FELJTON
Borba
za vodu: Tek slede sukobi i ratovi za ovu stratešku sirovinu koju olako prihvatamo zdravo za gotovo (6)
Kad politika
zatalasa vodu
Svetski sistemi sveže
vode danas su u krizi - kako zbog globalnog zagrevanja, tako i zbog rasta
stanovništva, pa i korupcije. Mada voda još uvek ne privlači pažnju medija, poput energetskih
tema gasa i nafte, mnogi eksperti odavno već predviđaju da će ona biti
centralni resurs i tema 21. veka. Jer poodavno je jasno da ko vlada vodom, on
je i kontroliše, distribuira, prodaje, uskraćuje, skreće, raspolaže jasnim
instrumentom dominacije. O vodi kao geopolitičkoj činjenici, te kao o
strateškom i vojnom argumentu, govori knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika
vode - hidropolitika, hidrostresovi i sukobi hidrauličkog oružja 21. veka"
iz koje objavljujemo izvode u sledećih nekoliko brojeva
dr Zoran
Petrović Piroćanac
Izraelci ostvaruju svoj projekat National Water
Carrier, koji polazeći od jezera Tiberias - odakle se ispumpava 400 miliona
kubnih metara godišnje
- navodnjava čitavu zemlju, sve do pustinje Negev.
U Izraelu je, inače, potrošnja
vode po glavi stanovnika danas tri do četiri puta veća nego u Palestini na
okupiranim teritorijama pod palestinskom upravom.
Količina vode u Cisjordaniji se procenjuje na 800.850
miliona kubnih metara, a u Gazi na 5.080 miliona kubnih metara. Ovi resursi omogućavaju
Izraelu koji njima dominira da kompenzuje svoj hidraulički deficit.
Od 82 do 90 odsto vode koja se vadi u Cisjordaniji
koristi se za potrošnju Izraelaca, a
Palestinci od te zapremine koriste 18 odsto. Problem sa vodom je
istovremeno i politički teško
opterećen. Circulus viciosus destrukcije hidrauličkih resursa nastaviće
se sve dok opstaje utrkivanje država za vodom. Pred tenzijama izazvanim
potragom za vodom, najkonstruktivniji pristup bilo bi usklađivanje svih zemalja
regiona koje se spore zbog vode, kako bi upravljale problemima koji se tiću
kvantiteta i kvaliteta vode. Hitnost je već takva da države u slučajevima
sukoba treba da se drže sledećih principa: da napuste svaku hegemonijsku
nameru, koja je istovremeno i ratoborna na mestu hidrauličkih resursa, u korist
izvesne integracije ili barem saradnje u upravljanju raspodele siromašnih resursa kojima se raspolaže.
Izraelsko-palestinske
vode
Ariel Šaron,
nekadašnji premijer Izraela, poznat po ratobornom jeziku
spram Palestinaca i Arapa, tvrdio je 2001. godine: "Izrael će zadržati
kontrolu bezbednosnih zona Jordanske doline i brda Cisjordanije na zapadu,
tokom perioda privremenog sporazuma sa Palestincima. Izrael će zadržati takođe
svoju kontrolu nad autoputevima koji prolaze kroz Cisjordaniju, kao i vodne
resurse".
Kao što
kolonizovanje okupiranih teritorija u Izraelu ima političko značenje, borba za
vodu ima, još od osnivanja jevrejske države, svoje značenje. To,
pored mnogih drugih analitičara, smatra i Fransoa Boedek, jezuita sa prestižnog
Katoličkog instituta u Parizu. Teza Fransoa Boedeka o "političkom ulogu
kontrole hidrauličkih resursa između Libana, Sirije i Izreaela", veoma je
zanimljivi prodor u domenu geopolitike vode.
Izrael je malena država, sa premalo prirodnih
resursa. Zapravo su njegovi jedini resursi ljudi, njihov duh i upornost u
građenju zemlje. No, uz prosečan rast nataliteta, Izrael je u neprekidnoj
aktivnosti ohrabrivanja jevrejske imigracije s čitave planete. Potreba za vodom
je vitalna, kao i bitke za dobijanje vode.
Tako je nastao novi problem. Osim činjenice da je
takva ustava povećala salinitet jezera Tiberias, ona je lišavala
vodom zonu Zor. Zato su Jordanci i Sirijci odlučili da koriste gornji deo reke
Jarmuk za navodnjavanje Gora. Na kraju ipak taj plan nije doveo do gradnje
akumulacione brane.
I dalje je, krajem XX veka, bio aktuelan
jordansko-izraelski plan o gradnji ove brane, ali je tadašnji
izraelski ministar za infrastrukture, Ariel Šaron, odlučio unilateralno da je
smesti na okupiranoj sirijskoj teritoriji. Ova izraelska samovoljna promena
lokacije u očitoj je suprotnosti sa međunarodnim pravom o okupaciji. Time je
učinjena gotovo nemogućom opcija svake koncesije Izraela za Golansku visoravan.
Godišnja potrošnja
procenjena je na 1,9 milijardi kubnih metara 2000. godine, što je oko 370 kubnih metara po osobi. Bilans
raspoloživih resursa je nešto
niži od potrošnje - 1,8 milijardi kubnih metara. Čak 79 odsto
svojih potreba u vodi Izraelci crpe u obnovljivim resursima, a najveći deo je u
podzemnim vodama, što izaziva opasnu,
preveliku eksploataciju vodnih podzemnih zavesa.
Izrael pribegava i korišćenju
nekonvencionalnih resursa: već iskorišćenih,
industrijskih voda. Zanimljivo je da danas Izrael obezbeđuje dve trećine svojih
potreba za vodom izvan granica iz 1948. godine. S pravnog aspekta, Izrael
nameće sopstvenu legislaciju na okupiranim teritorijama, a vodu smatra
izraelskim državnim vlasništvom.
Tehnički posmatrano, najveći deo kaptaže vode na teritorijama pod palestinskom
vlašću nalazi se u rukama naseljenih izraelskih
kolonista.
U izraelsko-palestinskom višedecenijskom
sukobu dominiraju dva faktora: voda i zemlja, i to su glavni uzroci
punjenja emocionalnog i psihološkog
rezervoara obe nacije, koji povremeno dovode do eksplozija i ustanaka. Pored
mnogih drugih problema u regionu Izraela, voda je razlog za vruću svađu između
Izraelaca i Palestinaca. Prva operacija komandosa oružanog krila Fataha,
Arafatove organizacije, izvedena je u noći 31. decembra 1964. na kanalizaciju
koja ide od jezera Tiberias do pustinje Negev. Akcija naravno ima i simboličnu
dimenziju: obeležavanje suštinskog
razloga neprijateljstava dvaju naroda na istom tlu vode.
Po međunarodnom zakonu, Izrael ima obavezu da
snabdeva pitkom vodom Palestince, a ne da im je uskraćuje. Ali, i sam Izrael je
vrlo suva oblast koju okružuje pustinja. Kiša
pada samo nekoliko meseci godišnje,
a poslednjih godina i ovaj region je u kandžama suše.
Tako da u ovom ratu za vodu Palestinci osećaju teže posledice i - žeđ.
Fedel Kavaš,
direktor palestinske uprave za vodosnabdevanje na Zapadnoj obali, pominjao je
svojevremeno da "sporazum iz Osla obavezuje Izrael da Palestincima svake
godine isporuči 80 miliona kubnih metara vode. Do 1998. Izrael je isporučio
samo 6 miliona kubnih metara vode. Sva voda je usmerena ka Zapadnoj obali, dok
Gaza nije dobila ništa."
Zapadna obala troši
130 miliona kubnih metara vode godišnje,
dok Gaza koristi 110 miliona. Dodatnih 80 miliona kubnih metara godišnje obezbedilo bi Palestincima samo minimum njihovih
potreba. Palestinac dobija oko 40 litara vode dnevno, dok Izraelac troši 130 litara.
