Ekskluzivno
Srbija
pred istorijskom odlukom: Vojna neutralnost ili predaja suvereniteta
Ne u NATO, eto zato
Može li poslednja nesvrstana država nekadašnje
Jugoslavije da izbegne ulazak u jedinu vojnu alijansu na svetu, i šta je čeka
ako pristane na ponudu koja još nije stigla? Može li Srbija istovremeno imati
ruske energente i američke vojne baze i ko odlučuje o tome? Na ova i druga
pitanja raspravljano je na prvom naučnom skupu pod nazivom "NATO ili
neutralnost" održanom u beogradskoj
Akademiji za diplomatiju i bezbednost polovinom februara 2010. godine, što je
prvi ozbiljan pokušaj da do srpske javnosti dođe lice i naličje ovih
vojno-političkih dilema koje opsedaju srpsko državno rukovodstvo već jednu
deceniju. Skupu je prisustvovao i urednik Tabloida Josip Bogić,
penzionisani pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala i stalni
konsultant OEBS-a, tragajući za odgovorom na pitanje da li je srpsko državno
rukovodstvo već (tajno) podnelo zahtev u članstvo NATO pakta
Priredio: Josip Bogić
Učesnici
naučnog skupa "NATO ili neutralnost", koji je
održan polovinom februara 2010. godine na Akademiji za diplomatiju i
bezbednost, bili su jedinstveni u oceni da je pitanje vojne neutralnosti Srbije
istovremeno i pitanje njene dalje političke i ekonomske budućnosti.
Najistaknutiji učesnici u diskusiji, akademik i general Siniša Borović, general Branko Krga, dr Slavenko Terzić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Oliver Antić, novinar Miroslav Lazanski, bivši načelnik Resora
državne bezbednosti dr Andreja Savić, dr Nenad Đorđević,
penzionisana profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu dr Smilja Avramov,
pred velikim brojem studenata, politikologa, vojnih
teoretičara i novinara, dotakli su u svojim diskusijama sve dimenzije
istorijskog iskušenja pred kojima je Srbija danas.
Naime, pitanje neutralnosti kroz
celokupnu istoriju, od države Nemanjića do Titovog socijalizma i današnjih
dana, oduvek je smatrano političkim prioritetom, te je stoga uvek, kad god bi
nastupio period bez ratova, isticano kako je najbolji geostrateški izbor Istok
na Zapadu i Zapad na Istoku.
Danas je, uprkos tome da Srbija nije u
ratu, taj izbor sasvim doveden u pitanje. A čijom krivicom, to su pokušali da
odgovore najkvalifikovaniji ljudi naše savremenosti, pominjući u svojim izlaganjima
istorijski i pravni aspekt dileme biti ili ne biti vojno neutralan, istovremeno
konstatujući da Srbi konačno moraju da pogledaju istini u oči i da više
nikome ne veruju na blanko. Da
vide gde su kroz istoriju grešili i da takve greške više ne čine, tim pre što je očito da se Srbiji nudi
med i mleko ulaskom u NATO pakt jer je to navodno uslov za evropske integracije
i da nam je navodno to perspektiva.
Može li, zaista, narod koji je takoreći juče bio žrtva
surovog bombardovanja NATO pakta pod imenom "Milosrdni anđeo",
pristati na neko novo milosrđe koje nudi ova supersiledžijska
korporacija? Ko još može da zaboravi žrtve Grdeličke klisure, civilne žrtve na
ulicama Niša, Beograd koji gori, pogođena porodilišta i lica izbezumlejnih
roditelja čija deca su ginula od milosrdnih bombi, ali i lice
spikera NATO pakta, izvesnog Džejmija Šeja, koji je sopstvenu leksiku
obogatio izrazom kolaterarna šteta?
Pojedini signali koje odašilje sadašnja politička koalicija,
govore da je sve moguće. Jer, ako takozvani Javni servis evropske Srbije
ovakvom naučnom skupu daje nepuna dva minuta na samom kraju svoje najgledanije
informativne emisije Dnevnik 2, onda je lako poverovati da je
milionima dojučerašnjih žrtava, osim ljudskog i hrišćanskog praštanja,
preporučen i neprihvatljivi zaborav.
Naučnom skupu u beogradskoj Akademiji za bezbednost i
diplomatiju na temu "NATO ili neutralnost" posebnu
težinu dali su i osvrti na istorijske okolnosti u prethodnom veku, ali i na
stvarne ciljeve ovog vojnog pakta u 21. veku. Sažetiji pregled ove dve teme dao
je dr Nenad Đorđević govoreći, između ostalog, i o stvarnim
razlozima za sunovrat globalističke ideje.
