Ekonomija

Monetarna politika, stabilnost i ekonomski rast (15)

“Militantni monetarizam” guši privredni sektor

Neoliberalizam je gotovo dogmatski nametnut kao univerzalni model ponašanja vlada u vođenju stabilizacione, razvojne i ukupne makroekonomske politike. Osnovu neoliberalizma čini monetarizam, ali ne na klasičnom novcu, već virtuelnom novcu kojim se upravlja i koji se zloupotrebljava izvan realne ekonomije. Razvija se spekulativna ekonomija i brojni finansijski derivati koji se koriste u osvajanju država, njihovih bankarskih sistema i resursa. Takva doktrina i ofanziva neoliberalizma i zloupotreba novca dovela je i do nove krize 2008. godine, koja i dalje traje, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

Globalno i kvantitativno monetarno

Razvijene privrede (države) napuštaju sistem direktnog regulisanja zasnovan na selektivnoj kreditnoj politici, direktnoj monetarnoj kontroli, i prelaze na linearno ili globalno monetarno regulisanje. Uglavnom se radi o indirektnim instrumentima-„operacijama na otvorenom tržištu", obaveznoj rezervi i rediskontnoj politici, odnosno kamatnoj (referentnoj) politici. Mnoge privrede u tranziciji počele su sa procesom uvođenja indirektnih instrumenata monetarne politike, prateći metode i sredstva razvijenih privreda.

Isključivo oslanjanje na indirektne instrumente ne može se ostvariti odmah. Svaka centralna banka mora pronaći pravu kombinaciju direktnih i indirektnih instrumenata. Uspešna tranzicija u indirektne instrumente zavisi od podržavajućih politika u ostalim područjima.

Polazi se od stava da je indirektno monetarno regulisanie mnogo efikasnije i fleksibilnije za globalnu monetarnu kontrolu. Globalno (neselektivno) monetarno regulisanje povećava konkurenciju među bankama i subjektima na tržištu novca i kapitala. Istovremeno se otklanja „politizacija" u kreditnoj alokaciji, pošto se polazi od stava da banke mogu favorizovati neke komitente (zbog povoljnih uslova kredita), čime se gube pravi ekonomski kriteriji i ciljevi u vođenju operativne politike.

Razvijeno tržište vrednosnih papira, a naročito državnih HOV, jedna je od osnovnih pretpostavki za tržišne metode delovanja monetarnih vlasti. Naime, centralne banke su, uz komercijalne, ključni učesnici na tržištu novca. Ipak, kratkoročne transakcije centralne banke na tržištu državnih vrednosnih papira ne smeju imati veliki obim u odnosu na ukupne transakcije kako ne bi došlo do uticaja na stabilnost tržišta državnih vrednosnih papira i na kretanje cena, tj. kurseva tih hartija od vrednosti.

Kupovinu ili prodaju ovih hartija (kratkoročnih i dugoročnih državnih obveznica, blagajničkih zapisa centralne banke ili velikih preduzeća) centralna banka vrši na sekundarnom tržištu (imajući u vidu „operacije na otvorenom tržištu"). Velika količina državnih obveznica različitih rokova i jaka ponuda i tražnja za ovim hartijama od vrednosti (nezavisno od intervencionih operacija centralne banke) su bitan elemenat za funkcionisanje ovog tržišta.

Preduslov za emitovanje novih serija obveznica je stalno postojanje kreditne sposobnosti države na finansijskom tržištu, šta ona postiže izmirivanjem finanansijskih obaveza na vreme - isplaćivanjem određene serije obveznica kad dođe rok za isplatu. Efikasnost operacija centralne banke je uslovljena i time da ne postoji odgovornost monetarne vlasti za politiku (što je u nadležnosti ministarstva finansija) i plasman državnih vrednosnih papira.

U takvom sistemu uloga centralne banke je trostruka: 1) Omogućavanje mirnog funkcionisanja tržišta novca (peglanjem velikih fluktuacija u kamatnim stopama); 2) Kontrolisanjem kreiranja kredita komercijalnih banaka (uticajem na kamatne stope ili visinom obaveznih rezervi) i 3)Finansiranjem deficita budžeta. S obzirom da većina ekonomija danas funkcioniše sa deficitom javnog sektora, u centru procesa finansiranja deficita je centralna banka.

