rafovi, a mi, strani dopisnici, ali i trgovci, predstavnici velikih građevinskih giganata i banaka, naravno diplomate, točimo ceo rezervoar za jedva 4 dolara. Jer, važeći kurs za nas je jedan na jedan, a ne pedeset prema, jedan, koji na „crno" važi za tamnopute domaćine, pa i članove njihove vlasti.

Puna kanta škampa, tek pristiglih sa Atlantika, cena par dolara. U kući, džak pun hartije, smrdi na buđ, obilan novac od zamene na crno. Ima ga na kilo. Najpopularniji sport među brojnim prvilegovanim belcima, ima tu i naših, je „lov" na tamnopute, vitkih bedara i „posvađanih" uzdignutih dojki, pretežno bolničarke, službenice, učiteljice. Nakon posla, uveče, izalaze kao „najamnice" noći na dodatnu zaradu. Da bi se u porodici preživelo sa tih par dolara.

Gana je već deceniju predata na milost i nemilost vojnim režimima. Legendarni otac dekolonizacije Gane Kvame Nkrumah zbačen je od strane CIE gotovo deceniju ranije. Gledao je prečesto prema Moskvi, a slušao Tita da bude „neangažovan". Dok su mu ministri, kopirajući luksuz „britanske škole", čiji su bili polaznici zajedno sa Idi Aminom i Bokasom, spavali u zlatnim krevetima.

Već viđeno

Dovljno da se na podsticaj ambasada zapada redovno SAD, Velike Britanije ili Francuske „dogodi crni narod". U uslovima kada se država uništenih istitucija, lišena tržišta, izvoza i uvoza koprca u crnom kursu pod sankcjama. I životari u totalnoj nestašici.

Sve to mi je bilo „deža vu" kasnije i u Srbiji početkom devedesetih ali moje upozorenje iz Akre, u tekstu „fomula za koroziju", Tanjugu da „Amerika kopa lagum prema Berlinskom zidu baš iz Afrike", metodologijom koja je kasnije od „revolucija u kasarni" postala „ružičasta", završio je u košu redakcije.

Oni koji su vodili Jugoslaviju i „uređivali" agenciju, tvrdili su da „smo jači od sudbine." Ganski predsednici, američki brojleri generali koji su se ređali na vrhu kao na traci, samo su ubrzavali pad u ponor.

Rusi, u pometnji kao grogirani bokser, u želji sa saznaju šta se ustvari događa u „predesoblju" budućih promena, koje će videli smo kasnije koštati socijalističke imperije, prilepili su mi za družbenika svog dopisnika TASA, Igora Agebekova.

Bilo je to vreme zadriglih birokrata u Moskvi kada je SSSR u Ganu izvezao raonike za sneg koji su kao spomenik gluposti stajali na Kotoka, Aredoromu Akre. Ili slali suknene uniforme i čarape, cokule i valjenke u žarku Gvineju Seku Tureu.

Ja sam Igora rado primio u kuću. Malo drugačije, toplije, nego britanske Rojters špujune, kineske, one iz SINHUA, i kamarade iz Istočne Nemačke.

Ovi su mi posle nekoliko od mene tačno prognoziranih afričkih pučeva čak ponudli da radim za najbolje obaveštajce na svetu. Za Štazi. Odakle je i Putin isplivao. Što je ruku na srce „najveće" priznanje koje sam ikad dobio. I, naravno, odbio sam. Nije mi trebalo još više socijalizma, pogotovo ne Honekerovog tipa.

Preteće „vodostanje"

Jednom prilikom pozove me u uzvratnu posetu Igor. I nešto žučno sa trojicom baćuška u trepezariji razgovara. Dok svi pijemo votku, a ja ćutim, razmenjuju informacije, dopisnik Tasa, prvi sekretar ambasade i njegov potčinjeni. Slabo kapiram o čemu se radi mada su nam jezici „bratski".

Sine mi, namah, da ih "očepim" i počnem glasno, na tečnom ruskom, besprekoran akcentat, tekst inače znam napamet jer svakog dana još kao dete slušam na radio Beogradu, izveštaj o vodostanju u 12 i 30.

"Piridajom svojtku glavne upravlenije metereologičeske službe na burvni na rekah se vo goda. Reka Dunaj, Bogoevo, ađin, ađin, četiri. " recitujem. Kad skočiše Rusi zajapureni, uzbezeknuti. Igor me pita drhtavim gasom "Nu Drag ti panjemaješ pa ruski". Uneredili se svi. Ko zna šta su muljali.