General dr
Branko Krga: Niko nas nije zvao u NATO!
Niko nas, osim u
okviru diplomatske kurtoazije, formalno nije ni zvao da se priključimo toj
alijansi; drugo, nije poznato da je neko od nadležnih struktura vlasti to
pitanje zvanično pokrenuo, izuzev ako se ne radi o nekim tajnim potezima sa
kojima javnost nije upoznata; treće, najnovije sondaže javnog mnjenja pokazuju
da bi se 15 do 20 procenata građana pozitivno izjasnilo na referendumu o
učlanjenju Srbije u NATO i u takvoj situaciji nije neophodno da se ovo pitanje
uopšte potencira; četvrto, ne predstoji usvajanje novih
strategijsko-doktrinarnih ili normativnih dokumenata, u kojima bi bilo logično
da se nađe i pitanje izbora modela odbrane i bezbednosti zemlje.
Prema tome, problem odnosa Srbije sa NATO, formalno nije na
dnevnom redu.
Postavlja se onda pitanje, zašto se o tome ovih dana ipak
toliko diskutuje? U odgovoru na ovo pitanje postoji nekoliko pretpostavki:
- Moguće je da se time žele gurnuti u drugi plan neka
aktuelnija pitanja, kao što su stanje ekonomije, dugovi, nezaposlenost, pad
standarda...
- Verovatno nekim političkim faktorima odgovara da se baš
sada naglašeno tretira ovo pitanje;
- Nije isključeno da se ovo pitanje potencira s ciljem da se
testira kakav uticaj na našem prostoru imaju neki strani faktori, na primer SAD
i Rusija;
- Neki dežurni stručnjaci i razne organizacije
u ovoj raspravi vide mogućnost potvrđivanja svoje važnosti na javnoj sceni, pri
čemu je indikativno da i oni, koji su u vreme odbrane od agresije bili
pacifisti, sada postaju vatreni militaristi.
Međutim, i drugi
pojam, koji je predmet ovih rasprava - neutralnost, takođe je problematičan,
barem iz nekoliko razloga:
- Prvo, taj pojam, naveden u deklaraciji iz decembra 2007.
godine, sam po sebi je neadekvatan. Ne može se biti neutralan kada je u pitanju
odbrana svoje zemlje;
- Drugo, nije dovoljno samo doneti deklaraciju o
neutralnosti i staviti tačku. Radi se u suštini o opredeljenju za samostalno
rešavanje složenih problema odbrane, sada i u budućnosti. Sve to je neophodno
operacionalizirati u strategijsko-doktrinarnim i normativnim dokumentima, zatim
u organizaciji elemenata sistema odbrane, kroz adekvatno dimenzioniranje
ljudskih i posebno materijalnih resursa koji su već više od dvadeset godina u
ozbiljnom zaostajanju;
- Treće, to opredeljenje se uopšte ne pominje u Strategiji
nacionalne bezbednosti, koju je usvojila
ista institucija - Narodna skupština Srbije, oktobra 2009. godine.
U diskusiji koja se poslednjih nedelja vodi na ove teme, sve
više se uočavaju tri pristupa.
Prvi pristup jeste da Srbija treba da ostane neutralna (uz
svu manjkavost ovog pojma), pri čemu se navodi niz argumenata:
- Bilo bi nemoralno pristupiti savezu koji je 1999. godine
izvršio agresiju na SRJ i čije su članice podržale nelegalno proglašenje
nezavisnosti Kosova i Metohije 2008. godine;
- Srbija nije bila članica nijednog vojnog bloka, pa nema
razvijen taj koalicioni mentalitet;
- NATO, kao instrument globalizma i naglašeno vojna
struktura, u savremenim uslovima je prevaziđen;
- Identitet NATO je nejasan, tek se očekuje novi
strategijski koncept, pa bi bio nejasan i cilj pristupanja toj alijansi;
- Članstvo u NATO bi mnogo koštalo;
- Zemlja bi bila prinuđena da ide u vojne operacije
sumnjivog legitimiteta, čime bi mogla da izazove odmazdu zemalja i naroda u
kojima se angažuju koalicione vojne snage;
- Treba voditi računa i o reagovanju Rusije, koja je definisana
kao naš strateški partner itd.
Čini se da je u ovim argumentima naglašenije zastupljen stav
protiv NATO, nego opredeljenje za neutralnost. Drugi pristup jeste da Srbija
treba da uđe u NATO, pri čemu se takođe navode obrazloženja:
- Srbija ne treba da
ostane ostrvo na Balkanu;
- Članstvo u NATO, po uzoru na neke druge zemlje, ubrzalo bi
pristupanje EU;
- Bolje je da budemo za stolom gde se nešto odlučuje, nego
da budemo na meniju;
- Članstvo u NATO bi ojačalo bezbednost zemlje i olakšalo
rešavanje preostalih kriznih žarišta u regionu;
- Imali bismo bolji pristup savremenom naoružanju i vojnoj
opremi;
- Članstvo u NATO bi omogućilo prevazilaženje nepoverenja
zapadnih zemalja prema Srbiji i povećane strane investicije itd.
U ovim argumentima se potencira članstvo u NATO po svaku
cenu, pa čak i da se ne uzima u obzir raspoloženje građana.
Treći pristup, koji
postepeno postaje aktuelan, zalaže se za šire posmatranje problema
od relacije ili - ili. Da
bi se ovaj pristup na valjan način artikulisao, bilo bi poželjno da se učini
barem sledeće:
1. Izrada i usvajanje nacionalne strategije
ili vizije Srbije za narednih nekoliko decenija. Taj dokument bi sadržavao
nekoliko važnih delova, kao što su: društvo, država, odnosi sa svetom,
ekonomija, odbrana i bezbednost, kultura, obrazovanje i drugo. U svakom delu bi
se izvršila objektivna analiza stanja, sagledao interes Srbije, definisali
ciljevi i šta treba da se učini da bi se to ostvarilo.
2. Posle usvajanja ove usaglašene
nacionalne strategije, bilo bi relativno lako napraviti potrebne izmene u
Ustavu i ažurirati ili izraditi nove strategije. I sada postoje pojedine
strategije, kao što je Strategija nacionalne bezbednosti, ali nedostaju ostale.
Na primer, tvrdi se da se Srbija u spoljnoj politici oslanja na četiri
stuba. Diskusija o odnosu Srbije i NATO tu činjenicu gotovo potpuno
ignoriše. Ako su Kina i Rusija važni oslonci u spoljnoj politici i ekonomiji,
onda je logično da se te zemlje u određenoj meri uzimaju u obzir i kada se
tretiraju pitanja odbrane, jer je nesumnjiva povezanost spoljne politike i
ekonomije, s jedne, te odbrane odnosno bezbednosti zemlje, sa druge strane.
3. Nedavno usvojena Strategija nacionalne
bezbednosti je, nema sumnje, značajan napredak. Međutim, čini se da je
propuštena prilika da se taj dokument jasnije odredi po nekim pitanjima. To se,
pre svega, odnosi na definisanje realnog geopolitičkog koda Srbije, odnosno da
se iznese ocena o prednostima, ali i nedostacima u odnosu na druge, pre svega
susedne zemlje. Da je to valjano učinjeno, videlo bi se gde smo, pa se ne bi
događalo da se potencira kako je Srbija lider i u onim oblastima gde to nije
baš ubedljivo (na primer, u privrednim reformama).
4. Bilo bi poželjno da su se Ustav i
Strategija nacionalne bezbednosti jasnije odredili i prema temi o kojoj se ovih
dana raspravlja, tj. o konceptu odbrane i bezbednosti zemlje.
Tu se u osnovi, pored ove dve mogućnosti - neutralnost
(odnosno samostalni koncept) i NATO, javljaju još neke opcije, kao što su:
učešće u odbrambenim potencijalima EU, savezništvo sa nekom zemljom ili
zemljama, posebno u eventualnim kriznim ili ratnim okolnostima, te učešće u
raspravama o univerzalnim konceptima bezbednosti koje su pominjali ruski
predsednik Medvedev, francuski predsednik Sarkozi i
američki predsednik Obama.
Pri tom, Srbija treba
da insistira na samostalnom izboru modela odbrane i bezbednosti u skladu sa
svojim interesima, bez ikakvih spoljnih pritisaka, jer nije ni maloumna
ni maloletna država.
Isto tako, treba nastojati da Srbija ponovo ne bude na
dnevnom redu međunarodnih faktora kao neki problem, jer se pokazalo da u takvim
situacijama naša zemlja nije dobro prolazila.
U okviru ovih rasprava trebalo bi objektivno uvažavati sve
istorijske, političke, ekonomske, geopolitičke, bezbednosne, moralne i druge
pretpostavke, pri čemu bi u odnosu na emotivne, prednost ipak trebalo da imaju
racionalni kriterijumi.
