Povodom

Iz plitkog u duboko blato: Vučićev režim umire na rukama evropskih komesara

POSLEDNJE PRIČEŠĆE

Kako i zašto je korumpirana „mašina" evroatlantske administracije, a pre svega prebogata i bahata birokratija Evropske unije, punu deceniju plaćala kriminalni i autokratski režim Aleksandra Vučića. Sa kojim ciljem je preko 200 miliona evra (godišnje) bespovratnih sredstava iz takozvanih IPA i drugih EU fondova, otišlo direktno u džepove ličnog režima Aleksandra Vučića. Takođe, u periodu od 2014. godine (kada je Srbija otvorila pristupne pregovore sa EU) do 2020. godine (kada je počela korona kriza), Vučićev režim je svake godine na ime „strukturnih i kohezionih fondova" dobijao 1,1 milijardi evra neto, odnosno 7,7 milijardi evra ukupno. Ono u šta je utrošen taj novac, nije dobra donelo građanima Srbije niti realnim državnim interesima. Srbija i svaki njen građanin, u godinama Vučićeve diktature, bivali su sve siromašniji. I svaki evropski komesar je znao za to. Jer Evropskoj uniji i svakoj vladi SAD, „balkanska politika" a posebno politika prema Srbiji, podrazumeva da ima poslušnog idiota, štetočinu i ekonomskog ubicu. A, Vučić se u proteklim godinama u tom smislu „odužio" inspiratorima ovoga zločina. A, hoće li oni njemu, sad kad su mu najpotrebniji? Sad kad se ispoveda i traži „poslednje pričešće" od par milijardi evra.

Nikola Vlahović

Izvestilac Evropskog parlamenta (EP) za Srbiju Vladimir Bilčik, šef evropske diplomatije Žozep Borelj, evropski komesar za proširenje Oliver Varhelji, predsednica Evropske komisije Ursula Fon Der Lajen, evropski komesar za pravosuđe Didije Rejnders i čitava sadašnja generacija najviših funkcionera Evropske unije, direktno su odgovorni za deceniju diktature koju je do sada sprovodio Aleksandar Vučić i njegov kriminalizovani režim.

Nije daleko dan, kad bi u oslobođenoj Srbiji neko morao da tuži ove ljude za podsticanje diktatorskog režima A. Vučića, za finansiranje njegovih kriminalnih klanova i političko-ekonomske i medijske mafije, za kršenje svih ljudskih prava, za likvidaciju parlamentarzima, za planiranu, genocidnu politiku izgladnjivanja većeg dela stanovništva namernim siromašenjem najslabijih slojeva društva, za takođe planiranu i realizovanu otimačinu najboljih, najškolovanijih srpskih lekara, inženjera, programera, vrhunskih naučnih radnika i mladih porodica u najboljem reproduktivnom donbu, sa idejom potpune i trajne asimulacije, već u prvoj generaciji.

I nakon decenije diktatorskog režima A. Vučića, „blagonaklonost" Evroposke unije i svih evroatlanskih službi prema njemu nije prestala. A, novi dokazi u prilog tome, samo se nižu...

U godini (2023) suočenja sa gorkim istinama, Srbija će i službeno saznati da je režim Aleksandra Vučića prodao ne samo Kosovo, nego i čitavu državu. Srbiju bez Kosova, stavio je kao „zalog" za milijarde evra i dolara kredita uzetih iz zelenaških fondova MMF, Svetske banke, EBRD, kineskih državnih banaka, te američkih i arapskih investicionih fondova.

Ukupan bilans ove katastrofe sa kojm se Srbija suočava, iznosi preko 55 milijardi evra (spoljni i unutrašnji dugovi, stara i nova dugovanja, kamate...)

Uprkos činjenici da je nastupila klinička smrt države Srbije, Evropa je odlučila da pohvali režim Aleksandra Vučića, pa je, sabirajući „uspehe" njegovog režima, dana 18. januara 2023. godine, u Nacrtu rezolucije za Srbiju, Parlamentarna skupština Saveta Evrope (PSSE) „pozdravila usvajanje ustavnih amandmana putem referenduma" (iz januara 2022. godine) „kao i pripremu drugih podzakonskih akata, u saradnji sa Venecijanskom komisijom i njihovu implementaciju".

Ni to nije bilo dovoljno pa su ga posebno pohvalili „za izbor novog saziva Narodne skupštine u aprilu 2022. godine", za koji je posebno istaknuto da predstavlja saziv većeg političkog pluralizma! Dakle, Vučić je dobio sve pohvale za likvidaciju parlamentarizma u Srbiji, aplauze za sprdnju sa Skupštinom Srbije, za pretvaranje ovog najvišeg zakonodavnog tela u Srbiji, u svakodnevnu paradu kurvi, lopova, narkomana i, na žalost, stalnu izložbu psihički bolesnih ikebana. A, svi oni zajedno, „aktivno učestvuju" u raznim skupštnskim odborima, za bezbednost, spoljnu politiku i slično...

Da bi bilo jasnije i da bi pravilno shvatili ovakve vrste „nagrada i pohvala" redovu Vučiću, treba znati da mu je posredstvom jednog „pobratima"- diktatora iz regiona, ponuđeno „još malo vremena", ali pod uslovom da on ili „predsednik vlade" potpiše „akt o uzajamnom priznanju Republike Srbije i Republike Kosovo", te da se Srbija „usaglasi" evropskim ekonomskim i svakim drugim sankcijama prema Rusiji.

U to ime, istog dana, na istoj sednici, predstavnici zemalja članica EU, Zapadnog Balkana i Turske, Evropske komisije, Evropske centralne banke i predstavnici centralnih banaka Zapadnog Balkana i Turske su na godišnjem dijalogu o ekonomskoj politici održanom u Briselu „pozdravili snažan ekonomski oporavak Srbije 2021. godine i razgovarali o tekućim i budućim izazovima".

U međuvremenu, smišljen je čak i jedan poseban „program" koji je neka vrste „anestezije" koju dobija režim Aleksandra Vučića i on lično. Ukoliko da nekim čudom „zaboli" likvidacija Srbije kao države i konačna otimačina Kosova. Program se zove "EU za tebe", a cilj mu je „da ohrabruju Srbiju da ojača srednjoročnu održivost javnih finansija, nastavi reforme u cilju daljeg unapređenja poslovnog okruženja za ulaganja", te da "ozeleni" energetski sektor, „diversifikuje" snabdevanja energijom i ukupnog energetskog kompleksa.

Prevedeno na maternji jezik, ovo bi trebalo da znači da će inženjeri i drugi stručnjaci za energetiku iz Norveške, preuzeti srpski energetski sektor. U planu je i da „kum Nikola" dobije od Norveške neka „obeštećenja", ali i „stručnjaci EPS" koji su zamalo sasvim sahranli ovo državno preduzeće.

Čime je još Evropska unija „ohrabrila" Vučića, na samom početku 2023. godine?

Kako govore originalna dokumenta EU (izvor ovog magazina imao uvid!) kojima se Srbiji, tačnije režimu Aleksandra Vučića upućuje „šest preporuka za narednu godinu", do kraja marta meseca će morati da on lično „ili predsednik vlade" stavi potpis na konačan akt pomenutog „uzajamnog priznanja Srbije i Kosova".

Druga preporuke tiče se „brzog otklona ruskog uticaja i sankcije Rusiji", a ostalih četiri su ekonomski modaliteti o preživljavanju Vučićevog režima do kraja 2023. godine. I sve ovo, pod uslovom da ne bude opštenarodne pobune i ukoliko diktator ne odluči naprasno da podnese neopozive ostavke na sve funkcije. Toliko mu Evropska unija i SAD duguju.

Dakle, odlučili su da mu daju mali, pomoćni „padobran", pa posle, kako se snađe. Zanimljivo je kako je državni sekretar u Ministarstvu finansija Srbije, Gojko Stanivuković, odjednom, preko noći, poslao u ime „Malog i Velikog", poruku sledeće sadržine: „Srbija čvrsto stoji na svom evropskom putu i njen prvi i osnovni spoljnopolitički cilj i prioritet punopravno članstvo u EU...U tom pogledu, podrška EK i država članica je od najveće važnosti. Imajući u vidu svetsku ekonomsku krizu, možemo biti zadovoljni dosadašnjim rezultatima".

Taj neki Stanivuković, potpuno nebitan u ukupnosti državne tragedije koja je snašla Srbiju, pohvalio se, ne znajući očigledno ni šta priča, da je „javni dug Srbije 52 odsto BDP", te da je on „potpuno pod kontrolom". Skoro u isto vreme, njegov ministar Siniša Mali, hvalio se kako je prodao još milijardu i po evra vredne državne obveznice", te da je to „divna stvar" koju neće on plaćati nego ona sirotinja koja je i do sada plaćala sva ludila najgoreg režima u posleratnoj istoriji evropskog kontinenta.

A, uprkos svemu tome, izvestilac EU za Srbiju, Vladimir Bilčik, vrlo biranim rečima savetuje Vučića: "Srbija treba da uradi tri stvari. Prvo: da nastavi strukturalne reforme, posebno u oblasti energetike. Drugo: da se nastavi dijalog Beograda i Prištine. Treće, ali najvažnije i možda odlučujuće: da više sarađuje s nama (EU) i suoči se s ruskom agresijom u Ukrajini. To takođe uključuje elemente naše spoljne politike, naše dekalracije, ali i sankcije i restriktivne mere protiv Rusije".

Ukratko rečeno: sve je već dogovoreno, ispričano, samo potpisuj. Uostalom, zašto bi i brinuo, kad u Beogradu postoji preko trideset stranih vojnih misija, uglavnom sa Zapada (pojedine sa velikim budžetima), koje odlično sarađuju sa vladajućim režimom. I svaka od njih ima odličan „monitorning" i poznaje svaki pedalj države u kojoj službuju i svakog važnijeg čoveka u mrtvim institucijama R. Srbije. Podaci iz „finansijskih izvora" evroatlanskih institucija, govore da je tokom Vučićeve decenije u Srbiji, u obaveštajne poslove uloženo najmanje novca. Nije ni trebalo, Vučićev režim je bio više nego lojalan. Toliko da je „neko sa strane" odlučio da spašava Srbiju. I o tome će se tek čuti. Ko, kako i na koji način.

tamnoj strani mreži evroatlanskih birokratija, gde caruju licemerje, pljačke, korupcije, medijske manipulacije, kontakti sa mafijaškim „bosovima" i njihovim frakcijama, najbolje govori njihov učinak u Srbiji ali i državama takozvanog Zapadnog Balkana.

Kakvim političkim „kapacitetom" raspolaže današnja administracija Evropske unije, ako je notorna istina da ta zajednica država i naroda nije u stanju ni samu sebe da stavi pod kontrolu, u skladu sa zakonima koje donosi, a istovremeno čini sve da se nametne kao „tutor" isto tako korumpiranim režimima na Balkanu koji bi da se pridruže ovom tragičnom „Titaniku".

Drugu stranu medalje čini ogroman novac, kojim politička elita EU raspolaže i deli ga kvartalno, godišnje, kratkoročno i dugoročno, prema sopstvenim procenama, često i kao nagradu u vidu „oprosta grehova" i pokriće za prljave poslove.

Na primeru režima Aleksandra Vučića, tokom poslednje decenije, takva „operacija" se pokazala više nego produktivnom: što je više novca od fondova Evropske unije stizalo na račune potpuno privatizovanih državnih institucija, to su građani Srbije bivali sve siromašniji, cene osnovnih životnih potreba sve veća, medijski mrak sve gušći, a realan strah od potpuno kriminalizovane jednopartijske države, sve veći.

Kako evropski komesari i uopšte čitava evroatlanska administracija radi „po potrebi trenutka", najbolje se vidi na primeru zvaničnog Izveštaja Saveta Evrope o najkorumpiranijim državama na evropskom kontinentu iz 2017. godine. Naime, na „top listi" te stručne analize, Ukrajina je bila na drugom mestu najkorumpiranijih država u Evropi.

Sve dotadašnje vlade su u toj analizi opisane doslovno kao kriminalne, a politički lideri kao megalomanski lopovi (što se i danas može reći za rukovodeću „elitu" u Kijevu, na čijim inostranim računima leže milijarde evra i dolara).

U ovakav kriminalni raj, kakav realno i jeste u vrhu EU (i drugim evroatlanskim organizacijama), nakon kratkoročnog ali ružnog suočenja sa sopstvenim likom, želi da se vrati i Velika Britanija. Jer, stara, posrnula, skoro izumrla imperija, još je željna nasilja i pljačke, a povratak u članstvo EU (po skraćenoj proceduri) bi „oživelo" tu njenu kriminalnu strast. Takozvana piramidalna šema učlanjenja, još nije završena. U novim aktima „o proširenju", dodatim nakon niza neformalnih, polutajnih sastanaka u Briselu, Parizu i Berlinu tokom 2019. godine, viđen je čitav Zapadni Balkan (po prioritetima), Turska (2030) u Ukrajina (po skraćenoj proceduri).

U međuvremenu se desio rat u Ukrajini i sve planove suspendovao „ do daljeg". Ostao je samo deo Zapadnog Balkana, zemlje koje su „u pregovaračkom procesu".

Pad Aleksandra Vučića u sopstvenu zamku, tačnije u ruke evroatlanskih „oficira za vezu", desio se mnogo ranije, još na samom početku njegovog prvog mandata kad je potrčao u London, u britansko obaveštajnog gnezda, MI6. Od tada, pa sve do momenta kad je pozvao građane Srbije „da prihvate realnost", sve je učinio da izigra i srpske nacionaliste, i „zapadnjake" i „rusofile", i razjedinjene građanske pokrete i kriminalne frakcije.

