O tome se govori

Da li će Vučićev život spasiti novoformirana Vojska spasa

Ili lisice, ili metak

Aleksandar Vučić priprema odbranu pred poslednje dane. Američki obaveštajci privode kraju istragu njegovih kriminalnih afera, kolumbijski ortaci već izvršavaju smrtne presude, saradnici iz naprednjačkog kartela apliciraju za status svedoka saradnika, a brojni poverioci traže načina da mu uteraju dug. Nesposoban da nađe bolje rešenje, opstanak na vlasti, odnosno na slobodi, Vučić pokušava da produži uz pomoć armije političkih prostitutki, korumpiranih sudija i tužilaca, medijskih parazita i ordinarnih kriminalaca. Ali...

Predrag Popović

Što je sejao, Vučić sada žanje.

Zaveo je diktaturu, okupirao i prisvojio državu, sve institucije pretvorio u servis za zaštitu sebe i članova svoje familije, opljačkao je građane, prevario strane političke mentore i domaće finansijske sponzore, a sad se čudi što mora da plati račune. Samo su dva načina na koji može da se završi njegova vladarska epizoda, duga osam crnih godina.

Prvi način, za njega povoljniji, može da se u praksi primeni isključivo posle mirne smene vlasti na izborima. Ukoliko bi se realizovao taj scenario, Vučić bi mogao da računa na značajne ustupke. S obzirom da se aktuelni opozicionari, koji imaju najviše šanse da preuzmu vlast, unapred odriču revanšizma, a vapaje za pravdom nazivaju "lovom na veštice", verovatno ne bi morao ni da sedne na optuženičku klupu. Osim...

Vučić bi morao da plati oprost grehova i da vrati poslove koje im je oteo. Odvajanje od opljačkanog novca teže bi mu palo od medijske satanizacije, koja bi pratila proces demontaže. A, za rasturanje Srpske napredne stranke, koja bi doživela sudbinu JUL-a i G 17, za to ga baš briga. Iako sad, dok je na tronu, vodi besomučnu kampanju protiv Dragana Đilasa, Mlađana Đorđevića, Vuka Jeremića i ostalih istaknutijih opozicionara, Vučić dobro pazi da ne pređe granicu. Da, pljuje i vređa, ali niko od njih nikad nije odgovarao ni za jedno krivično delo koje im se pripisuje.

U sudnicama i zatvorima nalaze se obični, normalni građani koji su nešto neprijatno lanuli na društvenim mrežama ili su učestvovali na protestima. Za svaki slučaj, da se ne uzjogune kad preuzmu vlast, Vučić je iz BIA i vlastitih špijunskih službi prikupio sav kompromitujući materijal, koji može da mu posluži za kontranapade, ako za tim bude bilo potrebe.

Ta opcija je najbolja za njega, najgora za Srbiju. A i deluje nemoguće!

Druga varijanta raspleta mnogo više brine Vučića. Lako će izaći na kraj sa Đilasom, Jeremićem i Obradovićem, ali ne zna šta da radi ako ga ulove poverioci koje godinama vara i zavlači. S domaćim hohštaplerima još nekako može i da se nadgornjava, ali sad se njegov kartel našao na udaru mnogo ozbiljnijih igrača s dugom i smrtonosnom latinoameričkom tradicijom.

Čim je došao na vlast, Vučić je podlegao simbiozi pohlepe i nedostatka intelegencije. Sa statusom prvog potpredsednika vlade i šefa Saveta za nacionalnu bezbednost imao je uvid u poverljive informacije o kriminalnim aktivnostima gangova iz Srbije, a i šire, mnogo šire. Nabujala pohlepa ga je navela na pomisao da lako i bez otpora može da uzme svoj deo tog kolača, a obrnuto srazmerna inteligencija nije pružila otpor.

U okruženju nije imao nikog normalnog, ko bi ga upozorio na opasnost kojoj se izlaže. Nespreman i nedorastao ulozi, koju je za sebe bezecovao, odlučio je da promeni pojedine igrače i ugradi se u kriminalni sistem koji je formiran još u vreme kad je on trtljao o Karlobagu i pretio proterivanjem Albanaca preko Prokletija.

Vučić je imao korektnu saradnju s Darkom Šarićem, čija firma je bila generalni distributer njegovih dnevnih novina Pravda. Vučić nije štedeo pohvale na račun Šarića, ozbiljnog biznismena, koji uvek u ugovorenom roku plaća prodati tiraž, pa čak, prema potrebi, daje i solidan avans. Ni posle Šarićevog progona, predaje i pakovanja iza rešetaka, nisu prekinuli uspešno poslovanje. Narko bos je platio političkom bosu koliko je trebalo, uveo je njegove ljude u posao i sve se nastavilo po starom.

Dok je pripremao uslove za ulazak u biznis, Vučić je kroz medije provlačio Ivicu Dačića, Vanju Vukića, Branka Lazarevića i mnoge druge ljude iz vlasti, naročito iz Ministarstva unutrašnjih poslova i pravosuđa. Crnogorsku ekipu, koja je obavljala posao na terenu, od Južne Amerike do luka u Španiji, Grčkoj i Bugarskoj, kontrolisali su kerberi iz vrha srpske vlasti, predvođeni Dijanom Hrkalović, državnom sekretarkom u MUP-u Srbije.

Idila je trajala sve dok se iz naprednjačkog kartela nije odmetnuo Nebojša Stefanović. Nije to uradio dobrovoljno, već pod prinudom američkih obaveštajnih službi.

Prošlog maja, šefovi američkog Ministarstva pravde, CIA, FBI i DEA, dali su mu mogućnost da bira - ili će početi da posao ministra policije radi u opštem interesu, čime bi postao deo rešenja, a ne deo problema, ili će nastaviti da izvršava Vučićeve naloge i ostane vezan za naprednjački Titanik. Između sebe i vođe, Stefanović je ekspresno izabrao sebe.

U rekordnom roku, nestala je Hrkalovićka, a američke službe su dobile podatke iz srpske policije o šemama za transport kokaina iz Južne Amerike. U nekoliko sledećih meseci, u više koordinisanih akcija, zaplenjeno je oko 50 tona droge, vredne oko tri milijarde dolara.

U Medeljinu, Kaliju ili nekom drugom carstvu kokaina, naslednici Pabla Eskobara nisu sportski prihvatili poslovne poraze. U tom biznisu nema razumevanja, opraštanja, kikseva. Gubici moraju da se pokriju, neko mora da plati.

Kako izgleda svođenje računa videlo se nedavno u Atini, kad su ubijeni Igor Dedović i Stevan Stamatović. Dok su sedeli za stolom, sa svojim suprugama i decom, u restoran su ušla četiri maskirana muškarca. Prišli su im i izrešetali ih sa 24 metka.

Po ustaljenom običaju, srpski mediji su zločin odmah označili kao još jedan u seriji obračuna pripadnika škaljarskog i kavačkog klana. Politički i policijski spin, kojim se minimizirao značaj zločina, demantovali su napisi grčkih i američkih novinara.

List Katimarini objavio je informacije bezbednosnih službi, koje ukazuju da su Dedović i Stamatović ubijeni zbog gubitka 20 tona kokaina na brodu "MSC Gajan", koji je prošlog juna zaplenjen u Filadelfiji. Na brodu je uhapšen crnogorski državljanin Ivan Đurašević, a nekoliko dana kasnije i Boško Marković, Aleksandar Kavaja i Nenad Ilić.

Igor Dedović je, navodno, organizovao transport kokaina na brodu "MSC Gajan". U prvo vreme, posle zaplenee broda, plasirane su besmilene priče da su američki obaveštajci slučajno pronašli toliku drogu, kad su primetili da nisu uredno složeni kontejneri s voćem i povrćem. Naravno, taj istorijski uspeh obaveštajnih službi nije bio slučajan.

Pravosudni organi Pensilvanije objavili su da poseduju više od 4.000 sati snimaka s prislušnih uređaja koji su postavljeni na brodu i isto toliko sati presretnutih razgovora i ostalih podataka sa 50 praćenih telefona članova brodske posade, kao i 500.000 megabajta informacija iz crne kutije s "MSC Gajana".

Američke službe imale su tačna saznanja da će se taj teretnjak iskoristiti za prevoz kokaina iz Južne Amerike u Evropu. Kad su preko prislušnih uređaja prikupili dovoljno dokaza, sačekali su da brod uđe u filadelfijsku luku, pa da odrade posao.

Zvanična optužnica podignuta je protiv Nenada Ilića, po kojoj mu je zaprećena minimalna kazna od deset godina zatvora. Ostali saučesnici u švercu prepušteni su na milost narko bosovima.

Pedro Janer, bivši visoki funkcioner DEA, tada je najavio šta će se desiti: "Neko mora da plati glavom, narko-mafija će sigurno nekoga kazniti zbog ovoga".

Kazna je, izgleda, stigla Dedovića i Stamatovića, koji se dovode u vezu i sa švercom tone kokaina, koji je zaplenjen u Rumuniji prošle godine. Droga, vredna oko 300 miliona dolara, takođe potiče iz Južne Amerike. Pod prismotrom američkih službi bio je i brod kojim je prebačena do Rumunije, gde je pretovarena u kamion. Tek tada je roba zaplenjena i uhapšeni šoferi jednog vranjanskog preduzeća u čijem vlasništvu je bio kamion.

Dedović i Stamatović su glavom platili propuste u krijumčarskom poslu. S obzirom na visinu uloga može da se očekuje da kolumbijska osveta stigne i druge krivce za gubitak tri milijarde dolara.

Toga se plaše i mnogi srpski političari, policajci i tzv. kontroverzni biznismeni koji su, svako na svoj način, umešani u šverc narkotika. Sa zebnjom su tog petka, 10. januara, dočekali vest o ubistvu dvojice Škaljaraca u Atini, a prava panika je nastala dan kasnije, kad se na Zlatiboru pojavila grupa kolumbijskih operativaca.

Desetak advokata i računovođa, naoružanih samo autoritetom, pokvarili su zimski odmor srpskim poslovnim partnerima.

Na prvi glas o pojavi neželjenih gostiju iz Južne Amerike, na Kopaoniku se našlo više policajaca i telohranitelja nego turista. Zbog te posete, kojom je najavljeno svođenje računa, u januaru je zabeležen pad stope kriminala. Svi kriminalci su angažovani u obezbeđenju kolega iz vrha Srpske napredne stranke, pa nisu imali vremena da se bave svojim primarnim poslovima.

Do maksimuma su pojačane mere bezbednosti braće Vučić, nekoliko njihovih kumova i najbližih saradnika.

U toj panici bilo je i grotesknih detalja. Novopazarski žestoki momak Nihad Dautović odbio je ponudu da, sa svojom ekipom, čuva Zorana Babića, v.d. direktora "Koridora Srbije". Bilo ga je suviše stid, kako je objasnio, da čuva "takvu jajaru". Posle burne kriminogene karijere, tokom koje se hiljadu puta izlagao opasnosti da bude uhvaćen i uhapšen, Dautović nije mogao sebi da dozvoli da radi za politikanta koji je zgrnuo mnogo više novca, a sve pod političkom i policijskom zaštitom, bez ikakvog rizika.

Naprednjački kartel je težak finansijski udar pretrpeo gubicima u narko-trafikingu, jednoj od svojih osnovnih privrednih grana.

U saradnji s Amerikancima, ministar policije Nebojša Stefanović dao je pun doprinos zapleni pedesetak tona kokaina i heroina, a naposletku je zatvorio "Jovanjicu", najveću evropsku plantažu marihuane. Drugi udar, s potencijalno opasnijim posledicama po zdravlje, stigao je preko Atine, kad je počelo kažnjavanje svih aktera šverca narkotika. Iako mu priroda nije podarila sposobnost da brzo i pametno misli, čak ni Aleksandru Vučiću nije bilo teško da shvati u kakvom se našao škripcu. Da muka bude veća, suočio se sa činjenicom da su se i njegovi saradnici pokazali nedorasli zadatku.

Odgovornost za veći deo problema pao je na Bratislava Gašića, direktora Bezbednosno-informativne agencije. Služba nije ni znala, a kamoli da je predupredila presecanje švercerskih maršruta ili sprečila hapšenje državnih narko-dilera iz "Jovanjice".

Gašić je osvojio Vučićevo poverenje zbog tvrdih stavova i beskompromisnog odnosa prema svakom protivniku. Kad god bi se pomenuo neki opozicionar ili nepodobni novinar, Gašić bi koristio termine "lomiti kičmu", "šetnja kroz šumu" i "rashodovano oružje". Tako je bilo dok nije postalo gusto, dok nije shvatio da mu se ne isplati vezivanje za diktatora u padu. Od tada, svako radi za sebe, pa ko preživi, pričaće.

U svakom kraljevstvu, osim kralja, svi podanici su potencijalni zaverenici. Toga je svestan i Vučić, zato nikome ne veruje. Dokazi, koji opravdavaju njegov gubitak poverenja, stižu jedan za drugim.

Od Gašića je tražio da sve resurse službe usmeri na Zvonka Veselinovića i njegovu ekipu. U gomili prikupljenih informacija nije bilo najvažnijeg otkrića - zašto su Amerikanci, koji rukovode kosovskim tužilaštvom, sklepali optužnicu za ubistvo Olivera Ivanovića bez pomena Veselinovića i njegovog kuma Milana Radoičića. Optužnica u kojoj se ne navodi ko su nalogodavci i izvršioci zločina, sama po sebi, potpuno je besmislena. Naravno, ona u svakom trenutku može da bude dopunjena imenima koja sad nedostaju, ali Vučića brinu razlozi zbog kojih je napisana ovako krnjo.

Čak i njemu je jasno da je Veselinović mogao da Amerikance odobrovolji samo pristankom da obavi prljav posao za njih. Šta bi drugo? A, transfer na stranu jačeg zaštitnika ne može drugačije da se tumači nego kao izdaja.

Veselinovićevim pregovorima BIA nije imala nikakve informacije ili ih, nimalo slučajno, nije prosledila Vučiću. Za kombinacije gospodara Severnog Kosova sigurno je znao Vučićev svemoćni kum Nikola Petrović.

Na kraju, ali ne manje bitno, Vučić se suočio s problemima u pravosuđu. Pošto diktaturu zasniva na zloupotrebi BIA, tužilaštva i sudstva, Vučić je vrlo burno reagovao na saznanja da se na dezertiranje priprema i ekipa oko ministra zdravlja Zlatibora Lončara i predsednika beogradskog Višeg suda Aleksandra Stepanovića.

Iz sporednog izvora, ne preko BIA, dobio je snimak njihovog razgovora u kome je Stepanović, na svoj uobičajeni primitivan i vulgaran način, pitao Lončara: "Jesi li ti srao da sam ja kenjao da onaj jede govna?" Vučić je, logično, u "onome koji jede govna" prepoznao sebe.

Zemunski štos bi ostao samo to, kad vladar ne bi znao s kim ima posla. Još pre pet godina nameravao je da Lončara izbaci iz Vlade, kako bi oslabio bezbednosno-tajkunsko-kriminalnu frakciju u kojoj su se nalazili Aleksandar Đorđević i Nikola Petrović. Uspeo je samo da najuri Đorđevića, Petrović se sam dislocirao na bezbednu udaljenost, ali Lončar je ostao da mešetari. Gde je Lončar, tu je i Stepanović.

Poslednje što Vučiću treba, ne samo tokom predizborne kampanje, već i u nekoj budućnosti, ako je bude imao, jeste Stepanovićeva izdaja. Da nije sklon transferima na stranu jačeg, Stepanović ne bi ni došao do funkcija koje trenutno vrši. Kad proceni da mu se to isplati, bez mrve moralnih dilema, okrenuće ćurak naopako. S obzirom na moć koju ima, preko kapilarnog uticaja na stotine korumpiranih sudija, s lakoćom može da rasturi Vučićev kartel.

U strahu, Vučić je odlučio da do kraja ogoli diktaturu, da sam sebe ovlasti za izbor i kontrolu sudija. Zadatak da tu ideju rastrubi u medijima dobio je Radomir Ilić, državni sekretar u Ministarstvu pravde. Ilić je najavio promenu Ustava Srbije, kojom bi se obezbedila "eksterna kontrola" sudstva i tužilaštva. Po toj proceni, sudstvo i tužilaštvo su postali "neodgovorna grana vlasti, zatvoreni sistem koji vodi računa samo o sebi, po sistemu vrana vrani oči ne vadi". Sudije biraju sudije, tužioci tužioce, bez ikakve eksterne kontrole.

- U Francuskoj, po njihovom ustavu, sudstvo i nije grana vlasti, nego autoritet. Sudije i tužioce postavlja predsednik države. Mi moramo da promenimo Ustav i pravila igre, pravosuđe mora da dobije eksternu kontrolu - tvrdi Ilić i predlaže da predsednik Vučić, kao Makron, postavlja i kontroliše sudije i tužioce.

Ilić, naravno, laže. U Francuskoj Visoki savet magistrature predlaže tužioce i sudije, a predsednik ih imenuje po protokolu, kojim na njih prenosi autoritet. Predsednik Francuske ima više ovlašćena da odluči na kojoj poziciji će igrati Nejmar i Mbape, nego da li će imenovati ili ne nekog od sudija i tužilaca sa spiska koji predloži Visoki savet magistrature.

Vučić i njegove marionete manipulišu kompletnim procesom pripreme ustavnih promena. Evropska unija zahteva izmene Ustava upravo da bi se smanjio politički uticaj na pravosuđe, a vlast radi suprotno. U Srbiji sudije i tužioci ne biraju sami sebe, već ih, na predlog Vlade, bira Narodna skupština. Ni to nije dovoljno Vučiću, on hoće ovlašćenja da lično, po svojoj volji, postavlja i smenjuje sudije.

Na prvi pogled, takva ambicija čudi, izgleda nepotrebno, pošto tužilaštvo i sudovi osam godina sprovode naloge poremećenog diktatora. Na drugi pogled jasnije se uočava Vučićeva potreba da sve tužioce i sudije svede na nivo svojih taoca. Samo tako može da se nada kako niko neće moći da vodi istrage njegovih zločina.

Ne bi bilo iznenađenje da sam sebe proglasi i za vrhovnog sudiju, koji donosi konačne presude u svim predmetima, od brakorazvodnih parnica do ubistava s predumišljajem. Kakav je, sigurno bi uživao u izricanju kazni, pa i u sprovođenju, da pleni tuđu imovinu, stavlja ljudima lisice na ruke i vodi iz u zatvor.

Dok Ustav ne prilagodi vlastitim potrebama, Vučić je ličnu bezbednost poverio vojsci spasa. Bez poverenja u policiju i, "Kobre", okružio se plaćenicima s dugačkim spiskom zlodela u krivičnoj evidenciji. U carsku gardu uključio je kriminalce koji se nazivaju navijačima. Zaštitio ih je od sudskog progona i omogućio im da se ugrađuju u državne poslove.

Kako to izgleda u praksi vidi se na primerima pančevačkih uterivača terora, Dejana Simeunovića Simketa i Zorana Savića. Apelacioni sud je ukinuo presudu kojom je Simeunović bio osuđen na jednogodišnju robiju zbog ubistva na mah. Savić nikoga nije ubio, zadrhtala mu je ruka mafijaška. Sredinom juna prošle godine, u pančevačkoj teretani "Fitnes Džim" pucao je iz nelegalnog pištolja u Marka Petrovića. Jednim metkom ga je pogodio u nogu, a drugim mu je okrznuo glavu. Sigurnosne kamere su sve snimile, svedoci opisali šta se desilo, a Savić uhapšen zbog pokušaaja ubistva.

Krivično delo je kasnije prekvalifikovano, pa je optužen za nanošenje lakih telesnih povreda i nezakonito posedovanje oružja. Umesto zaprećene kazne od 15 godina zatvora, 13. decembra 2019. godine, po sporazumu o priznanju krivice s tužilaštvom, osuđen je na 20 meseci zatvora, uslovno. Tako se i Savićev rođak, Dušan Spasojević, svojevremeno izvlačio od odgovornosti pred sudom. Dok nije zglajzao.

Simeunović i Savić su takve povlastice zaslužili službom u Vučićevim batinaškim odredima. Kad god je trebalo da se preti građanima koji protestuju, oni su bili u prvom redu diktatorovog kriminogenog obezbeđenja. Prošlog aprila, dok je trajala opsada zgrade Predsedništva Srbije, stajali su na ulaznim vratima, spremni da upotrebe sva sredstva kako bi sačuvali uplašenog vladara. Od Pančeva do Vršca su, pod komandom Branka Malovića, sprovodili teror nad građanima, naročito u vreme izbornih kampanja. Vučić im se odužio, potrebni su mu.

Za pritisak na normalne ljude, vladar koristi i usluge rukometaša Vladimira Mandića, rvača Davora Štefaneka i njegovih ortaka, s kojima je povremeno protestante provocirao Danilo Bosnić.

U režimskim uličnim akcijama učestvuje, kao i za subverzivne delatnosti na internetu, učestvuje Pavle Bihali, vođa Levijatana, jedini Jevrejin na svetu koji na sebi ima istetovirane nacističke simbole.

Dok normalni ljudi žive od svog rada, naprednjački batinaši životinjare od nedostatka dokaza. Ipak, čak i Vučiću je jasno da na njihove usluge može da računa samo dok ne prigusti.

Kriminalci imaju istančan osećaj za opasnost, čim osete da neko pada, oni ga gurnu. Tako će uraditi i ovi nesrećnici, kojima se sad okružio. Kad dođe stani-pani, oni će prvi nestati u vidu lastinog repa. Kasnije će objašnjavati da su bili prinuđeni da služe poremećenom diktatoru, da im je prećeno, pa su zbog posla i porodice morali da rade ono čega se stide.

Pre mesec dana, kad je otvorio korupcionašku aferu u kojoj je potpredsednicu Vlade i ministarku saobraćaja i infrastrukture Zoranu Mihajlović optužio za primanje mita, Vučić je, sav skrušen, rekao da ne zna šta je istina, jer ne može da je isleđuje i da joj "stavlja kesu na glavu".

Upravo te scene se on najviše plaši, da mu neko ne stavi kesu na glavu i pita: "Gde su moje pare?" Dok se cvrlji na tim mukama, Vučić ima samo jednu prednost u odnosu na sve progonitelje koji mu stežu omču.

Za razliku od njih, koji ga progone zbog vlasti ili novca, Vučić ima najjači mogući motiv, on se bori za goli život. Ako bude imao sreće, izbeći će najgoru opciju, spasiće se od privatnih poverilaca. To bi bilo dobro i za Srbiju, pod uslovom da mu sledeća vlast omogući fer i pošteno suđenje, na kome će odgovarati za sva zla koja je izvršio nad državom i narodom.