Objasnim mu na egleskom da je šala. Svi od crvene boje i visokog pritiska opet postanu uobičajeno bledunjavi, osim mog kolege dopisnika. Igor mi reče kasnije, kada su gosti otišli, da nije Rus već Gruzijac. Da se dočepao TASA preko žene Ruskinje. A da je na stalnoj proveri lojalnosti „vođi" i da je tako jedva dospeo u „rupčagu" u Akri. Zarad dolara. Baš kao i ja iz Tanjuga, uostalom potajno se sumnjalo u partiji da je „nedovoljno lojalan sovjetskom komunizmu". Dakle, blizanci smo. I doživeli smo se kao braća. Bez navodnika.

Dobijem potom par dana kasnije informaciju iz redova predstavika OUN, koji su mi inače dolazili i na garderen partiz, da će u Akri sutra ujutro biti državni udar. Da će grupica ganskih revolucionara iz zatvora osloboditi mladog poručnika Rolingsa, ganskog Robespijera. I pokušati da obore predsednika. Što i bi... Kao i neizbežni nastavak u Afrčkim „promenama" odigralo se i ritualno streljanje predsednika Ačemponga, ali dva prethodnika, Akufa i Afrife. Sve bivših generala pučista koji su posle Nkrumaha skidali jedni druge.

Streljani su po njihovim željama obučeni u bela panama odela koja su se bojila crveno posle salve kušuma. Dok je crna gomila, desetine hiljada gladnih i ljutih od dugogodišnjih lišavnja najosnovnijeg i maltretiranja od strane zapada, a besni zbog korupcije vlada, skandiralo „hoćemo krv".

Ja, dakle, prenesem najavu udara Rusu. Konkurentu dam na tacni ekskluzivu o planiranom puču. I probudim ga sutra ujutro kod prvih pucnjeva oko 6. Bio je još mamuran od votke, "Ja javljam prvi" velim. „Harašo" će Igor. Računam jednog dana na protiv uslugu „pobratima".

TAS ukopao „revoluciju"

Međutim upadnemo u makaze između pobunjenika i vojske. Svi istih uniformi. Jedni od jutros odani Rolingsu, preostali vlasti i generalu Veligtonu. Jedna grupa mene stavi uza zid. Sa rukama pozadi. I pitaju me „da li si za vlast ili revoluciju". Crnomanjastog Igora puste jer je ličio na Libanca, a poznati su u Gani kao trgovci i muljatori bez kojih se ne može u oskudici sankcija.

"U mojoj zemlji pobedila je revolucija" kažem. Oni mene na ramena pa bacaju u vis i na kraju me odnesu do obližnje pošte gde sam se inače i uputio. Ali, Igor, je već prvi javio u svet o udaru. To saznajem na portalu teleksa.

Sutradan svi vodeći svetski listovi jave da je „Rolings čovek Moskve". Ruski udar dakle. Samo zato što je TASS prvi javio. Nikada do tada. I optuže Kastra, tada jakog u Angoli, da je „pripomogao" afričkom Če Gevari.

Za to vreme generali i pukovnici uveliko grabe autoputevima. Jedni prema Togou, drugi ka Obali Slonovače u kolima krcatim polugama zlata koje dobijaju kao mito od stranih kompanija koje riljaju Ganu i odnose plen.

Sutra dan posle puča, popodne, preko zaključane kapije prebaci se Agabekov sav u ritama i masncama. "Šta bi „bratiće", velim", "Sredili su me prvo Indusi i drugi strani muvatori što ovde prave pare na crnom kursu „ jer dižem sovjetsku revoluciju, kvarim im posao". „A tek u ambasadi", reče mi plačno. "Okomio se na mene glavni. Ambasador lično. Igore ko je tebi rekao da dopisnik TASS-a prvi javlja u svet o državnom udaru. Umesto da prvo dođe u ambasadu. Sada ću pozvati momke da te na trbuhu provuku kroz dvorište preko oštrog kamenja. Da te oderu ko jarca, idiote jedan".

Decenije kasnije, ja u rasturenoj SFRJ, nekada modelu preduzetničkog koporativnog socijalizma, koji je iskopirala Kina preko dugogodišnjih posmatrača u Beogradu, ovde ja, a Igor daleko u razvaljenoj imperiji od bivšeg SSSR-a.

Zauvek smo udaljeni da bi opet makar nehotice „menjali istoriju Afrike". Ona se uostalom već dogodila ali mi smo bili svedoci pa i akteri tog „prevrata."

(Autor je penzionisani novinara jugoslovenske agencije TANJUG)