https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Sunovrat

Sunovrat

Mala šetnja između poslednjih ostataka srpske kulture

Psi laju, a karavani zaobilaze

 

Ministarstvu kulture Srbije tradicionalno pripada najveći broj skandala, te je ovaj Vladin resor pod vođstvom Nebojše Bradića nastavio tamo gde su njegovi prethodnici stali. Od oktobarskog prevrata 2000. godine do danas, neki ministri kulture su neznanjem, pohlepom, ali i obavezama prema strankama, rodbini i prijateljima, načinili nenadoknadivu materijalnu i nematerijalnu štetu interesima sopstvene države, a mandat im je protekao u promociji prostakluka i opstrukciji svake ideje kulturne reformacije

 

Nikola Vlahović

 

Prvih dana decembra prošle godine, u Bugarskoj (Sofija), održan je 28. međunarodni sajam knjiga. Srbija je bila pozvana kao počasni gost ove velike promocije spisateljstva i izdavaštva, ali umesto štanda počasnog gosta, posetioce Sajma knjiga u Sofiji dočekao je poveći prazan prostor na privilegovanom mestu Nacionalnog dvorca kulture, gde se Sajam inače održavao. Do javnosti u Srbiji nije stigla vest da je Ministarstvo kulture otkazalo učešće, niti pod kakvim okolnostima se to desilo.

Koje je razloge Ministarstvo kulture Srbije navelo da otkaže zakup štanda? Bugarsko ministarstvo kulture se dogovorilo sa Nacionalnim dvorcem kulture da prostor za srpski štand iznajmi besplatno, ali je srpsko ministarstvo iz nekog razloga otkazalo dolazak. Umesto predstavnika države Srbije, pojavilo se nekoliko pisaca i prevodilaca, uglavnom promotera bugarske kulture u Srbiji, plaćenih inostranom donacijom za ovu priliku.

Srbija je takođe pozvana da bude počasni gost na Sajmu knjiga u Lajpcigu 2011. godine. Lajpciški sajam, zajedno sa sajmom u Frankfurtu, najznačajniji je nemački sajam knjiga. Nije isključeno da će Ministarstvo kulture Srbije dopisati još jedan promašaj u desetogodišnjim naporima ove države i njenog naroda da stavi znak jednakosti između demokratskog i duhovnog uzleta.

Ministar Bradić je nešto ranije, povodom akcije otkupa knjiga za matične biblioteke u Srbiji, bio predmet sudske tužbe (za prevaru) grupe srpskih izdavača zbog toga što je njegovo ministarstvo, umesto da isplati pun iznos novca za isporučene knjige, odlučilo da im isplati samo polovinu sume. Izdavači su tvrdili da im je Ministarstvo kulture, od obećanog novca (oko 95 miliona dinara), poslalo samo nove ugovore na dvostruko manji iznos od prethodnog, bez ikakvog obrazloženja! Zoran Kolundžija, predsednik UO Saveza izdavača Srbije i vlasnik izdavačke kuće Prometej, otišao je najdalje tvrdnjom da je ministar Bradić uhvaćen u klasičnoj pljački i otimačini.

Bradić je preko svojih trbuhozboraca obznanio kako je ovde reč o štednji. Sa druge strane, prema izvorima iz Narodnog pozorišta, ova ustanova ima višak od oko 300 zaposlenih, a svi oni imaju prosečnu platu 40.000 dinara, pa je na taj način budžet manji za 15 miliona dinara mesečno, a godišnje 180 miliona dinara. Kakvu je uštedu na otkupu knjiga ostvario ministar Bradić, na čiju štetu i u ime čijih interesa?

Ministarstvo kulture Vlade Republike Srbije na čelu sa ministrom Nebojšom Bradićem, u jednom trenutku njegovog neobičnog mandata pojavilo se i kao sufinansijer filma Tuđa krv, autora bosanskohercegovačkog režisera Pjere Žalice. Tema filma je stradanje folksdojčera na prostorima Vojvodine od srpskih partizana i četnika tokom Drugog svetskog rata. Projekat Tuđa krv podržalo je i Izvršno veće Vojvodine, organizovana je i prezentacija u Novom Sadu, a ministar Bradić je tom prilikom nesvesno (ili možda svesno?), podstičući zlu krv u mirnoj Vojvodini, ponosno izjavio da je veoma dobro što se određene teme iz istorije otvaraju i postaju pitanja sadašnjosti i budućnosti.

I jedan od Bradićevih savetnika, Branislav Dimitrijević, koji je na toj funkciji već dva mandata, istakao se u ovom svojevrsnom retrogradnom avangardizmu kao protagonista jedne izložbe sa problematičnom slikom kamenovanja patrijarha Pavla. Istovremeno, ovaj avangardni savetnik je bio i u organizaciji izložbe slika albanskih autora sa Kosova inspirisanih poznatim teroristima OVK. Izložba je izazvala skandal, pa je prekinuta, a sam organizator se trudio da putem lojalnih medija objasni kako je u pitanju nerazumevanje umetničkih shvatanja naše stvarnosti. Branislav Dimitrijević, inače sin uglednog profesora Vojina Dimitrijevića, pozabavio se i svojevrsnim prostornim planom. Obezbedio je Muzeju savremene umetnosti (kojim je direktorovala njegova supruga) korišćenje vile na Dedinju, a sa druge strane, godinama je Fondu za otvoreno društvo besplatno ustupao na korišćenje prostorije Muzeja savremene umetnosti.

 

Ko muze Narodni muzej?

 

Završetak rekonstrukcije Narodnog muzeja u Beogradu, tog svojevrsnog kulturnog Skadra na Bojani, ponovo je pomeren, sada već na 2012. godinu. Prvobitni rok je bio 2010. godina. Direktorka Narodnog muzeja u Beogradu Tatjana Cvjetićanin, sa članovima Upravnog odbora izašla je pred ministra Bradića i na početku ove godine, sa pričom o dosadašnjim aktivnostima, a Bradić je obećao da će na osnovu preduzetih ekspertiza naći rešenje za Narodni muzej.

Za neupućene, reč je o višegodišnjem skandalu kakav nije doživela nijedna civilizovana evropska država. Obnovljena inicijativa za rekonstrukciju Narodnog muzeja u Beogradu pokrenuta je u novembru 2001. godine (a sličnih je bilo u prošlosti, i to 1979, 1996. i 1998. godine). Od tada do danas, ova ustanova je poprište obračuna najmanje dva kriminalno-politička klana. U pitanju je veliki novac koji treba da zaradi specijalizovana firma za čuvanje umetničkih dela. Izgrađen je i depo za preseljenje i čuvanje umetničkih dela prema ugovoru sa firmom Kunsttrans, a u dokumentaciji Narodnog muzeja piše da je to "jedino preduzeće koje ispunjava reference koje ga kvalifikuju za adekvatno pohranjivanje kulturnih dobara".

Neko ipak ne misli tako. Obračun oko toga ko će da naplati čuvanje umetničkih dela dok traje rekonstrukcija Narodnog muzeja i dalje traje. U međuvremenu, na inicijativu Mlađana Dinkića, iz takozvanog Nacionalnog investicionog plana, troškove održavanja neodrživog stanja plaća država. Narod, u stvari. Ako to ništa ne košta Dinkića nego samo narod, onda on realizuje ideju iscrpljivanja jedne strane u sporu. A narod neka čeka. Neka čekaju i turisti koji već godinama prolaze kroz Beograd i nemaju predstavu o tome šta je srpska kultura i gde se njeni tragovi mogu videti. U pitanju je čak 400.000 predmeta, od toga oko 3.000 slika, 7.000 grafika, arheološki materijal... Predmeti su spakovani, razvrstani, označeni bar-kodovima... Ali, ništa još nije preseljeno. A gde će i kad će, ne zna se.

Teoriju planiranog haosa potvrdio je i bivši ministar kulture Dragan Kojadinović: "... Problem je što je verovatno neko drugi bacio oko na taj posao kada je video predviđenu sumu novca. Ja sam, još tada, tražio da Vlada bude garant za posao rekonstrukcije Narodnog muzeja i da, kada pravi budžet, ima u vidu da je to posao koji će trajati nekoliko  godina. Meni je Mlađan Dinkić predložio da to zato i uđe u NIP, jer će tako biti operativnije. Kasnije će Dragan Đilas postaviti pitanje zašto je Narodni muzej u NIP-u".

