Preporod

Jedan dan u životu Vladimira Putina ili kako Srbija može i mora da preživi neizvesnu budućnost

 

Vladimira rastužili srpski privredni vicevi 

 

Veliki, transnacionalni energetski projekat Rusije pod nazivom Južni tok, za Srbiju znači barem pola veka  ekonomskog i političkog suvereniteta. Uprkos svemu što je upereno protiv ove države i ovog naroda, kako spolja tako i iznutra, strateški sporazumi sa Rusijom daju nadu i vraćaju snagu milionima ljudi koji su preskupo platili pljačkašku privatizaciju i njene zastrašujuće posledice

 

Nikola Vlahović

 

 

Kad je slavni pesnik i vladika crnogorski Petar Petrović Njegoš stupao na crnogorski presto, pitao je svoga strica: kako ću ja da vladam Crnom Gorom. A ovaj mu je kratko odgovorio: lako, moli se Bogu i drž' se Rusije!

Skoro dva veka kasnije, vladari savremene Srbije mogli bi bez imalo razmišljanja da ovu misao upotrebe kao ekonomski i politički manifest vremena u kome smo i vremena koje će tek doći.

Jer, ko je imalo pratio sistemsko propadanje ove države, jasno mu je da u mnogo čemu još samo Bog može pomoći, ma koliko ta pomoć neizvesna bila.

Sa druge strane, mora da je taj upravo taj Bog, ma gde bio, usmerio ruske ekonomske i političke interese u pravcu Srbije, i to konkretnom dužinom od 450 kilometara gasovoda Južni tok koji će za manje od dve godine ovde biti postavljen i od koga će svaka ovdašnja vlada ubirati na stotine miliona evra godišnje.

Dugogodišnji protivnici energetskog sporazuma između Rusije i Srbije, danas više nisu ni tako grlati ni tako sigurni u ono što su do juče pričali. Ukratko, ono što govori ovdašnji antiruski orkestar nema nikakvog smisla pred činjenicama koje govore same za sebe...

 

Samo bez Golog otoka...

 

Nedavno je nemački hemijski gigant BASF potpisao ugovor sa Gaspromom, kojim je potvrđeno da će učestvovati sa 15 odsto u izgradnji Južnog toka, što zapravo znači da u tom projektu učestvuje i Nemačka država. Ali, nije samo nemački BASF u ovom gigantskom poslu sa Rusijom, nego i italijanska kompanija ENI, a ne treba zaboraviti i da Francuska ima nameru da se uskoro pridruži.

Svako ko u Srbiji sumnja u ozbiljnost Južnog toka, morao bi da zna da istovremeno sumnja i u stručnost vodećih menadžera jedne Nemačke. Neće biti da ovaj domaći antiruski kolegijum, inače sastavljen od profesionalnih mrzitelja svega što je rusko i plaćenih lobista nekoliko "evroatlantskih" kompanija, zna bolje i ume bolje da procenjuje ekonomsku strategiju od vlade u Berlinu.

 Ne treba zaboraviti ni to da su kuknjave oko "poklonjenog" NIS-a potpuno neosnovane, jer je ta firma, od kako je vlasnik promenjen, prvi put poslovala sa dobitkom, i da joj se tek sada otvaraju velike perspektive. O tome u kakvom je stanju NIS zatečen, već je sve poznato.

Srbija je, na žalost, i spolja i iznutra na svaki način ponižavana pune dve decenije. Strateški sporazumi sa jednom velikom svetskom silom kakva je Rusija, kod svakog drugog naroda ove reputacije i ove veličine i položaja bili bi dočekani sa ogromnom nadom i radošću. Ali, uprkos ovacijama koje je doživeo ruski premijer Putin prilikom svog poslednjeg boravka u Beogradu, bilo je očigledno da je slavljenje Rusije u današnjoj Srbiji zamalo ravno slavljenju Staljina u Titovoj Jugoslaviji 1948. godine. Samo što nema Golog otoka...

Mada već odavno nema ni komunizma ni Sovjetskog Saveza, u Srbiji postoje besposleni antisovjetski komiteti, uglavnom organizovani u poslaničkim frakcijama vladajuće koalicije, kojima niko nije objasnio da je savremena Rusija jedna od tri vodeće ekonomske i vojne sile, sa otvorenim tržištem i globalnim projektima. Upravo toj naopakoj školi mišljenja, moralo bi biti jasno da od dolaska Vladimira Putina na čelo Rusije, kao personifikacije superiornog ali razumnog ruskog duha, zapadne sile nisu izdale nijedan ultimatum Srbiji, niti diplomatski niti nediplomatski.

Ali, protivnika Južnog toka i drugih ruskih energetskih projekata ima i u samoj Rusiji, pa je tako  analitičar za investicije u oblasti gasa i nafte Mihail Krutihin (jedan od plaćenih lobista "evroatlantskih" kompanija koje trguju energentima), našao za potrebno da kaže kako je gasovod Južni tok zastao sa izgradnjom, te kao glavne razloge navodi komplikovane pregovore sa Turskom oko podmorskog tranzita kroz njihovu teritoriju (Turci, prirodno, hoće što jeftiniji gas, i traje spor oko cene).

Krutihin još dodaje kako će smetnja Južnom toku biti i takozvani  "Treći energetski paket Evropske unije", kojim je Brisel predvideo strogo razdvajanje proizvođača i distributera gasa.

Zanimljivo, ali, uprkos svemu što emituju ovakvi i slični portparoli antiruske ekonomije i politike, kako u Rusiji i Srbiji tako i drugde, čak pet punopravnih članica Evropske unije potpisale su sporazum sa Rusijom. To su Grčka, Slovenija, Austrija, Bugarska i Mađarska.

To je dovoljan razlog da Srbija, koja nije članica EU, ne mora da brine o bauku "Trećeg Energetskog paketa EU", koji bi je doveo u situaciju da skladište gasa "Banatski dvor" i gasovod imaju nezavisne operatere, odnosno da snabdevač gasom ne bude vlasnik tih objekata.

 

Dinkićeve gluposti

 

Inače, osim toga što će budući gasovod Južni tok, prvobitno zajednički projekat Gasproma i italijanskog Enija, prenositi ruski gas ispod Crnog mora, cevovodom dugačkim 900 kilometara, do Bugarske i preko Srbije do drugih evropskih zemalja, Rusija je predvidela i alternativne pravce te su kritičari ovog ogromnog projekta sve više smešni i sve više usamljeni u nastojanju da diskredituju ovaj posao veka koji će mnogim narodima i državama rešiti nedostatak energenata, a Srbiji, kao tranzitnoj zemlji, omogućiti milijarde evra profita.

U Srbiji je u vreme dolaska Vladimira Putina vladala očigledna pometnja među pojedinim ministrima. Upadljivo je bilo nesuvislo ponašanje jednog broja njih, a posebno Mlađana Dinkića, koji je na sav glas agitovao, da ga ruski premijer što bolje čuje, kako bi bilo dobro da ruska Duma odobri kontingent za izvoz automobila na njihovo tržište, "...a mi bismo njima odobrili recipročni kontingent, a takođe zauzvrat bih predložio vladi i Fijatu da Ruska federacija, preko neke svoje kompanije, bude suvlasnik Fijata i učestvuje u profitu od izvoza automobila"! Pa je onda krenuo da ohrabruje prisutnu rusku delegaciju kako bi od toga korist imala i Rusija i kompanija Fiat automobili Srbija, jer bi se "...sa dodatnih 100.000 automobila, koliko bi se proizvelo, otvorila nova radna mesta, porastao izvoz Srbije, a ruska strana sa profitom zadovoljila sopstveni interes"!

I tako, bez imalo razmišljanja, kao da Rusi ne znaju da je upravo Dinkić doveo srpsku državu u situaciju da bude žirant italijanskom biznismenu Serđu Markioneu, kako bi on došao do međunarodnog kredita od koga nema proizvodnje u Kragujevcu. I ne samo to, nego je takva politika dovela državu u situaciju da   subvencioniše Fijat sa čak 300 miliona evra. Jednom rečju, ako Markione propadne, platiće Srbija!

Mora da je ruskoj delegaciji bilo tragikomično to što je Dinkić pričao, jer je današnja Rusija najveće tržište za prodaju novih automobila u Evropi. Nemačka unija proizvođača automobila i auto delova predviđa da će rusko tržište do 2020. biti na drugom ili trećem mestu u svetu po prodaji automobila. U Rusiji se trenutno proizvodi čak deset različitih svetskih auto-brendova sa više od dvadeset modela. Samo Volkswagen planira više od dvadeset modela! U takvim okolnostima, Dinkićevi predlozi su stvarno komični, tim pre što Fijatovi modeli koje će Italijani sklapati u Kragujevcu teško mogu biti konkurentni na ruskom tržištu gde su potrebna jaka, dugovečna i izdržljiva vozila, što zbog oštre klime, što zbog velikih razdaljina.

Rusija naravno neće da dozvoli slobodan uvoz automobila iz Srbije, jer bi to značilo da svi automobili proizvedeni u Evropskoj uniji mogu samo fiktivno da prođu kroz Srbiju i završe na ruskom tržištu, preciznije na tržištu sve šire Zajednice nezavisnih država.

Ali, ako Dinkić pravi račun bez krčmara, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas taj račun nije pravio sam. Grad Beograd hoće zajednički projekat Beograda i ruske elektroenergetske kompanije Inter RAO EES. To je ustvari znak za ulazak i novih ruskih banaka u Srbiju, ali i ruskih elektrokompanija, što u mnogome može da olakša eventualno učešće u nekoj budućoj kupovini određenih delova EPS-a.

 

 

 

 

Rusija, naravno, neće da dozvoli slobodan uvoz automobila iz Srbije, jer bi to značilo da svi automobili proizvedeni u Evropskoj uniji mogu samo fiktivno da prođu kroz Srbiju i završe na ruskom tržištu, preciznije na tržištu sve šire Zajednice nezavisnih država.