Uspeo je „da se obeća" kao mlada, i ruskoj i srpskoj pravoslavnoj crkvi, da primi i orden Svetog Save iz ruku patrijarha SPC i orden Aleksandra Nevskog iz ruku Vladimira Putina. Uspeo je da mafiji pokloni Srbiju, da se Rusiji zakune na večnu „vernost i prijateljstvo", a čitavoj zapadnoj birokratiji da „objasni" kako se baš on bori da savlada „desni ekstremizam u Srbiji", te da na svakom koraku okleveta narod Srbije, držeći ga kao taoca zajedno sa malom, preostalom srpskom zajednicom na Kosovu.

Ne postoji nijedna ličnost ili organizacija, kako na Istoku tako i na Zapadu, sa kojom se ovaj opaki prevarant nije poigrao (ili barem pokušao da se poigra). Istina, igra je trajala i u suprotnom smeru. Vučić je očito prepoznao svoje prirodno stanište pa se brzo pokazao i kao „plivač u kanalizaciji".

U trenutku (januar-mart 2023. godine), kad će ga svi nabrojani „poverioci" razapeti, njegova lična sudbina postaje potpuno nebitna. Ključno pitanje će biti opstanak države Srbije i ko će preuzeti odgovornost za nastupajuće događaje u ovoj opljačkanoj i potpuno institucionalno razvaljenoj državi?

Evropski sistem za isključivanje (poznatiji kao „crna lista") iz 2006. godine, koji je trebao da osigura da korumpirane kompanije i pohlepni javni službenici ne oslabe finansijske izvore Evropske unije, praktično više ne postoji. Evropsko odeljenje za borbu protiv finansijskog kriminala, uz prisustvo evropskih komesara, poslovnih ljudi i odgovarajućih stručnjaka iz raznih oblasti, takođe sve ređe funkcioniše.

A, posledice su vidljive na svakom koraku. U Bugarskoj je nedavno otkrivena čitava mreža prevaranata koja je za novac falsifikovala sertifikate o bugarskom poreklu te se tako preko Bugarske sticalo državljanstvo EU, mada ga je moguće i legalno kupiti, u sred Srbije (Niš, Dimitrovgrad). Državljanstva EU ili neograničene boravišne dozvole EU spadaju u one koje je na celom svetu najteže dobiti i zbog toga je velika potražnja dovela do stvaranja ilegalnog tržišta na kojem korumpirani službenici mnogih zemalja EU zarađuju novac falsifikovanjem dokumenata.

Mnogi, čak i najviši funkcioneri EU su se obogatili samo od takvih „banalnih" poslova. Notorna je činjenica, da postoje na stotine prebogatih kriminalnih klanova iz zemalja Azije, Afrike pa čak i Latinske Amerike, koje se bave trgovinom dokumentima i „politikom useljenja" u EU. No, kako izgleda, novca nikad nije dovoljno, pa mnoge zemlje Evropske unije počele su da zarađuju ovuđenjem programa pod nazivom „Zlatna viza", trgujući državljanstvima i boravišnim dozvolama. U pitanju su milijarde dolara. Samo bogati Arapi za sebe i svoje familije dali su, kako neki izvori govore, dali su toliko petro-dolara da su mogli njima da opreme i jednu manju, super luksuznu državu.

„Zlatnu vizu" po tom sistemu, dakle, državljanstvo neke od zemalja EU, ili trajnu boravišnu dozvolu, može da dobije onaj ko dovoljno plati ili investira.

Polovina zemalja EU, među njima Bugarska, Grčka, Velika Britanija, Letonija, Litvanija, Malta, Austrija, Portugalija, Španija, Mađarska i Kipar, nude takve programe.

Na taj način je u proteklih nekoliko godina kupljeno najmanje 6.000 državljanstava i 100.000 boravišnih dozvola, o čemu svedoči i jedan od novjih istraživanja organizacije „Global vitnes". Inače, od početka primene ovog programa, ukupan prihod od prodatih dokumenata na prostorima Evropske unije, iznosio je oko 25 milijardi evra. A, Vučićeva stranačka mafija, umesto prodaje „zlatne vize", zaradila je oko 50 miliona evra na ilegalnom tranzitu izbeglica u EU. I odlično je išlo, jer su čak i migranti iz Azije, bežali od Vučićeve Srbije.

