Odbrana
Dragan
Šutanovac kao oličenje vojne, moralne i socijalne propasti države
Bez
starca nema - hica
Ministar odbrane rado govori o neverovatnim uspesima
vojne industrije pod njegovim visokim rukovođenjem, pri čemu ni jednog momenta
ne spominje kako je uopšte moguće da ta industrija postiže "vrhunske
rezultate" baš i samo za njegova mandata, i baš nakon što je uvedena u tešku krizu na pragu totalnog
gašenja. I nikako mu nije
jasno zašto ti vojni penzioneri ne
pomru već jednom i ostave ga da na miru vodi zemlju putem mira, slobode i
privatnog tekućeg računa
Pukovnik
Milan Jovanović
Poslednjih godina na delu je permanentno kršenje Ustava zemlje, Zakona o vojsci i drugih pravnih
normi od strane ministra odbrane, i to u pogledu odbrambenog
sistema zemlje, Vojske Srbije, vojne industrije, ali i aktivnih vojnih lica i
posebno vojnih penzionera. Ovo kršenje
Ustava i Zakona posebno je postalo očigledno ulaskom civilne kontrole u vojsku,
a karikaturalne razmere dobilo je za mandata ministara odbrane Borisa Tadića
i Dragana Šutanovca. Sve to bez obzira na činjenicu da su građani Srbije nedvosmisleno podržali civilnu kontrolu Vojske Srbije kao demokratsku
tekovinu usklađenu sa praksom drugih demokratskih zemalja sveta.
Pojavili su se, naime, u nekim institucijama VS i MO svi simptomi
organizovanog kriminala (formacijske malverzacije, dodela prevremenih i
invalidskih penzija, dodela više
stanova pojedincima u sklopu više
stambenih afera, nezakonito otuđivanje i rasprodaja vojne imovine, malverzacije
u nabavkama i prodaji naoružanja
i vojne opreme uz angažovanje
privilegovanih kompanija, "afera satelit", "afera prsluci",
"afera telekomunikaciona oprema", afera za aferom...) Kriminalne
radnje ministra odbrane i njegovih poverenika posebno su izražene u sferi izvoznih poslova namenske industrije, nabavci
i prodaji NVO, otuđivanju vojnih nekretnina itd. Mnoga od tih krivičnih dela
nikada neće biti procesuirana, neka će sudski zastareti, a neka će se
zaboraviti ili jednostavno zataškati.
Sve
lično do privatnog
Ministar odbrane Dragan Šutanovac
je veoma verziran u oblasti političkog marketinga, pa se od svih ovdašnjih političara najčešće i - slika. Vojni časopis
"Odbrana" (čitaj: Šutanovac)
u svakom broju objavi između pet i petnaest (ponekad i preko dvadeset)
fotografija ministra u različitim pozama i ulogama. On rado govori o
neverovatnim kapitalnim izvoznim uspesima naše vojne industrije, pri čemu ni jednog momenta ne spominje kako je uopšte, i teorijski, moguće da ta industrija postiže "vrhunske rezultate" baš i samo za njegova mandata, i baš
nakon što je dovedena u tešku krizu na pragu totalnog gašenja. Poznato je da je njegov prethodnik i sadašnji kolega u rekonstruisanoj vladi skoro svakodnevno trčao put Šumadije i zapadne Srbije radi smirivanja oružara. Uostalom, koga ne bi radovao takav bum vojne
industrije - da je istinit.
Jedan od
odgovora na ovu dilemu malo
upućenijim građanima posredno je dao Đerđ Tanazija,
novinar albanskog Šekulija.
"Njujork tajms" je, naime, ovih dana objavio članak koji je
zasnovan na izveštaju pomenutog Tanazija, da je firma Meiko
(vlasništvo Ministarstva odbrane Albanije) izvršila kompleksnu operaciju izvoza 150.000 artiljerijskih
granata kalibra 82 mm, koji su dva srpska krijumčara (Slobodan Tešić i Zoran Damjanović)
učinila mogućim. Navedeno je da je izvoz 150.000 tih granata obavljen za
potrebe kompanije iz Crne Gore, čiji je naziv Jugoimport, koja je
ćerka srpske kompanije Jugoimport SDPR, od ranije poznate u vezi sa
poslovanjem sa oružjem. Plaćanje je
izvršila libijska kompanija LAFIC (Libijska
arapska kompanija za strane investicije) preko Prve banke Crne Gore (bivše Nikšićke
banke).
