Sunovrat
Mala
šetnja između poslednjih ostataka srpske kulture
Psi laju, a
karavani zaobilaze
Ministarstvu kulture Srbije tradicionalno
pripada najveći broj skandala, te je ovaj Vladin resor pod vođstvom Nebojše
Bradića nastavio tamo gde su njegovi prethodnici stali. Od oktobarskog prevrata
2000. godine do danas, neki ministri kulture su neznanjem, pohlepom, ali i
obavezama prema strankama, rodbini i prijateljima, načinili nenadoknadivu
materijalnu i nematerijalnu štetu interesima sopstvene države, a mandat im je
protekao u promociji prostakluka i opstrukciji svake ideje kulturne reformacije
Nikola
Vlahović
Prvih dana
decembra prošle godine, u Bugarskoj (Sofija), održan je 28. međunarodni sajam
knjiga. Srbija je bila pozvana kao počasni gost ove velike promocije
spisateljstva i izdavaštva, ali umesto štanda počasnog gosta, posetioce Sajma
knjiga u Sofiji dočekao je poveći prazan prostor na privilegovanom mestu
Nacionalnog dvorca kulture, gde se Sajam inače održavao. Do javnosti u Srbiji
nije stigla vest da je Ministarstvo kulture otkazalo učešće, niti pod kakvim
okolnostima se to desilo.
Koje je
razloge Ministarstvo kulture Srbije navelo da otkaže zakup štanda? Bugarsko
ministarstvo kulture se dogovorilo sa Nacionalnim dvorcem kulture da prostor za
srpski štand iznajmi besplatno, ali je srpsko ministarstvo iz nekog razloga
otkazalo dolazak. Umesto predstavnika države Srbije, pojavilo se nekoliko
pisaca i prevodilaca, uglavnom promotera bugarske kulture u Srbiji, plaćenih
inostranom donacijom za ovu priliku.
Srbija je
takođe pozvana da bude počasni gost na Sajmu knjiga u Lajpcigu 2011. godine.
Lajpciški sajam, zajedno sa sajmom u Frankfurtu, najznačajniji je nemački sajam
knjiga. Nije isključeno da će Ministarstvo kulture Srbije dopisati još jedan
promašaj u desetogodišnjim naporima ove države i njenog naroda da stavi znak
jednakosti između demokratskog i duhovnog uzleta.
Ministar
Bradić je nešto ranije, povodom akcije otkupa knjiga za matične biblioteke u
Srbiji, bio predmet sudske tužbe (za prevaru) grupe srpskih izdavača zbog toga
što je njegovo ministarstvo, umesto da isplati pun iznos novca za isporučene
knjige, odlučilo da im isplati samo polovinu sume. Izdavači su tvrdili da im je
Ministarstvo kulture, od obećanog novca (oko 95 miliona dinara), poslalo samo
nove ugovore na dvostruko manji iznos od prethodnog, bez ikakvog obrazloženja! Zoran
Kolundžija, predsednik UO Saveza izdavača Srbije i vlasnik izdavačke kuće Prometej,
otišao je najdalje tvrdnjom da je ministar Bradić uhvaćen u klasičnoj
pljački i otimačini.
Bradić je
preko svojih trbuhozboraca obznanio kako je ovde reč o štednji. Sa druge
strane, prema izvorima iz Narodnog pozorišta, ova ustanova ima višak od oko 300
zaposlenih, a svi oni imaju prosečnu platu 40.000 dinara, pa je na taj način
budžet manji za 15 miliona dinara mesečno, a godišnje 180 miliona dinara. Kakvu
je uštedu na otkupu knjiga ostvario ministar Bradić, na čiju štetu i u ime
čijih interesa?
Ministarstvo
kulture Vlade Republike Srbije na čelu sa ministrom Nebojšom Bradićem, u
jednom trenutku njegovog neobičnog mandata pojavilo se i kao sufinansijer filma
Tuđa krv, autora bosanskohercegovačkog režisera Pjere Žalice.
Tema filma je stradanje folksdojčera na prostorima Vojvodine od srpskih
partizana i četnika tokom Drugog svetskog rata. Projekat Tuđa krv
podržalo je i Izvršno veće Vojvodine, organizovana je i prezentacija u Novom
Sadu, a ministar Bradić je tom prilikom nesvesno (ili možda svesno?),
podstičući zlu krv u mirnoj Vojvodini, ponosno izjavio da je veoma dobro
što se određene teme iz istorije otvaraju i postaju pitanja sadašnjosti i
budućnosti.
I jedan
od Bradićevih savetnika, Branislav Dimitrijević, koji je na toj
funkciji već dva mandata, istakao se u ovom svojevrsnom retrogradnom
avangardizmu kao protagonista jedne izložbe sa problematičnom slikom
kamenovanja patrijarha Pavla. Istovremeno, ovaj avangardni savetnik
je bio i u organizaciji izložbe slika albanskih autora sa Kosova inspirisanih
poznatim teroristima OVK. Izložba je izazvala skandal, pa je prekinuta, a sam
organizator se trudio da putem lojalnih medija objasni kako je u pitanju
nerazumevanje umetničkih shvatanja naše stvarnosti. Branislav Dimitrijević,
inače sin uglednog profesora Vojina Dimitrijevića, pozabavio se i
svojevrsnim prostornim planom. Obezbedio je Muzeju savremene
umetnosti (kojim je direktorovala njegova supruga) korišćenje vile na Dedinju,
a sa druge strane, godinama je Fondu za otvoreno društvo besplatno ustupao na
korišćenje prostorije Muzeja savremene umetnosti.
Ko muze
Narodni muzej?
Završetak
rekonstrukcije Narodnog muzeja u Beogradu, tog svojevrsnog kulturnog Skadra na
Bojani, ponovo je pomeren, sada već na 2012. godinu. Prvobitni rok je bio 2010.
godina. Direktorka Narodnog muzeja u Beogradu Tatjana Cvjetićanin, sa
članovima Upravnog odbora izašla je pred ministra Bradića i na početku ove
godine, sa pričom o dosadašnjim aktivnostima, a Bradić je obećao
da će na osnovu preduzetih ekspertiza naći rešenje za Narodni muzej.
Za
neupućene, reč je o višegodišnjem skandalu kakav nije doživela nijedna civilizovana
evropska država. Obnovljena inicijativa za rekonstrukciju Narodnog muzeja u
Beogradu pokrenuta je u novembru 2001. godine (a sličnih je bilo u prošlosti, i
to 1979, 1996. i 1998. godine). Od tada do danas, ova ustanova je poprište
obračuna najmanje dva kriminalno-politička klana. U pitanju je veliki novac
koji treba da zaradi specijalizovana firma za čuvanje umetničkih dela. Izgrađen
je i depo za preseljenje i čuvanje umetničkih dela prema ugovoru sa firmom Kunsttrans,
a u dokumentaciji Narodnog muzeja piše da je to "jedino preduzeće
koje ispunjava reference koje ga kvalifikuju za adekvatno pohranjivanje
kulturnih dobara".
Neko ipak
ne misli tako. Obračun oko toga ko će da naplati čuvanje
umetničkih dela dok traje rekonstrukcija Narodnog muzeja i dalje traje. U
međuvremenu, na inicijativu Mlađana Dinkića, iz takozvanog Nacionalnog
investicionog plana, troškove održavanja neodrživog stanja plaća država. Narod,
u stvari. Ako to ništa ne košta Dinkića nego samo narod, onda on realizuje
ideju iscrpljivanja jedne strane u sporu. A narod neka čeka. Neka čekaju i
turisti koji već godinama prolaze kroz Beograd i nemaju predstavu o tome šta je
srpska kultura i gde se njeni tragovi mogu videti. U pitanju je čak 400.000
predmeta, od toga oko 3.000 slika, 7.000 grafika, arheološki materijal...
Predmeti su spakovani, razvrstani, označeni bar-kodovima... Ali, ništa još nije
preseljeno. A gde će i kad će, ne zna se.
Teoriju
planiranog haosa potvrdio je i bivši ministar kulture Dragan Kojadinović: "...
Problem je što je verovatno neko drugi bacio oko na taj posao kada je video
predviđenu sumu novca. Ja sam, još tada, tražio da Vlada bude garant za posao
rekonstrukcije Narodnog muzeja i da, kada pravi budžet, ima u vidu da je to
posao koji će trajati nekoliko godina.
Meni je Mlađan Dinkić predložio da to zato i uđe u NIP, jer će tako biti
operativnije. Kasnije će Dragan Đilas postaviti pitanje zašto je Narodni muzej
u NIP-u".
Sadašnji
ministar Bradić je, makar po funkciji, nečiji saučesnik u ovom skandalu. On zna
odgovor na Đilasovo pitanje koje citira Kojadinović. U sređenim državama bi
ovoliki trošak zarad uzajamnih ucena bio razrešen jednom obimnom istragom i
hapšenjem štetočina. Znajući da do toga ovde neće doći, svi računopolagači ovog
kriminalnog preduzeća i dalje opstajavaju. U međuvremenu je stasala jedna mlada
generacija Srba, samoorganizovana u poludivlje pleme, koja ne zna ni da čita ni
da piše ni da govori kako treba, koja ne zna ni šta je ni gde je ta srpska
kultura, ali odlično zna da su mnoge vođe ove države, svih krojeva i
ideologija, najobičniji lopovi i prevaranti. Jedno je izvesno: posledice
beščašća ove epohe neće zaobići nikoga.
Velike
krađe velikih majstora
Protekle
decenije dešavale su se i spektakularne pljačke muzeja. Iz Muzeja Jugoslavije ukradena
je zbirka Titovih ručnih satova neprocenjive vrednosti. Sve se dešavalo u
centru grada, pola sata pred zatvaranje Muzeja. Razbojnici su lisicama vezali
radnika Muzeja, a zatim polako počeli sa pakovanjem vrednog plena. Policija je
zabeležila da su pljačkaši sve stavili u bele kese i nestali.
Krađu je prijavio slučajni prolaznik koji je video vezanog radnika. Muzej nije
imao nikakvo obezbeđenje. Nije bio postavljen ni alarm ni video-nadzor ni
fizičko obezbeđenje.
Oni koji su
stigli da posete izložbu, mogli su da vide najbolja dela svetske časovničarske
umetnosti. Tu su bili izloženi izuzetno vredni pokloni koje je Tito dobio za
života. Među brojnim eksponatima izložen je bio i neprocenjivi poklon od cara
Centralnoafričke Republike, Bokase. To je bio sat čije je postolje sačinjeno od
gorskog kristala, telo od poludragog kamena citrina, a kazaljke
od brilijanata. Osim ovog neobičnog sata, na izložbi su se mogla videti i
remek-dela iz radionica Majsen, Patek Filip, Roleks, ali i oni sa
likovima Brežnjeva i Ho Ši Mina. Izložen je bio i sat iz 17. veka, delo
Pelegrina Amorotija, kao i mnoge druge dragocenosti čija je vrednost
neprocenjiva.
Krađa nije
mogla da se desi dok su ti predmeti bili u depoima Muzeja Jugoslavije. Bila
je potrebna izložba! Onaj ko je priredio izložbu nije
morao znati za koga je priređuje, ali neko kome je bilo stalo do nje kako bi
krađa savršeno uspela, svakako je među inicijatorima. Ovdašnjoj javnosti ostalo
je nepoznato da li je istraga ikada krenula u tom pravcu, i ako nije, zašto nije.
Pljačka
eksponata Narodnog muzeja u Užicu takođe je otvorila jednu kratkotrajnu
diskusiju o tome šta je nacionalno blago, gde se ono nalazi, koliko vredi i na
kakav način je obezbeđeno. Ali, od svega je u crnim hronikama ostalo zapisano
da je nepoznati razbojnik ušao u Muzej, te je pomoću alata skinuo
staklo s jedne od vitrina, uzeo vredna odlikovanja i nestao.
Blažo
Čubrilo, tadašnji direktor
užičkog Narodnog muzeja, naložio je prilikom dolaska na dužnost kompletnu
reviziju i popis svih eksponata, jer su ga dočekale priče o opljačkanim
eksponatima koje niko nije prijavio policiji. Između ostalog, pominjana je i
sablja Koste Pećanca koja je na revers predata Istorijskom arhivu u Beogradu. U
međuvremenu je i taj predmet nestao.
Raspolaganje
ključevima depoa regulisano je uputstvima Ministarstva kulture i Narodnog
muzeja i internim aktima Muzeja. Nije poznato da je u nekoj od ovih ustanova,
prilikom usvajanja godišnjih izveštaja o radu, pozivana komisija za
inspekcijski nadzor Ministarstva kulture da izvrši proveru broja i kvaliteta
muzejskih eksponata. Niti je poznato da je policija ikada bila pozivana
prilikom kraduckanja iz depoa Muzeja.
