https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Razaranje

Razaranje

Nušićeva Ožalošćena porodica, ali na pančevački način

 

Kruške, knjige i autorski honorari

 

Činjenica da se danas sve krade postala je opšte mesto. Takođe je opšte mesto da se krade intelektualna svojina. Međutim, novost u ponudi jeste posthumno otimanje autorstva radi podele plena u vidu honorara članovima neformalnog "odbora" za zaštitu nečijeg imena i dela. Kako je pod izgovorom zaštite nečijeg "lika i dela" upropašćena monografija o pančevačkoj Gornjoj crkvi? Kako je narkoman naprasno postao "uspešan" grafički dizajner? Ko je sve i kako pisao monografiju? Zašto knjiga ima dva CIP-a iako je štampana samo jednom? Na šta je zapravo straćeno 1.200.000 dinara? Ko je objavljivanjem monografije pokušao da opere svoju "blistavu" biografiju?

 

Stanislav Živkov

 

Preobraženska crkva u Pančevu po svojoj arhitekturi i unutrašnjem uređenju predstavlja najznačajniju crkvu na čitavom području opštine Pančevo, a zbog svoje umetničke i arhitektonske vrednosti zaštićena je kao kulturno dobro od izuzetno značaja.

Inače, Preobraženska crkva predstavlja prvi primer neorenesansne arhitekture sagrađen na području Srbije, a takođe je i prvo remek-delo njenog projektanta Svetozara Ivačkovića, u čijoj unutrašnjosti se nalaze i ikone Uroša Predića i secesijske freske Stevana Aleksića.

 Nažalost, pošto je doskora u Pančevu postojala samo jedna crkvena opština, ali sa dve stare crkve, sav novac je upumpavan na sređivanje Uspenske crkve, dok se Preobraženska doslovce raspadala od zapuštenosti. Takođe, ova crkva doskora nije ni naučno obrađena.

Prvi značajan korak u tom pravcu učinjen je 2001. godine kada je u Glasniku Muzeja Banata br. 9-10 objavljena studija Borislave Kruške i mene (Stanislava Živkova, autora ovog teksta, prim. red.) posvećena umetničkim vrednostima ove crkve.

 Ovaj rad je naišao na veliki interes stručne i šire javnosti, te je čitav tiraž ovog broja časopisa ubrzo bio razgrabljen. Zbog toga su autori krajem 2004. godine odlučili da nastave rad i da prirede monografiju posvećenu ovom značajnom spomeniku. Zajednički rad na pisanju monografije trajao je do jeseni 2008. godine kada je Pokrajinski sekretarijat za kulturu raspisao konkurs za dodelu sredstava za 2009. godinu. U tom trenutku dogovoreno je da knjigu objavi Centar za kulturu Pančevo.

Za knjigu je, kao zajedničko delo, napisao recenziju prof. dr Aleksandar Kadijević, ne sluteći šta će sve uslediti u narednom periodu. Uprkos teškoj bolesti, Borislava Kruška je zajedno sa mnom uspela da obradi značajnu dokumentaciju koja se čuvala po raznim arhivama, na osnovu čega su autori napisali detaljnu istoriju crkve i analizu njene arhitekture i slikarstva.

Sredstva za štampu su delom bila predviđena budžetom SO Pančevo za 2009. godinu (600.000 din), a delom je trebalo da budu obezbeđena na konkursu Pokrajinskog sekretarijata za kulturu. Ovde treba napomenuti da je za izdavača odabran Centar za kulturu jer je i tada, kao i sada, imao stalno zaposlenog vrhunskog grafičkog dizajnera, a osim toga, kao stalne saradnike imao je angažovane najeminentnije pančevačke lektore i prevodioce za engleski jezik.

 

O pokojniku prema testamentu

 

Međutim, čitav posao krenuo je nizbrdo pošto je iz zatvora izišao izvesni Vladimir Kruška, inače sestrić Borislave Kruške, duogodišnji alkoholičar i narkoman, koji je zbog izdržavanja dve zatvorske kazne zaredom ostao bez posla. Stoga je, kako bi rehabilitovao svog problematičnog sinčića, Želimir Kruška, inače brat Borislave Kruške, u Pančevu najpoznatiji kao bonvivan koji u sedamdesetoj godini farba kosu i bradu u bakarnu boju, počeo da vrši pritisak na autore buneći se - što bi saradnici Centra za kulturu radili pripremu knjige za platu kad može Vlada za honorar? 

Zbog ovoga je došlo i do sukoba između samih autora, jer ja nisam pristajao na ovakve mahinacije i pranje para. Takođe se ispostavilo da je u knjigu naknadno ubačen i čitav politički program DSS-a kao i prepričana monografija o Mihailu Valtroviću oko čega je takođe ispao sukob. Nažalost, Borislava Kruška je nasela na ovakvu ideju svog brata.

 Po njegovom nagovoru, a uz svesrdnu pomoć ostalih članova zajedničkog zločinačkog poduhvata, krenulo se sa sistematskim naduvavanjem troškovnika za štampu knjige koji je na kraju metastazirao na neverovatnih 1.800.000 dinara za svega 1.000 primeraka knjige. Taj iznos, po jednu trećinu, trebalo je da obezbede SO Pančevo, PSOK na konkursu i HIP Petrohemija direktno preko sada pokojnog Zorana Mioča, tadašnjeg predsednika Upravnog odbora, pri čemu se ama baš niko ni najmanje nije zapitao za šta se zapravo traže tolika sredstva, jer bi prema nekim predračunima, da je posao išao preko Centra za kulturu, proizvodna cena knjige mogla da bude oko 10 evra po komadu za tiraž od 1.000 primeraka.

Zapravo, već tada se ispostavilo da je glavni cilj ovakvog naduvanog troškovnika bila ne sama štampa knjige već podela obećanih honorara članovima ovog udruženog zločinačkog poduhvata.

To "eminentno" društvance činili su već pomenuti Vladimir Kruška, narkoman i diletant koji je u zatvoru naprasno postao grafički dizajner, Jelena Herceg Žurić, profesorka pančevačke gimnazije, supruga opskurnog pisca Vuleta Žurića, inače kućna prijateljica Kruške - koja je inače samo jednom radila lekturu za Centar za kulturu i koji joj se nakon toga zahvalio na daljoj saradnji, te izvesna Cica Stanić kao prevodilac, ukratko svi oni kojima je bio obećan honorar!

Inače, već u to vreme započelo se sa fotografisanjem za potrebe knjige, što je gratis uradio majstor umetničke fotografije prof. dr Mitar Trninić. No, kao veliki znalac umetničke fotografije našao se upravo Želimir Kruška da utvrdi da te fotografije, verovatno samo zato što su gratis, nisu dovoljno dobre, te da stoga treba platiti honorar drugom fotografu angažovanom od ožalošćene porodice koji je na kraju radio bez honorara.

Zbog svega, odbio sam da dalje sarađujem na pranju novca i ustupio Kruški pravo da dalje raspolaže tom verzijom rukopisa, uz naznaku koautorstva. Zbog budžetskih restrikcija početkom 2009. godine od štampe se do daljeg odustalo. Nažalost, nakon teške bolesti u jesen 2009. godine, Borislava Kruška je preminula ne dočekavši izlazak knjige iz štampe. Već na samoj kremaciji pokazalo se da je neformalni odbor za zaštitu njenog imena i dela uveliko bio aktivan, sa precizno podeljenim zaduženjima kako da se zgrne i međusobno podeli što više novca.

 

Navodni izvršitelj navodne oporuke

 

Naprasno se tada pročulo da je u laptopu pokojne Kruške navodno pronađena njena navodna želja da se o objavljivanju monografije stara izvesni Nebojša Pavlović, bivši novinar RTS-a i RTV Pančevo, bivši gradski sekretar za kulturu Pančeva i bivši savetnik bivšeg predsednika bivše savezne skupštine Zorana Šamija, koji je prema rečima Želimira Kruške trebalo da književno obogati knjigu. 

Stoga je dana 21. septembra 2009. o stvarnom stanju u vezi sa autorstvom obavešten upravo Nebojša Pavlović i to imejlom upućenim Marini Nešković, inače njegovoj ženi, u kom je izričito navedeno da je:

Monografija "Preobraženska crkva u Pančevu" zajedničko autorsko delo pok. Borislave Kruške i Stanislava Živkova, istoričara umetnosti iz Pančeva, te da je koncepcija monografije izrađena tokom 2004, na osnovu istoimenog teksta objavljenog krajem 2002. u Pančevu. Tekst monografije napisan je u periodu od januara 2005. do maja 2009, recenziran od strane prof. dr Aleksandra Kadijevića, najvećim delom uređen, i u toku je bilo prikupljanje ilustrativne građe. Izvod iz monografije objavljen je u izdanju same Preobraženske crkve 2008. godine kao najava monografije. Predviđeno je da se monografija objavi u izdanju Centra za kulturu Pančevo, koji je preduzeo korake na obezbeđivanju novca za štampu i obezbedio dizajnera knjige. Skrenuta je pažnja na sledeće: Stanislav Živkov autor je približno 30 odsto osnovnog teksta i koautor na daljih 30 odsto, te da se nastavlja rad na dovršetku monografije koja bi trebalo da bude gotova do kraja godine. Bez saglasnosti Stanislava Živkova ne možete raspolagati rukopisom, uređivati ga, niti vršiti bilo kakve aktivnosti na pripremi za štampu.U suprotnom će sudskim putem biti sprečena svaka neovlašćena aktivnost na izdavanju knjige.

I pored vrlo jasnog sadržaja, Neškovićka se pravila naivna jer je 23. septembra odgovorila pretpostavljajući da joj je obaveštenje greškom upućeno uz vrlo licemernu tvrdnju: Ne vidim nijedan razlog da se meni obraćate i skrećete pažnju na stvari koje se tiču isključivo Vašeg profesionalnog rada i Vaše ličnosti. Kao što Vam je sigurno poznato, pored zakona na koje se pozivate, postoje i nekakvi drugi zakoni. Stoga Vas molim da mi se više ne obraćate ovim povodom, a pogotovu ne na ovakav način, upozoravajućim tonom, koji smatram krajnje neumesnim i uvredljivim.

Ovo najbolje govori o tome da se ekipa adoranata (obožavatelja) života i dela Borislave Kruške našla veoma pogođena samom činjenicom da se našao neko ko se ni najmanje nije bojao autoriteta poput Neškovićke i ostalih članova "ožalošćene porodice".

 

Dlakava konobarica, najbolja prijateljica

 

Nakon svega toga nastavljen je rad na dovršetku monografije, ali je već tada u ožalošćenoj porodici nastala prava uzbuna o čemu najbolje svedoči činjenica da je izvesna Beka Stepanov, koju je inače pokojna Kruška zaposlila u protokolu SO Pančevo, verbalno napala Nemanju Rotara, tadašnjeg odbornika zaduženog za kulturu, samo zbog toga što je na jednom od sastanaka obavestio gradsku upravu o sporu oko objavljivanja knjige.

Takođe se tu našao izvesni Saša Janoš, inače muzički urednik Radio Pančeva sa završenom ugostiteljskom školom i najbolja prijateljica Borislave Kruške, koji je takođe javno govorio da osim Kruške  niko drugi nije radio na knjizi.

Postajalo je sve očitije da sve više smetam mnogim opskurnim likovima, koji su se nadali da će razvlačeći rukopis knjige na tome zaraditi honorare. Tako je Želimir Kruška otvoreno ponudio da me isplati, nudeći mi pozamašnu svotu samo kako bi se povukao iz autorstva, insistirajući da knjiga mora da izađe isključivo kao delo Borislave Kruške, a istovremeno je zahtevao da pančevački Centar za kulturu objavi knjigu, ali uz obavezno angažovanje njegovog sina Vladimira i svih drugih kojima je obećan honorar. 

Kruška je takođe sebe na ostavinskoj raspravi proglasio naslednikom autorskih prava na spornoj knjizi, iako je vrlo dobro znao da je knjiga zajedničko autorsko delo, a istovremeno je, zbog čitave situacije, Centar za kulturu odbio da je kao takvu štampa...

 Kruška je pak u više navrata insistirao da SO Pančevo sav novac prebaci na njegov tekući račun kako bi on dalje isplaćivao obećane honorare, što je pančevačka gradska uprava s pravom odbila i odredila da knjigu objavi Istorijski arhiv u Pančevu, na čiji su račun sredstva potom prebacivana.

Ja sam obavestio gradsku upravu o svim nezakonitim radnjama i mahinacijama Kruške i grupe okupljene oko njega ukazujući na nesporne činjenice da su na svim zahtevima za dodelu sredstava upućenim Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu kao i SO Pančevo kao autori navedeni Borislava Kruška i moja malenkost.

Da je knjigu kao zajedničko delo dva autora recenzirao prof. dr Aleksandar Kadijević, profesor istorije arhitekture na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog ,akulteta u Beogradu i sekretar Odeljenja za istoriju umetnosti Matice srpske u Novom Sadu, da je knjiga spremna za štampu, te da za razliku od Želimira Kruške i njegovih satrapa ne tražim za sebe niti jedan jedini dinar autorskog hohorara, jer su gotovo svi saradnici obavili svoje segmente na pripremi gratis iz poštovanja prema autorima, najavljujući usput da će sudski tražiti zabranu svake knjige koja je izdata bez navođenja autorstva i čiji sadržaj kao autor nije odobrio, uz zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

 

Duh koji se kreće

 

Dana 3. februara 2010. godine, dakle pre skoro dve godine, u SO Pančevo održan je sastanak na kome je na insistiranje predstavnika grada, kako bi se izbegao sudski spor oko autorstva, dogovoreno da se finansijski pomogne objavljivanje čak dve knjige, i to monografije "Preobraženska crkva u Pančevu" kao  autorskog dela Borislave Kruške, te elektronskog izdanja knjige "Pančevačka gornja crkva" kao isključivo moje autorsko delo, koje je rezultat mog istraživačkog rada delom zasnovanog na dva teksta ranije objavljena u saradnji sa Borislavom Kruškom.

Elektronsko izdanje knjige "Pančevačka gornja crkva" objavljeno je i promovisano novembra 2010. godine, a čitav tiraž od 300 primeraka ubrzo je rasprodat i distribuiran po brojnim evropskim i našim bibliotekama. Nažalost, izdavanje knjige Borislave Kruške pretvorilo se u pravu trakavicu koja je, barem za sada, dobila nekakav epilog. Među samim članovima "ožalošćene porodice" došlo je do daljih sukoba koji su stalno prolongirali izdavanje knjige, a pokazalo se da je spiritus movens (duh se kreće) svih problema bio upravo Želimir Kruška kome je najvažnije bilo da formalno štiteći delo svoje sestre, zapravo upropasti njenu knjigu i kome niko nije bio dovoljno dobar! 

Pokazalo se da Pavlović čak sedam meseci na rukopisu apsolutno ništa nije uradio, što je naravno prouzrokovalo dalje odlaganje, na šta se Kruška senior kasnije stalno jadao. Vladimir Kruška je nastavio sa narkomanijom, u nekoliko navrata je gubio pojedine delove materijala, a kulminacija bruke bila je tragedija kada se jedan od njegovih pajtaša predozirao i umro naočigled mlađanog Kruške, koji je potom ponovno završio u istražnom zatvoru sve dok ova tragedija nije proglašena nesrećnim slučajem!

Takođe se pokazalo da ni Kruška senior, a ni junior, pojma nisu imali kako zapravo knjiga treba da izgleda, te su obojica u više navrata - krišom jedan od drugoga - imali obraza da traže od mene da im pomognem u završetku knjige, što sam ja sa indignacijom odbio.

 Čitavo to vreme vršili su pritisak na prijatelja pokojne Kruške, a pančevačkog zeta Milorada Đurića, pokrajinskog sekretara za kulturu, da prebaci 600.000 dinara koje je još za njenog života obećao pokojnoj Borislavi Kruški, što je na kraju i urađeno ali nakon enormnog broja urgencija svake vrste, te je Đurić taj novac, mimo konkursa, dodelio direktnom odlukom, što potvrđuje činjenica da u 2010. godini ni na jednom konkursu ova knjiga nije učestvovala za sredstva, naprosto jer se uopšte nije znalo ko će i kada to zapravo objaviti.

 

Uludo potrošene pare

 

Pošto se u međuvremenu pojavilo elektronsko izdanje knjige "Pančevačka gornja crkva", učesnici zajedničkog zločinačkog poduhvata su napokon uvideli da im je potreban neko stručniji da bi njihovu verziju rukopisa stručno uredio, pa su iz naftalina izvukli davno penzionisanog profesora Filozofskog fakulteta Miodraga Jovanovića, u široj javnosti poznatog kao Mića Plačko, čija su istraživanja umetnosti i arhitekture 19. i 20. veka dovele u zabludu generacije studenata, jer je sam Jovanović u tim istraživanjima napravio kardinalnu grešku, koju je kasnije čitava struka, ne želeći da se zameri Plačku senioru, nekritički prepisivala tvrdeći da je upravo neorenesansni eklekticizam arhitekte pančevačke Preobraženjske crkve i njegovih sledbenika pravi srpsko vizantijski stil, iako tu nema ni "v" od Vizantije.

Iako je Jovanović senior bio odranije upoznat sa čitavim istorijatom spora oko knjige o Preobraženjskoj crkvi, to mu ni najmanje nije smetalo da finansijski unosan posao na daljoj prepravci rukopisa Borislave Kruške prepusti svom sinu Zoranu Jovanoviću, takođe istoričaru umetnosti i docentu opskurnog Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici, poznatijem kao Mali Plačko! Jovanović junior je rukopis preradio pre svega kako bi ga prilagodio naučnim stavovima svog oca i iz njega izbacio svu nepodobnu literaturu.

Na ovaj način Plačko Junior u tolikoj meri je preradio originalni rukopis, izbacivši iz njega više od polovine teksta, a potpuno prežvakavši ostatak, da tek mestimično ispod naslaga prepravki provejavaju ostaci originalnog teksta. Tek je ovako prežvakan i prepravljen rukopis dospeo na prelom, na osnovu kojeg je od Narodne biblioteke Srbije dobijen prvi zapis CIP-a za knjigu u izdanju Istorijskog arhiva Pančevo.

Međutim, po svom uobičajenom običaju, u sve se nepozvan umešao Želimir Kruška, javno napadao Jovanovića juniora da je kriv za kašnjenje izlaska knjige, i iz već gotovog preloma izbacio napomenu da je knjigu za štampu (kako-tako) priredio dr Zoran Jovanović, a pošto je i sam prelom bio diletantski urađen,  zbog svega ovoga Istorijski arhiv Pančevo povukao se iz daljeg rada na izdavanju knjige ne želeći da se kompromituje objavljivanjem ovakve skaradne knjige, dok je prvi CIP ostao kao fantomski dokaz o neobjavljenoj knjizi.

Pošto je od dodele sredstava prošlo više od godinu i po dana, ožalošćena porodica našla se pred velikim problemom, jer bi u slučaju da knjiga ne izađe bili dužni da vrate dodeljena sredstva, kojih dobrim delom više zapravo nije ni bilo. Kao pravi spasilac poslića, a sasvim u skladu sa poslovicom spram sveca i tropar, pojavio se sasvim opskurni izdavač Društvo srpsko-ruskog prijateljstva "Dositej Obradović" iz Pančeva, čiji je predsednik izvesni Predrag Obradović, inače veoma dobro poznat pančevačkoj policiji i pravosuđu, a istovremeno i predsednik podjednako opskurnog pančevačkog društva za zaštitu ćirilice, a koji je naprasno rešio da se kulturno uzdiže i da se bavi izdavanjem ni manje ni više nego likovnih monografija.

Tako je prelom još jednom prekrojen, knjiga je narasla još desetak strana u debljinu i nekoliko  centimetara u formatu, da bi se tek nedavno pojavila kako bi se javnosti zamazale oči o svemu o čemu smo pisali.

Pokazalo se da je tiraž knjige svega 500 primeraka, što znači da je proizvodna cena po jednom primerku 2.400 dinara odnosno oko 24 evra što proizilazi iz činjenice da je ukupno dodeljeno 1.200.000 dinara za koje bi bilo veoma lepo videti na šta su zapravo potrošena.

Sama knjiga je diletantski dizajnirana, od ukupno 171 strane čak 32 su potpuno prazne, odnosno ili su bele ili su obojene u braon, i to bez ijedne reči ili slike. Fotografije su diletantski uklapane upravo onako kako je mali Mikica zamislio da treba da izgleda slikovnica.

Ovo ne služi na čast nikome jer su za daleko manje novca i daleko manje vremena grad Pančevo, kao i naučna i šira javnost mogli da dobiju jednu zaista reprezentativnu naučnu monografiju sa kojom bi i pokojna Borislava Kruška bila zaista zadovoljna. Nažalost, imala je nesreću da se o njenom naučnom radu stara prava pravcata Nušićeva ožalošćena porodica na pančevački način, kojoj su honorari bili daleko važniji od konačnog rezultata. Veoma žalosno!  

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane