Uvodnik
(Pr)osudite
sami
Glad
Milovan Brkić
Ministar Rasim Ljajić kazao
je prošle nedelje da se oseća bespomoćnim
dok gladne i obespravljene radnike uverava kako će im biti
bolje.
Srpski predsednik nam, bez stida i
srama, saopštava da u Srbiji
nema više od 700.000 građana koji žive ispod
granice siromaštva! Izbora, poručuje
nam on preteći, neće biti, jer
opozicija nema program izlaska iz krize.
On ima! On hoće da nas uvede u Evropsku
uniju, i zato mu treba i
treći, možda
četvrti mandat!
Prema standardima Evropske unije, svaki građanin
ove zajednice koji ima mesečni
prihod od 400 evra smatra se EKSTREMNO siromašnim! I u programu je socijalnog zbrinjavanja.
Plata od 400 evra u Srbiji
se podvodi pod bolju zaradu, a oni koji
je primaju spadaju u srednju klasu!
Upućeni u socijalnu politiku Srbije tvrde da polovina
stanovništva u Srbiji ima problem kako da se prehrani i za porodicu
obezbedi makar jedan obrok dnevno!
Gospoda koja čita ove
novine, i koja, tvrdo verujem,
nema problema makar sa ishranom,
(srećom) ne poznaje kako se osećaju oni
koji preskaču obroke, ili jedu
svako drugog, ili trećeg
dana, ili do hrane dolaze čeprkajući po kontejnerima.
Opisujem im glad, iz vlastitog
iskustva. Možda će ovo pročitati i
predsednik Tadić i njegova kriminalna
družina uljuljkana u svili i kadifi,
koja živi u skupim vilama, kućama i
stanovima, nosi skupa odela, namirisana
je i napuderisana, okupana, nahranjena, napijena i našmrkana... Da se sete onih koje
su doveli do prosjačkog štapa, koji danas gladuju
i bore se za opstanak.
Gladni nisu u prilici da se oglase, i
činim to umesto njih. Ovo je njihov
krik, preko čoveka koji zna
šta je glad, mada će možda opet do nje
i dopasti - ako Tadić opstane
na vlasti.
Kada sam posle osmoljetke
krenuo u Beograd na dalje školovanje, majka me je ispratila, tutnuvši mi u džep
nešto novca, koji je bio dovoljan da kupim
samo autobusku kartu. Bilo mi je tada nepunih 15 godina. Imao sam sreću što sam bio smešten u đački internat, i koliko-toliko,
iako je hrana bila jednolična, skoro splačinasta, mogu da se održim
u životu.
Po završetku srednje
škole ostao sam u Beogradu. Gladovao sam. U džepu nisam imao
prebijene pare. Spavao sam na raznim
mestima. Nisam po tri dana imao
šta da jedem.
Teško sam se kolebao da li
uveče da ukradem neki jogurt,
koji je stajao istovaren ispred bakalnica i radnji
za prodaju viršli.
Bio sam u strahu od
stida da me ne uhvate da kradem
hranu. Tek kada bi mi ponestalo snage, jogurtom sam se vraćao
u život.
Boleo me je stomak, krčala su mi creva, osećao sam zujanje
u glavi, malaksalost... Osećaj beznađa
teško je opisati. Nisam imao snage, zbog
ponosa, da ukradem viršle u samoposlugama, kojih je bilo malo.
Najčešća misao koja mi se motala po glavi
bila je kako da iznađem mogućnost da sakupim
novac za kilogram hleba.
Gladan čovek ne pomišlja
da sačeka nekog guzonju dok
izlazi iz automobila i da
mu nožem prereže glavu. Siromašni
i gladni nisu skloni pobuni,
radikalnim rešenjima. Njihova revolucionarnost prestaje onog časa kada se najedu.
Odmah počinju da razmišljaju
o životu. Da sanjajući grade ostvarenje svojih sitnih, svakodnevnih želja. Da grade dvorac od neizgovorenih
reči.
Zamislite majke koje imaju
dvoje dece, i koje na
dečje vapaje - mama, gladan sam, ne mogu da im
ponude ni čašu mleka ni krišku hleba. Kakav
li je to gadan osećaj, kakva
li je to bespomoćnost?
Sudbina ovih ljudi nije
predmet zanimanja predsednika Tadića i njegove klike.
Humanitarne akcije njegovih sledbenika takođe su usmerene
na ličnu promociju i na
profit njemu lojalnih kompanija.
Grci ovih dana masovno
protestuju protiv političke oligarhije koja ih je dovela
do dužničkog ropstva. Mogu li to isto
da urade gladni građani Srbije, mogu li
da se dignu na noge, ali
sa motkama?