Verolomci

 

Službeno novinarstvo u istrazi crkvenog pitanja

 

Prepadni vod Svetog sinoda

 

Službeno novinarstvo u Srbiji imalo je proteklih nedelja veliku demonstraciju sopstvene sile u okviru velike pokazne vežbe združenih službi za zaglupljivanje naroda. Za one koji još ne znaju, novinari su u Srbiji po zakonu postali službena lica. To znači da pišu kako im nalaže služba za koju rade.

Pokazna vežba (za ovu priliku je treba nazvati "Crkveni poskok") izvedena je u saradnji sa MUP-om Srbije, Vladom Srbije, Svetim sinodom SPC ( i odanih im službenika), KFOR-om i kosovskom policijom.

Kao neprijatelj je markiran episkop raško-prizrenski vladika Artemije sa svojim odanim monasima i lakovernim narodom. Da bi čitava ta pokazna vežba dobila na dramatici, napravljen je fantastičan scenario kako bi se realnost potpuno zamaglila, a oni koji u Boga ne veruju konačno počeli da se krste

 

 

Ivona Živković

 

 

 

Scenario potonjeg crkvenog skandala predvideo je da se usred Srbije, gde se već deset godina sprovodi nemilosrdna pljačka i države i naroda merena milijardama evra, a koju ni policija ni javno tužilaštvo ne vide, iznenada nasluti pronevera novca u visini od čak 349.875 evra. Osumnjičena je tim povodom i na zao glas izneta Raško-prizrenska eparhija Srpske pravoslavne crkve. Sumnju je izazivao nedostatak priznanice u blagajni (a iz kasnijeg zapleta će se otkriti i zašto je nema...).

S obzirom na to da se radi o novcu koji nije državni već crkveni i da on potiče od dobrovoljnih priloga samih građana, a Crkva ne podleže poreskom sistemu nadzora države, zainteresovanost državnih institucija je upravo ono što čitav scenario stavlja u žanr fantastike. Da zaplet bude jači, proneveru policiji ne prijavljuju građani, koji su novac i dali crkvi, već sama crkva koja je novac primila - na poklon!

Povod za ovo samorazotkrivanje nastaje kada u visokim crkvenim krugovima SPC otkriju da je novac koji im je darovan za gradnju porušenih verskih objekata na Kosovu i Metohiji kao i za nabavku hrane za siromašne, otišao na gradnju crkvenih objekata i nabavku hrane za siromašne, ali i druge poslove u interesu crkve, kao što je to uvek i bivalo sa crkvenim fondovima.

Tako scenario počinje nalogom SPC da joj svetovna policija i tužilaštvo ispitaju sopstveno poslovanje.

 I kao u svakom fantastičnom scenariju, ne časeći ni časa, svetovna policija i državni aparat Srbije, uključujući i službene novinare, kreću u akciju...

 U međuvremenu, među dužnosnicima svetovnih institucija nije bilo vernika koji se zbog ovog zadatka nije preksrtio pitajući se da li su crkveni poslovi u njihovom delokrugu rada. Jer srpska crkva je, barem zvanično, odvojena od države.

 

Svi zločini Rada Neimara

 

 

Tako su službeni novinari na zadatku odmah preneli da je Sveti sinod SPC u skladu sa svojim ovlašćenjima privremeno (dok traje istraga) smenio episkopa raško-prizrenskog Artemija i na njegovo mesto odredio administratora, umirovljenog vladiku Atanasija Jevtića. Ali, grupa monaha iz Gračanice i iz manastira Crna reka, koja se sa ovim nije složila, pokušala je fizički da spreči dolazak novog administratora, tako što su mobilnim telefonom pozivali monahe iz raznih manastira da se okupe.

Onda su fizički nasrnuli na monahe koji su novopostavljenog administratora prihvatili. Sve se to odigralo na jednoj ulaznoj kapiji manastira Gračanica, gde su se službene kamere slučajno zatekle i snimile ove Artemijeve huligane. Jer takvo ponašanje, tuča monaha, nije primereno hrišćanskoj veri i... Eto, sad je čitava Srbija mogla da vidi da sa Srpskom pravoslavnom crkvom nešto nije u redu.

 Apsurd je što su vojnici KFOR-a i kosovska policija (koju čine uglavnom Albanci!) morali da intervenišu i obezbede mir među Srbima. Artemijevi ratoborni monasi su čak pretili fizičkom likvidacijm službenom novinaru beogradskog dnevnika Blic, N. Z., rečima: "... završićeš na obližnjem groblju."

Jedan od monaha je istom novinaru čak sugerisao kako da piše tekstove, aludirajući valjda da treba da sasluša i drugu stranu, što službeni novinar na zadatku i platnom spisku službe za koju radi, objektivno nije u stanju.

Tako je službeno izveštavanje posebno bilo usmereno na ulogu glavnog negativca i vođe crkvene kriminalne bande koja vara i pljačka već ojađene i siromašne Srbe na Kosovu, protosinđela Simeona Vilovskog. On je inače tu titulu dobio od vladike Artemija kada je postao sekretar Eparhije. Radi se o monahu koji je rođen u Beogradu i završio je čak dva fakulteta, za razliku od većine monaha u Srbiji koji su seljačka deca (uglavnom seljaka bezemljaša) i, kako kaže vladika Grigorije - uglavnom neobrazovani.

Kako takav velegradski čovek uopšte može da postane čovek od poverenja vladike Artemija i da dobije ovlašćenje da vodi sve eparhijske poslove i upravlja eparhijskom kasom? Posebno ako se zna da je pored Teološkog završio i Ekonomski fakultet? Ovo je pitanje koje je u zaplet scenarija teško moglo da se uklopi, pa su ga službeni novinari uglavnom izbegavali.

Tako je, po tom volšebnom scenariju, javnost obaveštena da je Simeon Vilovski uzimao od blagajnika Eparhije, za šta je inače bio ovlašćen - keš novac. Pri čemu blagajnik izgleda nije tražio od njega priznanicu. O tome zašto blagajnik nije imao priznanice za izdat novac - kriv je, po scenariju, Vilovski. (Ne treba zaboraviti, i dalje je u pitanju fantastika!).

 

Vilovski je optužen i zbog poslovanja sa izvesnim Predragom Subotičkim, vlasnikom firme "Rade neimar" koji je angažovan oko poslova izrade konaka Sveti Aranđeli kod Prizrena, dva konaka u manastiru Gračanica i rekonstrukciju manastira Banjska. Subotički je tako automatski postao sumnjiv, jer ne samo što se legalno preko svoje firme bavio građevinskim poslovima već i što je istovremeno bio kum rođenog brata Vilovskog (iako time nije prekršen ni kanonski ni građanski zakon).

 Ista firma obavljala je i razne građevinske radove po Beogradu i okolini, što je krajnje sumnjivo jer kome bi u Beogradu palo na pamet da angažuje legalnu građevinsku firmu za građevinske poslove? Ili, još bolje, zašto bi po Beogradu gradio neki "Rade neimar", kad ovaj teren, zna se, pokrivaju samo građevinske firme bliske DS-u i G17. Ostali tu nemaju šta da traže. Zato se odmah posumnjalo da je on to možda radio od para Eparhije?

Da slučajno ne bi izašao u javnost sa svojom poslovnom dokumentacijom, Subotički je preventivno stavljen u istražni zatvor sa stručnim obrazloženjem "da ne bi uticao na svedoke i da ne bi ponovio krivično delo". I tu može ostati 30 dana, pa još 30 i još... Sve po krivičnom zakonu koji je tipičan za fašističke režime. Ovakav zakon su izglasali zombirani poslanici demokratske i evropske Srbije.

Negativcima iz građevinske firme "Rade neimar" zamera se i da su izvodili nekvalitetne radove, ali se ne pominje da je postojalo veliko neslaganje takozvanih stručnjaka za obnovu manastira koje je angažovalo Ministarstvo za kulturu Srbije i koji nikako nisu mogli da se usaglase u svojim stručnim procenama šta i kako treba rekonstruisati. Nekome je smetalo malterisnje, nekome crvena boja maltera...

Episkopu je zamereno i da nije raspisao tender za izvođenje građevinskih radova, što je po zakonu obavezna samo državna institucija, ali ne i Crkva.

 

Desant na zalihe sira

 

Službeni novinari su takođe, preko pouzdanih ali neimenovanih izvora bliskih istrazi, koji su imali uvid u dokumentaciju o poslovanju Eparhije (koja je inače nestala, jer je Vilovski navodno sve pokupio i odneo sobom pobegavši u Grčku), otkrili da se iz nje može naslutiti (kako to terminološki prenosi službena novinarka dnevnika Blic Željka Jevtić, za koju monasi tvrde da je rođaka Atanasija Jevtića) "da je on proneverio pare koje je dobio..."

Da je Vilovski negativac saznalo se u Sinodu još 2001. kada je podneo krivičnu prijavu i pokrenuo istragu pred svetovnim organima protiv tadašnjeg sekretara Eparhije, Zorana Grujića, zbog pronevere crkvenih para. Svetovni sud je našao Grujiću čak 18 krivičnih dela, pa je on završio u zatvoru. Ali, Sinod SPC to nije smatrao grehom i on nije raščinjen po kanonskim zakonima. Umesto toga, vladika Atanasije Jevtić mu je pomogao da iz zatvora izađe uz kauciju.

Od tada arhimandrit Simeon Vilovski, kao novi sekretar Eparhije, odlučuje da sav novac drži na jednom računu i pod svojom kontrolom, za šta je imao ovlašćenje episkopa Artemija. A to se mnogima i u samoj Eparhiji očito nije dopalo.

Tako sredstva prikupljena SMS porukama, a namenjena za potrebe narodnih kuhinja na Kosmetu, nisu uplaćivala na račun NVO "Majka devet Jugovića", koja je hranu distribuirala, već je sve išlo preko računa Eparhije. I to je Vilovskom sada uzeto kao otežavajuća okolnost jer miševi smatraju da ne treba samo mačka da ima uvid u zalihe sira.

 

Da tenzija bude jača, službene novine Blic objavile su da je jedan obrok u narodnoj kuhinji tako koštao čitavih 750 dinara. To baš liči na naduvanu cenu. A stvarna cena je bila 75 dinara, kako se kasnije ispostavilo. Ipak, službeno glasilo ovo nije ispravilo.

 

Eparhija se čak usudila da osnuje posebnu kancelariju za očuvanje baštine Kosova. Tu je planirano da dolaze uglavnom stranci koji su uključeni u radove na rekonstrukciji manastira. Beograd je strancima malo bliži od Kosova, pa je zato izabrano da kancelarija bude u Beogradu, na Vračaru.

Vilovski je za iznajmljivanje ovog poslovnog prostora plaćao čak 900 evra zakup, što deluje zaista mnogo, mada se ne otkriva koliko kvadratnih metara je imao taj prostor i da li je poslužio svojoj nameni? Svejedno, i to mu je stavljeno na teret.

Kulminacija kriminalnog trošenja narodnih para je i plaćanje lobističkih aktivnosti po SAD, čime bi se promovisali stavovi protiv nezavisnosti Kosova, a posebno je ocenjeno kao kriminalno "što bi se takvim lobiranjem mogli širiti antiislamski stavovi". A to srpska država ne može da dozvoli...

 Tako je grešni episkop Artemije počeo da radi ono što je trebalo da radi srpska vlada (i zbog čega je građani preko poreza i plaćaju) i koja zato ima Ministarstvo inostranih poslova, ali koja to nije mogla jer bi se zamerila onima koji su je tu i postavili i organizovali  "dešavanje naroda" 5. oktobra 2000.

I tu je nastao glavni dramski čvor, praktično nerazrešiv, pa je morao da bude isečen. Ulogu "sekača" preuzeo je Sveti sinod SPC...

Zato je službeno novinarstvo izostavilo scene koje bi mogle da ugroze glavni tok priče i čitav zaplet ostavilo u realističnim okvirima.

Tako u službenim medijima nije objavljeno da je novopostavljeni administrator sa zasedanja Sinoda odmah krenuo na Kosovo, i kao da je leteo helikopterom MUP-a Srbije a uz odobrenje KFOR-a, ekspresno stiže u Raško-prizrensku eparhiju pre nego što se tamo vratio vladika Artemije. Sam administrator tvrdi da je išao kolima (?!).

Novi administrator je zapravo požurio da izrežira akcionu scenu kako bi službeni mediji imali šta da snime i o čemu da pišu u nastavku operacije koja bi slobodno mogla da nosi ime "Crkveni poskok".

Tako je, prema svedočenju monaha iz Eparhije, Atanasije Jevtić sa svojim pristalicama iz manastira Visoki Dečani, koje je predvodio pomoćni episkop Teodosije i njegova desna ruka otac Sava, odmah vandalski upao u manastire Gorioč (gde se nalazi i Teodosijeva majka Marta Šibalić), pa pošto većinsko sestrinstvo nije htelo da ih primi oni su ih isterali napolje. Onda su upali u manastire Gračanica i Banjska. Za nastalu pometnju se brzo pročulo po čitavoj eparhiji, pa su se monasi pozivali mobilnim telefonima i... Nastala je jedna tenzija. Idealno za kamere službenih medija koje su čekale spremne.

 

Slikaj se, Vladiko!

 

Prema rečima monaha, vladika Atanasije Jevtić u kritičnom trenutku upada u službene prostorije vladike Artemija u Gračanici i kupi svu dokumentaciju, ne sačekavši zvaničnu primopredaju koja je trebalo da se obavi sutradan, u nedelju 14. februara 2010. godine.

Ovakvom provalom u sekretarijat, osumnjičenima Vilovskom i Subotičkom, kao i samom episkopu Artemiju, onemogućeno je da valjano polože račune o svom finansijskom i drugom poslovanju.

 I to je sasvim u skladu sa pisanjem službenih medija koji tvrde da je, na primer, Eparhija izdavala crkveni prostor, ali da ne postoje priznanice da je novac od toga stizao u eparhijsku kasu. Dakle, priznanice je mogao da pojede crkveni miš, ali iz nedostajuće dokumentacije se "naslućuje" (Ž. J., Blic) da je novac zadržao Vilovski.

Ali, kako su scenaristi na sve mislili, za krađu dokumentacije odmah biva osumnjičen Simeon Vilovski.

Tako zapisnik o primopredaji dužnosti između episkopa Artemija i administratora Atanasija nije ni načinjen, osim ako vladika Artemije fizičkom silom nije nateran da potpiše svaki dokument koji mu se stavi pod pero. Baš kao što je nakon svega nateran da se slika sa Atanasijem Jevtićem i vikarom Teodosijem kako bi službeni mediji ovim fotografijama narodu pokazali da je među njima opet "sloga", a u Eparhiji red i mir.

Ne pominje se da je vladici oduzet fiksni telefon, mobilni se prisluškuje (kao i svaki) i onemogućen mu je kontakt sa nezavisnim novinarima.

Za novog sekretara Eparhije je odmah postavljen sveštenik Srđan Stanković, za koga monasi tvrde da je svojim ranijim radom i spletkama od 2003. do 2006. teško oštetio Eparhiju. Stanković uživa punu podršku i vikarnog episkopa Teodosija iz Visokih Dečana.

 Upravo kršni monasi iz ovog manastira, kao i njihovo civilno obezbeđenje, dolaskom Atanasija Jevtića odmah blokiraju jedan od ulaza u Gračanicu, baš tamo gde su bile kamere službenih medija, što je izazvalo nervozu kod monaha iz Crne reke koji su shvatili da je vladika Artemije na silu zatvoren u manastiru. Tako su i silom tražili da uđu kod njega. Na ovo im je odgovoreno otporom i... Kamere su sve snimile i akciona scena "tuče monaha" zauzela udarno mesto u službenim medijima. Bila je to zapravo samo dobro režirana predstava kako bi se monasi SPC kompromitovali u javnosti.

 

Svrgnut s Božje dužnosti

 

U službenim medijima nije navedeno da  Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve nema nadležnost da zbog kanonskog ogrešenja suspenduje vladike i nameće administratore, već da to može samo Sabor. Tako tek pošto Sveti arhijerejski sabor donese odluku da neko kanonski bude osuđen i razrešen uprave u eparhiji, onda se tek može imenovati administrator, kao privremeni upravitelj dok se ne izabere novi episkop.

S obzirom na to da episkop Artemije nije kanonski osuđen, jer je Sinod tek pokrenuo postupak za utvrđivanje njegove eventualne kanonske odgovornosti, a nije ni nemoćan da upravlja eparhijom, episkop Artemije je tako svrgnut sa božje dužnosti na silu i na neustavan način.

Zanimljivo je i što je novopostavljeni administrator zapravo umirovljeni bivši episkop Atanasije, koji se sam odrekao obaveze da bude vladika do kraja života. On je zbog toga (po crkvenim kanonima) morao da bude "odlučen" jer episkopima nije dozvoljeno da daju ostavke na dužnosti koje su im "božjom voljom poverene".

Sveštena lica ne smeju podnositi ostavke i po tome se razlikuju oni koji su u Božjoj službi od onih u svetovnoj.

 

Svetovni rat Svetog sinoda

 

Sinod kao crkveno operativno telo (uveden po ugledu na Synodus Episcoporum Katoličke crkve) je crkvena vlada. Sinod nije Crkva. U svetim kanonima Pravoslavne crkve ovakvo telo se i ne pominje. Dakle, radi se o novotariji. Na čelu Sinoda SPC trenutno se nalazi Amfilohije Radović. Članovi se inače biraju "dogovorno", pa se u Sinodu SPC nalaze uvek ljudi iz istog kruga - baš kao što se na državnim funkcijama, bez obzira na to koja je stranka na vlasti, uvek nalaze isti "kadrovici". To su ljudi koji su "službeno licencirani". Licencu daje posebna služba čiji rad nije u domenu javnosti. 

Tako je Sinod postao vlast sam za sebe i samo na papiru odgovara Saboru. Kao što svetovna vlada uvek ima mehanizam (čitaj pare) da sakupi glasove 126 poslanika u parlamentu, i Sinod može da orkestrira voljom Sabora. Niti jedan vladika nema tako veliko lično bogatstvo (naftne izvore, rudnike zlata, fabrike, privatnu vojsku), pa samim tim ni moć da se odupre ovom kolektivnom sistemu odlučivanja i uprave. Zapravo, svi episkopi su poreklom iz siromašnih porodica i roditelja bezemljaša. I to je pravilo. Oni svojom službom samo vrše vlast u direktnom kontaktu sa ljudima (stadom) za interes pravih i imućnih vlastelina.

Pošto je Srbija nakon komunističke revolucije (1941) ostala bez vlastelina (kralja), međunarodna oligarhija je postavila na ovaj posed administratora, a to je Služba. Jedini u Srbiji koji je iznad ovih postavljenih duhovnih vladika (pastira) jeste čovek koji je rodbinski povezan sa vlastelinskom oligarhijom, a to je Aleksandar Karađorđević (kao i ostali članovi familije Karađorđević). On formalno nije prestolonaslednik i nema posed kojim upravlja, ali je bar rođak vlastele, što znači plemenitog je roda. A krv nije voda. Svi ostali u Srbiji su commons (obični ljudi, tj. stado i pastiri).

Lako je, dakle, iz ovoga zaključiti da crkva nikada nije služila narodu, već isključivo vlasteli. Baš kao i narod.

Amfilohije Radović je istovremeno i član Evropske ekspertske grupe koju su osnovale države članice EU, preko svojih vlada. To su  svetovne institucije. A Kanon (zbornik zakona) SPC ne dozvoljava da sveštena lica obavljaju svetovne poslove. Po istom kanonu vladika Porfirije ne bi smeo da bude član UO Radiodifuzne agencije, a on je čak njen predsednik. Izabran je tu na predlog Sorosovih NVO aktivista. Zašto? Ova agencija je izdala dozvole za emitovanje TV programa televizijama koje su samo fiktivno u domaćem vlasništvu, a zapravo se u njima nalazi strani kapital.

Kao i svi glavni svetski mediji, i ove kontroliše globalna oligarhija. Tako su skoro svi mediji (uključujući i RTS) u Srbiji postali službeni i angažovani su trenutno u jednoj velikoj psihološkoj operaciji koja je deo specijalnog rata i ima za cilj teško zaglupljivanje i dezinformisanje građana Srbije.

 Uništavanje elementarnih moralnih načela, generisanje perverzije i psihoseksualne devijantnosti kao i nasilja - glavni je cilj ove operacije.

Namera je upravo razaranje postojećih religijskih načela i uvođenje u Novo doba. Dakle, SPC je apsolutni saučesnik u ovom perfidnom specijalnom ratu koji se vodi i protiv pravoslavnog srpskog naroda. Atanasije Jevtić, Irinej Bulović, Teodosije Šibalić, Sava Janjić, Vladike Porfirije, Amfilohije, Grigorije... tako su samo commons na radnom mestu agenata zaduženih da preko SPC zastupaju interese velike države nazvane EU, čiji je nesumnjivi osnivač - Rimokatolička crkva.

Javnim iznošenjem sopstvenog prljavog veša i hajkom na ljude iz sopstvenih redova, Sinod je očito imao zadatak da kompromituje čitavu SPC, najstariju instituciju u Srbiji. Lista grehova koji se vladici Atremiju stavljaju na dušu, jednostavno u javnosti i na Saboru ne bi mogla da se okarakteriše kao crkveni greh, pa je morao da bude izmišljen - kriminal. Zato je sve bilo potrebno prevesti na nivo fantastike i pokazne vežbe. Razlog za to je da javnost u Srbiji shvati da je temeljna reorganizacija ove institucije neophodna. Treba uvesti novi red, i to stavljanjem pastira i stada pod ekumensku crkvu. EU mora imati takvu crkvu.

 

 

 

 

 

Irigacija iredente

 

 

Pomoćni episkop Teodosije Šibalić (kao čovek koji ima smisla za biznis jer se bavi proizvodnjom i prodajom sveća) izgleda da je time stekao i poverenje zapadnih donatora, jer, prema rečima monaha, čak milioni dolara raznih međunarodnih fondova idu preko manastira Visoki Dečani i kanališu se u razne NVO projekte na Kosovu.

 Tako je preko nekakve "Fondacije za razvoj zajednice" USAID uplatila 27.340 američkih dolara, a vikar Teodosije im je od manastirskih para priložio čak dvostruko, pa su sa 45.000 evra i Albanci iz okoline manastira dobili sistem za navodnjavanje svojih njiva koji ide preko manastirskog poseda.

Dok se Srbima truje voda i isključuje struja, ovaj "projekat" je "međunarodna zajednica" toplo pozdravila, naglašavajući da je ovaj "kooperativan napor i srpskog manastira istorijski početak nove saradnje među Srbima i Albancima."

Ovu saradnju je, inače, isti međunarodni faktor decenijama razarao po načelu Divide et impera sve dok tu nije postavio svoju vojsku. Srbi sa Kosova su zato vikaru Teodosiju i njegovom pomoćniku ocu Savi Janjiću (kome post, izgleda, slabo ide) dovikivali: "Izdajniče" i "Šiptaru".

Teodosije je i čovek kome u posetu odlazi predsednik Tadić, ignorišući episkopa Artemija. Gosti Visokih Dečana su bili i svi glavni faktori međunarodne zajednice za mućenje političke vode na Kosovu, ali i dno srpske estrade, a za njima sportisti i filmadžije.

Kada je vladika Artemije 2008. odlučio da smeni pomoćnog episkopa Teodosija i Savu Janjića, oni su se jednostavno oglušili o ovaj nalog sebi nadređenog. Time su pokazali ne samo da ne poštuju crkvenu hijerarhiju već da od vladikine volje jednostavno ne zavise. Kada je vladika Artemije avgusta 2008. godine sa svojim jeromonahom Simeonom Vilovskim pokušao da Teodosiju lično uruči odluku o razrešenju, ekipa u mantijama iz Visokih Dečana, koja je navodno bila odana Teodosiju, fizički je pretukla Simeona Vilovskog. Sveti sinod je u ovom incidentu jednostavno stao na stranu... Koga? Ne treba biti pametan pa zaključiti da je najveću podršku Teodosiju tada pružio upravo Atanasije Jevtić, koji se i slikao na grobu nekog svog rođaka masona.

 

 

 

 

Poreklo slučaja

 

 

Da je Vilovski negativac saznalo se u Sinodu još 2001. kada je podneo krivičnu prijavu i pokrenuo istragu pred svetovnim organima protiv tadašnjeg sekretara Eparhije, Zorana Grujića, zbog pronevere crkvenih para. Svetovni sud je našao Grujiću čak 18 krivičnih dela, pa je on završio u zatvoru. Ali, Sinod SPC to nije smatrao grehom i on nije raščinjen po kanonskim zakonima. Umesto toga, vladika Atanasije Jevtić mu je pomogao da iz zatvora izađe uz kauciju.

Od tada arhimandrit Simeon Vilovski, kao novi sekretar Eparhije, odlučuje da sav novac drži na jednom računu i pod svojom kontrolom, za šta je imao ovlašćenje episkopa Artemija. A to se mnogima i u samoj Eparhiji očito nije dopalo.