Postdemokratija

A GDE SMO TU MI

Na predstojećim izborima, ove zime ili na proleće, najbolje bi prošla lista pokreta MI, koji ne postoji ali bi ga trebalo hitno formirati. Za tu listu bi glasali svi MI koji nismo zadovoljni ni vlašću, ni opozicijom, koji nismo ni u vlasti, ni u opoziciji koja se bori za vlast. Svi MI koji bismo da ovi odu, a da se oni ne vrate, bez ambicija da uđemo u vlast. Svi MI koji bismo da se sruši ovaj režim i izabere nova vlast, a onda da i njoj budemo opozicija, da je kritikujemo i kontrolišemo. Predizborni slogan tog nepostojećeg pokreta, kojem pripada više od 30% nezadovoljnog stanovištva, mogao bi biti „A, gde smo tu MI", smatra Mile Isakov, bivši potpredsednik u Vladi Srbije i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Baš lepo se zabavljaju vlast i opozicija nadgornjavajući se i međusobno se optužujući za sve i svašta, a da niko nizašta ne odgovara. Đilas je, recimo, neopevana lopuža ali niti on odgovara za pljačku za koju ga optužuju, niti oni koji ga za to javno prozivaju. Slično je i sa Jeremićem, zbog korupcije na međunarodnom planu, i Aleksićem, koji je navodno sa svojim tastom ojadio Trstenik. Sa druge strane, Vučić se povezuje sa brojnim korupcionaškim aferama i kriminalnim radnjama, ali istraga o tome nikad nije stigla do njega, a nisu procesuirani ni oni koji ga za to javno optužuju. I jedni i drugi se zaklinju da sve što rade rade u našem najboljem interesu, a pri tom žive na naš račun i to mnogo bolje od nas. A, gde smo tu svi mi preko čijih leđa se prepucavaju.

Gde su tu građani koji ne veruju ni jednima ni drugima, i ne žele u tu plitku baru sa previše krokodila? Što bi rekla moja baba Julka, „ne mešaj se sa pomijama, da te svinje ne pojedu".

Politika je toliko otuđena od naroda da je postala poseban svet koji nema nikakve veze sa stvarnošću u kojoj živi ogromna većina građana. U tranziciji, koja u srpskom društvu već predugo traje, ukinute su radnička i srednja klasa a stvorena je nova, politička klasa, koja levitira između malog broja bogatih i većine koju čine siromašni, manipulišući i sa jednima i drugima, držeći ih u strahu da ne izgube to što imaju. I ono mnogo, uglavnom neopravdano i nezakonito stečeno, i ono malo za golo preživljavanje. Za održavanje statusa quo prvi plaćaju novcem, a drugi glasovima. Naravno, u tom procesu mnogo su gori oni na vlasti, jer pri tom zloupotrebljavaju svu moć države i više se služe spiritualnim metodama i sredstvima, ali i političari u opoziciji koji vremenom postaju sve otporniji na sile zemljine teže.

Dakle, sve je očiglednije da smo svi MI samo moneta za potkusurivanje u borbi unutar političke klase za vlast, privilegije i bogaćenje.

Kako funkcioniše vlast sa zarobljenim institucijama sistema i svojom propagandnom mašinerijom, koristeći pre svega televizije sa nacionalnom frekvencijom, sve je već rečeno i mnogo puta ponovoljeno. Stoga je dovoljno samo konstatovati da je izgradila sistem koji je u sukobu sa realnošću. Ali, potpuno je neverovatno da se i opozicija kreće u tako postavljenim koordinatama, koje istina kritikuje ali ih ne menja.

Najsvežiji primer je već antologijski parizer. Na najprimitivniji i najprozirniji način, Vučić je, reklamirajući ga, pokušao da popravi svoj rejting i u tome uspeo kod egzistencijalno najugroženijeg stanovništva. Njima se to može i treba objašnjavati u neposrednim kontaktima, mada teško i ubediti, ali ne vredi to raditi preko medija koji do njih ni ne dopiru. A, onima koji prate tzv nezavisne medije i koji se već sami toga gade, to nije potrebno. Dovoljno je samo kratko prokomentarisati sa podsmehom i prezirom.

Ovako, sa burnom reakcijom o smislu tog poteza i detaljnim analizama, od toga je napravljena besmislena afera, koja je zasenila sve druge mnogo ozbiljnije i značajnije. Data je tako prilika Vučiću i njegovim saučesnicima u prinudnom žderanju tog praznog sendviča, da nastave sa zamajavanjem naroda, sve pod izgovorom da to rade samo zato što je to od njih tražila opozicija. A, uopšte nije suština u tome da li ga je on zaista i jeo na jutarnjoj gozbi sa Sinišom Malim i Tomom Monom, što se ne vidi na snimku sa tog sada već istorijskog doručka, nego u stategiji po kojoj ljude prvo dovede do siromaštva, a onda se pojavljuješ kao spasitelj poklanjajući im jeftiniji parizer. To je sve što je opozicija trebala da objasni, pa da ceo taj cirkus prepusti komičarima da se sa time sprdaju, a ne da dozvoli da se on i njegovi sendvičari, sve podrigujući, sprdaju sa njenim pitanjima i komentarima.

Dok on nas parizerom, mi njega deklaracijama. I logično svi pričaju o parizeru, niko o deklaraciji, koja se, ma koliko bila ukusnija od najjeftinijeg parizera, ipak ne jede. Stranka slobode i pravde objavila je deklaraciju o sprečavanju propadanja Srbije, koju, naravno, niko nije pročitao i neće. I Demokratska stranka je sa Ponoševim „Srcem", koalcijom „Zajedno" i Rumunskom partijom, potpisala deklaraciju o zajedničkom delovanju. Ko u ovoj krizi još čita deklaracije? A, nema ni potrebe jer svi unapred znamo šta u njima piše, to nam oni govore već godinama, ali ništa nisu učinili na realizaciji lepo sročenih obećanja. I opet pitanje, a gde smo tu mi?

Koliko su njihove papirnate akcije delotvorne najbolje svedoči najnovije istraživanje javnog mnenja koje je u septembru, navodno na reprezentatitvnom uzorku od 1500 ispitanika, uradila agencija Stata, po kojem niko iz opozicije ne dobacuje ni do deset posto podrške. Uz sve rezerve prema istraživanjima u jeku predizborne kampanje i dotičnoj agenciji, čini se da su rezultati poprilično blizu realnom stanju na političkom tržištu, koje se i golim okom može videti. Ubedljivo vođstvo ima SNS, a najveći skok beleži nova stranka Miroslava Aleksića „Narodni pokret Srbije", baš kao što je to bio slučaj i sa Ponoševim „Srcem", kada je formiran. Građani, očigledno, vapiju za nekim novim opozicionim snagama i od njih mnogo očekuju, pa je time i razočaranje veće kad se uvere da ni to zapravo nije ništa novo i drugačije.

Takvo razočaranje može se naslutiti i u ovom slučaju posle izjave Aleksića da će, ako Vučić ne organizuje izbore do kraja ove godine, pozvati građane na ulice. Jer, šta je sad tu novo? Zar nisu to i dosad radili svi, zar nisu građani već nekoliko meseci na ulicama, a da ni jedan njihov zahtev nije usvojen. Kako Aleksić, ponešen pozitivnom reakcijom građana, koja se mogla predvideti i bez istraživanja, misli da sa pet odsto podrške pokrene kritičnu masu koja će izvršiti takav pritisak na Vučića, da bi morao da usvoji novi zahtev opozicije i odmah raspiše izbore za decembar? On će to uraditi samo ako proceni da su mu šanse veće sad nego na proleće, a ako izračuna da mu je svejedno neće, ako ni zbog čega drugog onda makar samo da pokaže da mu protesti kilave i nesnađene opozicije ne mogu ništa.