Ispovest nesuđene ministarke Milene Dragićević-Šešić
Mesto ministra kulture nudio mi je Zoran
Đinđić u januaru 2001. godine, a još 1992. godine slična ponuda došla je iz
kabineta tadašnjeg predsednika Milana Panića. Razlog zbog kojeg sam odbila
drugu ponudu bio je taj što sam u novembru 2000. postala rektor Univerziteta
umetnosti i smatrala sam da tako odgovorno mesto ne treba da napustim zbog neke
druge funkcije. I inače, teško da bih prihvatila takve ponude, jer nisam deo
partijskih struktura. Naročito sada u vreme koalicione vlade, gde su mnoge
odluke i u kulturi deo partijskih dogovora. Dobar ministar kulture jeste dobar
činovnik, otvoren za dijalog, i onaj ko u čitavom kulturnom sektoru vidi svog
partnera. Za većinu naše političke elite kultura nije u fokusu pažnje i zbog
toga se retko u parlamentu debatuje o pitanjima kulture. Kada sam 1977. u
Francuskoj radila magistarsku tezu, išla sam u tamošnju Narodnu skupštinu i
čitala transkripte skupštinskih debata. Svake dve godine u francuskoj štampi
pravljena je analiza o tome koji poslanik nikada nije uzeo reč, a koji jeste, i
kako, o nečemu pričao. Kod nas poslanici predstavljaju svoju političku partiju,
i televizija upravo razotkriva to da se u parlamentu ne postavljaju za nas
ključna pitanja. Treba da se povede ozbiljna debata o tome šta je uloga
poslanika i šta je odgovornost te profesije. Naša univerzitetska mreža
napravila je program Politike za
kulturu, koji je bio iniciran u Rumuniji, a prošao je i kroz Srbiju
i Makedoniju. Cilj projekta bio je da se povežu parlament, civilni sektor u
kulturi i privreda. Ceo projekat je uvek padao na poslanicima. Političke elite uvek bi trebalo da idu
korak dalje od naroda.
Ministar brine što nema tribine
Znao je današnji ministar kulture Nebojša Bradić da stane i u odbranu
potlačenih i prezrenih na svetu, pa je tako u februaru 2009. godine, a povodom
izjave direktora Sava centra Dragana
Vučićevića da neće dozvoliti gej-tribine u ovom slavnom zdanju ("...Ne branim ja da se skupljaju gde god
hoće, samo neće u Sava centru"), spremno replicirao da je
reakcija rukovodstva Sava centra zabrinjavajuća.
Pozornica Koštunica
Posleoktobarska ministrovanja u kulturi
obeležena su cehovskim okupljanjima oko budžetskih para, pre svega večno
gladnih pozorišno-filmskih umetnika, što je i bilo za očekivati, jer su dvojica
od četvorice ministra protekle decenije bili glumci (Lečić i Brajović).
Ministrovanje u kulturi bivšeg komandanta beogradske televizije Studio B,
Dragana Kojadinovića, ostaće upamćeno po angažovanju muzičara Bore Đorđevića u
ulozi funkcionera ministarstva, što je imalo za posledicu da njegov stidljivi
obožavalac Vojislav Koštunica izađe nekoliko puta na ulične koncerte u pratnji
sebi sličnih. Bilo je to i vreme neformalne amnestije folk pevačice Svetlane
Ražnatović, nakon njene zatvorske epizode, što je tadašnji državnih vrh i
potvrdio, takođe neformalno, pocupkujući na novogodišnjim veselicama pod
oblačnim nebom uobičajeno sluđenog Beograda.
Ponovo radi bioskop
Budući zakon o kinematografiji već je
postao predmet diskusije na javnoj raspravi u Filmskom centru Srbije prvih dana
2010. godine. Tom prilikom je, u prisustvu ministra Bradića, slavni glumac Miki
Manojlović uskliknuo (s ljubavlju!) da država treba da finansira film. Bradić
ovo ne bi glasno rekao, jer ne priliči čoveku koji neguje izgled misterioznog
posetioca VIP salona da galami nešto revolucionarno.
Ne bi ni Miki Manojlović ovako nešto kazao
da je u Holivudu. Ko je još čuo da američka filmska industrija traži pare od
države? Ali, mala i sirota radnička klasa Srbije uvek je bila spremna da nađe
desetak miliona dolara za kakav projekat, kad već neće tajkuni. Oni ionako ne
gledaju filmove.