U slučaju finansiranja deficita bez povećanja ponude novca (i verovatno, inflacije), potrebno je prodati obveznice vlade da bi se pokrio fiskalni deficit. Ovo je obično cilj vlade. Međutim, kamatne stope koje vlada mora da plati za takve pozajmice su daleko van kontrole centralne banke i uglavnom su određene inflatornim očekivanjima investitora i visinom prinosa koji im je potreban radi kompenzacije opadanja vrednosti kod ulaganja kapitala. Kada su, pak, u pitanju kratkoročne kamatne stope, centralna banka (ili vlada) ima mnogo više uticaja, jer sa svojom sposobnošću da ograniči ih proširi iznos novca koji protiče tržištem novca može povećati ili sniziti cenu pozajmice.

Sposobnost centralne banke da utiče na kratkoročne kamatne stope: potiče iz njene krajnje pozicije isključivog snabdevača gotovinskih rezervi koje služe kao osnova savremenih bankarskih sistema. Značaj takve uloge proističe iz činjenice da svaka centralna banka drži komercijalne banke zavisnim od tuđih (pozajmljenih) sredstava, tako da su ove prinuđene da pozajmljuju pod uslovima koje je odredila centralna banka - po kamathim stopama izabranim od centralni banke. Međutim, kao i svaki drugi monopolista, centralna banka ne određuje cene, ali je u položaju da kontroliše tržišne cene - u ovom slučaju kamatnu stopu.

Kvantitativno monetarno regulisanje i politika otvorenog tržišta

Operacije na otvorenom tržištu podrazumevaju kupovinu i prodaju uglavnom državnih hartija od vrednosti, gde se nasuprot centralnim bankama javljaju bankarski i nebankarski sektor.

Politika „otvorenog tržišta" provodi se preko kupovine ili prodaje vrednosnih papira (obveznica) na finansijskom tržištu od strane centralne banke, a u sklopu njene kratkoročne kreditne politike. Uglavnom se radi o kupovini i prodaji državnih vrednosnih papira od strane centralne banke u svrhu regulisanja monetarne mase i kupovne snage u privredi. Kupovina i prodaja vrednosnih papira na finansijskom tržištu od strane drugih učesnika (privatna lica, država, preduzeća) u svrhu menjanja strukture svoje imovine, ne smatra se operacijama otvorenog tržišta.

Politika otvorenog tržišta ima dve osnovne funkcije:

1)Održavanje kursa državnih vrednosnih papira na željenom nivou, jer je to pretpostavka za buduće emisije državnih zajmova. U slučaju pada kursa ovih vrednosnih papira, centralna banka, kupovinom većeg broja i iznosa ovih hartija od vrednosti na finansijskom tržištu, povećava opštu tražnju, što dovodi do povećanja ovog kursa.

2)Centralna banka određenim intervencijama, odnosno kupovinom ili prodajama ovih obveznica na kreditnom tržištu, reguliše kreditni potencijal banaka, a preko njega i masu novca i kredita u privredi. Preko regulisanja masa novca i kredita, ona nastoji delovati i na ponašanje investicija, lične potrošnje, cena i platnobilansne odnose. Efekat politike „otvorenog tržišta" (emisija obveznica i blagajničkih zapisa) kao složenog i efikasnijeg instrumenta monetarne politike u razvijenim tržišnim privredama, najčešće se u delovanju privredni rast i na investiranje osećaju na indirektan način.

U slučaju pojave inflatornih tendencija u privredi monetarna politika je orijentisana deflatorno kroz restrikciju novca i kredita. Tada centralna banka pristupa prodai vrednosnih papira na kreditnom tržištu, što dovodi do povlačenja novca od novih vlasnika tih papira (kupaca).