Sva ova pitanja, pa i opcije koje su pomenute, nisu realne
za dogledno vreme, pa čak kada bismo već i imali jasnu viziju. A dok se ne pronađe
neko relativno trajno rešenje, zemlja mora da funkcioniše i da organizuje svoju
odbranu i bezbednost, i to tako da uspešno odgovara aktuelnim i budućim
izazovima, rizicima i pretnjama, pa bi trebalo preduzeti sledeće:
- Neophodno je odgovorno pratiti promene u rasporedu moći
glavnih geopolitičkih igrača na globalnom planu, koje su potencirane ekonomskom
krizom i drugim činiocima. Takođe, bilo bi potrebno detaljno pratiti kretanja u
kriznim žarištima regiona kome pripadamo, jer je očigledno da je ostalo veoma
mnogo nerešenih problema koji mogu da eskaliraju. Naravno, treba pratiti i
promene koje se dešavaju u samom NATO. Da bi se ovo uspešno ostvarivalo, bilo
bi nužno ojačati obaveštajno-bezbednosne službe koje bi se time bavile, ali i
naučno-istraživačke potencijale koji bi svojim objektivnim analizama pomogli
državnim strukturama u donošenju najboljih odluka.
- Od suštinskog je značaja da Srbija, u skladu sa svojim
proklamovanim spoljnopolitičkim prioritetima, razvija što bolje odnose sa
zemljama EU, Rusijom, SAD, Kinom, našim susedima, sa islamskim i drugim
zemljama, na bilateralnoj osnovi i na druge načine. Pri tome treba polaziti od
činjenice da se na našem prostoru oseća realno prisustvo i istočne i zapadne i
islamske civilizacije, a u poslednje vreme tu je sve prisutnija i Kina. Ako
budemo mudri, ovo može da bude i naša prednost, a ne problem kako se
ispoljavalo više puta kroz istoriju.
- Na unutrašnjem planu od naročitog značaja bilo bi
rešavanje suštinskih problema od kojih zavisi život naših građana. Ni
neutralnost ni eventualno NATO ni bilo koja opcija ne bi bila od pomoći ukoliko
mi sami ne stvorimo pretpostavke za funkcionisanje i odbranu države, a za to
postoje objektivne pretpostavke.
- Posebno treba jačati odbrambeni potencijal zemlje. Za razliku
od nekih ranijih vremena, kada se Vojska smatrala federalnom institucijom, sada
Srbija nema opravdanja da joj ne posvećuje pažnju koja je potrebna da se
obezbedi sigurna odbrana zemlje, tim pre jer se suočavamo sa izraženijim
bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama nego bilo koja država u regionu.
U tom smislu, 1999. godina može da bude upozoravajuća pouka,
bez obzira na to što sada, na sreću, zemlji ne preti opasnost od direktnog
vojnog ugrožavanja spolja. Ali, odgovorna država mora da ceni i to šta se može
dogoditi u bližoj i daljoj budućnosti...
Pitanja opstanka
Prema tome, Srbija se nalazi na više globalnih, regionalnih
i lokalnih raskršća: Možemo li razumeti ono što se događa u svetu oko nas
i vešto voditi svoj brod u jasno profilisanu budućnost, ili ćemo lutati bez
stabilnog cilja i stalno trpeti velike posledice?
Hoćemo li biti dovoljno i mudri i moćni da sačuvamo
teritorijalni integritet zemlje, ili ćemo i dalje imati taj problem,
izgovarajući se uvek da je za to kriv samo neko drugi?
Umemo li da sačuvamo potrebno jedinstvo radi civilizovanog
rešavanja problema koje imamo i za složena vremena koja se naziru, ili ćemo
iskoristiti svaku priliku da se delimo, na radost onih koji nam ne žele dobro?
Hoćemo li postati odgovorna država i razvijati resurse za
pristojan život naših građana, ili ćemo se nekontrolisano zaduživati?
Da li smo zaista rešeni da vodimo efikasnu borbu protiv
kriminala (prema poslednjim anketama u to veruje svega 32 odsto građana), ili
ćemo dozvoliti da naša omladina strada u kandžama narko-kartela?
Hoćemo li, kao dobar domaćin, da vodimo računa o čuvanju
svojih prirodnih, privrednih i kulturnih resursa, ili ćemo sve da rasprodamo,
kao neki neodgovorni rasipnik?
Na kraju valja podsetiti da apsolutno većinsko raspoloženje
građana Srbije pokazuje da u doba svetske ekonomske krize i brojnih unutrašnjih
teškoća nije vreme za vojno svrstavanje, već da nacionalnu energiju treba
usmeriti na rešavanje suštinskih, pre svega ekonomskih i socijalnih problema.
Verovatno bi takav
stav naši građani imali i da je, kojim slučajem, NATO rasformiran, a Varšavski
ugovor ostao da funkcioniše.
