Dežurna

Uoči sudnjeg dana

Srpska drama je na vrhuncu

Međunarodna situacija se intezivira, tako su govorili jugoslovenski komunisti kada su opisivali zaoštravanje situacije u svetu. I zaista, mi danas živimo vremenu u kojem su se intezivirali svi negativni procesi koji su godinama bili gurani pod tepih. I kriza kapitala i kriza morala i kriza ideja nastupile su istovremeno. U okviru te velike drame odvija se i naša srpska drama koja je u mnogome veća u odnosu na druge, jer u ovo nikad krupnije vreme mi kao nacija i kao ljudi smo nikad sitniji i slabiji. Vrhunac srpske drame nas očekuje vrlo brzo, a od toga da li ćemo uspeti da nacionalnu sudbinu razdvojimo od lične sudbine Aleksandra Vučića zavisiće da li će drama preći u tragediju, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid dr ing. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Već krajem 1993. godine u javnosti su počele da kruže informacije na bazi različitih „non pejpera“ koji su tada bili na stolu o tome da će se rat u Bosni i Hercegovini rešiti po modelu „49-51“ što je značilo da će Srbima pripasti nešto manje od polovine teritorije, a da će Bošnjaci i Hrvati deliti ostatak. Sredinom 1994. po toj formuli je definisan plan Kontakt grupe za BiH i na kraju je ta armatura (da iskoristim Vučićev izraz) ostala na snazi i čini glavni deo sporazuma potpisanog 21. novembra 1995. godine u Dejtonu i to sa sve ostavljenim nerešenim pitanjem Brčkog što je takođe unapred bilo dogovoreno jer je upravo i glavna primedba na plan Kontakt grupe bilo to što je njime Republika Srpska bila podeljena na dva dela pa je onda to ostavljeno za arbitražu nakon što sve prođe.

Dakle, Slobodan Milošević je skoro pune dve godine pre dejtonskog sporazuma znao šta je stav velikih sila i da tu neće biti puno manevarskog prostora i shodno tome je odmah započeo kampanju pripreme javnosti.

Prva stvar koju je uradio je bila obuzdavanje hiperinflacije i to angažovanjem Dragoslava Avramovića koji je specijalno zbog toga iz Sjedinjenih Američkih Država došao u Beograd. Ovo mu je trebalo kako bi kasnije mogao da plaši narod vraćanjem ekonomskog kolapsa, a sve sa ciljem da lakše prihvate realnost oličenu u formuli „49-51“.

Druga stvar je bila izbacivanje Radovana Karadžića iz medija u Srbiji kako bi mu se umanjio uticaj na javnost. Stvari su išle i do bizarnosti jer postoje indicije da je tadašnji šef službe državne bezbednosti, Jovica Stanišić lično tražio od Siniše Pavića da maksimalno skrajne lik Popare iz serije „Srećni ljudi“ jer je glumac Zoran Rankić neverovatno fizički podsećao na prvog predsednika Republike Srpske.

Treća važna stvar koju je Milošević uradio u periodu pripreme javnosti za postizanje konačnog sporazuma o završetku rata u bivšoj SFRJ bilo je i održavanje prevremenih izbora na Svetog Nikolu 1993. godine. Tada je po prvi put dr Zoran Đinđić dobio veliku prohodnost u medijima gde je sa svojom kampanjom „Pošteno“ uspeo da ostvari pojedinačno najbolji izborni rezultat Demokratske stranke u njenoj istoriji.

Parlament u kojem postoji jaka građanska opozicija tada je trebao radi verifikacije sporazuma koji su tada bili u formi „non pejpera“, ali sa velikom izvesnošću da će vrlo brzo postati i zvanični. I konačno, te 1994. godine kao po komandi je izvršeno čišćenje beogradskih ulica od kriminala, a što je u jednom delu ovekovečeno u realnom vremenu u dokumentarnom filmu „Vidimo se u čitulji“. Sve ovo je išlo paralelno sa ratom koji nije prestajao iako su sve tri zaraćene strane znale šta će biti finalni dogovor.

Išingerov plan za Kosovo i Metohiju datira iz 2007. kada je proizašao iz pregovora vlasti u Srbiji sa tzv. „pregovaračkom trojkom“ (SAD, EU, Rusija). Suština ovog plana je da se po modelu „dve Nemačke“ reše odnosi između Srbije i Kosova (tada još nije bila jednostrno proglašena nezavisnost). Praktično bi to značilo da bi Srbija pristala da Kosovo može nesmetano da se razvija kao nezavisna država u punom obimu, ali da ne bi imala obavezu da to i formalno prizna.

Logika predloga je bila da će za tadašnju vlast (Tadić - Koštunica) biti prihvatljivo da ne prizanju da su prizanli Kosovo, a da zauzvrat dobiju neki deo tada još uvek postojeće EU šargarepe. Na iznenađenje političkog zapada, Srbija je odbila taj plan i započela pregovore sa Ruskom Federacijom o njihovom ulasku u srpski energetski sektor i samim tim i u strateško ekonomsko, bezbednosno i političko partnerstvo. Ovo je rezultovalo privatizacijom Naftne industrije Srbije, izgradnjom magistralnog gasovoda (Turski tok) i velikog skladišta gasa u Banatskom Dvoru. Dok je sa druge strane Kosovo uz pomoć NATO jednostrano proglasilo nezavinsost. Od tada traje jedna vrsta nadvlačenja konopca vezano za pitanje konačnog statusa Kosova i Metohije u kojem su različite vlasti u Srbiji zarad podrške političkog zapada predavali malo po malo suvereniteta u našoj južnoj srpskoj pokrajini.

Posle petnaest godina besomučne trgovine nacionalnim interesima danas smo stigli otprilike do kraja, što znači da je manevarski prostor koji Vučić ima maksimalno sužen i zaista se može porediti sa onim koji je Milošević imao krajem 1993. godine.

Naime, Srbiji na naplatu dospevaju obaveze od preko četiri milijarde evra za kredite koju su već uveliko potrošeni i pokradeni što znači da smo pred bankrotom jer je to gotovo polovina našeg budžeta. Srbija se nalazi pred energetskim kolapsom jer je Vučićeva strujarska mafija uništila elektroenergetski sistem. Srbija se nalazi u predvorju socijalnih nemira koji mogu da nastupe usled rasta inflacije, masovnih otpuštanja i sveukupnog pada životnog standarda stanovništva.

Na sve ovo rat u Ukrajini je doveo do polarizacije u svetu u kojem je sve manje prostora za ekvidistanciranje. Znajući sve ovo predstavnici političkog zapada su odlučili da davno započete procese dovedu do kraja kako bi iz ovog dela Evrope proterali ruski uticaj, a slobodno se može reći i uticaj Kine koji je u međuvremenu značajno porastao.

Zbog toga je pred Vučića stigla ponuda „ili-ili“ po kojoj mu se daje mogućnost da u toku 2023. godine u ime Srbije i srpskog naroda prihvati realnost nezavinsosti Kosova, ali bez obaveze da prizna tu nezavinsost. Dakle, data mu je mogućnost kao sa kreditima koje je besomučno uzimao i i dalje uzima, da sada troši i uživa u tome, a da odgovornost za dugove prebaci na naredne generacije.

Iako on tvrdi da ga je zabolela glava dok je čitao ponudu, ja sam prilično siguran da su mu oči zasuzile, a srce zaigralo od radosti što će moći da teret izdaje i konačnog priznanja Kosova prebaci na generaciju moje dece ili makar dok on bude uspeo da sa pokradenim novcem ode u neku od svojih rezervnih država u kojima je već avansno platio azil.

Shodno tome on je već poput Miloševića 1993. godine započeo opsežnu akciju pripreme javnosti za prihvatanje ponuđenog mu sporazuma. Otuda je organizovana posebna sednica Narodne skupštine posvećena Kosovu i Metohiji u kojoj je Vučićeva glavna teza bila da se realnost mora prihvatiti, ali da on neće pristati da Kosovo postane članica UN. I gle čuda, upravo je to jedna od odrednica „non pejpera“ koji je na stolu, a u kome piše da se u prvoj fazi ne traži člantvo Kosova u UN, već da će to pitanje doći na dnevni red tek za nekih deset godina (ili duže), a da se sada priča svodi na to da čitava EU prizna Kosovo i da ono uđe u Savet Evrope, Interpol i Unesko.

