Računi
Sumrak švajcarskih banaka
Niko više nije siguran
Švajcarska
je još od davnina poznata po svojim bankama, u svetu čuvenim zbog strogo
čuvanih tajnih računa. Sada je, izgleda, došlo
vreme da se i to promeni
Miroslav Zorić
Početkom 2008. nemačka vlada
odobrila je tajnoj službi, BND-u, da za cenu od pet miliona evra otkupi podatke
nemačkih poreskih begunaca koji su novac krili u Lihtenštajnu. Još onda je među
švajcarskim bankarima zavladala panika - šta će biti u slučaju da se ovaj
presedan ustoliči? Kneževina Lihtenštajn, nezavisna država inkorporirana u
švajcarsko zakonodavstvo, brzo je reagovala i prihvatila da, pod određenim
uslovima, sarađuje sa stranim pravosudnim organima.
Moćni Savez banaka Švajcarske,
prava država u državi, odbio je prošle godine sličnu reformu svog bankarstva.
Nije pomogao ni diplomatski pritisak Amerike u njenom globalnom ratu protiv
narkodilera. Švajcarski argument je tada glasio: i u samim SAD postoje savezne
države koje se pridržavaju švajcarskog pravila "Ne pitam, ne govori".
Polupusti Oregon je, na primer, jedna od država u kojima je identitet vlasnika računa strogo čuvana tajna.
U međuvremenu se desilo baš ono
čega su se bankari plašili: valjda inspirisana finansijskim uspehom svog kolege
iz Lihtenštajna, jedna osoba je nemačkim vlastima na otkup ponudila strogo
čuvane tajne podatke iz švajcarskih banaka.
Poreskoj kancelariji uprave
nemačkog grada Vupertala stigao je početkom 2009. dopis poslat elektronskom
poštom, u kome nepoznati autor na prodaju nudi CD sa bankarskim podacima za
preko 1.000 ljudi sa teritorije nemačke pokrajine Severna Rajna-Vestfalija. Iz
Vupertala su ovaj dopis prosledili u Dizeldorf, prestonicu pomenute pokrajine.
Tamošnja uprava je proverila predočene uzorke za oko 100 lica i utvrdila da su svi podaci
tačni. U celu akciju se zatim
uključio BND, ali ni njegovi eksperti nisu mogli da utvrde odakle je poslata
elektronska pošta.
Posle toga je nemački ministar
finansija Volfgang Šojble angažovao pravne eksperte čiji zadatak je bio da
provere da li je na osnovu ovako dobijenih podataka moguće pokretanje krivičnog
postupka protiv lica za koja se utvrdi da su izbegavali plaćanje poreza
skrivanjem para na računima u Švajcarskoj. Pošto je pre neki dan stigao pozitivan odgovor, nemačka vlada je odobrila plaćanje 2,5 miliona evra za kupovinu ovog CD-a.
Procenjena dobit za budžet
Severne Rajne-Vestfalije: oko 400 miliona evra.
I taman je krenula kupovina ovog
CD-a kada su procurele informacije iz pokrajine Baden-Virtemberg da je i
njihovoj administraciji ponuđen CD sa podacima 2.000
poreskih obveznika sa njene teritorije. Ubrzo je stigla slična vest i iz Bavarske. Cela Nemačka se uskomešala.
Uskomešale su se i banke u Švajcarskoj. Očigledno je da je krenula lavina odavanja
najstrože čuvanih tajni na svetu. I što najviše boli švajcarsku državu: prodaja
podataka je stihijska, sprovode je osobe koje su na najosetljivijim mestima u
bankarstvu i koje na ovaj način dopunjuju svoj sopstveni budžet. Iz sata u sat
raste strah Švajcaraca da će u bliskoj budućnosti, sledeći ove primere, hiljade
bankarskih službenika početi da sarađuje sa službama stranih država. Od čuvenog
švajcarskog bankarstva uskoro neće ostati ni kamen na kamenu.
Zbog toga je glavni urednik
švajcarskog lista die Weltwoche, Rožer Kepel, u svom uvodniku od 3.
februara 2010. zavapio: "Nemačka vlada ne sme da trguje sa onima koji
kradu podatke iz banaka. U suprotnom, Švajcarska
mora da podnese krivične prijave protiv
kancelarke i nadležnih ministara i da ih
uhapsi u slučaju da stupe na njenu
teritoriju."
Izgleda da je ova reakcija
prekasno usledila, jer je poznato da su se početni podaci odnosili samo na
Credit Suisse (osnovanu 1856. sa filijalama u preko 50 država i oko 47.000
zaposlenih), a da su u međuvremenu stigli izveštaji i za račune u banci UBS i
osiguravajućem zavodu Generali. Iz Bavarske javljaju da njihove vlasti ispituju
dojave za još jednu banku u Švajcarskoj, ali i u Lihtenštajnu.
Predsedavajući Saveza banaka
Švajcarske, Urs P. Rot, zahtevao je početkom februara od nemačkih vlasti da
odmah saopšte ime dostavljača kako bi protiv njega bio pokrenut krivični
postupak u Švajcarskoj zbog odavanja bankarskih tajni. Umesto toga, nemačke
vlasti najavljuju saradnju sa vlastima drugih zemalja pri proučavanju dobijenih
podataka. Razotkrivene tajne odnose se i na račune nekih of-šor kompanija u
kojima nisu samo nemački državljani, pa ne čudi da je od kraja januara, odnosno
od kada je belodanom postala provala u sigurnosni sistem banaka, u Švajcarskoj
primećen veliki broj državljana iz istočne Evrope, uplašenih da i njihove tajne
ne budu otkrivene. Ima tu i poznatih predstavnika nekih srpskih tajkuna.
Za razliku od istočnoevropskih,
nemački milioneri reagovali su mnogo razumnije. Samo za prva dva dana po najavi
predstojeće kupovine CD-a, sedmorica milionera u Severnoj Rajni-Vestfaliji
iskoristili su zakonsku mogućnost da se sami prijave i tako izbegnu krivično
gonjenje. Od njih je budžet dopunjen za neočekivanih 3,5 miliona evra.
Ništa nije poznato ni u vezi sa
brojem dojavljivača niti njihovim identitetom. Za osobu koja se obratila
vlastima u Vupertalu spekuliše se da bi mogao da bude Švajcarac Erve Falćiani
(Hervé Falciani). Koliko je poznato, osim plaćanja tražene sume, nemačke
vlasti nisu preuzele nikakve druge obaveze prema svojim doušnicima.
Ilegalno-legalno
U
Švajcarskoj posluje 330 banaka i finansijskih instituta, koji upravljaju
kapitalom većim od 3.000 milijardi evra. Pretpostavlja se da bar jedna trećina
ove svote potiče iz ilegalnih izvora, mada ima eksperata koji tvrde da je samo
jedna trećina legalno stečena.
Tajna ko je
vlasnik nekog računa je stroga zakonska obaveza svih švajcarskih banaka. Dok su
nešto dostupniji računi na kojima je novac stečen klasičnim kriminalom, računi
sa novcem sklonjenim od poreskih vlasti apsolutno su zaštićeni. Isto tako su
tajni i spiskovi mušterija banaka, pa je nemoguće bez ovlašćenja izvršiti i
gotovinsku uplatu na tuđ račun.
Poseban
problem čine računi stranih državljana, naročito diktatora iz trećeg sveta. U pojedinim slučajevima je Švajcarska nakon
dugogodišnjih pregovora vratila novac poharanim državama, kao što je bio slučaj
sa 624 miliona dolara filipinskog diktatora Markosa.
Poreskoj kancelariji uprave
nemačkog grada Vupertala stigao je početkom 2009. elektronskom poštom dopis u
kome nepoznati autor na prodaju nudi CD sa bankarskim podacima za preko 1.000
ljudi sa teritorije nemačke pokrajine Severna Rajna-Vestfalija.
Od čuvenog švajcarskog bankarstva
uskoro neće ostati ni kamen na kamenu.