Epizoda 47.
Nismo mi od juče
Zoran Milojević
Gledam svoju sliku iz onog jutra devetomartovskih
demonstracija. Bio sam mlađi dvadeset godina i verovao da još ima ljudi koji
umeju da vole druge ljude. Nisam ni u snu pomišljao da kriminal može da postane običaj i način života. Gledam se na slici, pa kažem onom mlađem sa slike naivnost pod zaštitom ima istu
sudbinu kao i nevinost bez zaštite.
Rekonstruisana vlada! To je kao kad biste smešom
kolubarskog uglja i zaječarskog kreča zamenili bistu od bronze. A bista, kao
bista, hladna i nema! Opozicija bi da stavi novu bistu, napravljenu od
stiropora i čačanske ovnujske vune. Narodu je svejedno koja je bista, čija je,
od čega je pravljena i ko je potpisan na postamentu. Narodu je važno da oko
biste postoji prazan prostor na kome bi mogao da upali sveće za svoje zdravlje.
Sergej Trifunović na projekciji "Montevidea" u Sarajevu nosio
majicu sa likom generala Jovana Divjaka, Srbina, ubice srpske dece, iz
Dobrovoljačke ulice. Brani se da
nije znao čiji lik mu je na majici.
Dragan Bjelogrlić je "žalio" što general-ubica nije na projekciji, kao
njegov prijatelj. Drakče bakalin
gleda sliku Bjelogrlića, pa kaže: "Sergej mu se... na sliku potpisao". Moša i
Tirke su pucali u gol, a Divjak pucao u nenaoružane vojnike u povlačenju. Austrijanci pustili Divjaka uz
kauciju, a Divjak srpsku decu pobio bez kaucije. General Divjak je davno postao
počasni gost svih muslimansko-hrvatskih mehana u Bosni. Naši generali su
starosedeoci ševeningenskih zatvora. A zemlja se okreće oko sebe, pa oko Sunca, a od pre dvadeset godina se
okreće u svim pravcima. Ko kako shvati...
Vlada Crne Gore protestuje što Srbija želi da Srbi u Crnoj Gori budu konstitutivan narod.
Stručnjaci tvrde da je ljudsko meso najpokvarenije i da se zato ne jede.
Osim... ako meso nije srpsko...
Srpskom narodu se podmeće antisemitizam. Posle izjave praznoglave uspaljenice.
Srpski narod ne ume da mrzi. Čak ni Turke ("danak u krvi"), čak ni Austro-ugare (vešali zapadnu Srbiju!), čak ni Nemce
("sto za jednog"), čak ni Amere i Britance... Srpski narod ne ume da
mrzi! Pogotovo ne Jevreje čije kosti leže sa srpskim žrtvama fašizma na obalama
novosadskih reka, na Banjici, u Jajincima, na Sajmištu, na Bubnju. Srpski narod
ne ume da mrzi jer zna: ti si TO što mrziš!
Dva "informisana voditelja" su utvrdila da
postoji "kulturna manjina". Jedna od njih izreče da su to, najvećim delom, gledaoci Studija B i B92. Drakče bakalin to
čuo, pa viče: "Piskaralo, šta ti o ovome misliš?" "Eto",
rekoh, "ja sam radio sedam godina u Studiju B sa Acom Kostićem, Desom
Ćurčić,
Pecom Maršom, Branom Milunov i drugima i nismo smatrali
da su naši slušaoci i gledaoci vredniji od drugih. Doduše, ja i dalje slušam
srpsku izvornu muziku, čitam Janka Veselinovića, ne govorim englesku varijantu srpskog jezika, ne idem
na hepeninge, ne volim performanse, ne razumem umetnost Đorđa Davida". Na
to Drakče bakalin dobaci: "Ti si relikt prošlosti, ti misliš da je
televizija još uvek prozor u svet, a ne znaš da je taj prozor zazidan i sa
njega se vidi samo kroz špijunku. Ti si tipičan predstavnik nekulturne većine!"
Na pitanje šta misli o svojoj koleginici sa kojom je u
stalnoj svađi, mlada "umetnica" ogovara: "Ne bih o tome, pitanje
je jako MEĐUSOBNO!" Mnogo puta sam čuo reči koje podsećaju na strv. Ovoga puta sam se glasno nasmejao. Osmehom
na smrad, to nam još samo preostaje.
Na Kosovu ništa novo. Pišu novine: počeo dijalog, a neki kažu počeli pregovori. Nema tu ni dijaloga, ni pregovora, ni
dogovora. Da toga ima sa okupatorima, zar bi Čiča išao na Ravnu goru?
Sačuvajte osmeh na svom licu. Okupator ne sme videti suze u našim očima!