Povodom
Kako je pomoćnik
ministra kulture proglašen fašistom od glavara Demokratske stranke čije
interese zastupa vođa naprednjaka
Policajci duha u slobodnom padu
Na pomoćnika ministra kulture Srbije Dragana Kolarecvića,
novinara RTS, sručio se zastrašujući bes vođa Demokratske stranke na čelu sa
Borisom Tadićem, zbog teksta koji je objavio pod naslovom "Vreme je za prvi srpski kulturni
ustanak". U nezapamćenom medijskom obrušavanju na Kolarevića, pripisano mu
je svašta, pa i fašizam. U pomoć uvređenim "demokratama" priskočilo
je i vođstvo Srpske napredne stranke čiji je Kolarević član! Oni su odmah,
preko svoga resornog ministra, napravili "ogradu", objasnili
javnosti da je to autorov lični stav. Da
se prijatelji iz Demokratske stranke ne uvrede! Tako je na videlo izašlo mračno
lice loše prikrivenih centara moći, kojima stranke služe kao paravan za
zajedničke poslove
Nikola Vlahović
Ko
poznaje stanje na groblju srpske kulture, ne može a da se ne složi sa gorkim konstatacijama pomoćnika ministra
kulture Srbije Dragana Kolarevića, o blatu u koji je dovedeno
stvaralaštvo i duhovnost uopšte, o čemu on piše u svom autorskom tekstu pod nazivom "Vreme je za prvi
srpski kulturni ustanak", i zbog čega je ovih dana razapet na sve kukaste krstove
bivše vladajuće koalicije.
U
tekstu koji je izazvao pravu histeriju, Kolarević poziva na
borbu protiv duhovnog podaništva, proziva redom sve one umetnike i "umetnike", koji su stali uz Demokratsku stranku zbog
novca, zbog sitnih
i krupnih privilegija, zbog mizernih napredovanja u stranačkoj
hijerarhiji ili zbog još mizernijih razloga kao što je zapošljavanje bliskih
srodnika i slično...
"…Svaki
srbomrzac iz regiona može da dođe na beogradske scene, koje finansiraju Grad i
Republika, da nam pljune u lice, da nam mokri po telu, da dobije desetine
hiljada evra honorara, da dobije nagrade i pohvale medija pod kontrolom
žutih…Zašto se toliko umetnika stranački svrstava? Zbog novca?
Da
li na srpsku svest presudno utiču mediji koji su pod kontrolom Đilasa, šapera i
Krstića? šaperizam i đilasovština razaraju srpsko duhovno biće. Okačili su se
na sve budžete i, dok je Srbija potpuno osiromašila, oni su se obogatili.
Medijski imperatori u zemlji klovnova.
Ima
li izlaza iz ovakve situacije? Protiv okupacije postoji samo jedan lek. A to je
ustanak, ovde se misli na kulturni ustanak, Prvi srpski kulturni
ustanak...".-napisao
je novinar i pisac Dragan Kolarević.
Grupa dobro organizovanih domaćih ubica
kulturnog nasleđa, likvidatora slobode izražavanja, kritičke misli i svega
drugog što čini stvaralačku energiju jednog naroda, skoro da je savršeno
odradila svoj posao. Srbi su uz pomoć tih ubica, i konačno pretvoreni u
stereotip o divljem narodu, što je znatno efikasnije zatiranje od zločinačkog napada 19 zemalja NATO pakta iz
one satanističke, 1999. godine.
No,
kako onaj "projekat" nije uspeo, krenula je "pešadija" na
čelu sa grupom sadista koncentrisanih u, i oko Demokratske stranke, kojima je
odobrena privilegija da siluju sve što hoda zemljom Srbijom, sve što je
pismeno, sve što ima naviku da ide u pozorište, sluša muziku, ili, ne daj bože,
posećuje muzeje.
Od
posledica ovog zločina, u vrlo kratkom roku, doslovno je obogaljena jedna cela
generacija, a perspektive narednih su
još mračnije, jer najvažnije srpske medije drže pod apsolutnom kontrolom
nekoliko ljudi koji suštinsku upravljaju mišljenjem većine ljudi u Srbiji.
čim
je u svakom smislu bivši Boris
Tadić podigao svoj glas
protiv Kolarevića i njegovog
teksta, pokazala se i podanička psihologija
sadašnjeg režima, kojim
upravljaju, kao što je poznato, sve sami
prijatelji Demokratske stranke,
stalni ili povremeni korisnici njenih
usluga, zahvalni pojedinci i interesne
grupe. Tako je hitro stiglo i sramno saopštenje Ministarstva kulture i
informisanja, da ono nikako i ni pod kojim okolnostima ne stoji iza teksta
Dragana Kolarevića „Vreme je za prvi srpski kulturni ustanak". Pa je još
dodato da je "sporni tekst" njegov lični stav na koji ima pravo kao
građanin koji u vreme kad ga je pisao, nije bio u radnom odnosu u ministarstvu!