Nelogično je da mala zemlja Crna Gora, koja ima oko 600.000 stanovnika,
uvozi 150.000 granata tog kalibra, a zna se da ih je njena vojska 2009. godine
- izbacila iz upotrebe. Sve ovo govori da se u ovom slučaju radi o
organizovanom kriminalu međunarodnih razmera u koji su pre svega umešani organi Ministarstva odbrane države Srbije, njihove privilegovane kompanije
registrovane za spoljnu trgovinu naoružanjem i vojnom opremom (Jugoimport
SDPR, Krušik -Valjevo, Sloboda - Čačak, CPR Impex, Bulet) i pojedini
državljani Srbije (Pilipović, Nikčević, Rudić, Crnogorac). Izvor
Tabloida iz MO ne želi da detaljno elaborira ovaj slučaj, kako to ne bi bilo
iskorišćeno za zatiranje tragova.
Tabloidov izvor podseća na imanentno svojstvo sadašnjeg
odbrambenog konteksta u zemlji. Dragan Šutanovac je odmah po dolasku na mesto ministra odbrane zarad ličnih i
stranačkih interesa, negativnom selekcijom kadrova, agresivnim nastupom u
kontrolisanim medijima i drugim neprimerenim aktivnostima preduzeo niz
sistemskih akcija za urušavanje
odbrambenog sistema Srbije, Vojske Srbije, odbrambene industrije Srbije i
najobičniju pljačku vojne imovine. Sve to, međutim, bezočno prikazuje kao uspešno i zakonito delovanje.
Ogromni
dugovi svojima
Prema svim dosadašnjim zakonskim
propisima, kompletno osiguranje vojnih penzionera bilo je regulisano Zakonom o
vojsci Jugoslavije, odnosno vojske državne zajednice Srbije i Crne Gore. Vojne penzije su se usklađivale sa
rastom plata aktivnih vojnih lica. Koristeći situaciju koja je nastala nakon
sukoba u bivšoj SFRJ (stanje u zemlji, veliki broj
izbeglica, izbeglih vojnih lica, vojnih penzionera i članova njihovih porodica)
ministar odbrane sa saradnicima iskazao je u više navrata nepoštovanje
neprikosnovenosti zakonski utvrđenih i zakonski stečenih prava vojnih
penzionera. Budžetom su, naime, uvek bila obezbeđena
sredstva za finansiranje MO i VS, a samim tim i primanja vojnih lica i vojnih
penzionera. Zarad ličnih i partijskih interesa Šutanovac "eliminiše"
vojne i političke protivnike u nalaženju
sredstava za finansiranje svoje političke stranke (DS). Ne poštujući Ustav, izigravajući zakone, "eliminiše" tako jednu veoma značajnu, stručnu, profesionalnu
i nadasve patriotsku populaciju - vojne penzionere. Dolazi do velike
disproporcije u primanjima vojnih penzionera svih činova, kao i zagarantovanih
85 odsto koji su navedeni u Rešenju
o prestanku aktivne vojne službe
i odlasku u penziju. Dovodi ih u tešku
ekonomsku i materijalnu situaciju kako bi se bavili sami sobom, često ih nipodaštavajući izjavama da njihove probleme u ovom momentu država ne može
da reši i da će oni najlakše i najjednostavnije biti rešeni - biološkim putem (čitaj: izumiranjem vojnih penzionera).
Uvođenjem tzv. civilne kontrole u Vojsci se gomilaju negativnosti. Ministar
donosi razne naredbe, uredbe koje stavljaju zakonske odredbe van upotrebe. Ovde
se prevashodno misli na status vojnih penzionera. Sve to dovodi do kriminalnih
elemenata u oblasti vojnih penzija i vojnih invalidskih penzija i rešavanja stambene problematike vojnih penzionera. Do sada,
međutim, niko osim vojnih penzionera, zbog toga nije doživeo neku neugodnost.
Rezultat svega je da MO i država
imaju nekoliko ogromnih dugova prema vojnim penzionerima (koji premašuju cifru od 500 miliona evra)... Veliki broj tužbi stvara ružnu
sliku o MO i državi, a ogromna šteta naneta je vojnom budžetu
i Vladi Srbije. Vlada Srbije imala je obavezu da do aprila 2008. godine donese
odgovarajuća rešenja po pitanju dugovanja države vojnim penzionerima. Umesto da se to pitanje reši, ministar odbrane u periodu 2007-2009. donosi nekoliko
odluka na štetu vojnih penzionera. Prvo odlučuje
da fiktivno prebaci vojne penzionere u civilni PIO u Ministarstvo rada i
socijalne politike, čime obezbeđuje usaglašavanje povećanja vojnih penzija prema regulativima civilnog PIO, a koji je
bio simboličan u odnosu na povećanja koja su usledila u Vojsci neposredno
potom. Zatim, odmah posle te "mudre odluke" ministra odbrane, dolazi
do naglog povećanja plata aktivnih vojnih lica i to za 30 do 40 odsto radi
usklađivanja sa primanjima u drugim državnim organima. Ovakvim postupkom ostvarena su najmanje tri mizerna cilja:
- prvo,
populaciju vojnih penzionera je doveo u još goru materijalnu situaciju, na zadovoljstvo zapadnih nalogodavaca, koi ne
trpe smetnje,
- drugo, aktivni sastav je
putem "državnog mita", kroz abnormalno
visoko povećanje plata, vezao za sebe i svoju politiku,
- treće, budžetska sredstva iz MO koja su bila predviđena, planirana i
odobrena za povećanje penzija nesmetano su usmeravana za finansiranje
Demokratske stranke.
Da bi u tome bio u potpunosti "na svome" i da mu nadležni potčinjeni organi ne bi pravili nikakvu smetnju
(odnosno da bi postali njegovi ljudi) ministar odbrane uvodi još jednu novinu u platama vojnih lica. Za isti čin uveo je
daleko veće razlike u platama, kakve nikada nisu bile, a one su vezane za položaj, funkciju, odgovornost, uslove rada, službenu ocenu itd. Postavljanjem svojih ljudi na takva mesta
obezbeđena je slepa poslušnost
većine aktivnih vojnih lica (postavljenih od strane ministra na određene položaje)...
Prizori
užasa
Ovakav "vojni" manevar ministra odbrane izazvao je, malo je reći,
revolt svih vojnih penzionera, bez obzira na čin i položaj sa kojim su otišli u penziju.
Nastale su još veće disproporcije kod istih činova u
vojnoj službi i vojnim penzijama. Razlike u
platama i penzijama istih činova iznose od 25.000 - 40.000 dinara, što je daleko ispod zagarantovanih 85 odsto. Sada, posle
tih sramnih odluka i poteza (a formalni alibi im je novi Zakon o vojsci), sve
pa i vojni penzioneri i Fond SOVO još
uvek su u nadležnosti MO!? Samo za potrebe operacije povećanje plata u Vojsci, vojni
penzioneri su dodeljeni civilnom PIO.
I inače su problemi zdravstvenog osiguranja izuzetno veliki. Vojni
penzioneri, na primer, imaju inferioran položaj u vojnom zdravstvu, posebno na VMA, u odnosu na civilna lica iz bivših republika Jugoslavije, jer oni odmah plaćaju preglede
i lekarske intervencije - evrima. Vojni penzioneri i članovi njihovih porodica
moraju da čekaju na neke specijalističke preglede mesecima, a civilna lica se
primaju odmah ili veoma brzo. Mnogi vojni penzioneri svoje probleme, i pored teške materijalne i socijalne situacije, rešavaju na privatnim klinikama, a oni koji nisu u
mogućnosti često i ne dočekaju preglede na VMA, jer završe u - ilovači. Svoje "lečenje" "biološkim putem" mesečno "završi" 90 do 140 vojnih penzionera.
Jedan od gorućih problema vojnih penzionera i porodičnih vojnih penzionera
jeste rešavanje stambenog problema. Problem je
postao opšti i pogoršan je dolaskom velikog broja prognanih i prekomandovanih vojnih lica u
Srbiju, najviše u Beograd. Najveći deo populacije
vojnih penzionera svih činova, kao i članova njihovih porodica, žive u privremenim smeštajnim centrima koji su razasuti širom Srbije, opet najviše u
Beogradu (mnogobrojni vojni objekti po kasarnama, akademije i Žarkovu i na Banjici, hoteli Galeb i Bristol,
bivša škola stranih jezika JNA, bivša
Politička škola, bivše prodavnice hrane, tekstila i obuće u vojnim stambenim zgradama,
podrumima, tavanima, vešernicama,
prostorijama bivših kućnih saveta, barakama itd...).
Prizori iz njihovih soba, hodnika i sanitarnih prostorija su prizori strave, užasa i - logora. Treba videti kako se u maloj sobici u Galebu
(7-9 kvm) snalaze bračni parovi. Na tom malom prostoru je spavaća soba, dnevna
soba, kuhinja, lavabo i sve drugo. U ovakvim uslovima žive duže od 18 godina, a Srbija je "lider
na Balkanu". Neki stanovnici ovakvih geta imaju radni staž duži
od 40 godina. Oko 300 porodica, koje su došle iz Hrvatske i BiH stanuju u poslovnim prostorijama i zajedničkim
prostorijama čiji je vlasnik VS. Ovi prostori nisu "legalizovani" kao
stambeni prostor, što stvara mnogobrojne
dodatne probleme.
U vezi s tim, nehumano, nemoralno i morbidno zvuče Šutanovčeve reči: "Dosta stambenih problema biće rešeno biološkim
putem". Dovoljno je setiti se i marketinškog trika Dragana Šutanovca sa dodelom
ključeva od stana jednom penzionisanom vojnom licu na Bežanijskoj kosi (neposredna blizina Bežanijskog groblja) da bi bilo jasno o kome se i o čemu se radi...
Udruženje vojnih beskućnika Srbije čini
velike napore u oblasti stambene politike, ali se teško dolazi do konkretnih rezultata. Nekako se uvek sve završi samoreklamiranjem ministra odbrane.
Iako su ministru neka pitanja postavljena mnogo puta, isto toliko puta su
ostala bez odgovora.
Šta se, na primer, desilo sa velikim brojem montažnih kuća koje je fabrika montažnih kuća iz Ivanjice poklonila izbeglim licima iz Slovenije, Hrvatske i
BiH?
Nema odgovora ni na pitanje šta
je bilo sa ugovorom MO i Vlade Srbije iz 1999. godine u vezi sa zgradom u
Nemanjinoj 9 u Beogradu? Koliko je poznato, trebalo je da vlada vojsci (za rešavanje stambenog problema vojnih i penzionisanih vojnih
lica) u zamenu za tu zgradu ustupi 48.600 kvm stambene površine ili 811 stanova od 60 kvm. U vojnu zgradu u
Nemanjinoj ulici uselili su se nedavno sudski organi, a vojni beskućnici nisu
doživeli ni najmanji pomak u rešavanju stambene problematike.
Zgrada Vojnog suda (Ustanička ulica) data je Specijalnom sudu bez ikakve
nadoknade. I za taj vojni objekat bilo je velikih obećanja u vidu kompenzacije
stanovima. Međutim - ništa.
Problematika stanova-kuća u Raškoj
ulici nije nikada dovedena do kraja. Prva odluka je bila prodaja tih objekata.
To se nije desilo. Došlo je do prisvajanja
po dva stana. Vode se sudske parnice koje nikada neće imati logičan, pravedan i
zakonit kraj.
Ne treba zaboraviti ni marketinški
raubovanu izgradnju stambenog kompleksa u bivšoj kasarni "4. juli", odnosno "Stepa Stepanović". Ni od
toga neće biti ništa, barem kada je u pitanju populacija
vojnih penzionera. Javna je tajna da je vrhuška DS samo u ovom naselju postala "teža" za po nekoliko stotina kvadrata površine, kako stambene tako i poslovne.
Slede
tužbe
Vojni penzioni fondovi bili su stabilni i puni i često su korišćeni za
izgradnju raznih objekata za širu
i javnu upotrebu. Od vojnih penzionih fondova imali su koristi npr. Sava
centar, vojna industrija, kasarne za potrebe vojske, MO, Generalštab, domovi armije, sportski tereni, putevi, vojna dobra,
lovišta, odmarališta, banje itd. Sve ovo, kao i ostala ogromna ulaganja u izgradnju i razvoj,
nije dozvolilo poštovanje donetih zakona, da, na primer,
vojne plate iznose minimalno tri a maksimalno pet prosečnih plata u državi! Garniture vlasti od 2003. do 2010. godine (posebno
za vreme mandata ministara odbrane Borisa Tadića i Dragana Šutanovca) prodaju razne vojne nekretnine i opremu u
bescenje ili ih prepuštaju propadanju na
račun generacija vojnih penzionera koji su stvarali ta dobra do, na primer, 1995. godine i imali za vreme
aktivne službe manje plate od lica u bilo kom
drugom državnom organu.
Veliko nezadovoljstvo vojnih penzionera ogleda se, pre svega, u izuzetno
velikom broju tužbi podnetih nadležnim sudovima. Te tužbe su veoma osnovane i
obuhvataju sve domene socijalne politike ali su najviše u vezi sa dugovanjima
vojnih penzija. Sledi stambena problematika, problemi ratnih vojnih invalida, problemi
u vojnom zdravstvu, problemi vojnih "izbeglica" koji su došli u svoju
otadžbinu itd. Zbog nepotrebnih sudskih procesa, štete za finansije srpske
vlade su ogromne i - nisu konačne. Tako se, na primer, zatezne kamate
povećavaju iz dana u dan i nema odgovarajućih reagovanja iz nadležnih
ministarstava ili Vlade Srbije. Priče o profesionalizaciji vojske, povećanju
efikasnosti, povećanju odbrambene sigurnosti zemlje, o štednji, samo su
deklarativne. S obzirom da državni organi ne poštuju zakone koje su usvojili i
doneli, ali i donošenje novih zakona u oblasti vojno-penzionog osiguranja na
štetu vojnih penzionera, po pravilu u suprotnosti sa rešenjem koje je potpisano
između države i pojedinaca - vojnih lica kad su odlazili u penziju, izazvaće
masovno podnošenje tužbi protiv MO i države, i kod domaćih sudova i suda u
Strazburu. Za sad se ne vidi razlog za sumnju u uspeh tih tužbi.
Ministarstvo odbrane
je brod bez kapetana i bez
kompasa, zaposednut od kriminalaca visokog nivoa, organizovanih kao "koza nostra" koja svom članstvu (čitaj: DS-porodici!) pruža svu zaštitu, rotacijama
sa mesta na mesto, uz
zadržavanje velikih
privilegija - pod uslovom da ćute i
slušaju. Opozicija
je samo protivnički tabor koji zavidi ovima
na vlasti i čeka svoju
priliku za otimačinu.
Jedno je jedno,
a drugo je - drugo
Propast za
Srbiju kojom gospodare loši ljudi
vidljiva je na svakom koraku. I zato izjave ministra odbrane
Dragana Šutanovca, poput one na svečanosti povodom Dana Vojne akademije Srbije, treba čitati na
pravi način. Kad kaže da
"želimo da intenziviramo vojno-političku saradnju sa Evropskom
unijom... i da unapredimo obim
saradnje u okviru Partnerstva za mir" - to znači bezuslovno i imperativno podilaženje NATO-paktu. Kad
kaže
da smo "usvojili sve normativne
i zakonske dokumente u okviru sistema i u parlamentu
Srbije, čime smo zaokružili i
normativni i organizacioni okvir za tu saradnju"
- to znači okvir za zakonsku pljačku vojne imovine.
Kad kaže da
smo "uspostavili demokratsku i civilnu
kontrolu Vojske", podrazumeva se da se radi o ličnoj kontroli i uticaju.
Kad kaže da
smo "izvršili njenu
kompletnu profesionalizaciju,
čime smo se svrstali u red zemalja koje imaju efikasnu
modernu vojsku" - to znači da smo
se svrstali u red zemalja koje nemaju odbrambeni sistem i vojsku. Kad se hvali da smo
time "zadali domaći zadatak onim
zemljama koji takvu vojsku žele" - to znači da takvih
zemalja jednostavno nema. Kad kaže da
smo "unapredili međunarodnu vojnu saradnju, tako da danas našu vojsku smatraju vojskom mira u svetu, Evropi i
regionu" - to znači da našu vojsku smatraju nepostojećom. Nulom.
Kad kaže da
je "unapređenje sistema
kadrovanja, planiranja ljudskih resursa i korišćenje
međunarodnih civilnih i specifičnih vojnih
standarda u materijalnim resursima imaju izuzetnu važnost i
praktično nemaju
alternative kada je u pitanju
izvoz" - to znači da je njihov moto
krađa vojne imovine na "zakonskoj" osnovi. Kad kaže da
"nabavka savremenog i modernizacija perspektivnog naoružanja predstavlja
jedan od prioriteta u narednom periodu, za čije
ostvarenje je potrebno obezbediti odgovarajuća finansijska sredstva... očekuje nas završetak konverzije
aerodrome Morava, nastavak izgradnje
skladišta za
smeštaj ubojnih
sredstava. Sve to činimo radi ostvarivanja
cilja da budemo pouzdani čuvari nacionalnih interesa..." - to znači samo jedno: želimo po svaku
cenu da budemo
lično bogati.
Sve programske
deklamacije iz usta ministra Dragana
Šutanovca zvuče kao loši vicevi,
kao isprazno i neobavezujuće čavrljanje. Do juče se hvalio kako izvozi
oružje i
ima dugoročne planove i ugovore
sa zemljama u kojima je nekoliko minuta kasnije buknuo građanski rat! Sad se opet hvali kako
će Srbija u regionu igrati još značajniju
ulogu. A od igranja tih uloga
građanima spadoše gaće.
Možda građani
Srbije danas zapravo nemaju pravi izbor, nemaju
za koga da
glasaju. Institucije ne funkcionišu, siromaštvo je sve
veće, ne zna se ni gde su
nam granice. Uništen je odbrambeni sistem, uništena vojska,
školstvo, zdravstvo. Možda tu
ima posla i za one vojne
penzionere. Možda ipak
bez starca nema pravog - hica.
"Odbrambeni" sistem
Da bi sve to postigao, on
sa svojim najvernijim saradnicima brižljivo planira, priprema i režira
"dubinske" poteze:
- donosi Uredbu o sredstvima
posebne namene, čime je uspeo da ozakoni pljačku Vojske, koju sprovodi sa
svojim kumom i zamenikom Pilipovićem,
- nabavku NVO za potrebe
Vojske Srbije i proizvodnju i prodaju NVO stavlja pod direktnu kontrolu,
prikazujući taj čin ne kao uzurpaciju nego kao reformu Vojske, gurajući sve u
nekakve zakonske okvire čak i kad je očigledno da je sve u očiglednoj koliziji
sa elementarnim državnim
interesima,
- pod neposrednu kontrolu,
uticaj i zavisnost stavlja inspekcijske i bezbednosne snage Vojske, demagoški
to tumačeći kao jedan od vidova civilne kontrole Vojske,
- veći deo Ministarstva
odbrane, sa Sektorom za materijalne resurse i Upravom za snabdevanje, uži deo
Generalštaba Vojske Srbije, veći deo namenske industrije Srbije (Krušik
- Valjevo, Sloboda - Čačak, Zastava oružje - Kragujevac),
Remontne zavode, Vojno-tehničke institute kao i vojne poligone (Nikinci,
Pasuljanske livade) ministar odbrane stavlja u funkciju Jugoimporta SDPR.
Veći deo MO, uključujući ministra odbrane i pomoćnika ministra odbrane za
materijalne resurse, uži deo Generalštaba (načelnik generalštaba i njegovi
pomoćnici) postaju najveći promoteri
Jugoimporta SDPR.
- ne poštujući ustavne i
zakonske odredbe, ministar odbrane Dragan Šutanovac uništava vojni penzioni
fond. Nastavlja trend finansiranja Demokratske stranke iz vojnog budžeta na
uštrb vojnih penzija, što je započeo Boris Tadić dok je bio ministar odbrane.
Mnogi vojni penzioneri
svoje probleme rešavaju na privatnim klinikama, često i ne dočekaju preglede na
VMA, jer završe u - ilovači.
Prizori iz soba, hodnika i
sanitarnih prostorija mnogih vojnih penzionera su prizori strave, užasa i - logora.