Rezultati istraživanja su takvi da mu se, uprkos blagom padu popularnost od 1,5%, može. Njegovu Srpsku naprednu stranku podržava 36 posto građana koji planiraju da izađu na izbore. Daleko iza nje je Đilasova Stranka slobode i pravde, na drugom mestu sa 9,8 procenata, dok se svi ostali iz opozicije bore da pređu i onaj minimalni cenzus od tri procenta glasača. Uočljiv je pad Dačićevih Socijalista, koji su pali na treće mesto sa 7,3 postotaka, ali to treba uzeti sa rezervom jer pozicija SPS-a, očigledno nije bila u fokusu agencije koja se koncentrisala na odnos snaga Vučića i opozicije. Kao što se moglo i očekivati na četvrto mesto je izbio Aleksićev Narodni pokret sa 5,5 posto podrške, pre svega zbog dešperatne potrebe građana za nekakvom drugačijom opozicijom. Peti je Ponošev pokret „Srce" sa 4,4 procenta, a odlaskom hajduka Ćute oslabljeni „Zeleno levi front" je na šestom mestu sa 4%, dok je Ćutin izdvojeni „Ekološki ustanak" na samoj granici cenzusa sa 3,1 posto. Na sedmom mestu je najbolje plasirana stranka nacionalističke desnice „Zavetnici" sa podrškom 3,4 procenta birača, a iza njih su Novi DSS i „Dveri", što govori da ni svi zajedno, ako formiraju predizbornu koaliciju, ne mogu mnogo preko 10 odsto. Sve ostale stranke, na čelu sa Jeremićevom „Narodnom strankom" i „Socijaldemokratskom strankom" Borisa Tadića, zabeležene su na nivou statističke greške.

Mnogo veća zanimljivost od rang liste političkih stranaka, u ovom istraživanju je potpuno promenjena rang lsta prioritetnih problema među građanima Srbije. Kao najveći problem, čak 72% ispitanika ističe rast cena, što najbolje objašnjava Vučićevu predstavu sa pojeftinjenim parizerom. Poznato je od ranije, a ovim primerom još jednom potvrđeno, da on svoje poteze planira isključivo iz marketinških razloga svakodnevno prateći istraživanja o raspoloženju građana. Drugi najveći problem, po mišljenju 48% anketiranih građana je loš položaj radnika i male plate. Na trećem mestu su korupcija i kriminal, jer to najviše brine 45 posto ispitanika, a tek na četvrtom nasilje u društvu i bezbednost građana, sa 44% time najviše zabrinutih građana. Najneverovatniji je podatak da je Kosovo tek na petom mestu po procentu od 36 posto, koji to smatraju najvećim problemom Srbije. Biće, ipak, da je tome doprineo način na koji je formulisano pitanje, koje se odnosilo na bezbednost Srba na Kosovu, a ne na status Kosova i Metohije. Nezaposlenost najviše brine 29 procenata među anketiranim građanima, a još manje njih, tek 24%, kao jedan od najvećih problema vidi cenzuru i političke pritiske na medije.

Ovi podaci zaslužuju posebnu pažnju i ozbiljnu analizu, najpre zbog toga što su gotovo neverovatni, a onda zbog toga što, ako su bar delimično tačni, najavljuju drastične promene u društvu. To je važno i za razumevanje odnosa snaga između vlasti i opozicije, jer utisak je da dok vlast udara u klin, opozicija tuče u ploču, mašeći suštinu. Dok Vučić demonstrira brigu o ceni parizera i drugih prehrambenih proizvoda, poklanjajući novac na sve strane, što po ovom istraživanju najviše žulja ogromnu većinu građana, opozicija organizuje proteste protiv nasilja, najviše insistirajući na medijskim slobodama, što je najveći problem samo za nekih dvadesetak procenata građanstva. A, gde smo tu MI?