Dva lice Evropske unije moguće je videti i na primeru jednog paradoksa koji postoji izgleda samo u Srbiji: uprkos navodnoj borbi protiv priliva migranata u EU preko Balkana, jedna parapolicijska organizacija pod komandom EU, poznata kao „Fronteks" (Frontex), dovedena je na granice Srbije u vreme kad je donošen Zakon o potvrđivanju sporazuma između Srbije i Evropske unije o akcijama Evropske agencije za graničnu policiju i „obalsku stražu" na teritoriji Srbije.

Reč je o sporazumu koji je potpisan u Beogradu i Skoplju novembra 2019. godine, i definiše zadatke i obaveze pripadnika Fronteksa u saradnji sa graničnom policijom kada je reč o ilegalnim migracijama. U međuvremenu, od tada do danas, Fronteks se više bavi „monitoringom" srpske policije i vojske, a izborio se i za imunitet od prekršajnih i krivičnih sankcija u Srbiji. Odgovaraju samo organima EU, a njima se „mora verovati". Zbog ovakvog „obavezujućeg sporazuma" koji u pariskom dvorcu Rambuje nije potpisala delegacija režima Slobodana Miloševića 1999. godine, Srbija je bila bombardovana.

U okolnostima kad se evropski finansijski i politički talog ozbiljno pretvara u egzotičnu „hajdučku pećinu", gde se nalaze i velike pare i droga i oružje i obaveštajni poslovi, tako reći jedna velika „Kazablanka", britanska štampa i njeni politički inspiratori, ozbiljno se pitaju: gde smo mi tu?

Tako, na primer, britanski list „The Telegraph", opisuje Veliku Britaniju nakon Brexita da se ponaša „poput neke luđakinje zatočene na tavanu". Kaže „The Telegraph" dalje, da je Britanija danas slomljenog duha, da je narod zanemaren, da se tamni oblaci nadvijaju nad Ujedinjenim Kraljevstvom, te da je Brexit pretvoren u nacionalnu psihodramu. Takođe, i da vlasti nemaju nikakvog plana za oslobađanje njegova potencijala - na čemu se gradilo kampanju izlaska iz Unije - male firme se guše birokratijom, širi se velika napetosti u Severnoj Irskoj, a izgleda da će biti sve gore. Škotsku niko i ne pominje, iz realnog straha od izlaska iz zajednice UK.

I druga britanska štampa ovih dana intenzivno piše o tome da Brexit nije doveo do nacionalnog preporoda kako su građani očekivali. Naprotiv, Britanija se kreće u smeru suprotnom od onoga što je Brexit najavljivao. Recimo, napuštanje EU trebaloje da znači da vlada u Londonu ponovo preuzme kontrolu nad svojom useljeničkom politikom. Umesto toga, vlada je rastrzana između megalomanskih apetita ekonomije za jeftinom radnom snagom, a istovremeno i želje da ograniči broj stranaca. Nadalje, Brexit je trebao ekonomiju Britanije da učini konkurentnijim. Ni to se nije desilo. Vlasti su samo povećale poreze. Brexit je otkrio potpunu nesposobnost britanske političke klase, da se nosi sa realnim problemima u svom „užem dvorištu".

Mnoge izjave britanskih Laburista govore u prilog staroj težnji ove nekadašnje imperije, da svoj „povratak u Evropsku uniju", počne baš na Balkanu, a što da ne, baš u Srbiji! Jer, kad ne znaju da vode svoju ekonomiju i svoju državu, znaju da pljačkaju tuđe države i narode.

Čak 54 posto britanskih građana danas misli da je bilo pogrešno napustiti EU. Mnogim britanskim službama nedostaje da iznova „popuju" tamo gde su to radili uvek. Ali, i za povratak u EU, makar samo radi novog porobljavanja ovog dela Balkana, za početak, pitaće se Nemačka i Francuska. I oni vole da „popuju" na Balkanu, takođe. Generacije njihovih (i američkih) diplomata sa svojim porodicama, sasvim ugodno su živele u Beogradu.

Mnogi od njih su doživeli velike karijere nakon „balkanskog iskustva", njihova deca su završile osnovne, srednje i visoke škole u Beogradu. Pa opet...Mnogi od njih su danas najveći neprijatelji Srbije. Sa ili bez Vučića, svejedno.

I dok potonji diktator Srbije izdiše pred kamerama Pink televizije, u društvu moralno posrnule i psihoemotivno poremećene osobe, tražeći oprost grehova od opljačkanog naroda, moleći za „poslednju pričest", nije zgoreg razmisliti ko smo, gde smo i sa kim ćemo dalje.