I ne samo to, nego je ministarstvo odbacilo tvrdnje da je to „pokušaj nove
vlasti da se obračuna sa neistomiljšenicima"! Da se ne zamere prijateljima
i sponozorima iz Demokratske stranke!
Vrhunac
licemerja bila je izjava ministra
kulture koji se "ogradio" rekavši da "tekst nije čitao!"
Ne,
povikaše iz ministarstva kulture, mi nismo protiv prebogatih protuva iz
Demokratske stranke, niti protiv njihovog brutalnog monopola na život, što
znaci i monopola na medije, filmove,
pozorišta, muziku, književnost, mi nismo protiv đilasovog i šaperovog prava na
mentalni teror koji oni sprovode u Srbiji, nego smo, sasvim suprotno, protiv
svakoga ko remeti divnu harmoniju između njih i nas!
Lopovski duh se odavno uselio u dušu svakog
malog i velikog politikanta ove zemlje, i u takvim okolnostima, prirodno je da
novac bivše vlasti kupuje ministre u novoj vladi, ali i slobodu od odgovornosti za neopisive
pljačke...Shodno tome, nova vlast uopšte nije nova, nego je ona najsigurniji
"sukcesor" one prethodne, njen anđeo čuvar, brižni prijatelj, jatak i
rizničar kome su poverene na čuvanje sve prljave tajne, sve pljačke i sav
kadrovski šljam.
Prikazivanje Srba
Koga je to zamenik ministra kulture Srbije
Dragan Kolarević uplašio pozivom na "kulturni ustanak"? Zašto je
iznervirao Borisa Tadića, a onda i vrh svoje Srpske napredne stranke?
Zašto vrh SNS, pa do juče su bili spremni da ovakvog slobodnog mislioca dovedu
u svoje medije, da kaže šta ima!?
Stvar
postaje jasnija pogledom na spisak prozvanih umetnika i onih koji misle da su
umetnici. Novac koji je isplaćivan ovim neslavnim "promoterima"
demokratskog preduzeća, još nije sabran, niti je izvršena istraga isplata
"marketinških" usluga pomoću kojih su oprani milioni evra pokradenih
iz budžeta!
"...U
državna pozorišta odavno ne idem jer nisam mazohista. Ne gledam domaće filmove.
Bilo koji pacijent sa Guberevca ili neke druge klinike za ljude pomerenog uma
duhovno je uravnoteženiji od autora i aktera dela koja se tamo igraju i
prikazuju. Ako ću da gledam ludake, ići ću u ludnicu. Ne pristajem da na moj
ukus i vrednosni sistem utiču komesari titoističko-krležijanske svesti...", kaže Kolarević.
"Reč
je o igrokazu (predstava „Zoran đinđić" - Atelje 212) koji je gledao veoma
mali broj ljudi, a o njemu se govori i piše kao da su ga svi gledali... Zašto
tu divnu predstavu ne prikažu na RTS da narod uživa u njoj? Možda će ga
oduševiti povraćanje po srpskoj zastavi. Pa šta ako povraća, mogao je da izvrši
malu ili veliku nuždu. I to je prirodno: da čovek vrši nuždu, da povraća...
Zašto previše brinemo o toj predstavi? Ona će verovatno kao delo vrhunske
umetničke vrednosti bit prikazana na vodećim aristokratskim scenama u Londonu,
Parizu, Madridu, Rimu, Berlinu...Da malo i te kulturne imperije sa
hiljadugodišnjom tradicijom prosvetlimo ovim delom naših pozorišnih velikana.
Predstava o Zoranu đinđiću samo je posledica, pojedinačni slučaj, sistema koji
u Srbiji proizvodi dela političke i ratne propagande. Takvih dela koja se
finansiraju iz budžeta Srbije ili od kredita koje Srbija uzima od svetskih
lihvara, koje će vraćati naši potomci, ima previše: svi filmovi snimljeni u
vreme Slobodana Miloševića, pa do dana današnjeg, i mnoge pozorišne predstave
(koje su plaćali Milošević i njegov sistem „kulture") uvreda su za Srbe,
prikazani su kao debili, krvoloci..."
Ministri, klanovi i propali planovi
Sadomazohizam
koji već godinama promovišu vlasti u Srbiji, umno je ograničio i one
najotpornije na takve masovne operacije. Zastrašujuće je da u zemlji koja teži
demokratiji, postoje spiskovi umetnika i cirkuzanata, zapravo, "dežurnih
korisnika" budžeta, koji su sistematski usmrćivali svaku umetnost pod ovim
parčetom neba. Sramno je i ponižavajuće što najveća srpska umetnička dela danas
leže u podrumima mračnih depoa (neka od njih nikada nisu prikazana javnosti), i
što su dva najveća muzeja u Beograd, Narodni muzej i Muzej modernih umetnosti,
praktično zatvoreni, što razni izložbeni paviljoni u glavnom gradu izgledaju
kao napuštene kafane, a brigu o njima vodi kako ko stigne.