Mehanizam delovanja prodaje vrednosnih papira iz portfelja centralne banke povlači iz privrede (i od stanovništva, ukoliko su građani kupci ovih papira) ili od poslovnih banaka, deo novca, što dovodi do smanjenja depozita kod komercijalnih banaka, odnosno do smanjenja njihovog kreditnog potencijala i povlačenja kredita iz privrede. Restrikcija kredita treba da izazove smanjenje likvidnosti privrede, što dovodi do ograničenja investicija, ali i ostalih oblika potrošnje. To treba da osigura stabilnost cena i dr. To jest restriktivna „politika otvorenog tržišta". No, ovde deluje i negativni monetarni multiplikator, što restriktivnu politiku otvorenog tržišta čini dosta neizvesnom u pogledu konačnih efekata.

Suprotno navedenom, kada u privredi vladaju depresivne tendencije, pad proizvodnje, investicija i zaposlenosti, centralna banka da bi parirala navedenim negativnim kretanjima, pristupa ekspanzivnoj monetarnoj politici. Na otvorenom tržištu ova politika se provodi preko kupovine vrednosnih papira na kreditnom tržištu, čime se za vrednost kupljenih vrednosnih papira pušta u opticaj odgovarajuća količina primarnog novca u privredi. Ako su u pitanju privredni subjekti i fizička lica oni za prodavane vrednosne papire centralnoj banci dobijaju novac koji zatim ili polažu u komercijalne banke (čime se stvaraju depoziti i jača kreditni potencijal banaka, te njihova sposobnost za višestruko proširenje kreditnih plasmana, kroz proces multiplikacije) ili ih neposredno troše na tržištu kupovinom roba ili usluga, sto opet vodi preko preduzeća (njihove realizacije) - do porasta depozita kod banaka.

Ako vrednosne papire prodaju poslovne banke, one za iznos obveznica dobijaju primarni novac centralne banke, što im povećava slobodni kreditni potencijal za dodatno kreditiranje privrede i stanovništva. Povećavanje kredita i depozita je veće od iznosa dobijenog primarnog novca za visinu monetarnog multiplikatora.

Porast bankarskih kredita i dodatno ubacivanje novca u privredu treba da dovede, preko povećanja kupovne snage, do oživljavanja privredne aktivnosti i i izlaska iz recesije.

Politika „otvorenog tržišta" bilo da se vodi ekspanzivno, bilo kontraktivno, ima direktno delovanje na količinu novca i kredita u privredi. Međutim, ova politika se može provoditi i razvijena je samo u onim zemljama koje imaju organizovano tržište vrednosnih papira, a to su zemlje s velikom masom slobodnih kapitala, s masom koja je delom plasirana u razne oblike vrednosnih papira (fiktivni kapital), ali i razvijeno tržište obveznica javnog duga (države).

Sve većim deficitnim finansiranjem javnih rashoda i budžetskog deficita u većini razvijenih zemalja i njihovim pokličem preko zaduživanja na finansijskom tržištu stvara se široka osnova za formiranje i funkcionisanje ovog specifičnog tržišta novca i kredita.

Centralna banka, operacijama na otvorenom tržištu, nije ni u kakvoj direktnoj vezi s državom u pokrivanju njenog budžetskog deficita. Sve se svodi na indirektno pokriće, preko kupovine obveznica državnih dugova od strane centralne banke na ovom tržištu, čime se pušta u opticaj dodatna količina primarnog novca, čime država učestvuje indirektno u definitivnom rasporedu tereta (pokrića) budžetskog deficita. Zabranjeno je da centralna banka direktno kreditira državu, osim u slučaju kratkoročne, manje intervencije, tzv. letećeg duga kojem je parlamentarnim putem određen limit i rok trajanja.

Da li će država pristupiti kupovini ili prodaji obveznica na ovom trzišiu, to zavisi o njenoj oceni privredne i finansijske situacije, koju treba korigovati preko monetarne politike. Prema tome, sve bržim rastom javnog duga kod centralne banke, i na toj osnovi razvoj različitih oblika vrednosnih papira (u pogledu rokova, kamata, drugih beneficija i sl.), stvaraju se osnove za razvoj „politike otvorenog tržišta".

Tržište vrednosnih papira nastaje razvojem javnog duga i deficitnog finansiranja budžeta. Država zbog većih rashoda od prihoda budžeta pristupa pokriću deficita kroz emisiju obveznica i formiranja javnog duga. Država vrši plasiranje obveznica prema vlasnicima rašpoloživih kapitala, a ne neosredno kod centralne banke. Obveznice se emituju po različitim rokovima, apoenima, kamatama - koje su tada važeće na kreditnom tržištu.

62. Implikacije monetarističko - neoliberalnog modela i makroekonomske politike na razvoj

Insistiranje MMF da se pre ostalog uredno isplate strani kreditori (obaveze po inostranim dugovima) pre nego što se pomogne domaćim preduzećima da ožive i nastave poslovanje - pogrešna je i promašena strategija. To je antirazvojna strategija.

Monetamo-kontrakciona (restriktivna) kruta politika i fiskalna uravnotežavajuća politika, najčešće dovode uz samo monetarnu (izvedenu, veštačku i kratkoročnu) stabilizaciju, do velikog nereda u privredi i društvu. MMF tera gotovo svaku zemlju - tražioca kredita da „pritegne kaiševe", što je redovno dovodilo do implozije tražnje i razvoja, uz nagli rast nezaposlenosti. Uz to ni jedna država nije uspela da uravnoteži budžet i da se oslobodi rastućeg deficita platnog bilansa (što je i osnovna platforma politike Fonda). Fond je konstantno insistirao na fiskalnoj strogosti kao „protivotrovu" za fiskalni deficit i stabilizaciju privrede - da bi se sticalo poverenje stranih investitora.

Zvanično se priznalo da MMF upravo navodi zemlje na pogrešan put. „MMF je ekspert za tranziciju, uz što je moguće bržu privatizaciju". MMF treba da unapređuje globalnu stabilnost, pomaže zemljama u tranziciji da ostvare ne samo stabilnost, već i ekonomski rast.

Zar se korifej koncepcije MMF (Džefri Saks) nije javno odrekao svojih koncepcija, mada je bio glavni savetnik vlada niza zemalja u tranziciji. „Posipanje pepelom" i naknadno otrežnjenje nije mnogo pomoglo ovim zemljama. Međutim, to je jedan od snažnih udara na koncepciju i politiku MMF. Drugi, daleko jači udarac usledio je u izvrsnoj knjizi prof. Stiglic (Protivrečnosti globalizacije, 2002).

Nema više nikakvog smisla tvrditi (u to niko više i ne veruje) da su MMF bile dobre, ali su se loše primenjivale, ili se nisu do kraja provele.

Neuspesi MMF nisu slučajni - to je rezultat pogrešne ocene situacije i pogrešne terapije. Pacijent preskupo plaća ovu terapiju.

Sve to ukazuje na činjenicu da MMF nema doslednu i razrađenu celovitu teorijsku osnovu za svoje preporuke i nametanje rešenja zemljama korisnicima kredita.

Stiglic je preporuke MMF nazvao „kuga nekoherentnosti lekova, ali i njegovih dijagnoza". Pogrdna dijagnoza - pogrešna terapija. Bolesnik (privreda) je osuđen na brzo umiranje i nestajanje sa svetske pozornice kao nekakav faktor u međunarodnim finansijskim i ekonomskim odnosima. S druge strane milijarde dolara su potrošene da bi se održao devizni kurs na neodrživom nivou (Tajvan, Kina, Rusija, Izrael, Brazil, Argentina, Srbija i dr.). Vlade su morale redom da pokleknu pod pritiskom Fonda, da prihvate njegove „preporuke" (u „Pismu o namerama", često diktiranom od strane savetnika Fonda u tim zemljama), da smanje potrošnju, što je dovodilo do „produbljivanja recesije u kojoj su milioni radnika ostajali bez posla". „Važnije je održati privredni rast i odložiti porast deviznih rezervi za par godina kada privreda bude ponovo na uzlaznom putu" (Stiglic).

Neoliberalizam je politički eksperiment neoliberala, koji svim kredama u svetu nude sledeći program:

1)Deregulacija privrednih i fmansijskih tokova (potpuna liberalizacija),

2)Defiskalizacija bogatih (kapitalističkih) slojeva,

3)Antisindikalna represija,

4)Redistribucija bogatstva u korist bogatih slojeva, na štetu miliona zaposlenih, a još više mase nezaposlenih,

5)Masovna i brza privatizacija javnog sektora. Neoliberalni maksimalizam nastupa s nizom radikalnih mera i dr. „Radi se o koherentnom militarnom korpusu koji želi da promeni svet ambicijom neoliberalizma planetarnih strukturnih transformacija. Najveći bro privreda u svetu je postao „laboratorija za neoliberalne eksperimente". Razvija se pravi „antisocijalni krstašici rat" (razaranje socijalne države) u korist profita i uskog sloja krupnog kapitala.

Neoliberalni ekstremizam, kao opšti i silom nametnuti ekonomski „pokret" u svetu, prioritete usmerava na suzbijanje inflacije. Dezinflacjja treba da osigura uslove za uzlet profita i ekonomski rast, dok se politika i cilj pune zaposlenosti potpuno zapostavlja. Porast profitne stope u privredama OECD sa 4,1% na 4,8°/ u poslednjim godinama, bio je praćen je rastom stope nezaposlenosti sa 4% na preko 10%. Rasponi u dohocima su se značajno povećali. Neoliberalni cilj je revitalizacija razvijenih kapitalističkih privreda i povratak stabilnih i visokih stopa rasta u ovim privredama, ali ne i u perifernim, gotovo kolonizovanim privredama.

Neoliberalizam, kao antiteza državnom intervencionizmu, nije doveo do novog uspona privreda zrelog kapitalizma (razvijene privrede), dok rast profitne stope u spekulativnoj finansijskoj sferi nije doveo do oživljavanja realnih investicija. Ovakav sistem kapitalizma nalazi se pred slomom.

Porast stope i mase profita nije pokrenuo proizvodne investicije. Ova stopa u privredama OECD u šezdesetim godinama je iznosila 5,5%, sedamdesetim 3,6% i osamdesetim 2,9% da bi i dalje padala.

Porast profitne stope nije doveo do rasta proizvodnih investicija zbog deregulacije finansijskjih tržišta - slobodnog kretanja kapitala, masovne prodaje i kupovine hartija od vrednosti, stvaranja novih finansijskih instrumenata (derivata) i sl. Spekultativne investicije postale su profitabilnije od proizvodnih. „Rentijerski, parazitski karakter kapitalizma je pojačan". Finansijsko učešće države u društvenom proizvodu i pored težnji, nije smanjeno (bez obzira na redukciju socijalnih davanja). To je rezultat porasta troškova za nezaposlenost, ali i veliki rast broja penzionera, pri čemu je javni dug doživeo alarmantne razmere.

Deflacionistička politika, rasturanje javnih službi i državnih regulativnih funkcija, veliki procesi privatizacije, uz razvoj kapitalističkog sektora povezanog sa mafijom, socijalno raslojavanje - siguran je put u neokolonijalni položaj mnogih država.

Enormni vojni rashodi, ogromni javni dugovi i stalni budžetski deficiti, sve veći deficiti platnog bilansa, „valutno ratovanje" i sl. mnoge ekonomiste navodi na zaključak da se ustvari radi o militarističkom dirižizmu upakovanom u neoliberalizam - koji skida svaku zaštitnu politiku i nerazvijenom svetu, čineći ih potpuno otvorenim za prodor i destruktivno delovanje svetskih moćnika i finansijskog kapitala.

Hegemonija neoliberalizma kao ideologije u ovoj fazi razvoja nije praćena raznim verzijama ovog programa, već unificiranim pristupom. Trijumf neoliberalne ideologije i ortodoksije u razvijenim privredama, nametnut je i nerazvijenim „privredama u tranziciji" (bivše socijalističke zemlje). U čemu je ta „privlačnost" neoliberalizma koji se nudi kao sistem, kada se svodi na sledeće:

1)Kočenje i kontrola monetarne emisije (restriktivna monetarna politika) u ovim državama,

2)Dizanje kamatne stope i cene kapitala, uz pad realnih najamnina i njihovog učešća u društvenom proizvodu,

3)Veliko sniženje poreza na najviše dohotke, odnosno krupni kapital,

4)Ukidanje kontrole nad finansijskim tokovima,

5)Povećanje stope i broja nezaposlenih, posebno u javnom sektoru,

6)Gušenje štrajkova i ograničavanje moći sindikata, ali i njihovog organizovanja u privatnom sektoru,

7)Antisindikalno zakonodavstvo,

8)Redukcija socijalnih davanja, uz veliko socijalno raslojavanje društva,

9)Dominacija privatne svojine u hijerarhiji drugih oblika svojine,

10)Privatizacija kao nametnut proces u svim zemljama i dr.

Sve više se postavlja životno pitanje najvećeg broja privreda u svetu- kako se suprotstaviti neoliberalnoj dogmi i strategiji i očuvati sopstveni put razvoja.

Mnoge privrede su primenjujući recepte MMF i nekontrolisanu deregulaciju, privatizaciju, otvorenu (nezaštićenu) privredu prezaduženost i dr. doživeli debakl privrede i društva, sa ulaskom u novi ekonomsko-finansijski kolonijalni položaj. To su redovne implikacije monetarističke kontroverze u svim privredama koje, su je bezpogovorno sledile sa izrazito krizno-deflatomim karakterom delovanja.

Takav regresivni kapitalizam dovodi i do sveopšteg haosa, destrukcije i sunovrata društva.

Liberalizacijom spoljne trgovine i smanjenjem carinske zaštite otvoren je put za nagli priliv inostrane jeftinije i kvalitetne robe. Zbog pada nacionalne proizvodnje i ponude domaće robe, uz porast nezaposlenosti i domaće tražnje, otvaranje inostranih banaka ili prodaja domaćih banaka inostranom kapitalu - otvorilo je prostor za priliv stranog kapitala i povećanje kupovne moći preko kreditiranja sektora stanovništva za kupovinu inostrane robe. Veštački izazvanih konjunktura i „stabilnost" izvedeni su gušenjem nacionalne proizvodnje i porastom nezaposlenosti. . -

63. Dilema inflacija ili privredni rast i inflacija ili nezaposlenost

Kruta kontrakciona monetarna politika i uravnotežavajuća fiskalna politika koje preporučuje MMF, uglavnom dovode do razvojne krize. MMF primorava države da "pritegnu kaiš", što vodi imploziji tražnje i razvoja. Može li se bez brzog rasta i dovoljne tražnje očuvati dugoročni potreban rast?

Da li je moguće istovremeno ostvariti privredni oporavak, brz rast i očuvati stabilnost privrede? Najveći sukob kejnzijanaca i monetarista u osnovi je sukob oko koncepta prioriteta u ekonomskoj politici: stabilnost ili privredni rast, ali i inflacija ili nezaposienost. Ne od manjeg značaja je i uloga države u privredi i razvoju.

Duboki pad i velike oscilacije proizvodnje onemogućavaju sprovođenje većih socijalnih programa i apsorpciju tehnološkog i ekonomslcog viška radne snage. Oskudica tekućeg novca i kapitala, vodila je enormnom rastu "tržišno formiranih kamata" i deflaciji. Troškovni udar u tom slučaju je neminovan, cene se pokreću naviše, kurs se odvaja od svog "stabilizatora" (evra), dohoci i javni rashodi se povećavaju (rebalansi budžeta su neminovni) i dr. Privreda se vraća na početak pre mera stabilizacije, ali uz novu izgubljenu godinu razvoja.

Da li je u takvim odnosima moguća istovremena politika staibilizacije (snižavanje i održavanje niskih cena) i oživljavanje privrednog rasta, bez plaćanja visoke cene stabilizacije padom proizvodnje, rastom nezaposlenosti, uz obaveznu nisku stopu rasta. Mada se smatra da ova dva cilja makroekonomske politike nisu kompatibilna i da proces stabilizacije i ekonomskog rasta nije zapažen ni u jednoj privredi u svetu, bar ne do sada (koje su sprovodile uspešnije stabilizacione programe), smatramo da je to moguće izvlačeći na scenu specifičan oblik "ekonomije ponude" kombinovane sa neoklasičnom ekonomijom.

Izbor odgovarajućeg programa razvoja i stabilizacije, sigurno je, mora poći od stvarnog stanja u privredi, odnosa u društvu i političkom sistemu. Orijentacija na izbor ciljeva i mera makro ekonomske politike stabilizacije (uz uklanjanje inflatornog haosa) zavisi od toga da li privredu karakteriše:

1)Višegodišnja kriza u razvoju i negativna ili vrlo niska stopa ekonomskog rasta, uz gotovo potpuno osiromašeno robno tržište,

2)Visoka nezaposlenost i neiskorišćenost svih faktora rasta (stopa nezaposlenosti kreće se i do 30%),

3)Platno-bilanpni deficit i mogućnost njegovog prilagođavanja unutrašnjim ciljevima razvoja,

4)Nedovoljna poljoprivredna proizvodnja i nepovoljan energetski bilans,

5)Dostignuti nivo dohotka i standarda i mogućnosti kompresije domaće javne i lične realne potrošnje,

6)Ogroman odliv kapitala u inostranstvo (legalni i ilegalni odliv) u periodu krize i formirana "omča dugova" (uglavnom spekulativni odliv i po obavezama po eksternom dugu),

7)Visine investicija i mala raspoloživa štednja (na sceni je proces dezinvestiranja). Investicije su u stalnom realnom i to vrlo strmom padu (kao i njihovo učešće u društvenom proizvodu). Očekivani zamah privrede ne može se ostvariti u takvim odnosima političkih i ekonomskih struktura u društvu.

8) Negativni procesi u sferi produktivnosti rada, ekonomije (stava i vrlo niske profitabilnosti - što je sve i "normalno" u inflatomoj ekonomiji pogođenoj krizom u razvoju.

Lažna je dilema: "inflacija ili privredni rast", odnosno "inflacija ili visoka zaposlenost". To je potpuno nekritički prihvaćena alternativa već prevaziđene Filipsove krive, odbačene i u razvijenim privredama (u kojima se jedno vreme takva politika sprovodila u sukobu odnosa u raspodeli na relaciji najamnine - profit, odnosno profit - cene - nezaposlenost).

Bruto domaći proizvod je opterećen neelastičnim javnim rashodima (javnog sektora) i fiksnim obavezama po eksternom dugu prosečno za 55%. To je izrazito visoko opterećenje da je teško u tako formiranoj strukturi očekivati brzu dekompresiju privrede od takvih zahvata i opterećenja.

Postoje i drugi, izrazito negativni, odnosi i tokovi u privredi, koje nije potrebno navoditi (neizgrađeni finansijslci sistem prilagođen preduzećima, a ne sektorima preraspodele, finansijska kriza države, javni inflatorno „pokriveni" dugovi, slab i onesposobljen bankarski sistem i dr.), ali i kriminalizovana država i institucije i privatizovana od stranke na vlasti.

Izbor strategije stabilizacije na restrikcijama potrošnje, neselektivnoj restrikciji novca i kredita, obaranju ili niskim nvesticijama, likvidacijama preduzeća, izbacivanje "tehnoloških iškova" zaposlenih u privredi pogođenoj višegodišnjom krizom i velikim neto odlivom kapitala (u Srbiji u godinama krize odliv iznosa između 110 i 120 milijardi evra), smatramo promašena je i predstavlja strategiju produbljivanja krize. U takvim odnosima MMF primorava države dužnike da "pritegnu kaiš" i smanje potrošnju.

Nasuprot aktuelnom programu dezinflacije i u osnovnoj strategiji prociklički postavljenom programu stabilizacije (bez razvoja), privredi treba ponuditi odgovarajući (ali i moguć) razvojno orijentisan program. Dinamiziranje proizvodnje i ekonomskog rasta, uz privremeno obuzdavanje inflacije, da bi se efekti "otkačenog" mehanizma aktiviranja faktora razvoja što pre osetili, predstavlja dinamičan i visokoefektivan razvoj. Takav razvo j mora da sadrži i u sebi nkomponuje tehničke faktore razvoja, postepenu supstituciju faktora razvoja tipa funkcije Cobb-Douglasa, što bi smanjilo formiranje rezervne armije rada i ogromna nezaposlenost sa snažnim socijalnim tenzijama koje prete da sruše sve stubove ekonomije i političkog sistema.

Struktura funkcije potrošnje (preraspodelama) se značajno izmenila. Potrošnja postaje sebi svrha, posebno kada se radi o finalnoj tražnji javnog sektora koja počinje da dominira. Potrošačka tražnja nije u funkciji stvaranja dohotka i materijalnih dobara i usluga. Multiplikativni efekti na dohodak potpuno izostaju. Princip akceleracije je čak i negativan. Dominacija i rast potrošnje javnog sektora dovodi do istovremene pojave inflacije i recesije. Nastupiće era u svetu poznate stagflacije.

Na sceni je autokratski politički sistem s brojnim frustracijama, "militantni monetarizam" koji guši privredni sektor, što sve traži novu kompoziciju makroekonomske politike u čijoj osnovi je filozofija okretanja od regulisanja tražnje ka proizvodnji i ponudi (uz širenje domaćeg tržišta). To pretpostavlja i novu politiku ulaganja u investicije i napuštanja politike regulisanja privrednog mehanizma preko kreditnog regulisanja tražnje i stranog popunjavanja domaćeg tržišta. Na potpuno iskrivljenoj kompoziji funkcije ukupne potrošnje i tražnje, nije moguće graditi efikasne instrumente makroekonomske politike, ali ni određivati i sprovoditi međusobno usklađene cene faktora proizvodnje (plate, kamate, kursevi, štednja, amortizacija), oni se međusobno moraju poništavati ili uzajamno podsticati.

Osnovni cilj ovakvog koncepta stabilizacije i razvoja treba da bude 1) Brzo izvlačenje privrede i društva iz duboke krize, 2) Postepeno otklanjanje razvojnog i tehnološkog jaza u odnosu na razvijene privrede, 3) Aktiviranje domaćih faktora razvoja i mrtvih kapitala, uz relativnu stabilnost privrede. Taj cilj mora u sebe nužno da inkorporiše: oživljavanje proizvodnje i investicija, porast zaposlenosti u "novim sektorima", postepenu izmenu strukture privrede preko novih ulaganja, uz stvaranje materijalno-finansijskih osnova za trajni rast životnog standarda, tako da se psihološki i subjektivni faktori uključe u proces stvaranja i "akumulacije bogatstva" društva i pojedinca, a ne na strani destrukcije ili odliva svih efekata razvoja (profita) u inostranstvo ili u spekulativnu ekonomiju, što je danas vrlo izraženo;

Da li je moguć takav novi projekt? Da li je moguće učiniti generalni zaokret u odnosu na destruktivni aktuelni program stabilizacije? Sigurno je da je to moguće. Ali, tada se mora izvršiti gotovo perfektna sinhronizacija i koordinacija mera na osnovnim segmentima makroekonomske politike i dubinska reforma privrednog sistema u funkciji preduzeća, zaposlenosti i vrlo dinamičnog ekonomskog rasta (godišnja stopa od 8-10 odsto).

Iz navedenih razloga, godinama zagovaramo kontrolu inflacije i smirivanje raspodele, uz istovremeno finansijsko-razvojno osposobljavanje privrede, dakle upravljanje inflatornom ekonomijom i procesima "strukturnog prilagođavanja", uz nove oblike upravljanja kapitalom preduzeća. To je kreditno-proizvodni model deficitarnog finansiranja razvoja i ex ante stvaranje akumulacije za aktiviranje taktora razvoja, koji su u stanju da pokrenu i održe kao autonoman proces privredi životno potreban ekspanzivni dugoročno održivi ekonomski rast.

To je istovremeno i proces pretvaranja novca u kapital, ali bez zazivanja monetarne inflacije. Samo, treba znati efikasno primeniti ovaj mehamzam.

Glavni tenori liberalnog kapitalizma u sklopu novog ekonomskog konzervatizma u prvi plan ističu finansijski kapital, dok su proizvodni kapital i preduzeće u drugom planu. Odatle i politika visoke kamate, precenjenog deviznog kursa, zahtev za uravnoteženost platnog bilansa i budžeta, slabljenje sindikata, položaja zaposlenih i pad najamnina i plata u nacionalnom dohotku.