Druga strana

Kako se srpsko poslovno čudo našlo u čudu

I tajkuni plaču

 

Mora da je došlo zadnje doba u ovom rajskom vrtu pljačkaške tranzicije kad i najbogatiji Srbi smišljaju način kako da pobegnu iz posla koji im je smestila vladajuća politička oligarhija. Jer, kako drukčije objasniti da upravo ti najveći sistemi uglavnom ne mogu da naplate što proizvedu, ili, ako i naplate, to beskrajno dugo traje

 

N. Vlahović

 

Ako je tačno da više niko nikome na srpskom tržištu ne može da naplati za isporučenu robu ili uslugu, onda je Srbija do te mere bezvredna da je uskoro niko neće hteti - ni džabe. Kumovi ovog monstruoznog projekta pokrivenog punim ustima demokratije i evropske perspektive, nalaze se u vrhu državne administracije, ili sede u nekoj anonimnoj zavetrini odakle upravljaju ministrima i celokupnom ceremonijalnom bedom, od Skupštine do Vlade, od Predsedništva do komandnih mesta u pravosuđu i drugde.

Reči imaju svoju težinu. Nije jezik za svakoga. I ne treba prezirati snagu njegove moći, jer može da košta puno. Recimo, između reči "smestiti" i reči "namestiti", velika je razlika.

 Dobar deo ovdašnje tajkunske elite donedavno nije mogao da uoči tu razliku. Većina njih je verovala da im je najbolji deo poslova namešten, da su im najbolje velegradske lokacije za gradnju takođe nameštene, i da je sve idealno namešteno po jednom liberalno-kapitalističkom konceptu koji inače vlada u Srbiji. Ali da će neko i njima da smesti, to niko nije očekivao. Ni oni ni uvek neuki puk...

Nije lako imati Kuma u Srbiji. Posebno ako je Kum jedan kolektivni organ, kao što je ovdašnja vladajuća oligarhija. To traži stalnu lojalnost, plaćanje njegovih zadovoljstava, svakojakih bahanalija, sponzorisanje sponzora koji nije sponzor...

Nije čudo što, recimo, preduzeća Predraga Rankovića Peconija imaju stalni problem naplate potraživanja i stalni imperativ proizvodnje. Tako je to država zamislila. Tako je to Kum naredio. U okolnostima kad lojalan tajkun privređuje za Kuma, zapravo za političku elitu na vlasti i njihova zadovoljstva, ne treba od njega očekivati da će tako skoro izaći iz neželjenog zagrljaja, osim ako ne počne sa rasprodajom i bekstvom.

Takav jedan proces upravo teče u kompaniji MTC, čiji je vlasnik Petar Matić, čovek o čijem poreklu kapitala je sve već odavno rečeno, samo nije o poreklu ljubavi srpskih vlastodržaca prema njemu. Matićev MPC na putu je ubrzanog bankrota. Ne vraća kredite, ne plaća kamate i opstaje samo zato što banke reprogramiraju dugove jer ne znaju šta bi sa hipotekama (koje niko ne može da kupi)...

MPC je počela da se oslobađa svojih nekretnina. Za devet miliona evra prodata je poslovna zgrada u novobeogradskom Bulevaru Zorana Đinđića. Petar Matić prodaje zatim i dva placa, površine oko dva hektara, u blizini takozvane buvlje pijace, takođe na Novom Beogradu, a uskoro raskida i ugovor o zakupu tri hektara zemljišta na raskršću kod Autokomande, za koje je vodio veliku bitku sa kompanijom Delta licitirajući čak 23 miliona evra u decembru 2008. godine.

 Kum koji je zapodenuo obračun, uprkos tome što ništa nije građeno, uredno je vodio Matića kao zakupca placa. Sad Matić čeka da gradski sekretarijat donese rešenje o raskidu ugovora, prosledi ga gradonačelniku na potpis, a on potom Direkciji za građevinsko zemljište. Jedan od Kumovih delegata u operaciji upotrebe tajkuna, izvesni Nenad Bajić iz Direkcije za gradsko građevinsko zemljište, ovako divani povodom Matićevog povlačenja iz posla:

"...Po raskidu ugovora, obračunaćemo koliko novca od naknade za uređenje zemljišta vraćamo drugoj strani. Ugovoreno je odloženo plaćanje, pa ćemo videti šta je i koliko izmireno. Što se zakupnine tiče, koju je on (Matić, prim. red.) uredno plaćao, ona mu neće biti vraćena. Mesečna rata je iznosila 1,6 miliona dinara!".

Čemu nas uči ova priča? Nije li ovo još jedan dokaz kako je nečasnim namerama jedne nečasne političke oligarhije idealan poslovni partner samo čovek sumnjive biografije i još sumnjivijeg kapitala? Zar sad nije jasno kao dan da je država, odnosno vladajuća politička klika u svojstvu Kuma, glavni dirigent najprljavijeg prihodovanja? Zar ovo nije priča o familiji, o Donu Donova, pred kojim su svi desperadosi mali i neznatni, a posebno tajkuni koji ne razlikuju reči "namestiti" i "smestiti".

 Ko pamti vreme samoupravnog socijalizma, pamti i snagu šifrovane retorike kojom je politička birokratija međusobno opštila. Posebnim rečnikom, punim birokratskih fraza i eufemizama za pljačku ("zahvatanje iz privrede", "namicanje sredstava", "dohodovni odnosi" i slično) to neumrlo pleme stalno je ukazivalo na svoju posebnost. Kako tada, tako i danas. Pleme jeste novo, pa su čak i fraze mutirale, ali je poruka ostala ista. Danas su u pitanju "zakoni slobodnog tržišta", "evropski model poslovanja", "investicije za budućnost", "evroatlantske integracije nemaju alternativu", "evropski put nema alternativu", gorivo nije poskupelo nego su "cene korigovane"...

Profesor Ekonomskog fakulteta u Rijeci dr Dragomir Sundać i njegova koleginica iz Skoplja Natalija Nikolovska napisali su knjigu pod naslovom "Scenario za ekonomski slom zemalja u tranziciji", u kojoj je i ova tipska operacija do detalja opisana. Ideja "presvlačenja tajkuna" može da dovede do toga da dojučerašnji milioneri postanu puki siromasi. Sve može biti, samo Kumu nema da fali.