Kriminalna
pozadina slučaja Narodnog muzeja u Beogradu, počela je još 2003. godine,
obračunom dva umetnička i politička klana, od kojih je jedan bio zagovornik
izgradnje gradske galerije (na Trgu republike) koja je trebala da nosi ime Zorana đinđića, i drugog koji je planirao da
na tom mestu bude izgrađena zgrada Opere (treći klan, na čelu sa bivšim
gradskim arhitektom đorđem Bobićem, smislio je da Operu gradi na ušću
Save u Dunav). U međuvremenu su i dva kriminalno-politička klana došla u sukob
oko toga ko će zaraditi milione čuvajući umetnička dela u adekvatnim depoima,
dok traje rekonstrukcija Narodnog muzeja. U međuvremenu su se smenjivali
ministri kulture, Vojislav Brajović, Nebojša Bradić, Predrag Marković...Nikome
od njih na pamet nije palo da ovu stvar reši na pravi način, jer bi se sukobio
sa znatno moćnijima od sebe.
Gradovi
i varoši u Srbiji takođe nemaju čime da se podiče. Na budžetu su memljive
bibilioteke, a nekadašnji domovi kulture uglavnom su zatvoreni ili pretvoreni u
nešto neprikladno (ima slučajeva da su i noćne barove sa striptizom otvarali
lokalni tajkuni u takvim prostorima).
šta reći o činjenici da u polupismenoj Srbiji
ima više književnih nagrada nego dana u godini? Je li Kolarević negde pogrešio
kad je kazao da je kulturna okupacija Srbije počela je 1915. godine, posle
povlačenja srpske vojske u Grčku i traje do dana današnjeg?
"Kao i 1915, tako je i
1944. bratija: Tito, Kardelj, đilas… sa svojim hordama, violentnim dinarcima, i
ostalim brđanima i planincima, opljačkala i ponizila Srbiju, uništila poslednje
zrno ponosa i svesti."
Proizvod
tog jugoslovenstva je titoistička svest koja se ukorenila u takozvanim
"institucijama kulture", bastionima titoizma. Te takozvane ustanove i
institucije od Drugog svetskog rata naovamo potrošile su milijarde dolara
budžetskih narodnih para, ali ne da čuvaju ostvarene kulturne vrednosti Srba i
drugih naroda koji žive u Srbiji i da stvaraju nove kulturne i umetničke
vrednosti, već su one u službi slovenačke, hrvatske i albanske separatističke i
ratne propagande. Oni su decenijama pripremali razbijanje zajedničke države da
bi tako razbili i uništili srpski narod i zaplenili sve što mu pripada od
teritorija do preduzeća, kuća, imanja, duhovnih ostvarenja. U tim institucijama
su deca titoističkih moćnika. Antisrpstvo i srbomržnja su uzrok i cilj njihovog
postojanja. Uzmite bilo koju predstavu ili film sa partizanskom ili
"savremenom" "angažovanom tematikom", u njima su Srbi uvek
u negativnom kontekstu, kao crnci, Indijanci ili Kinezi u američkom šundu. Oni
su kritikovali staljinizam, a slavili titoizam, koji je drugi naziv za
staljinizam. Ironija je da je najveća žrtva i staljinizma i titoizma baš srpski
puk.
Svakodnevno
se na propalim srpskim TV kanalima vrte filmovi iz bivše Jugoslavije jer nema
šta drugo da se emituje od partizanskih budalaština infantilnih i banalnih do
zla boga, preko dosadnih razvučenih priča iz dinarskih bestragija i drugih
krševitih predela, do filmova sa tada savremenom urbanom tematikom koji su
naivni do krajnjih granica, čije scenarije su pisale umne glave, elita
titoistička, a efekat je kao uzvišena pesma kokoške kad snese jaje. Sudeći po
tim filmovima, svi dramski i filmski stvaraoci su rođeni u štalama među ovcama
i kozama, u njihovom opojnom mirisu. Sa tim kulturnim blagom, stadom, oni nas
vode u svetlu budućnost još od '45. To kulturno zlo se svakodnevno širi u
narodu i bitno formira deformisanu narodnu svest. Oni na taj način falsifikuju
umetnost, prošlost i sistem vrednosti. Oni su podloga za turbofolk...
Pravo na sve, a najviše na ono što je bespravno!
Gde je to
pogrešio pisac teksta koji poziva na "kulturnu revoluciju", ne onu
ubitačnu, kinesku, nego savremenu srpsku, kad je podsetio da su u Beogradu
živeli hrvatski pisci Matoš, Tin Ujević, Gustav Krklec, a koje su Beograđani
prihvatili kao svoje? Je li loše to što on smatra Tina Ujevića srpskim
pesnikom, mada je on kao Hrvat bio i hrvatski pesnik? Kako to da su monopol na
mišljenje, monopol na bratstvo i mir među ljudima, monopol na sve progresivne
ideje, zgrabili baš oni kojima je monopol na medijsku i svaku drugu pljačku
najmiliji? Oni okupljeni pod zastavom Demokratske stranke koja je danas
izopačena i podeljena zbog svojih tranzicionih bandita i pljačkaša, zbog
"kulturnih pregalaca" koji su zaveli najcrnji boljševizam tamo gde
nije niko pre njih, još od polovine prošlog veka?
Treba
li zameriti čoveku koji na nabrojao "nosioce i izvršioce pogubne
antisrpske politike"? I to one koji su dali podršku Borisu Tadiću i
čedomiru Jovanoviću svojim prisustvom na mitinzima (a mnogi i članstvom u
partiji) "na proteklim i svim
prethodnim" izborima. Znao je Tadić da se zahvali Zdravku čoliću, Momčilu
Bajagiću, Branislavu Trifunoviću, Radošu Bajiću, Svetozaru Cvetkoviću, Branku
Cvejiću, Lazaru Ristovskom i mnogim drugima...Za koga je sve ove godine radio
srpski "Telekom", ko je od ovog i mnogih drugih javnih preduzeća
"presipao" u džepove isluženih rokera i večnih "nosilaca
uloga"?
Zna
se u Srbiji i ko ne može da dobije novac za svoje umetničko stvaralaštvo. Kao
što se znaju i imena onih koji nisu dobrodošli na RTS. Zna Srbija da će Radoš
Bajić sa familijom da promoviše prostačku kulturu, i to za velike pare od
pretplatnika RTS, voljom Aleksandra Tijanića koga "nova vlast" niti
može niti hoće da smeni.
Nije
poznato samo jedno. Dokle će ovaj čabar da traje?
Prezreni pomoćnik
ministra o srpsko-hrvatskoj kulturi
"Zašto ga (Tina Ujevića) smataram srpskim
pesnikom? Zato što je dve svoje najznačajnije knjige pesama objavio u Beogradu:
„Lelek sebra" i „Kolajne", ekavicom, ćirilicom i tu proveo deset
najplodnijih godina života. Ali moja deca, kao i druga srpska deca, danas, to
ne znaju. To je problem. Nije problem što je Tin za vreme Drugog svetskog rata
živeo u ustaškom Zagrebu, što je radio u državnoj novinskoj agenciji Velebit,
morao je stari Tin od nečega da živi. Nazoru je Pavelić 1942. tiskao pet
knjiga, iste godine objavio je hrvatski književni gorostas pesmu Poglavniku, a
onda je 1943. pevao o Titu i postao 1945. predsednik Sabora Hrvatske i ušao u
školske lektire u Srbiji.
Gustav Krklec je napisao
najlepšu pesmu o Skadarliji. Nekad su Srbi znali te stihove napamet, a sada su
ih zaboravili. Novi naraštaji o Krklecu, kao i o Tinu, ništa ne znaju pod
diktaturom žute i čedističke kulture.
Mnogo je znamenitih
Hrvata s kraja 19. i početka 20. veka u Beogradu videlo iskru slobode, kojoj su
i sami i težili. Mnogi su, poput Valdeca ili Viktora Novaka bili za bratsvo
slovenkog naroda na Balkanu. Zar Ivo Andrić, koji je Hrvat po rođenju, nije
dobrovoljno postao Srbin? Ali mnogima to nije odgovaralo.
Jedini hrvatski pisac
koji je izbačen iz Beograda pre Prvog svetskog rata, kao austrougarski špijun,
bio je Krleža. A danas se nameće u Srbiji kao kulturni primer za ugled.
Naravno, kasnije sa svojim saborcem iz obaveštajne škole u Pečuju Brozom, on
utemeljuje titoističko-krležijansku kulturnu politiku, postavljaju svoje agente
na sva bitna mesta, naročito tamo gde je lova i represija, tako da čak i
posthumno vladaju posrnulim srpstvom. U tome su im desna ruka u Srbiji, mač
revolucije, bili beogradski nadrealisti, ili, kako ih je zvao ugledni estetičar
Sreten Marić, jebivetri koji su se na talasu mode „proslavili", oženili
bogataškim kćerima i mogli su da se u dosadi bave ludačkim eksperimentima bez
obzira na rezultat. Koje su to umetničko delo oni stvorili? Današnji „kutlurni
poslenici" su iz titoističko-krležijanskog šinjela."