Pogled iz Nemačke

Svaki čovek je vredan i mora da bude zaštićen

Belci, kao manjinska rasa, sve ugroženiji

Pod plaštom antifašizma u SAD i EU se sprovodi rasna segregacija čije su žrtve belci. Forsira se ideja da su samo neki životi vredni i da su evropska istorija i tradicija pune zlodela, zbog čega ih treba prvo marginalizovati, a zatim i izbrisati. Pokreti koji se bore za istinsko oslobođenje svih se stavljaju na stub srama upravo zbog svoje tolerantnosti koja izvesni prostor daje i marginalnim ekstremistima, isto kao i dokazanim borcima za ljudska prava koji su u ogromnoj većini. Sve češće i glasnije se traži da se Evropljani i Amerikanci odreknu svojih istorijskih uzora čijem delovanju mi danas imamo da zahvalimo za mogućnost slobodnog iznošenja mišljenja, koju koriste i oni koji te ličnosti osporavaju.

Fridrih Emke dopisnik iz Frankfurta

Na neke stvari moramo u Nemačkoj da se naviknemo. Prva je da je narod odlučio da svoju sudbinu uzme u svoje ruke i da ne želi više da bude samo statista koji se za mišljenje pita svake četiri godine. Druga stvar je da okoštali sistem neće pristati lako na te promene i da će povremeno koristiti i metode nespojive sa demokratijom.

Anti-korona protesti nikako nisu jedini koji potresaju Nemačku, ali su najmasovniji i najpoznatiji. Od skora su počeli da prerastaju u pokret koji zahteva prvo sveobuhvatne razgovore o svemu što tišti prosečnog nemačkog građanina, ali i korenitu reformu sistema posle i u toku razgovora. Veoma neprijatna situacija za sve stranke godinu dana pred savezne izbore.

Zato je samozadovoljni sistem odlučio da ove zahteve ignoriše primenjujući metodu koju smo do sada viđali samo u inostranim autokratijama: pridavanjem prevelikog značaja nekim marginalnim pojavama na protestima koji su, inače, protekli u savršenom redu i miru, bar kada se radi o onom organizovanom delu.

Ni političari, još manje mejn-strim mediji nisu želeli da primete kako su na tim protestima nošene nemačke zastave, zajedno sa ruskim, američkim, kanadskim, holandskim, francuskim, pa i zastavama „duginih boja", bez da su njihovi nosioci ulazili u međusobne sukobe. Ali svi oni su primetili grupu koja jedva da je činila jedan promil okupljenih koja je nosila takozvanu „rajhsflage", idnosno zastavu Drugog carstva. Ta grupa sebe zaista svrstava na krajnju desnicu, ali je ona na protestima samo neobično glasna u nameri da na sebe skrene pažnju, a nikako nije dominantna niti ona upravlja protestima,. Ali, njena pojava je bila dovoljna da neki od onih koji sebe smatraju ozbiljnim političarima traže zabranu daljih skupova ove vrste, iako je Upravni sud jasno rekao kako to nije u skladu sa ustavom.

Crno-belo-crvena zastava je prvo u 19. veku bila zastava Severno-nemačkog saveza, da bi od 1871. do proglašenja ustava Vajmarske republike bila zastava ujedinjene Nemačke.

Nastala je spajanjem crno-bele zastave Pruske i belo-crvene zastave Hanzeatskog saveza. Drugo carstvo sigurno nije bilo demokratska država po današnjim merilima, ali jeste bilo kolevka moderne nemačke demokratije.

Ne treba zaboraviti da Klara Luksemburg i Karl Libkneht, bespoštedni borci za radnička prava, nisu ubijeni pre 1914, pa ni u ratnom vihoru 1914.-1918, već u praskozorje republike, u januaru 1919. i to od strane vladinih snaga. Vilhelminski režim ih je hapsio i progonio, ali im je život poštedeo da bi im ga uzeli oni koji su za sebe tvrdili da uvode demokratiju u Nemačku.

Rajhsflage, inače, nije ni zabranjena u Nemačkoj, ali jeste njena zloupotreba, kao što je pozivanje na rušenje demokratske republike. Čak ni sa te strane njeno isticanje na ovim protestima ne bi trebalo da bude sporno, budući da i organizatori i učesnici insistiraju na toleranciji i osnovnim slobodama.

Ako neko traži dlaku u jajetu, onda bi imao razloga i za zabranu sadašnje crno-crveno-žute trobojke, jer je pod njom Hitler došao na vlast. Međutim, radi se o nečem drugom, a ne o pitanju isticanja zastava, o nečemu što je daleko dublje i opasnije, a to je ono što se sve češće naziva liberalnim fašizmom.

Ubistvo svakog čoveka od strane vlasti je tragičan događaj koji zaslužuje svu osudu javnosti. Tako je i ubistvo Džordža Flojda, kao i drugih u Americi za svaku osudu. Ali, zašto se pokret i dalje zove „Crni životi su važni" iako je bilo nekoliko predloga da se preimenuje u „Svi životi su važni"?

Samuel Bejker je bio nemački fitnes-trener i influenser na Ju-tjubu. Sredinom avgusta je slavio svoj 23. rođendan u Amsterdamu, a nekoliko dana kasnije holandska policija ga je bukvalno likvidirala.

Na amaterskom snimku jednog očevica vidi se kako Samuel leži na zemlji i nešto viče, zatim mu prilazi grupa holandskih policajaca i jedan od njih u mladića iz neposredne blizine ispaljuje tri hica (pucnji se jasno čuju na snimju). Samuel je već posle prvog bio mrtav, ostala dva su ga „overila".

Brzopotezna istraga holandskih vlasti je „utvrdila" da je policajac ispravno postupio, jer je momak u ruci držao nož kojim je pretio policajcima, a zatim pretio da će samog sebe ubiti. To što je ležao na zemlji i što iz te poze policiji nije mogao da naudi, to se u Holndiji, očigledno ne računa.

Za razliku od događaja u kojima strada neko obojen, ovo ubistvo nije privuklo ničiju pažnju, čak ni nekog od mnogobrojnih udruženja za zaštizu ljudskih prava.

Beli životi, očigledno, nisu važni, već samo crni.

Nekoliko dana posle ubistva Samuela u nemačkim medijima se pojavila fotografija nemačkog policajca kako na ulici u Dizeldorfu kleči na glavi jednog momka. Momak je maloletan (15 godina) i njegov jedini greh je što je ušao u suviše oštar verbalni sukob sa policajcima koji su došli da intervenišu zbog kafanske tuče u kojoj momak nije učestvovao.

Dečko je Nemac, belac, bez migrantskih korena. Zbog toga su organizacije za „ljudska prava" bez pogovora prihvatile objašnjenje nadležnih, kako ništa nije sporno, jer je to standardni deo procedure hapšenja, a i službenici su bili malo „iritirani" zbog kafanske tuče koju su trebali da regulišu. Eto, dešava se.

Iste te organizacije, zajedno sa dežurnim novinarskim dušebrižnicima su skočili u sav glas kada se pojavio snimak kako na ulici policajac udara jednu crnu devojku. Događaj se desio početkom septembra u Nemačkoj.

Policija je prvo pokušala da legitimiše, a zatim privede jednog migranta tamne puti za koga je postojala sumnja da prodaje drogu. Policajcima su ubrzo u pomoć pritekle kolege, migrant je savladan, a onda je njegova devojka pokušala da ga spase i fizički napala policajca koji je na kraju upotrebio službenu palicu.

E, to je već previše za „čuvare ljudskih prava": klečanje na glavi belog petnaestogodišnjaka može da prođe iako je on samo verbalno bio agresivan, ali upotreba sile prema crnkinji koja fizički ugrožava policajce je nedopustivo.

