Likovi i senke
Kad magarac rikne kao
lav
Nikola Vlahović
Veliki ruski pripovedač Anton Pavlovič Čehov izgradio je u svojim delima univerzalni profil tragikomičnog malog čoveka, i
takav lik nepogrešivo smestio
u ono što savremeni teoretičari opšte prakse zovu fenomenom
glupih situacija.
Ovih dana je jedan takav
čehovljevski lik našeg podneblja
doživeo munjeviti uspon i još
brži pad. Ono prvo mu je priredila firma za koju radi (kompanija
Blic), a ono drugo je on sam odabrao kako bi se na trenutak izdigao
iznad ružne stvarnosti.
Čovek o kome je ovde reč, novinar Srđan Radulović, nakon višegodišnje profesionalne anonimnosti, doživeo je da vidi i
zvezde i blato u najkraćem mogućem
roku.
Uprkos tome što je svojim realnim kreativnim kapacitetom zauzimao jedva vidno mesto na
mapi čaršijskih informativnih punktova, Srđan Radulović, čovek koji je karijeru svojevremeno počeo kao urednik satirične
rubrike u studentskoj štampi, i sam
je postao žrtva jedne satire. Bolje reći basne.
Sve je počelo kad ga
je kompanija Blic,
u kojoj je inače zaposlen, poslala u veliku misiju, da bude glavni
urednik NIN-a, najčuvenijeg
nedeljnika svih naših pokojnih
domovina.
Radulović, kao i svaki
mali čovek koga sila nečista
izvuče na svetla pozornice, osetio je i važnost
trenutka i važnost sopstvene uloge. Počeo je da govori o NIN-u kao instituciji, ljutio se što je izbor patrijarha važniji od godišnjice
novina sa tradicijom.
Nažalost, mada to Raduloviću nisu rekli, NIN je neformalno sahranjen još ranih devedesetih,
kad ga je bes bračnog para
Marković-Milošević isterao iz sastava
novinske kuće Politika. Akciju upokojenja vodio je najbolji drug prve drugarice Aleksandar Tijanić, koji je ceo događaj opisao
kao "spasavanje
NIN-a". Tog dana, u večernjim
satima, ožalošćena redakcija popila
je piće u bašti restorana Pod lipom, za pokoj duše ove,
nekada slavne, novine.
Demokratska decenija dovela je kupce iz kompanije
Blic u NIN. A oni Srđana Radulovića.
U veri da je NIN i dalje institucija
kao i u vreme
Titovog socijalizma, Radulović odlučuje da prvi put progovori
jezikom brutalne istine pa objavljuje tekst pod naslovom "Tadićeva demagoška
arbitraža", u kome jedna NIN-ova autorka govori kako je "nedostojno da se predsednik države izjašnjava u vezi
sa kirijom za stan jednog
činovnika".
Bila je tu i slika
predsednika i slika činovnika (činovnice) Zorice Tomić sa ispruženom
nogom i zabačenom
glavom. U istom broju, povređen je i "lik Vuka
Jeremića", službenog impresarija činovnice Tomić.
Bio je to dan kad je "magarac riknuo kao lav". Iako beskrajno odan stvorenom kultu predsednika, taj ga je kult
skupo koštao. Radulović daje ostavku ili
su mu je dali. Kraj basne o lavu
i magarcu ne govori o tome, ali, u Srbiji je zabranjeno rikanje.