Sadašnji ministar Bradić je, makar po funkciji, nečiji saučesnik u ovom skandalu. On zna odgovor na Đilasovo pitanje koje citira Kojadinović. U sređenim državama bi ovoliki trošak zarad uzajamnih ucena bio razrešen jednom obimnom istragom i hapšenjem štetočina. Znajući da do toga ovde neće doći, svi računopolagači ovog kriminalnog preduzeća i dalje opstajavaju. U međuvremenu je stasala jedna mlada generacija Srba, samoorganizovana u poludivlje pleme, koja ne zna ni da čita ni da piše ni da govori kako treba, koja ne zna ni šta je ni gde je ta srpska kultura, ali odlično zna da su mnoge vođe ove države, svih krojeva i ideologija, najobičniji lopovi i prevaranti. Jedno je izvesno: posledice beščašća ove epohe neće zaobići nikoga.

 

Velike krađe velikih majstora

 

Protekle decenije dešavale su se i spektakularne pljačke muzeja. Iz Muzeja Jugoslavije ukradena je zbirka Titovih ručnih satova neprocenjive vrednosti. Sve se dešavalo u centru grada, pola sata pred zatvaranje Muzeja. Razbojnici su lisicama vezali radnika Muzeja, a zatim polako počeli sa pakovanjem vrednog plena. Policija je zabeležila da su pljačkaši sve stavili u bele kese i nestali. Krađu je prijavio slučajni prolaznik koji je video vezanog radnika. Muzej nije imao nikakvo obezbeđenje. Nije bio postavljen ni alarm ni video-nadzor ni fizičko obezbeđenje.

Oni koji su stigli da posete izložbu, mogli su da vide najbolja dela svetske časovničarske umetnosti. Tu su bili izloženi izuzetno vredni pokloni koje je Tito dobio za života. Među brojnim eksponatima izložen je bio i neprocenjivi poklon od cara Centralnoafričke Republike, Bokase. To je bio sat čije je postolje sačinjeno od gorskog kristala, telo od poludragog kamena citrina, a kazaljke od brilijanata. Osim ovog neobičnog sata, na izložbi su se mogla videti i remek-dela iz radionica Majsen, Patek Filip, Roleks, ali i oni sa likovima Brežnjeva i Ho Ši Mina. Izložen je bio i sat iz 17. veka, delo Pelegrina Amorotija, kao i mnoge druge dragocenosti čija je vrednost neprocenjiva.

Krađa nije mogla da se desi dok su ti predmeti bili u depoima Muzeja Jugoslavije. Bila je potrebna izložba! Onaj ko je priredio izložbu nije morao znati za koga je priređuje, ali neko kome je bilo stalo do nje kako bi krađa savršeno uspela, svakako je među inicijatorima. Ovdašnjoj javnosti ostalo je nepoznato da li je istraga ikada krenula u tom pravcu, i ako nije, zašto nije.

Pljačka eksponata Narodnog muzeja u Užicu takođe je otvorila jednu kratkotrajnu diskusiju o tome šta je nacionalno blago, gde se ono nalazi, koliko vredi i na kakav način je obezbeđeno. Ali, od svega je u crnim hronikama ostalo zapisano da je nepoznati razbojnik ušao u Muzej, te je pomoću alata skinuo staklo s jedne od vitrina, uzeo vredna odlikovanja i nestao.

Blažo Čubrilo, tadašnji direktor užičkog Narodnog muzeja, naložio je prilikom dolaska na dužnost kompletnu reviziju i popis svih eksponata, jer su ga dočekale priče o opljačkanim eksponatima koje niko nije prijavio policiji. Između ostalog, pominjana je i sablja Koste Pećanca koja je na revers predata Istorijskom arhivu u Beogradu. U međuvremenu je i taj predmet nestao.

Raspolaganje ključevima depoa regulisano je uputstvima Ministarstva kulture i Narodnog muzeja i internim aktima Muzeja. Nije poznato da je u nekoj od ovih ustanova, prilikom usvajanja godišnjih izveštaja o radu, pozivana komisija za inspekcijski nadzor Ministarstva kulture da izvrši proveru broja i kvaliteta muzejskih eksponata. Niti je poznato da je policija ikada bila pozivana prilikom kraduckanja iz depoa Muzeja.

