Mafija

 

Koliko je bogataš iz Šapca Miroslav Bogićević platio otkup Aleksandru Vučiću

 

Brat moj, bilo moje, sad je tvoje

 

Najava Aleksandra Vučića, prvog potpredsednika Vlade Srbije  i ministra odbrane, koji je i neustavni koordinator rada svih službi bezbednosti, da će se obračunati sa organizovanim kriminalom i korupcijom i da niko neće biti pošteđen, ili će on podneti ostavku, smišljena je prevara u organizaciji njegovog mentora Miodraga Rakića. Ova priča pokazuje koliko je i sam Vučić ogrezao u korupciji, i na praktičnom primeru pokazuje kako na delu izgleda njegova ''bespoštedna borba protiv kriminala''. Opisujemo slušaj šabačkog biznismena Miroslava Bogićevića, njegovo zastrašivanje, pelješenje i amnestiju, sve u nedelju dana, koliko je bilo potrebno potpredsedniku srpske vlade da pare iz Bogićevićevog džepa preseli u svoj

 

 major Goran Mitrović

 

Prvi dani srpske vlade protekli su u celodnevnim pretnjama Aleksandra Vučića kako će satrti korupciju i kriminal, da nikom neće oprostiti i da će vratiti Srbiji opljačkane pare. Pretio je iz sveg glasa da će ispitati kupovinu dela vlasništva u kompanijama Politika i Novosti. Čoveku koji se u ove dve transakcije sa nemačkom novinarskom korporacijom VAC pojavio kao kupac većinskog dela vlasništva u Politici i Novostima, nije se dobro pisalo.

Direktor srpske policije Milorad Veljović, koji samoinicijativno obavlja ovu značajnu dužnost, naočigled srpske vlade, odmah je poslao svog čauša Rodoljuba Milovića da njegovi panduri pritegnu gospodina Bogićevića. Ima da ga živog klanog, a nedoklanog, privedu gospodinu Aci. Vučić će da napući usta, gledaće klečećeg Bogićevića, usranog i upišenog od straha, i pitaće ge - šta da radimo s tobom, brat moj? Dok su Veljovićevi službenici preslišavali gospdina Bogićevića, podstičući ga da prizna, pa će posle Aca da ga pomiluje. Novine Informer, dnevno glasilo Aleksandra Vučića, objavili su da su živog drali Veljovićevi panduri, da je on, priteran ''materijalnim dokazima'', sve priznao, i plačući objasnio da ga je na kupovinu vlasništva nad Politikom i Novostima naterala Demokratska stranka i njegov zemljak Dušan Petrović.

Očekivalo se da uveče, na TV Bastilji, bude i zvanično saopšteno da je gospodin Bogićević priveden istražnom sudiji, da pokažu kako ga Veljovićevi panduri obaraju na zemlju, da dok mu vežu ruke na leđima, a drugi mu nogom pritiska glavu ka asvaltu.

I, prođoše dani. I nikom ništa.

Šta se to desilo sa gospodinom Bogićevićem? Kako se otkupio? Koliko je para iz njegovog džepa prešlo u džep gospodina Vučića?

U otkup ''grehova'' Miroslava Bogićevića uključio se i aktuleni direktor bezbedonosnoinformativne agencije, šapčanin Predrag Rodić. On je pružio lične garancije da će njegov sugrađanin biti kooperativan. Koliko li se Bogićevićevih para preselilo u kasu Aleksandra Vučića?  Reč je o desetini miliona evra, tvrdi samoinicijativni direktor srpske policije Milorad Veljović, koji je podelio kopiju Vučićevog dosijea i našim urednicima.

Odakle gospodinu Bogićeviću tolike pare?

Mada je rođen u Šapcu (05.10.1953. godine), gde je završio osnovnu i srednju školu,  Miroslav Bogićević je do visokoškolske diplome došao u Sarajevu gde je diplomirao na Višoj upravnoj školi. Igrao je i fudbal u svim selekcijama šabačke Mačve, a kasnije (od 1969. do 1971. godine) i u FK Partizan gde zbog povrede prekida dalju fudbalsku karijeru. Po završetku sportske karijere, zaposlio se u stručnoj službi zajednice zdravstvenog osiguranja radnika u Šapcu, pa je već 1985. godine postao stručni saradnik u opštoj službi Fonda penzijsko-invalidskog osiguranja u Šapcu. Tu će ubrzo postati šef službe...

 

 

Rat i sankcije su mu bili glavni oslonac

 

 

Čim se raspala Jugoslavija, Bogićević se brzo snašao pa je svoju funkciju šefa Fonda PIO, a i sam fond, iskoristio za svoju novu "poslovnu delatnost". Naime, shvativši kakva vremena dolaze, u sred ratne 1992. godine, osniva preduzeće Farmakom, koje se bavi osnivanjem apoteka, i prometom (uvoz-izvoz, odnosno šverc) lekova. Pet godina kasnije, odnosno 1997. godine, izvršena je preregistracija preduzeća u Farmakom M.B., čija je "pretežna delatnost" bila trgovina na veliko kao i proizvodnja sredstava za zaštitu bilja, obojenih metala i mineralnih đubriva. Do preregistracije je došlo kad je Bogićević i konačno definisao svoju poslovnu ljubav sa ondašnjim režimom, pa je tako ušao zajedničku proizvodnju i to sa odgovarajućim društvima u sastavu kompanije "Zorka" iz Šapca.

Tada kreće njegov vrtoglavi uspon: tokom 2003. godine na aukcijskim prodajama i tenderima, ali i kupovinom akcija na berzi, Bogićevićev Farmakom M.B. postaje vlasnik firmi Mlekara Šabac, FAS Sombor, PIK 7. Juli Debrc, IK Guča, Livnica Požega, RIT Zajača, Zorka Standard, Ruda ( Rudnik antimona i cinka Raška) Lece - Medveđa (rudnik olova i cinka, za koji se ispostavilo da je, ustvari, prepun zlata, jer u jednoj toni koncentrata ima 260 grama ovog dragocenog metala!), rudnik u Ljuboviji...Bogićević tvrdi kako poseduje pet rudnika.

Samostalni istraživač, penzionisani oficir Uprave za bezbednost JNA, Ljubodrag Ristić, koji je svojevremeno bio angažovan od kompanije Dunav da istražuje prevare vezane za osiguranje, na svom sajtu www.uimenaroda.com, još 2004. godine, počeo je da piše državnim organima o ova dva stanovnika Šapca, da oni počinju da iritiraju građane ovog grada, da postaju sinomim kriminala, da pljačkaju državu Srbiju...

''Niko me nije slušao!'' - tvrdi pukovnik Ristić.

 - Tada sam bio angažovan od strane Kompanije „Dunav osiguranje", pored ostalih poslova i na sagledavanju uzroka požara u privatnom preduzeću „Uno Martin" u Mišaru, pa u Preduzeću „Melamin" ili „Melamin dj" - nikada nisam uspeo da utvrdim o kojem se preduzeću radilo. Molili me ljudi iz „Dunava" da pomognem jer, govorili su mi da Dušan Petrović (advokat iz Šapca) sa grupom tajkuna koje je sam klonirao, preko Kompanije „Dunav osiguranje" finansira Demokratsku stranku, ne zaboravljajući naravno ni svoje interese. Tada sam prvi put čuo za mesnog đilkoša, neki ga sada od milošte zovu Mlekadžija, zove se Miroslav Bogićević, rekli su mi da je sve pokupovao preko noći, a da je samo koju godinu ranije, bio neki ćata u državnoj službi. Nakon provera „rekla-kazala", shvatio sam da se radi o veoma ozbiljnim predmetima, upozorio sam o svemu svoga nalogodavca, Kompaniju „Dunav osiguranje", ali sam brzo shvatio da je njegova snaga daleko veća od snage Kompanije i da ga u svemu podržava i vodi Dušan Petrović, advokat iz Šapca i visoki funkcioner DS...''

Pukovnik Ristić tvrdi da je ukazivao  da će slučaj Bogićević, kad-tad izbiti, ali u istinitoj formi, u javnost. Niko me i nigde nije čuo, a svi me kao slušali.

- Onda mi dobri i pošteni ljudi iz grada Šapca, dokumentuju, da Kompanija Dunav osiguranje, zahvaljujući izuzetnom angažovanju Dušana Petrovića,  istaknutog funkcionera DS, stvarno finansira DS. I sebe! Jave mi za slučajeve plaćanja šteta koje nisu ni postojale, izmišljeni požari, izmišljeni nestanci osiguranih kola (ni kola ni osiguranja), jave mi da Bogićević, a niko mu ništa ne sme, osigurava objekte pod čudnim okolnostima. Sklon kao i uvek istraživačkom radu, počnem, a bez ičije podrška da sve to proveravam, odem u Glas Podrinja, ali mi se nikako i ništa i nigde ne uklapa.  Tada je policija u Šapcu bila, a čujem i sada je, u rasulu... A Dušan Petrović je i dalje glavni igrač. Skrenem pažnju nekoliko puta mr Mirku Petroviću, tadašnjem direktoru Kompanija Dunav osiguranje, možda bi on i hteo da reaguje, ali nije hteo ili smeo (ja mislim oboje), ali reakcije nije bilo, mislim na vrh Kompanije Dunav osiguranje!