SAD i Nemačka, najveći donatori Palestinaca, odobrili
su posle sporazuma iz Osla finansiranje projekta za bušenje
šest novih bunara i izgradnju velikih rezervoara u južnom delu Zapadne obale,
kao pomoć Palestincima. U Sairu kod Hebrona postoji rezervoar kapaciteta 1.500
kubnih metara, građen američkim novcem. Palestincima je potreban pristup
izvorima vode u ovoj oblasti, kako bi napunili novi rezervoar i još dva mnogo veća u Halhulu kod Hebrona, kao i u logoru
Dajšeh. Izraelci to ne dozvoljavaju.
Palestinski inženjeri su kod Saira pronašli vodu na dubini od 350 metara, ali Izraelci ne
dozvoljavaju eksploataciju. Oni traže od Palestinaca da buše
do 800 metara i da odatle pumpaju vodu. Ali, Palestinci tvrde da je problem sa
dubljom vodom što je nema dovoljno, što
nije dobra za piće i što se ne obnavlja. Voda
na 350 metara dubine je mnogo boljeg kvaliteta.
Palestincima su nametnute kvote izražene kapacitetom
od 70 kubnih metara po osobi godišnje.
Danas 2,5 miliona Palestinaca u Cisjordaniji troši
četvrtinu ukupne količine podzemnih vodenih zavesa, što
nameće značajne restrikcije vode koju dobijaju palestinske zone koje se
navodnjavaju za poljoprivredu. Tako dolazi i do velike degradacije kvaliteta
vode koja se koristi.
Taurus
- tursko oružje
Postoje i drugi vidovi tenzija, ali i pokušaji njihovog smanjivanja. U okviru borbe protiv
kurdskog separatizma, Turska je započela Jugoistočni anadolski projekat (SAR),
kome je prvenstveni cilj, kako tvrdi zvanična Ankara, preuređenje toka Eufrata,
reke koja izvire u Turskoj pre no što
pređe u Siriju i Irak. Tokom punjenja brane Ataturk, 1990. godine, Irak i
Sirija su bili lišeni vode iz ove reke. GAP je projekat hidrauličkog
uređenja reke koja se uliva u Aleksandretu. Na kraju će ti radovi staviti na
raspolaganje hidraulički potencijal regiona Turskoj, Izraelu, čak i Saudijskoj
Arabiji, koja finansira jedan od ovih projekata.
Turski projekat SAR se, ruku na srce, malo brine za
svoje južne susede, a razlog je drevni sukob između Otomana i Arapa. Taj
projekat se širi na Jugoistočnu Anadoliju, sa 22 brane koje su
sagrađene. Na kraju svih radova biće izgrađeno čak oko stotinak velikih objekata
ovog sistema, u šta ulaze i radovi na perimetrima irigacije i
kanalizacije, što će u konačnom obliku ovog gigantskog poduhvata
pokrivati čak jednu trećinu turske teritorije.
Najozbiljnije posledice biće po Siriju, jer su vode
koje stižu iz uzvodne Turske jedini izvori na istoku zemlje. Tursko-sirijski
sporazum potpisan 1987. garantuje minimalni protok dveju reka na sirijskoj
granici. Irački slučaj je lakši,
jer zemlja na istoku koristi iranske vode iz planina Zagros. Eufrat je običan
put evakuisanja voda ka golfskom zalivu. Ali, Tigar raspolaže sa više resursa zbog levih pritoka. Tu su izvršeni brojni radovi kako bi Irak mogao da se na vreme
snabde padavinama, gradeći rezervoare iz kojih se izbacuje voda (kod Bagdada).
Takođe je svojevremeno prokopan kanal koji povezuje Tigar i Eufrat. U 1992.
godini, evakuacioni kanal koji povezuje Bagdad sa Persijskim zalivom omogućio
je drenažu voda i ograničavanje salinizacije tla.
Sa Taurusom, Turska ima mnogo vode, što dokazuju i veliki projekti koji se tiču Sejhana i
Džehana koji utiču u navodnjavanu dolinu Adana, na severu zaliva Iskenderun.
Prema ovom projektu, moćna kanalizacija, promera tri metra, vodiće deo voda ka
Izraelu i Jordanu, i čak će, deleći se na dve grane, stizati do Rijada i Džede
u Saudijskoj Arabiji, što je ukupna razdaljina
od 2.400 kilometara.
Kako piše
Rože Kan, ovaj projekat je procenjen na 15 do 20 milijardi dolara, a
finansiraće ga zemlje kojih se to tiče. Turska će na kraju svega moći da
prodaje 2.000 milijardi kubnih metara vode godišnje.
U realizovanju ovog projekta najveći klip je Sirija koja se kategorički protivi
da ta kanalizacija protiče njenom teritorijom. Jedino bi to dozvolila ako bi
ona bila podmorska. Turska već godinama sa Izraelom realizuje isporuku vode
brodovima cisternama. Voda stiže iz Manavdžata, obalske reke koja ističe u
Antaliji, na zapadu planine Taurus. I deo voda iz Eufrata mogao bi i verovatno
će u budućnosti da se odvodi do Saudijske Arabije i Emirata. No, i za ove
projekte su neophodni parafi Iraka i Sirije, a oni ne žele da u tom poslu budu
lišeni voda, koje smatraju neophodnim za sopstveni
razvoj.
Oružje vode može se pokazati u ovom slučaju utoliko
više zabrinjavajućim ukoliko okončanje GAP-a, do 2010,
bude prouzrokovalo ozbiljne posledice po Siriju. Propusna moć na granici godišnje iznosi 30 milijardi kubnih metara, a sa završetkom brane ona će se prepoloviti.
To je još
ozbiljnije za Irak, čiji će kontingent vode biti smanjen za čitave dve trećine,
što je izuzetno veliki problem za ionako ekonomski i
politički već upropašćenu okupiranu zemlju.
Neki nezavisni eksperti su tome pridodali pogoršavanje
kvaliteta vode, prouzrokovanog masovnim korišćenjem
pesticida i gnojiva za poljoprivredni razvoj anadolskog jugoistoka.
Treba napomenuti i to da je 1987. godine između Damaska
i Ankare potpisan jedan protokol koji je garantovao Siriji propusnu moć vode od
500 kubnih metara u sekundi na Eufratu. Predsednik Hafez el Asad, u to doba, a
danas njegov naslednik Bašir
el Asad, žele da se ovaj tekst transformiše
u valjani ugovor, kojim bi Sirija izdejstvovala svoj deo kvote.
Nesporazum je podgrevan pravnom prazninom u toj
oblasti, pošto međunarodno pravo nema usklađena tumačenja o
pitanju korišćenja vode reka koje prolaze kroz više zemalja.
(Nastaviće
se)
Izrael
pribegava i korišćenju nekonvencionalnih
resursa: već iskorišćenih,
industrijskih voda. Zanimljivo je da danas Izrael obezbeđuje dve trećine
potreba za vodom izvan granica iz 1948. godine.
Pored mnogih drugih problema u regionu Izraela, voda
je razlog za vruću svađu između Izraelaca i Palestinaca. Prva operacija
komandosa oružanog krila Fataha, Arafatove organizacije, izvedena je u noći 31.
decembra 1964. na kanalizaciju koja ide od jezera Tiberias do pustinje Negev.
Akcija naravno ima i simboličnu dimenziju - obeležavanje suštinskog razloga neprijateljstava dvaju naroda na
istom tlu vode.
U
okviru borbe protiv kurdskog separatizma, Turska je započela sa Jugoistočnim
anadolskim projektom (SAR), kome je prvenstveni cilj, kako tvrdi zvanična
Ankara, preuređenje toka Eufrata, reke koja izvire u Turskoj pre no što pređe u Siriju i Irak. Tokom punjenja brane
Ataturk, 1990. godine, Irak i Sirija bili su lišeni
vode iz ove reke.
Sa Taurusom, Turska ima mnogo vode, što dokazuju i veliki projekti koji se tiču Sejhana i
Džehana koji utiču u navodnjavanu dolinu Adana, na severu zaliva Iskenderun.
Prema ovom projektu, moćna kanalizacija, promera tri metra, vodiće deo voda ka
Izraelu i Jordanu, i čak će, deleći se na dve grane, stizati do Rijada i Džede
u Saudijskoj Arabiji, što
je ukupna razdaljina od 2.400 kilometara.