Iza svega stoji Kudenhof-Kalergijeva ideja odnarođenja bele rase kroz njeno mešanje sa drugim rasama, ali i tako što će joj se uništavati identitet brisanjem istorije, dostojanstva i tradicije.

Jer,kako drugačije objasniti rušenje spomenika „Ocima osnivačima" (kako Amerikanci zovu vođe rata za slobodu u 18. veku)? Na udaru se našao i prvi predsednik SAD Džordž Vašington, za čije spomenike demonstranti i pokret „Crni životi su važni" traže uklanjanje, jer je imao crne robove kao poslugu u svojoj kući.

U međuvremenu se traži i uklanjanje svih koji su u prošlosti praktikovali ili podržavali robovlasništvo. Tom logikom bismo morali da srušimo pola Rima ili Atine. A upravo to se i želi, kako bi se beloj rasi iščupali koreni i ona se svela na amorfnu masu bez sećanja na istoriju, bez bilo kakvog osećaja da ima istporiju, koju nije oneležilo samo robovlasništvo, koja se ne svodi na krvave događaje kao što su svetski ratovi, ili inkvizicija, već je imala svoje uspone koji demonstrantima upravo omogućavaju da nekažnjeno iznose svoje zahteve, kao što su engleska Magna charta libertatum, ili američka Povelja slobode, kao i Habeas corpus i demokratija, pravo na različitost i ostalo.

Zaboravlja se i potiskuje još jedno veliko ostvarenje Evropljana, a to su ne samo rimski zakoni, već i poimanje zakonitosti koje je proisteklo u starom Rimu, a važi do danas.

U to spada i mišljenje prvi put izneto u vreme cara Klaudija (vladao od 41. do 54. godine nove ere) kako su moralna načela prirodan odraz jednog vremena i kako se menjaju onako kako se vreme menja. Nekada je bilo dozvoljeno, čak i poželjno držati robove, zbog čega su ih mnogi dobrostojeći Evropljani i Amerikanci imali ne videći u tome ništa nezakonito, ili nemoralno.

Međutim i pokreti za oslobođenje robova su nikli među istim tim belcima, a Amerikanci su posle Građanskog rata osnovali u Africi republiku Liberiju čiju su nezavisnost oni garantovali (tako da je to, pored Etiopije, jedina afrička zemlja koja nikada nije bila kolonija), a u koju su mogli, kao slobodni ljudi, da se dosele svi oslobođeni robovi i to ne samo iz Amerike.

Kroz tu prizmu treba posmatrati i nezainteresovanost za bele živote, jer ljude treba navići na ideju da samo crni životi i samo afričlka istorija vrede.

Evropa i SAD se kreću opasnim putem. Istoričari, a ne ulica treba da procenjuju zasluge i krivicu istorijskih ličnosti. Svi životi su vredni i moraju da budu zaštićeni.

Svaki čovek je vredan i mora da bude zaštićen. Na tim principima je počivala evropska civilizacija poslednjih decenija dok se nisu umešali samozvani borci za ljudska prava koji žrtve razvrstavaju na etnički i rasno podobne i one druge.

Iako se u Americi, a ponekad i u Evropi na protestima pojavljuju simboli organizacije „Black power" (crna snaga) koja je dugo vremena bila tretirana kao teroristička organizacija i to se toleriše,ne treba nikada i ni pod kojim uslovima dozvoliti paradiranje nacističkih i fašističkih simbola.

Mi Evropljani smo odavno dovoljno zreli da možemo da osudimo sopstvenu prošlost kada je to potrebno i ne trebaju nam nikakvi sufleri i dušebrižnici.

Ako se uskoro ne stane na put ovom liberalnom fašizmu koji navodno slobodarske ideje nameće fašističkim metodama, pojaviće se reakcija u vidu stvarnih fašističkih pokreta koji će se ovome suprotstaviti, a to niko razuman od nas ne želi.

Fašizam je zlo, bez ozira na etničku, versku ili rasnu pripadnost ili polnu orijentaciju njegovih zagovornika.