A Bogićević i dalje „vedri i oblači", a pored njega po istom principu, i prevarant iz Republike Srpske, vlasnik firme (de iure) „Inter kop" . Oni su instriuisani, jer to sami nikada ne bi znali, da od Dušana Petrovića unapred dobiju sigurne poslove. Po volji DS! Onda osiguraju vajnu i svu drugu imovinu, na lažnjaka, koje se zove nadosiguranje! Onda odu u banku (a sve unapred  dogovoreno) i dobiju kredite, po principu „uzmi Ago koliko ti drago"! Dušan Petrović zna šta je vinkulacija polisa osiguranja, oni nemaju pojma, oni samo glume poslovne ljude, a po obrazovanju najprostiji geometrijski oblik koji nastaje kada olovka samo padne na belu podlogu!

...Dakle uzmu kredit, garancija za vraćanje istog je polisa osiguranja. Imovina se, radi dobijanja što većeg kredita, osigura na znatno višu vrednost nego što stvarno jeste. Krediti se uredno servisiraju, jer su poslovi unapred dobijeni, sve je formalno po zakonu, a ustvari sve je vrhunski kriminal.

Jer u isto vreme, prema raspoloživim podacima i dokumentaciji, Bogićević na istu imovinu, po istom principu, osigurava i tu imovinu i kod „Delta generali osiguranja", pa onda sa njihovim polisama ponovo kod banaka (uglavnom HYPO i REIFFEISEN) uzima kredite po istom principu...

 

Umesto da obija, pljačka banke legalno

 

A banke su davale kredite g. Bogićeviću i šakom i kapom. Privredna banka šest miliona evra, Agrobanka deset miliona, Srpska banka više kredita, ni broj se ne utvrđuje. A gospodin Bogićević ima para, nije da nema. On rudu  iz rudnika Lece prerađuje u Bugarskoj, i od zlata koje dobije i proda na na crno, svakog meseca zgrne po pet miliona evra! To je čista para, ni italijanska mafija ne može toliko da zaradi!  Ali gospodin Bogićević ima velike apetite, a i oni koji su ga reketirali. Recimo, Demokratska stranka.

Mačvanskim seljacima Bogićević mesecima nije isplatio novac za otkupljeno mleko, kao ni premije koje je država njemu isplatila za to mleko. Radnici šabačke Mlekare dva meseca nisu primili platu. Rudare iz Leca, Velikog majdana i Zajače, ovaj hohštapler placa po dvesta evra! Rade u najcrnjim uslovima, gorim nego u srednjem veku!

Šabački golemaš (tajkun) Miroslav Bogićević kupio je rudnik Lece kod Medveđe, po sopstvenoj izjavi, za potrebe svojih kompanija, pre svega u proizvodnji akumulatora, čiji je najpoznatiji brend black horse, pa tako posredno saznajemo da je Bogićević vlasnik i Fabrike akumulatora u Somboru, iako tih podataka nema na sajtu APR-a. Tu se Bogićević navodi samo kao jedan od zastupnika kompanije i kao predsednik Upravnog odbora. "Hemijske analize su pokazale da u rudniku Lece u toni olovnog koncentrata ima 160 grama zlata", tvrdio je ranije Bogićević. On je objasnio da je tona tog koncentrata skuplja nego ista količina katodnog bakra.

   Osim olova, u rudniku Lece ima i značajnih količina zlata, srebra i cinka. Zbog toga ne treba da čudi što je presecanju vrpce za puštanje u pogon nove flotacije 2010. prisustvovao i tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić. Tada pušteni pogon je trebao da prerađuje jalovinu decenijama odlaganu pored rudnika. Procenjuje se da samo na jednom jalovištu, nazvanom Brana 9, ima rude u vrednosti od najmanje 50 miliona dolara, dok neki veruju da tamo leži čak i celih 100 miliona dolara.