Realnost je da institucija koja nam je učinila sve poznate
nepravde i štete, ne može da uživa
većinsko poverenje naših građana. Međutim, to
ne znači da je u interesu Srbije
da preuzme ulogu kolovođe u
kampanji protiv NATO. Alijansi to sigurno ne bi mnogo zasmetalo, a
Srbiji uopšte ne bi koristilo. Bolje bi bilo da se potencira da je naš stav da
se aktuelni krizni problemi u svetu i pojedinim zemljama mogu rešavati samo u
miru, političkim i ekonomskim, a ne vojnim sredstvima. Naš jasno izražen
stav o tome da jednostavno nije vreme da se razmatra eventualni ulazak
Srbije u NATO, sigurno bi više poštovali
i Amerikanci i Evropljani, nego da se ponižavajuće guramo u tu alijansu. Ovo
tim pre jer pozitivan stav naših građana
prema EU pokazuje da u Srbiji uopšte ne vlada antizapadno
raspoloženje.
Ako se ipak, kojom nesrećom, ponovo pojavi potreba za vojnim
svrstavanjem, Srbija će znati da izabere pravu stranu. To je kroz istoriju više
puta pokazala...
Bez obzira na to što se čini da nema dovoljno pravih razloga
da se diskusija o odnosima Srbije i NATO drži na visokom stepenu prioriteta,
jer ima životno važnijih pitanja, ta tema će, iz raznih razloga, ipak i dalje
biti prisutna u našoj javnosti.
U okviru tih diskusija bilo bi poželjno da se na ozbiljan i
argumentovan način, uz angažovanje i politike i nauke, pokušaju naći odgovori i
na sledeća pitanja: da li je tačno da je bezbednost nedeljiva i na kom nivou;
da li je realno da zemlja uđe u političke i ekonomske integracije (EU), a
ostane van bezbednosnih integracija; kakve su pretpostavke i potencijali potrebni nacionalnoj državi da samostalno ali
na siguran način rešava pitanja odbrane i bezbednosti (iskustva Austrije,
Finske i drugih zemalja koje su članice EU, ali ne i NATO)?
Pri razmatranju svih ovih pitanja, treba biti svestan
činjenice da ništa nije gotovo. U svetu i većini zemalja, pa i u
našoj, događaju se krupne promene. Suština našeg angažovanja ogleda se u tome
da te promene budu pozitivne. Srbija sasvim sigurno ima potencijala za to. A da
li će ga na valjan način iskoristiti, ostaje da se vidi. I pored veoma mnogo
problema, ima i dosta razloga da se sa optimizmom gleda u budućnost.
General Siniša Borović: NATO je sila van zakona
Bez obzira na
to kako NATO alijansa sebe deklariše i kako je zagorovnici predstavljaju svojim
narodima, to je jedini vojni savez koji postoji u svetu, a namenjen
je za širenje uticaja, oružanom silom, razvijenih zapadnih zemalja na čelu sa
SAD na područja izvan njihovih granica.
NATO služi
kao udarna pesnica zapadnog kapitala za ovladavanje slabijim državama i
porobljavanje njihovih naroda radi ovladavanja njihovim prirodnim resursima i
prostorom.
On će tako i
ubuduće opstajati, permanentno dejstvujući silom i pritiskom protiv uglavnom
malih i slabih, ali stalno imajući za cilj velike zemlje i njihove resurse.
Nema dileme da ako bi bio dovoljno jak, u pokornosti bi držao ceo svet što je
nedavno pokušao da legalizuje i zameni OUN.
NATO ratuje
sa distance superiornom tehnologijom, i to uvek protiv neuporedivo slabijih
protivnika, ali mu niko ne sudi za zločine i prekomernu upotrebu sile. Pogledajmo
najnoviju ofanzivu NATO u Avganistanu - na 400 talibana idu snage od 15.000
ljudi, 60 helikoptera, avioni, tenkovi, bespilotne letilice, a ubili su 27
ljudi, uglavnom civila.
NATO ratovi
su uglavnom rušilački, uz prvenstveno nanošenje ogromne materijalne, kulturne i
ekološke štete napadnutom narodu, a ubijanje civilnog i nedužnog stanovništva
proglašavaju kolateralnom štetom jer im ljudsko biće nije svetinja, pa ga i ne
štede.
NATO
funkcioniše kao sila van zakona, ustava i pravnih normi, pošto u svim
agresivnim angažovanjima NATO snaga nisu poštovani ni nacionalni ustavi zemalja
članica, ni međunarodne pravne norme, niti OUN.
Formalno
odluke u NATO alijansi donose se konsenzusom uz pritisak najmoćnijih članica,
ali je sve naglašenije zalaganje uticajnih zemalja članica NATO da se odluke ne
donose konsenzusom, već da se formalizuje praksa da veće zemlje imaju veći
uticaj, a da se male članice marginalizuju.
NATO svoju
moć bazira na nuklearnom i ofanzivnom oružju koje instalira na lokacije koje
kontroliše po svojoj strategijskoj proceni i bez saglasnosti, a često i bez
znanja parlamenta i građana zemalja članica.
NATO snage
nisu spremne da ratuju sa regularnom armijom ni prosečne zemlje i zato su
smislile obrazloženje da NATO ne ratuje nego da interveniše.
Devetogodišnje
ratovanje u Avganistanu protiv najprimitivnije vojske talibana koja brani svoju
zemlju i svoj poredak, kompromitovalo je mit o najuspešnijem vojnom
savezu u istoriji.
SAD su nezadovoljne učešćem ostalih članica, a
NATO već traži formulaciju da opravda očiti poraz i besmisleno uništavanje
jedne zemlje i civilizacije bez ostvarenja ijednog proklamovanog navodnog cilja
zbog koga je započeo ratna dejstva i u Avganistanu i u Iraku.
Tehničko-tehnološki
razvoj SAD i zapadnih zemalja diktira potrebu ubrzane proizvodnje, a ona je
uslovljena ubrzanom potrošnjom. Ubrzana potrošnja je najveća u domenu ratnih
sukoba. Interes kapitala koji nadilazi interese humanog društva, uvek će
nastojati da stvori takav ambijent.
Kad se NATO
izvuče iz Avganistana i Iraka, verovatno će krenuti na Jemen ili Iran ili
Severnu Koreju, ili neki drugi narod - da opravda smisao svog postojanja kod
svojih nalogodavaca.
Članstvo u
NATO je, dugoročno gledano, veoma skupo. NATO svoje članice stimuliše na
ubrzani tehničko-tehnološki rast jer on iz toga crpi svoju moć. Rast i razvoj
ne idu u smeru želje i interesa naroda zemlje nove male članice, jer će one u
vojnom pa i privrednom smislu imati i razvijati samo ono što je potrebno NATO
alijansi.
Ako se pođe
od pretpostavke da sloboda, suverenost i nezavisnost nemaju cenu jer nisu
ekonomske kategorije, onda je besmislena svaka računica o izdvajanju za
bezbednost članica NATO i vojno neutralne slobodne zemlje.
NATO
i Srbi
Od svih
evropskih naroda, NATO alijansa je jedino brutalno bombardovala i uništavala
srpski narod na svim istorijskim i etničkim prostorima na kojima je vekovima
živeo, ili kao suveren ili kao konstitutivni narod države. Konačnom brutalnom
agresijom na SRJ 1999. godine NATO je pokušao da razori srpsku zemlju i pokori
srpski narod, ili barem otme teritorije sa kojih je moguće dalje širenje NATO,
što je ostvario privremenom okupacijom KIM. Ta težnja će ostati sve dok postoji
NATO, a za njih bi najpoželjnije bilo da se sami predamo i zamolimo da nam
oproste što su nam razorili zemlju i pobili ljude i da nas onda uz nove ucene i
ustupke prime u savez.
Na bazi
desetogodišnjeg stečenog iskustva u približavanju EU, i naša eventualna
dobrovoljna kandidatura za članstvo u NATO dovela bi do niza novih
uslovljavanja koji bi u konačnom bilansu za građane Srbije bila štetna ili
neprihvatljiva.
Srpski narod
u svojoj državi živi u miru i ravnopravnosti sa svojim građanima, sunarodnicima, nacionalnim manjinama, a NATO
je permanentno u ratu sa pojedinim islamskim zemljama. Svako učešće Srbije u
takvim ratovima pogoršaće međunacionalne odnose u Srbiji i postati meta
međunarodnog ekstremizma.
Ako NATO
alijansa na našoj teritoriji instalira svoje nuklearno i drugo ofanzivno
naoružanje sa znanjem ili bez znanja nacionalnog parlamenta, a nije isključeno
da ono u Bondstilu već postoji, onda će nuklearni akcidenti
bili slučajni ili kao posledica dejstva drugih sukobljenih nuklearnih sila po
tada legitimnim ciljevima na našim lokacijama, trajno dovesti do kontaminiranja
i ovo malo preostale zemlje od Srbije koja NATO agresijom 1999. godine nije
oštećena.
Kada
analiziramo od koga može biti ugrožena bezbednost Srbije i od koga nas može
štititi NATO, onda je to u oba slučaja:
od NATO alijanse ili od neke njene članice. Ako do toga dođe NATO nas neće
zaštititi, kao što nije zaštitio interese Grčke u sporu sa Turskom. NATO je
uvek na strani svoje važnije članice.
Otuda još
više začuđuje zalaganje pojedinaca i vladinih i nevladinih organizacija, koji
se formalno zalažu za ravnopravnost, rešavanja konflikata diplomatijom i
slično, što uporno propagiraju ulazak Srbije u alijansu koja sukobe rešava
ratom...
Dr
Nenad Đorđević: NATO više nema svoju svrhu
Poslednji pokušaj NATO da pokaže svoju suprematiju
bila je agresija na Jugoslaviju 1999. godine, koja je izvršena
bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN. Ovaj čin
je trebalo da ukaže da se suštinske funkcije SB UN
gase, a da njegovu ulogu preuzima NATO pakt. NATO je dobio ulogu udarne pesnice
globalizacije, odnosno oružane sile novog svetskog
poretka.
To bi, možda, i bilo ostvarivo da na scenu, u oblasti
bankarskog sistema, oblasti finansija i monetarne politike u SAD, nije došlo
do apsolutnog kraha. Geneza tog kolapsa počinje
početkom
sedamdesetih godina prošlog veka. Ukidanjem
zlatnog važenja
i uvođenjem papirnog važenja dolara, svetska
ekonomija doživljava
veliku ekonomsku krizu. SAD krizu rešavaju na jedan, već
viđen, način
nacionalne i međunarodne prevare. Počinje štampanje
novca bez pokrića.
Međutim, treba ukazati na uzroke tog postupka. U društveno-ekonomskom
sistemu koji se naziva neoliberalizam, uloga i interesi pojedinca, vlasnika
krupnog kapitala, dominantni su u odnosu na interes države.
U tom periodu počinje seljenje proizvodnih kapaciteta iz SAD i zapadne
Evrope u Aziju, a najviše u Kinu. Zašto?
Seobom proizvodnih kapaciteta, kompletnih fabrika,
ostvarivao se profit veći deset do petnaest puta
od onog u domicilnoj državi. Interesi kapitala
su ostvareni i oni nisu sporni. A šta je sa državom
i njenim interesima? Zatvaranjem fabrika ostaju nezaposleni, smanjuju se budžetski
prihodi, a povećavaju se socijalna davanja. Razlika između smanjenih
budžetskih
prihoda i povećanih
socijalnih davanja pokrivala se štampanjem para bez pokrića.
To je period kada SAD počinju da beleže privredni
rast. Paradoksalno. Privreda se seli iz zemlje i beleži ekonomski prosperitet.
Taj fenomen želimo da objasnimo...
Osamdesetih godina prošlog veka svetska trgovina se 80
odsto obavljala u dolarima. Države su svoje devizne rezerve takođe čuvale
u dolarima.
SAD je imao kompletu kontrolu svetskih finansijskih
tokova. To je dalo mogućnost zloupotrebe. Ideje se brzo rađaju. Ako sistem
štampanja
novca bez pokrića funkcioniše na unutrašnjem
tržištu,
onda bi mogao da rezutira i u međunarodnoj trgovini. Tih godina, osamdesetih,
SAD beleže veliki ekonomski bum. Kako? Vrlo jednostavno. Nord foks ne
štampa dolare za državu. On to radi za vlasnike federalnih rezervi SAD. To su
privatne banke i kompanije. Država od njih pozajmljuje novac, i tako ostaje čista.
Samim tim nema inflatornih procesa, barem ne onih vidljivih. Platni promet
obavlja se putem plastike, gotovog novca u opticaju ima malo ili
ga gotovo i nema.
Zašto
su inflatorni procesi nevidljivi? Oni se prenose na ostatak sveta. SAD su
osmislile i realizovale najveću ekonomsku i monetarnu
prevaru na svetu. Nažalost, ta prevara nema srećan
završetak
za njihove kreatore. SAD počinju da razvijaju novi
sistem trgovine, takozvanu kontejnersku
trgovinu, koja se kreće van zvaničnih
finansijskih tokova, mimo bankarskog sistema. Naime, roba se plaća
gotovim novcem van bankarskih tokova.
Drugi deo te priče
zasniva se na kupovini hrane, energije i sirovina na svetskom tržištu
po svetskim cenama, ali za dolare bez pokrića.
Oni su tako kupljene proizvode plasirali na domaćem
tržištu
sa popustom od 60 do70 odsto. Zarada države
se kretala između 30 odsto i 40 odsto. Ako se na to doda i porez od 10 odsto,
onda je čist
profit države
za tu transakciju iznosio 40-50 odsto. To je bio osnov ekonomskog prosperiteta
SAD.
Treći deo bili su lokalni
ratovi radi obezbeđivanja sirovina i energije za potrebe privrede SAD koja
raspolaže samo sa 6-8 odsto rezervi u sirovinama za sopstvene potrebe. Godišnja
potrošnja u SAD iznosi oko 40 odsto svetskih sirovinskih potencijala.
Širenjem NATO povećava
se proizvodnja oružja i opreme za novoprimljene članove.
Postojeće
naoružanje,
oprema i tehnika usklađuju se sa standardima NATO. Takođe, novonastale članice
NATO šalju
svoje kontingente vojnika, sa naoružanjem i opremom kupljenom od SAD, na ratišta
koja vode SAD u cilju ostvarivanja svojih interesa na tuđ račun.
Na taj način
pokušava
se oživeti
privreda SAD, gde proizvodnja oružja i opreme čini
42 odsto nacionalnog dohotka.
U slučaju
ulaska Srbije u NATO, sigurno je da bi došlo
do otkazivanja ugovora o izgradnji Južnog
toka naftovoda i gasovoda kroz Srbiju. Stoga, mišljenja
smo da je ovo poslednji pokušaj
proameričkih snaga da sruše
ugovor o izgradnji "Južnog
toka" sa Rusijom.
Želeo
bih da kažem da sam čin izgradnje znači
nekoliko hiljada zaposlenih, i u procesu eksploatacije čiji
godišnji
prihod je pola milijarde evra, povećanu zaposlenost i
zagarantovanu bezbednost naše teritorije.
SAD su civilizacija u propadanju. Sa njom i NATO pakt.
Zato, istorijski i civilizacijski treba tražiti
priključak
sa prosperitetnim partnerima koji mogu da podstaknu naš
ekonomski i privredni razvoj. To je u ovom trenutku Rusija.
Takođe, po mom skromnom mišljenju, Srbija bi trebalo
da izgradi i izradi svoje strateške ciljeve, koji bi bili
usmerivači
njenih aktivnosti u međunarodnim odnosima. Izgradnja strategije nacionalne
odbrane, privrednog i ekonomskog razvoja predstavljaju prioritete sadašnje
vlasti.
Zaključak: SAD putem NATO vrši
promociju demokratije kao pogodno sredstvo za nametanje svojih zahteva silom. Demokratija
postaje subverzivno sredstvo za nametanje
zahteva u cilju destabilizacije statusa kvo, što
onda vodi oružanoj intervenciji koja se opravdava retroaktivno, argumentacijom
da demokratski eksperiment nije uspeo i da ekstremizam koji on proizvodi daje
legitimitet jednostavnoj upotrebi sile.
(Nastavak u sledećem broju)
Veliki
brat Đura
Svaka nova članica
NATO pakta plaća svoj ulazak, kupuje standardizovanu tehniku i naoružanje i daje vojnike u sastav njihovih misija. Za pristup Alijansi mora
da se moli. Baš kako je to rekao glavni
junak Ilija Čvorović iz legendarne komedije Dušana Kovačevića "Balkanski
špijun":
"...Ako se izviniš Đuri što te Đura
tuko', možda će Đura i da ti oprosti što te tuk'o."
Odluka
veka
U slučaju ulaska Srbije u
NATO, sigurno je da bi došlo do otkazivanja
ugovora o izgradnji "Južnog
toka" naftovoda i gasovoda
kroz Srbiju. Stoga, mišljenja smo da je ovo poslednji
pokušaj proameričkih
snaga da sruše ugovor o
izgradnji „Južnog toka"
sa Rusijom (dr Nenad
Đorđević, iz izlaganja na naučnom skupu "NATO ili neutralnost").
Trijumf kamenog doba
Devetogodišnje
ratovanje u Avganistanu protiv najprimitivnije vojske talibana, koja brani
svoju zemlju i svoj poredak, kompromitovalo je mit o najuspešnijem vojnom
savezu u istoriji.
SAD su nezadovoljne učešćem ostalih članica, a
NATO već traži formulaciju da opravda očiti poraz i besmisleno uništavanje
jedne zemlje i civilizacije bez ostvarenja ijednog proklamovanog navodnog cilja
zbog koga je započeo ratna dejstva i u Avganistanu i u Iraku (general Siniša
Borović u izlaganju na naučnom skupu "Nato ili
neutralnost").
SAD krizu rešavaju na jedan, već
viđen, način
nacionalne i međunarodne prevare. Počinje štampanje
novca bez pokrića.
NATO
funkcioniše kao sila van zakona, ustava i pravnih normi, pošto u svim
agresivnim angažovanjima NATO snaga nisu poštovani ni nacionalni ustavi zemalja
članica, ni međunarodne pravne norme, niti OUN.