Dežurna

Šta će ostati iza najsurovijeg diktatora u istoriji Srbije

Mogu li se jesti zgrade i putevi?!

Kada se govori o svim razmerama štete koju su Vučić i njegova mafija naneli Srbiji obično se analiziraju i naglašavaju samo one najvidljivije i svima očigledne stvari. Međutim, potpuna i dosta surova istina se vidi tek kada se zagrebe ispod naslaga konstantne medijske kampanje kojom se narod drži u stanju hipnoze i onesposobljenosti da na bilo koji racionalan način reaguje na sve ono loše što nam se događa, a što proizvodi takve dalekosežne efekte koji će tek napraviti pakao od života kako nama, tako još više generacijama koje dolaze iza nas, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid dr inž. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Kako bih ovo dočarao napraviću analizu onoga što Vučićeva propagandna mašinerija potencira kao njegov najjači adut i najpozitivniju stranu njegove vlasti, a reč je o ekonomiji. Naime, svaki dan slušamo o tome kako je Srbija 2012. bila pred bankrotom i totalnim finaisjim kolaposm, a da je onda sam Bog poslao Vučića da spasi i narod i državu.

Istine radi, što zbog efekata tadašnje svetske ekonomske krize (čuvene SEKE iz 2008.) što zbog ozbiljnog nivoa političke korupcije i sprega države sa organizovanim kriminalom (npr. slučaj Darka Šarića i njegovih investicija), zemlja i jeste bila u zaista teškom ekonomskom stanju. Da se kojim slučajem nastavila vlast na čijem je čelu Boris Tadić, nije isključeno da bi zaista došlo do bankrota, pa čak i do građanskih sukoba. Zbog svega ovoga je narod i odlučio da na relativno poštenim izborima smeni jednu lošu vlast i da „žute” (kako ih je narod kolektivno zvao misleći na onu garnituru nastalu iz DOS-a) pošalje u političku penziju, a neke i u zasluženi zatvor.

Međutim, umesto svega toga napravljena je najgora moguća simbioza na vlasti oličena u koaliciji koju ja simbolički opisujem kao „savez Sonje Liht i Zvonka Veselinovića”. Dakle, Vučić je uspeo da u nekoliko godina nakon važnih i potrebnih promena 2012. na najvažnije pozicije u zemlji dovede bukvalno sav šljam iz svih ranijih garnitura na vlasti.

Sve one koje su građani poslali na smetlište istorije on je reciklirao i vratio ih da nastave tamo gde su stali sa uništenjem zdravog razuma i života u Srbiji. Najnovioji primer u kojem se iza logoa nekada moćnog Tanjuga, a danas tužnog simbola propasti Jugoslavije sa malih ekrana u zajedničkoj emisiji smeše Milorad Komrakov, simbol propasti koncepta nacionalne Srbije i Zoran Ostojić, simbol propasti demokratske Srbije to upravo i dokazuju na jedan gotovo karikaturalan način.

Uspostavljena logika Vučićeve borbe protiv kriminala i političke korupcije je koncept „klin se klinom izbija”, pa je tako jedna političko-mafijaško-tajkunska hobotnica zamenjena drugom, a kako niko nije odgovarao ova novouspostavljena ima neuporedivo više pipaka i shodno tome je mnogo štetnija i opasnija. Glavna odlika te nove mafijaške hobotnice koja vlada Srbijom je da se besomučno zadužuje i da potom taj novac, zajedno sa „crnim kapitalom” nastalim iz kriminalnih delatnosti, upumpava u infrastrukturne projekte i masovnu stanogradnju.

Na ovaj način se sa jedne strane veštački podiže BDP (velika cena stanova, naduvane vrednosti radova i sl.) što daje osnov za nova zaduživanja, a sa druge se kriminalni novac gura u legalne tokove ili narodski rečeno vrši se pranje para za račun članova te organizovane kriminalne grupe zvane Srpska napredna stranka.

Ujedno, gradnja infrastrukturnih projekata kakvi su npr. autoputevi, kao i masovna stanogradnja predastavljaju dobru osnovu za lako i brzo formiranje nove strukture lojalnih tajkuna koji bukvalno nastaju preko noći tako što politički dobiju neke atraktivne lokacije za gradnju ili pak tako što dobiju mašine na lizing i državne projkete bez tendera i nadzora, pa tako golje očas posla postaju milioneri uz naravno obavezu da finasiraju održavanje Vučića na vlasti kroz kupovinu glasova i svega drugoga što je potrebno. I na kraju ono što je za aktuelni režim veoma važno, zgrade poput onih u Beogradu na vodi, kao i autoputevi se veoma lepo slikaju i vrlo je lako manfisetacijama svečanih otvaranja kod naroda napraviti utisak kako se država razvija i sve ide napred.

Međutim, ono što se postavlja kao ključno pitanje je na koji način će autoputevi i stambene zgrade da naprave takav privredni ambijent pa da narod i država mogu da normalno žive i rade?! Normalan život i produktivni rad su neophodni preduslovi za dalji rast BDP i servisiranje spoljnog duga koji je uveliko premašio trideset milijardi evra (primera radi 2012. taj dug je bio oko sedamnaest milijardi).

Uveren sam da dobar deo ljudi misli da se može živeti od rentiranja nekretnina, ali to je ista logika kao i planiranje da se živi od visokoh kamata koje daju banke na račun štedenje. Po pravilu se takvo naivno verovanje ruši na bolan način, a najbolji primer kod nas su gazda Jezda i Dafina, tako da nikoga ne iznenadi ako se ispostavi da je recimo investirao sto hiljada evra porodične ušteđevine za apartman na Zlatibru koji zbog hiper grdanje ne može da izda niti da potom proda iako trenutno deluje da je to sigurna investicija.

Isto tako, već je vidljivo da izgradnje punih profila autoputeva ne donose nikve značajnije benefite pošto i dalje najveći broj stranih kompanija dolazi na poteg oko Beograda i Novog Sada kao i u prostor između ova dva grada uz autoput (Inđija, Stara Pazova). Razlog leži u činjenici da više od polovine stanovništva Srbije živi u tom regionu, kao i to da iz svih ostalkih krajeva (Crna Gora, Republika Srpska) stanovništvo dolazi da se školuje i ostaje potom da radi u Beogradu ili Novom Sadu.

Ukratko, svi indikatori jasno ukazuju da se veoma brzo može očekivati ekonomski slom i sunovrat Srbije i tada će postati očigledno da se zidovi u stanovima ne mogu jesti, a uz to da se moraju održavati i plaćati razne dažbine na njih. A ono što ostaje zamagljeno iza sve medijske kampanje, ali i čaršijskih priča o tome da se sada gradi kao u vreme Tita (što za mnoge znači oznaku kvaliteta) je to da nije ulagano ništa u strateški važne projekte što je u suštini glavni razlog za zabrinutost. U tom smislu navešću dve vrlo važne oblasti.

Prvo je elektroenergetski sistem Republike Srbije. Svi smo svedoci da je elektroprivreda na svojim plećima iznela dobar deo sankcija devedesetih godina kao i nesrećne tranzicije tokom dvehiljaditih. Razlog zbog koga je to bilo moguće je taj što je tokom osamdesetih godina prošlog veka u elektroenergetski sistem u Srbiji uloženo milijarde evra čime je stvoren moćan i vrlo kapitalizovan sistem.

U tom periodu su recimo završene termoelektrane u Obrenovcu koje su tada bile ubedljivo najmodernije i najefikasnije proizvodne jedinice, a istovremeno su uspostavljeni kopovi uglja sa savremenim mašinama za eksploataciju. Danas je zbog decenija neulaganja kao i zbog nesavesnog vođenja čitav sistem došao u situaciju da je raobovan do krajnjih granica što dovodi do toga da se stotine miliona evra izdvajaju za uvoz električne enrgije i uglja. Vučićev režim svesno nije ulagao ništa u elektroprivredu već je za račun multinacionalnih kompanija stvorio preduslove za prepuštanje srpskog tržišta alektrične enrgije, kao i atraktivnih energetskih projekata kakav je reciomo Đerdap 3 koji može biti najveća reverzibilna hidroleketrana u Evropi i na koju su pre svega zbog geopolitike oko bacili Amerikanci (Behtel).

U ovom trenutku da bi se negativan trend preokrenuo i da bi elektroenergetski sistem kao kičma državnog suvereniteta ostao u rukama naroda, narednih deset godina mora se početi izdvajati minimum po 1% BDP na godišnjem nivou (oko 600 miliona evra) i to za realizaciju projekata pre svega novih proizvodnih kapaciteta za električnu energiju, ali i za proširenje i modernizaciju distributivne elektromreže. Prioritet je izgradnja jednog velikog savremenog termobloka snage 700 megavati i efikasnosti iznad 40% čime bi se preostali ugalj iskoristio na najbolji mogući način.

Uz to, postojeće termoelektrane treba prilagoditi mogućnosti da delom umesto uglja koriste postojeću biomasu. Uz to, veoma je važno iskoristiti sav preostali hidropotencijal (Dunav, Drina i Lim) preko složenih hidroenergetskih sistema kojima bi se delom rešavao energetski problem, a delom problemi sa snabdevanjem čistom pijaćom vodom.

Ovakvi projketi nisu atraktivni za slikanje i na njima mafija ne može da ukrade kao kod gradnje autoputeva i stanova, ali njihovom realizacijom se stvaraju osnove da za deset godina imamo preduslove za novi krug razvoja, a ujedno električna energija je roba kojoj će vrednost u budućnosti samo rasti, a tržište će biti uvek gladno i spremno da otkupi sve viškove.

Druga važna stvar je poljoprivreda koja je takođe na svojim plećima junački ponela predhodne decenije našeg propadanja i obezbedila da makar ne budemo gladni. Međutim, opet usled nebrige Srbija je došla u situaciju da bude na dnu evropske lestvice kada je u pitanju razvoj ove strateške oblasti. Naime, uzmimo samo primer da se kod nas zaliva svega oko 100.000 hektara dok se u Albaniji pod zalivnim sistemima nalazi gotovo 400.000 hektara zemljišta.

Ono što je pri tome posebno tužno je da je još sedamedesetih godina prošlog veka završen čitav projekat Dunav - Tisa - Dunav koji je zajedno sa svim postojećim kanalima (građenim još od Marije Terezije) zatvorio čitav jedan hidrosistem sposoban da vodom napaja zalivanje najmanje pola miliona hektara. Dakle, samo da se održavalo to što već postoji i uz ne preterano velika dodatna ulaganja Srbija je danas mogla da ima po dve žetve na ogromnim površinama. Ako bi se pri tome dodao savremeni koncept integrisane proizvodnje hrane i energije, došli bismo u priliku da zatvorimo jedan veoma jak sistem u kojm bi jedini u regionu imali da ponudimo stabilne količine kvalitetne hrane i samoodrživost u sektoru elektroenergetike.

Umesto realnog razvoja i ulaganja u one sektore koji mogu da prave dodatnu vrednost mi već deset godina gledamo gradnju Beograda na vodi i pevajuće fontane. Na taj način se kreira mišljenje najšire javnosti kako je to onaj slatki život kome treba težiti, pa shodno tome u društvu i politici najbolje prolaze oni koji narodu nude varijacije na tu temu, dok sa druge strane svi mi koji idemo drugim putem delujemo kao nekakvi dosadni ljudi.

Pa čak i sada kada je kriza udarila svim silama i kada je potpuno jasno da nam je sistem neodrživ i dalje traje opijenost svim kampanjama koje se vode od Tita do danas. Nemam dilemu da će otrežnjenje biti jako bolno, ali umesto tradicionalnog kukanja i traženja krivca u svima i svačemu, vreme je da se zavrnu rukavi. Trezveni ljudi su dužni da državu otmu iz ruku mafije i da stvari postave na svoje mesto. A te trezvene ljude treba tražiti u svakom seljaku, privredniku, zanatliji, inženjeru, IT stručnjaku. Ti ljudi moraju biti okosnica nove političke elite jer je dosta nepismenih i ucenjenih ljudi koji su nam pojeli decenije.