 

 

Filip makedonski jaše Srbe umesto konja

 

 

   Nasuprot Bogićevićevim tvrdnjama, najveći deo rude se izvozi i to navodno na preradu. U carinskim deklaracijama se navodi umanjeni koncetrat rude, tako da se umesto pet do osam grama zlata po kubiku upisuju tri grama. Na ovaj način Bogićević samo preko "prerade" zlata u Bugarskoj godišnje zaradi najmanje pet miliona evra!

   Za Lece je svojevremeno bila zainteresovana jedna engleska kompanija koju vode potomci istih onih stručnjaka koji su pre Drugog svetskog rata radili na projektu ovog rudnika. Ipak, državna vrhuška je odlučila da se Lece u postupku privatizacije proda domaćem milijarderu i jednom od najvećih sponzora Demokratske stranke, Miroslavu Bogićeviću.

   Na funkciju direktora rudnika Bogićević zatim dovodi Filipa Petrovskog, makedonskog državljanina koji sa rudarstvom nema dodirnih tačaka, ali se zato odlično razume u maltretiranje radnika i stvaranje nezakonitog ekstra profita za svog gazdu i njegove žute mentore. Za njegova direktorovanja primljeno je i ponovo otpušteno 1.500 ljudi. Davor Milanov, upravnik jame, sam je dao otkaz i pobegao glavom bez obzira, jer nije više mogao da trpi potresne scene nehumanih uslova u kojima rade rudari. Pre podnošenja ostavke bukvalno je plakao pred radnicima.

   Do prošle godine rudari su morali da rade i po 12 sati dnevno za platu koja nije dovoljna ni za obično preživljavanje. Ugovori sa radnicima se, istina, potpisuju uz navođenje plate od 40.000 dinara mesečno, pa i više, ali se isplaćuje između 18.000 do 30.000 dinara. "Stručnjaci" koje je iz Makedonije doveo Petrovski, dobijaju duplo veću platu od one koju primaju domaći radnici na istom mestu.

   Da bi uštedeli, vlasnici i direktori rudnika novoprimljene rudare bez ikakve obuke odmah šalju na rad. Iz tih razloga je jedan tek svršeni gimnazijalac dobio upalu pluća, pošto nije znao da je jama puna vlage. Posle bolovanja mu je odmah uručen otkaz, jer radnici u Bogićevićevim firmama ne smeju da se razboljevaju. U Lecu je izričito zabranjeno i sindikalno organizovanje - ko pristupi nekom sindikatu dobija momentalni otkaz.

   Lece nema projekat za današnji izgled i površinu, tako da rudari ne mogu da ostvare ni pravo na beneficirani radni staž. I bezbednost na radu je nepoznat pojam za menadžment koji je dovukao Bogićević. Prosečno se svakog drugog meseca dogodi nesreća sa teškim posledicama.

   Pošto se sve radi bez projekta, a tako je isto napravljena i pruga kojom ide vozić sa rudom, redovno dolazi do iskakanja vagona. Prošle godine su dvojica rudara smrskana pod teretom vagona koji su izleteli iz šina na mestu od ranije nazvanom "krivina smrti". Obojica su na sreću preživela, ali su doživotni teški invalidi.

   Najstrašnija nesreća je nedavno izbegnuta pukim čudom. Po zakonu u priručnom magacinu sme da bude najviše 500 kilograma eksploziva. Pošto se Petrovski i njegovi saradnici niti razumeju u zakon, niti žele da troše novac na redovni transport, u rudniku se nalazilo pet tona eksploziva. Zbog najavljenog dolaska inspekcije, eksploziv je sklonjen u jedan od tunela rudnika koji se nije koristio.

Ispod pomenutog tunela su radnici kopali novi tunel, opet bez ikakvog projekta. Probijajući takozvane lepeze, vertikalne tunele koji spajaju različite horizonte, naišli su i na eksploziv. Pet tona eksplozivnih materija se obrušilo na nesrećne rudare i samim čudom nije došlo de eksplozije koja bi proguta celu smenu i kompletno uništila rudnik.

Jedan od glavnih direktorovih jurišnika je Dejan Aleksić, šef obezbeđenja rudnika, inače bivši inspektor iz Kraljeva. Njegovo delovanje se svodi na redovne pretrese svih zaposlenih i slična maltretiranja.

E, ovakvog Miroslava Bogićevića pomilovao je Aleksandar Vučić. Za koliko para. Nadamo se, da će, ako Aleksandra Vučića ne obese, istraga utvrditi i njegove pljačke.