Drugo što je Vučić uradio je najava stvaranja širokog političkog pokreta za opstanak Srbije u kojem će on biti glavni, a SNS mafija oprana i umivena. Taj novi pokret će biti otvoren i za jedan deo sadašnje opozicije čiji predstavnici već prave dogovore na lokalnim nivoima i zauzvrat dobijaju pozicije unutar komunalnih preduzeća kao i obećanje dobrih nameštenja nakon narednih lokalnih izbora uz naravno velika namirenja onih „centralnih opozicionih lidera“ koji će prepoznati da Vučić u stvari i nije uradio ništa loše već da je samo imao loše saradnike.

Taj novi politički monstrum treba da napravi takvu klimu u javnosti u kojoj svaka reč kritike koja bude dolazila sa bilo koje strane odmah bude okarakterisana kao ekstremizam i rušenje Srbije za interese Istoka ili Zaapada. Treća stvar koju Vučić radi je konstatno zastrašivanje naroda apokaliptičnim scenarijima gladi, smrzavanja, nemaštine i rata.

Iako realni izazovi postoje oni ipak nisu takvi kakvim ih medijka mašinerija prikazuje, a sve sa ciljem da se na kraju Vučić pojavi kao lažni mesija koji nas je spasao od nečega što nam nije ni bila opasnost. I konačno, spremljeni su ešaloni policije i drugih bezbednosnih struktura da se brutalno obračunaju sa potencijalnom pobunom naroda.

Čitav scenarijo je uvežbavan na Evroprajdu gde je Vučić namerno primorao policiju da izađe u potpuno nelegalnu akciju štićenja inače zabranjenog skupa. Istovremeno je zabranio poslanicima tzv. nacionalne opozicije da se uopšte pojave na ulici uz tekst koji su dobili da ga ponavljaju kao pasmicu u svim medijima o tome kako su oni nečinjenjem u stvari bili državotvorni i poštovali odluke vlasti.

Medijska mašinerija je dobila zadatak da do maksimuma prikazuje sa jedne strane slike namerno dovedenih Albanaca koji su u okviru gej parade svesno i za novac skrnavili hrišćanske vrednosti, a sa druge strane snimke obračuna policije sa navijačima.

Ovakvom postavkom su Vučić i njegovi budući partneri u pokretu koji pravi mogli da sebe prikažu kao jedine normalne i racionalne, a sve nas druge su stavili bilo u kutiju koji podržavaju nasilje bilo u kutiju koji podržavaju gejeve.

Sličan scenario se sprema i za dan potpisvanja sporazuma o normalizaciji odnosa sa Kosovom i upravo taj dan i ono što se desi nakon toga biće trenutak vrhunca srpske drame. Ukoliko Vučić bude uspeo da čitav plan sprovede u delo naša nacionalna drama će se završiti kao tragedija. Tako da nam svima preostaje da se dobro pripremimo da čitavu tu prevaru sprečimo.

Jednostavno, kao naraštaj više nemamo prava da napravimo bilo kakav dug koji buduća pokolenja moraju da vraćaju. Bilo da se radi o besmislenim kreditima, prodaji državnih i prirodnih resursa, bilo ovo što se Vučić sprema da testamentalno ostavi da naredno pokoljenje ima obavezu da kao realnost i konačno prizna Kosovo kao nezavinsu državu. Otuda je obaveza da se napravi jasna vrednosna i svaka druga podela na nas i njih.

Nas koji ne želimo da nam unuci pljuju u sliku i njih koji bi za malo vlasti i ćara prodali i rođenu majku. Oni se već okupljaju i u neku ruku pravljenje tog novog Vučićevog pokreta će svima olakšati da vidimo tačno sa kime sve imamo posla. Problem ostajemo svi mi drugi koji vidimo kuda stvari idu, a još uvek nismo napravili snažan odgovor i otpor. Više se nema šta čekati!