Tabloid
istražuje
Sluèaj Petra Matijeviæa, èoveka nad èijim se likom i
delom prvo smeju a onda plaèu (3)
Kod
Pere je i živa vaga mrtva
Poèetkom devedesetih Pera je po Novom Sadu prodavao prièu kako je navodno radio u Gavriloviæu i da je svaki njegov proizvod
bio uraðen po receptu starih
majstora iz Petrinje. Iako je o Gavriloviæu znao samo sa televizije,
ova prevara mu je uspela, baš kao i mnoge druge, i u Hrvatskoj i u Srbiji,
jer je èovek bez skrupula, koji ne
veruje ni u šta drugo do u novac
Arpad
Nað
Mile
Ješanov
Pera Matijeviæ se veæ tri nedelje vrti po Novom Sadu i svakog koga poznaje hvata za rukav i zapoèinje prièu o tekstovima u Tabloidu, koji otkrivaju njegov lik i delo, kaže njegov prijatelj našem
novinaru.
- Jesi li èitao šta pišu o meni? - pita ih Pera. - Eto, krao sam Hrvate pa me sada naši blate -
objašnjava on svoj srpski patriotizam.
Pri tome zaboravlja da kaže da ni dinara nije dao za
Srbe koji su kao i on izbegli iz Hrvatske. Ali zato Pera još uvek nije video svog Boga, jer još uvek ima onih koji
su alavi na njegove prljave pare, pa ga štite.
Zmija
u džepu
Kralj mesne industrije Pera Matijeviæ je
sada u psihièkoj krizi, jer je napravio prvi pogrešan
poslovni potez u svojoj dugoj karijeri. U najstrožem
centru Novog Sada, preko puta Srpskog narodnog pozorišta, sagradio je hotel,
koji, zbog šipki kojim je staklena konstrukcija zaštiæena, više podseæa na zatvor nego na hotel, a Novosaðani
se zgražavaju i pitaju ko mu je izdao dozvolu za takvo ruglo u centru Novog Sada.
Mada odgovor i sami znaju.
On je verovao da æe ljudi sami da dolaze da
se pomole u hramu Matijeviæa,
bez obzira na to što je u tom hotelu nemoguæe zaspati, jer je u srcu saobraæajne gužve, stalno bruje gradski autobusi, i jer se pored hotela nalazi i okretnica
GSP-a. Uz to, hotel nema ni garaže, a nemoguæa je i švaleracija, jer pored samog hotela gotovo da svakodnevno mora da proðe svako ko od Novosaðana dolazi i odlazi iz centra grada. Dnevni troškovi
održavanja, raèuni za struju i grejanje, odnesu mu oko trista evra, plus ostale dažbine, plate zaposlenima... A to gazda Peru najviše
boli, jer ima zmiju u džepu.
Od kada su se u Tabloidu pojavili tekstovi o njemu, gazda Pera više nikom ne veruje. Svi èlanovi familije, na èelu sa bratom Draganom, za koga i sam kaže "da bi i dve vezane ovce izgubio da mu ih da", rastrèali
su se po gradu i uredno javljaju Peri ko sve od njegovih prijatelja èita tekstove o njemu...
Po procenama mnogih ekonomskih struènjaka,
"novosadski tajfun", kako ga sugraðani zovu (jer tamo gde se on pojavi ne ostaje ništa),
trenutno je najbogatiji èovek u Srbiji. Njegova
poslovna politika je jasna - "plati pa nosi" - tako da kod njega nema odloženog plaæanja na nekoliko meseci. Jedini je problem što
niko ne zna šta taèno nosi iz njegovih stotinak mesara, koje se nalaze po celoj po Srbiji.
Dobro upuæeni u njegovo poslovanje i proizvodnju kažu
da u njegovim proizvodima ima èak i mesa.
Svi inspektori koji bi mogli da naude Matijeviæu
dobro su snabdeveni pravim suhomesnatim proizvodima, a inspektorke "dobijaju i više". Upuæeni izvori Tabloida kažu da se Pera èesto može videti u društvu "dobro oèuvanih i dobro odevenih" sanitarnih,
veterinarskih i drugih inspektorki po retkim novosadskim lokalima. One su mu
draže i od prodavaèica ljubavi, koje èesto voli da plati. A rastaju se posle ponoæi,
kada inspektorke sedaju u svoje luksuzne automobile, a po Peru u mercedesima
dolazi obezbeðenje koje ga verno prati.
Dvoje
na jedno
Možda bi zapoèetu prièu o prodaji riziènih namirnica mogla da dopuni èinjenica da pijace u Novom Sadu, na kojima se prodaju namirnice životinjskog porekla, nisu bile pod nadzorom veterinarske inspekcije
nekoliko godina unazad. Tu odluku iz nepoznatih razloga doneo je samostalno
tadašnji koordinator za Južnobaèki okrug, veterinarski inspektor Eugen Kiš. Po njegovoj skromnoj pameti, tu
odluku je doneo da bi "radio po zakonu". Obrazlagao je to èinjenicom da navodno mesare na pijacama, tj. lokali, nisu registrovani i nemaju
dozvolu od tržnice, te zbog toga veterinarska inspekcija neæe
da pregleda te objekte. Zaboravio je da je upravo dužnost
veterinarske inspekcije da uz pomoæ drugih državnih organa, spreèi rad neregistrovanih
objekata, odnosno prodaju namirnica životinjskog porekla
u njima! O slobodnoj prodaji mesnih preraðevina
po pijaènim tezgama suvišno je govoriti... Kiš je do pre nekoliko meseci bio koordinator, taènije
šef veterinarske inspekcije u Novom Sadu za Južnobaèki okrug.
Iako je broj inspektora izuzetno mali i svaki èovek
je važan, Kiš je u svoju kancelariju smestio i ženu Svetlanu, takoðe veterinarsku inspektorku, koja je izigravala sekretaricu. Svetlana bi
birala šta æe da radi, a kako je pukovnièka kæi, nije se ustruèavala da pokazuje i na poslu èije je mišljenje odluèujuæe.
Ona bi sebi od terena ostavljala ekskluzivu: kontrolu megamarketa Maxi i
Rodiæ.
Pola razgovora bi stranka vodila sa Kišom,
a drugu polovinu bi slušala Kiša kako uæutkuje Kišinicu i traži reè da
završi zapoèetu diskusiju sa strankom.
Dok su komandovali u Novom Sadu, naravno da su iskoristili položaj i zaposlili æerku u industriju mesa Kolbis
iz Novog Sada. O ovom suptilnijem naèinu reketiranja
vlasnika neèega, malo ko prièa.
Na kraju, Kiš iz G17 (prethodno DSS) biva smenjen i odlazi zajedno u paketu
sa Kišinicom. Kuda? Pa, u Kolbis! Šta æe, gazde Kolbisa ne odluèuju o tome. Mama,
tata i kæerka zajedno u istoj firmi!
Zapravo, na jedno mesto, inspektora Vlade Grubaèa u
Kolbisu, dolazi ovaj braèni par inspektora Kiš.
Dvoje vrede kao jedno. Inspektor Vlado Grubaè iz
Kolbisa ide na Kišovo mesto. Kao u šahu: kraljev i damin gambit.
Draginovi
raèuni
Ni gazda Petra Matijeviæ ne voli kontrolu u svojim
klanicama i mesnicama.
Nije zgoreg napomenuti da je u jesen 2008. Republièka
vlada trebalo da odobri poveæanje broja veterinarskih
inspektora za 10 procenata. Ministar Dragin je uèinio
tako što je - smanjio broj inspektora za taj iznos! Imamo negde oko 350
inspektora manje nego Slovenija i Hrvatska, proporcionalno gledajuæi. Hrvati imaju 150 državnih inspektora, ali imaju
oko 800 ovlašæenih inspektora!
Ministar Saša Dragin je pre nekoliko meseci smanjio i broj inspektora na
graniènim prelazima! Nije teško zakljuèiti i zašto. I koga štiti. Do pre neku godinu naša vojska nije htela da kupuje mesne preraðevine
proizvedene od smrznutog mesa, a o mesu iz uvoza nije bilo ni pomisli. To su
znali oni koji su konkurisali na tenderima: Neoplanta, Juhor, Agroživ. Kažu da Matijeviæ nije nikada konkurisao.
Advokat Momèilo Mitreski, pomoænik ministra Dragina, sektor za pravne, opšte i normativne poslove i za ko
zna koja sva pitanja... lepo je naplatio svoju borbu za pravednije i demokratiènije društvo tako što je zastupao otporaše pred sudom pre 5. oktobra. Biva predsednik Advokatske komore Vojvodine,
postaje šef Carinarnice Novi Sad 2007, a 2008. odlazi sa Draginom u
poljoprivredne vode. Mitreski je porodièni advokat Matijeviæevih.
Dok je drmao carinom i prelazima, nije ništa mogao veterinarskoj
inspektorki (republièka i veterinarska inspekcija je iz
Ministarstva poljoprivrede) na hrvatskom prelazu, koja je par puta napravila
problem oko Matijeviæevih kamiona koji su dolazili iz te zemlje.
Ta veterinarska inspektorka brzo je oterana iz te graniène veterinarske inspekcije, tj. sa tog prelaza...
Prilikom klanja iznošenih koka nosilja, jaja koja se vade iz trupova nisu
sva polupana i u klanicama živine teško da se bacaju... Sad zamislite kako ide dalja distribucija... Potvrdu od
inspekcije da se upotrebljavaju za ishranu ljudi ne mogu dobiti, a nema svako
proizvodnju pseæe hrane... Cela jaja mogu i na pijace,
restorane, a ni polupanim, napuklim "ništa ne fali", ako æe kao melanž za kolaèe, æufte, musake... Treba imati samo kupca, a ko ima klanicu, i uz to i svoje
restorane, njemu je lako, ako nema savesti.
Gazda Pera je veliki mecena veterinarske inspekcije. Stvorena je fama da
on, eto, kao dobar èovek, pošten
i uzoran graðanin, redovno izmirujuæi svoj dug državi, obezbeðuje i plate veterinarskoj inspekciji.
Naime, njegovih 3-4 miliona dinara meseèno,
koliko ga košta inspekcijski pregled u klanici, uplaæen
na raèun Uprave za veterinu, hrani mnoga veterinarska usta... Kako onda biti
nezahvalan i praviti ovom gazdi i obezbeðivaèu plata probleme. A možda bi mogao da se naljuti i
da to ne uplati. Doduše, to nije uplata u budžet iz kojeg se dele plate, veæ na neki podraèun, koji je, dolaskom Dragina, izdvojen na jedan èudan
naèin.
Do njegovog dolaska, inspekcije (poljoprivredna, fitosanitarna,
veterinarska...) bile su pod nekoliko uprava u tom ministarstvu. Sa njim su sve
inspekcije (podraèuni) izmeštene i dignute na viši nivo, oformljen je Generalni inspektorat
- direktor Dušan Pajkiæ
(bio Draginov pomoænik
u Ministarstvu životne sredine).
Zadatak Inspektorata je da groznièavo skupi pare od
svih pregleda inspekcija, ovaj put na jedan njegov raèun.
To je kratko trajalo. Izdvaja se iz ovog inspektorata Veterinarska inspekcija i
vraæa pod Upravu za veterinu (po preporuci Evropske unije)... Raèun se seli nazad.
Veterinarska inspekcija pravi velike pazare, a veliki broj klanica je iz
Vojvodine.
U(k)radi sam
Stariji Novosaðani pamte Peru Matijeviæa od leta 1991, kada je
usred rata sa svojim stojadinom došao u srpsku Atinu i odmah
bacio oko na prostor preko puta Futoške pijace, na kojoj je planirao da otvori
mesaru, jer je video da Srbi nemaju šta da jedu, jer su radnje bile prazne.
Njegov prijatelj koji ga poznaje još iz Zagreba, iz deèaèkih dana, svedoèi o prvoj akumulaciji kapitala Petra Matijeviæa:
- Pera je poèetkom devedesetih po Novom Sadu, da bi mu bolje išli proizvodi, prodavao prièu kako je navodno radio u Gavriloviæu, jer je, navodno, svaki njegov proizvod bio uraðen po receptu starih majstora iz Petrinje. A Novosaðani su se za to zalepili, jer je Gavriloviæ pre rata u Novom Sadu bio izuzetno popularan. Ova
prevara mu je uspela, baš kao što su mu uspevale sve ostale prevare, kako u Hrvatsko, tako i u Srbiji, jer
je on èovek bez skrupula i morala,
koji ne veruje ni u šta drugo do u novac. Umeo je još od deèaèkih dana da se kao pijavica prilepi za nekog ko je uspešan i da od njega pokupi sve njegove ideje, ali i veze i kontakte, i da èim uvidi da nešto može da iskoristi, jednostavno preskoèi tog svog prijatelja i
uradi posao umesto njega. To je bezbroj puta uradio i u Zagrebu i u Novom Sadu
i ljudi su se debelo pokajali što su mu bilo šta isprièali, jer ih je
preduhitrio.Tako je kupio i informacije šta je dobro raditi u
privatizaciji. Obeæavao je prijateljima da æe odraditi zajedno posao, a kada bi mu oni dali informaciju, odlazio je u
Agenciju za privatizaciju i sve kupovao sam.
Ni njemu niko nije dao
Interesantna je prièa kako se Pera Matijeviæ obogatio u Hrvatskoj, i
kako je taj kapital oplodio u Novom Sadu. I kako ga je još uvek prljavog saèuvao od svih onih koji su
hteli da mu ga otmu. Njegov zagrebaèki prijatelj o tome svedoèi:
- Pera je kao deèak maštao da bude bogat, jer je u
detinjstvu bio gladan. Kada je upisao Višu ekonomsku u Zagrebu
shvatio je da u knjigama nema para pa je poèeo da se druži sa onima koji su pare pravili... Poèev od sitnih švercera pa... Meðutim, kako je bio uspešan u preskakanju "stepenica slave" vrlo brzo je shvatio da je šticung izmišljen da bi se politièari obogatili. Pošto je uvideo da kroz
politiku nema šanse da se brzo popne do
mesta gde se krade, slušajuæi svog prijatelja èiji je otac bio generalni
direktor jedne firme u Zagrebu, koji mu je prièao da "tata legalno krade", dolazi na genijalnu ideju. Odluèio je da kupi mesto komercijalnog direktora neke firme, a jedini
uslov bio je da ta firma ima mnogo obrta i radnika. Posle izvesnog vremena
ukazala mu se prilika života. U zagrebaèkim Robnim kuæama pojavilo se upražnjeno mesto komercijaliste, a Pera je znao da je to šansa života koju ne sme
propustiti. Ali, znao je i naèin kako da preskoèi stotine kandidata koje su konkurisali za to radno mesto. Jednostavno je
otišao do generalnog direktora
i pitao - koliko to košta. Kada mu je ovaj rekao
cifru, smrklo mu se pred oèima, ali je znao da mora i
odmah je prihvatio. Sledeæih nekoliko dana pokupio je
sve pare što ima, prodao je i svoj
prvi auto, a i tražio je od svih koji su imali
para, ali mu niko nije dao jer su svi znali kakav je. Zato ni on danas nikom ne
da pare na zajam i kaže: "Ni meni niko nije dao". To je u neku ruku i
istina, ali mu je tada u pomoæ priskoèio i otac koji je prodao svoje imanje da zaposli sina i to mu se višestruko isplatilo.
Kad je Pera poèeo da lapa tu kraja nije bilo, a sve je bilo po zakonu. Posle smene
vlade Milke Planinc, koja je još kako-tako držala inflaciju na nekom nivou od 30 do 40 odsto godišnje, na èelo jugoslovenske vlade došao je Branko Mikuliæ sa vladom koja je imala tu
istu inflaciju, ali na meseènom nivou. A svim novcem
zagrebaèkih Robnih kuæa raspolagao je Pera Matijeviæ. Za dnevni obrt tog
preduzeæa, koji je bio više stotina miliona dinara, Pera je svako veèe kupovao par stotina
hiljada maraka. Pošto je rok za uplate bio
petnaest dana, Pera je taj novac èuvao na sigurnom, a onda
nakon što inflacija obezvredi
dinar u odnosu na marku, za petnaestak do dvadeset odsto, Pera je prodavao
marke, uplaæivao dinarske dugove, a
ostatak para ostavljao sebi. Meseèno je tako zaraðivao više stotina hiljada maraka i
to zna èitav Zagreb, a kada je na èelo vlade došao Ante Markoviæ i stabilizovao dinar to je za njega bio šok i jednostavno je dao
otkaz na svoje radno mesto i poèeo da traži bolje, jer je bio veæ dovoljno bogat da je mogao
da bira. Onda se odluèio da uðe u biznis sa poker aparatima, koji je bio apsolutni hit krajem
osamdesetih, od Triglava pa do Ðevðelije, a maštao je da otvori i najveæi restoran u Zagrebu pa ulazi i u ugostiteljski biznis. U to vreme se veæ zainteresovao za otvaranje jedne mesnice u Zagrebu. Ali onda poèinje rat...
Bekstvo
iz Zagreba
Nakon izbijanja rata u
Hrvatskoj, Petru Matijeviæu postaje jasno da kao
Srbin neæe saèuvati glavu u Zagrebu, s obzirom na to koliko para ima, i on traži naèin da se evakuiše. Ne
uspeva da proda svu imovinu, ali uspeva da izvuèe veliki deo para koje je
posakrivao. Onda poèinje hapšenje Srba po Zagrebu i ubistvo bogate srpske porodice Zec koja je u vlasništvu imala veliku mesaru, a Pera dobija dojavu od jednog prijatelja Hrvata,
koji je radio u SUP-u, da je on sledeæi. Zagrebaèki prijatelj porodice Matijeviæ dobro se seæa tih momenata.
- Pera je dobio dojavu da
je on sledeæi na redu za likvidaciju,
prijatelj ga nalazi u gradu i obaveštava ga da ne dolazi kuæi, jer ga HOS-ovci veæ èekaju. Pera, njegova dva sina i žena beže glavom bez obzira, preko Slovenije i Maðarske za Srbiju, ne svraæajuæi u zagrebaèki stan. Zaustavljaju se u Novom Sadu, sa par hiljada maraka, koje je imao
tada u džepu, poèinje život u podstanarskom stanu.
Svestan da æe HOS-ovci, èim shvate da je pobegao, provaliti u njegov stan, Pera panièno traži izlaz za pare koje je
sakupio i koje je ostavio u stanu. Odlazi u jednu od retkih æevabdžinica u gradu, koju je držao neki Albanac po imenu Faruk, koja se
nalazila pored Futoške pijace, i moli ga za
pomoæ. Rekao mu je da mu je
ostala važna dokumentacija od kuæe, kao i svi papiri od firme koju navodno ima u inostranstvu, te da æe ga nagraditi sa deset hiljada maraka ako mu donese te papire iz stana, a
koji se nalaze u jednom zakljuèanom koferu pod šifrom. Pošto je æevabdžiji tog leta bila oduzeta
vozaèka dozvola zbog saobraæajnog prekršaja, on mu pronalazi svoga
roðaka, kao i još jednog muslimana iz Sarajeva, koji pristaju da za deset hiljada maraka idu
u Zagreb, Perinim stojadinom, da donesu misteriozni kofer. Pera im je
dao akontaciju od po hiljadu maraka - priseæa se Perin prijatelj.
Svedoci koji su
prisustvovali ispraæaju delegacije kažu da se nije ni pomerio iz æevabdžinice dok se oni nisu vratili iz Zagreba. Kada je video kofer, Petar umalo
nije pao u nesvest od radosti. Otvorio ga je i izbrojao momcima ostatak novca.
Ovi su bili besni, iako su dobili po deset hiljada maraka, jer su shvatili da
nisu doneli nikakve papire, veæ hiljade uredno složenih novèanica u apoenima od 500 i
1.000 nemaèkih maraka.
Sve ostalo je istorija
klana Matijeviæ, o kojem se u Novom Sadu, uglavnom, sve zna.
O
Dubroji u sledeæem broju
Mirko Dubroja, vlasnik Karin komerca, kompanjon Petra
Matijeviæa, zajedno sa Vojislavom Gajiæem ponovo preuzima FK Vojvodina.
Nakon što su opelješili fondove ovog nekada trofejnog kluba, Dubroja i Gajiæ
vode akciju da klub preuzmu od Ratka Boturoviæa, poznatijeg kao Bata Kankan,
jer od prodaje igraèa Vojislav Gajiæ pokušava da pokrije štetu koju je imao
zbog ''lošeg investicionog ciklusa".
O Mirku Dubroji i njegovom bratu Slobodanu, koji haraju
Vojvodinom, opširnije u sledeæem broju. Pisaæemo i o istrazi koja je u
Specijalnoj policiji pokrenuta protiv ove grupe biznismena.