 

 

 

 

Ispovest nesuđene ministarke Milene Dragićević-Šešić

 

Mesto ministra kulture nudio mi je Zoran Đinđić u januaru 2001. godine, a još 1992. godine slična ponuda došla je iz kabineta tadašnjeg predsednika Milana Panića. Razlog zbog kojeg sam odbila drugu ponudu bio je taj što sam u novembru 2000. postala rektor Univerziteta umetnosti i smatrala sam da tako odgovorno mesto ne treba da napustim zbog neke druge funkcije. I inače, teško da bih prihvatila takve ponude, jer nisam deo partijskih struktura. Naročito sada u vreme koalicione vlade, gde su mnoge odluke i u kulturi deo partijskih dogovora. Dobar ministar kulture jeste dobar činovnik, otvoren za dijalog, i onaj ko u čitavom kulturnom sektoru vidi svog partnera. Za većinu naše političke elite kultura nije u fokusu pažnje i zbog toga se retko u parlamentu debatuje o pitanjima kulture. Kada sam 1977. u Francuskoj radila magistarsku tezu, išla sam u tamošnju Narodnu skupštinu i čitala transkripte skupštinskih debata. Svake dve godine u francuskoj štampi pravljena je analiza o tome koji poslanik nikada nije uzeo reč, a koji jeste, i kako, o nečemu pričao. Kod nas poslanici predstavljaju svoju političku partiju, i televizija upravo razotkriva to da se u parlamentu ne postavljaju za nas ključna pitanja. Treba da se povede ozbiljna debata o tome šta je uloga poslanika i šta je odgovornost te profesije. Naša univerzitetska mreža napravila je program Politike za kulturu, koji je bio iniciran u Rumuniji, a prošao je i kroz Srbiju i Makedoniju. Cilj projekta bio je da se povežu parlament, civilni sektor u kulturi i privreda. Ceo projekat je uvek padao na poslanicima. Političke elite uvek bi trebalo da idu korak dalje od naroda.

 

 

 

Ministar brine što nema tribine

 

Znao je današnji ministar kulture Nebojša Bradić da stane i u odbranu potlačenih i prezrenih na svetu, pa je tako u februaru 2009. godine, a povodom izjave direktora Sava centra Dragana Vučićevića da neće dozvoliti gej-tribine u ovom slavnom zdanju ("...Ne branim ja da se skupljaju gde god hoće, samo neće u Sava centru"), spremno replicirao da je reakcija rukovodstva Sava centra zabrinjavajuća.

 

 

Pozornica Koštunica

 

Posleoktobarska ministrovanja u kulturi obeležena su cehovskim okupljanjima oko budžetskih para, pre svega večno gladnih pozorišno-filmskih umetnika, što je i bilo za očekivati, jer su dvojica od četvorice ministra protekle decenije bili glumci (Lečić i Brajović). Ministrovanje u kulturi bivšeg komandanta beogradske televizije Studio B, Dragana Kojadinovića, ostaće upamćeno po angažovanju muzičara Bore Đorđevića u ulozi funkcionera ministarstva, što je imalo za posledicu da njegov stidljivi obožavalac Vojislav Koštunica izađe nekoliko puta na ulične koncerte u pratnji sebi sličnih. Bilo je to i vreme neformalne amnestije folk pevačice Svetlane Ražnatović, nakon njene zatvorske epizode, što je tadašnji državnih vrh i potvrdio, takođe neformalno, pocupkujući na novogodišnjim veselicama pod oblačnim nebom uobičajeno sluđenog Beograda.

 

 

Ponovo radi bioskop

 

Budući zakon o kinematografiji već je postao predmet diskusije na javnoj raspravi u Filmskom centru Srbije prvih dana 2010. godine. Tom prilikom je, u prisustvu ministra Bradića, slavni glumac Miki Manojlović uskliknuo (s ljubavlju!) da država treba da finansira film. Bradić ovo ne bi glasno rekao, jer ne priliči čoveku koji neguje izgled misterioznog posetioca VIP salona da galami nešto revolucionarno.

Ne bi ni Miki Manojlović ovako nešto kazao da je u Holivudu. Ko je još čuo da američka filmska industrija traži pare od države? Ali, mala i sirota radnička klasa Srbije uvek je bila spremna da nađe desetak miliona dolara za kakav projekat, kad već neće tajkuni. Oni ionako ne gledaju filmove.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane