Na nišanu

Ima li života u truloj državi i pod surovom diktaturom?

U susret samrtnoj 2018. godini

Nakon potpunog poniženja koje je Aleksandar Vučić doživeo sa svojom "delegacijom" u Moskvi, na Svetog Nikolu, 19. decembra 2017. godine (detaljnije o tome u Uvodniku, na drugoj strani ovog broja Magazina Tabloid), sasvim je sigurno da će 2018. godina početi njegovom konačnom demontažom od strane administracije SAD, uz prećutnu saglasnost Kremlja. Dve velike sile imaju važnija posla od gubljenja vremena sa malim, podlim balkanskim diktatorom, koji je dozlogrdio svakome: i Moskvi i Vašingtonu, i Istoku Zapadu, ali pre svega građanima Srbije, onima koji pate pod njegovom manijakalnom propagandom, birokratskim terorom i nasiljem svake vrste. Ali, šta zaista čeka Srbiju u 2018. godini, može li Vođa da sjaše sa grbače sedam miliona ljudi mirnim putem ili masovnim odgovorom na njegovo divljanje? Da li će ga sa vlasti oduvati puč, unutar mafije koju je stvorio oko sebe? Kako god da se završi, slika slomljene, očerupane i zaostale Srbije može biti samo tužna, jer se đavo sa kojim je Vučić napravio pakt, smestio na najvitalnije pozicije u državi. Godine pred nama biće godine za paćenje

Nikola Vlahović

Početak kraja lične vladavine Aleksandra Vučića, odavno se desio. Bilo je to još 15. aprila 2014. godine, kad se (oko jedan sat popodne istog dana, u Vladi Srbije), po prvi put sastao sa Dejvidom Petreusom, bivšim šefom CIA-e, komandantom trupa SAD u Avganistanu i čovekom koji je u istočnoj Bosni i Hercegovini, sa pripadnicima "Delta" jedinica, svojevremeno bezuspešno tražio odbeglog Radovana Karadžića da ga ubije (o tome postoje dokumenta u knjizi britanskog novinara Džulijana Brogera, "Kasapinov trag").

Te, 2014. godine, u vreme sastanka sa Vučićem, Dejvid Petreus je već bio ozbiljno kompromitovan zbog afere sa izvesnom Paulom Brodvel, koja je, navodno, pisala njegovu biografiju. Ali, u znak pažnje za sve što je uradio dok je bio šef CIA-e, a posebno za ratne zasluge u Avganistanu, to mu je nekako oprošteno pa ga je "služba" poslala na novi zadatak, da bude na čelu opskurnog investicionog fonda pod imenom KKR. Tu i počinje Vučićev sunovrat, jer je reč o jednom od najvažnijih investicionih fondova pod kontrolom CIA-e, koji se bavi otkupom prljavog kapitala, državnih kompanija bivših komunističkih zemalja, te korumpiranih medija, političara, tajkuna i njihovih "poslovnih imperija". Kad je u uglednom londonskom magazinu "Economist" objavljena kraća informacija o tome da Petreus želi da od nekih srpskih banaka otkupi kreditne dugove posrnulih velikih firmi i tako uđe u njihovo vlasništvo, Vučić je već bio gotov. Naime, nepisano je pravilo da CIA kupuje takve firme za male pare samo u posrnulim državama, uoči rušenja diktatorskih režima!

Tako je Petreus, ispred Investicionog fonda KKR, pregovarao sa Vučićem o otkupu dugova Miroslava Bogićevića, Željka Žunića i Gorana Perčevića, što se i desilo, ali mnogo kasnije: 6. maja 2016. godine, kad je i došlo do novog sastanka Aleksandra Vučića sa predstavnicima investicionog fonda KKR, gde je utvrđen način kupovine dugova vrednosti 3,6 milijardi evra!

No, zašto bi investicioni fond pod kontrolom CIA-e, kupio teško naplative dugove propalih preduzeća u Srbiji? Odgovor je ubrzo stigao: KKR je postao vlasnik većeg dela medijskog prostora u Srbiji "u paketu" sa najvećom kablovskom mrežom, sa godišnjim profitom od oko 800 miliona evra, plus zarada od komercijalnih sadržaja, a kao "poklon", dobijena je i kontrola i servisiranje državnih informacionih sistema. Ukratko, za tri i po milijarde evra, kupljena je čitava Srbija, njen celokupan privatni i poslovni "sadržaj".

Petreus je Vučiću za uzvrat obećao "političku stabilnost u Srbiji", što je on odmah, na prvoj konferenciji za štampu i "prepevao" sa dopunom: "...Politička stabilnost je najvažnija za ekonomski rast"

Krajem 2016. i početkom 2017. godine, posebno dolaskom nove administracije u Vašington na čelu sa Donaldom Trampom, potpuno je izmenjen odnos SAD prema Balkanu. Za 2018. godinu, najavljen je nastavak istraga FBI, CIA i NSA o korupcionaškim poslovima lokalnih državnih i političkih vođa, koji su imali bilo kakve "poslovne" veze sa službenicima vlade SAD. Visoko na spisku "interesantnih balkanskih lidera", nalazi se Aleksandar Vučić, koji je sa svojim bratom, kumovima i stranačkim tajkunima, već duže vremena na terenu najprljavih poslova, kako u regionu tako i van njega. Posebno se u prošlogodišnjem izveštaju Kongresa SAD, sa osvrtom o stanju na Balkanu, ističe veza između albanskog premijera Edija Rame i Aleksandra Vučića, te njihovih namera da se okoriste "infrastrukturnim planovima" koje bi finansirala vlada u Vašingtonu.

Grčki ministar odbrane Panos Kamenos ispitan je 28 novembra pred grčkim Parlamentom, a zatražena je i njegova ostavka te pokrenuta i opsežna istraga, u vezi sa neuspelom prodajom grčkih raketa Saudijskoj Arabiji. Nešto ranije, 27. septembra, u Atini je Kamenos primio srpsku delegaciju Ministarstva odbrane, gde je oduševljeno klicao: "...Braćo Srbi, Grci su sa vama!" A, ta njegova vesela predstava imala je svoju pozadinu: prema tvrdnji pojedinih medija u Grčkoj, Kamenosa su Vučić i njegova "ekipa" počastili obećanom provizijom u slučaju da posreduje u Saudijskoj Arabiji kod prodaje srpskog naoružanja i opreme. Vlasti SAD odavno znaju za ovo. Kao i za druge poslove. Još polovinom 2017. grčka policija je dobila zadatak od svojih američkih kolega da preseče kanale švreca droge i oružja preko Kosova i Srbije, prema BiH i dalje.

Već prvih meseci 2018. godine, treba očekivati da se istraga o ovome, što će da dotakne i Vučićev kartel i da počne njegovo urušavanje i sa te strane.

Kad je 22. septembra 2017. godine u Njujorku došlo do susreta Aleksandra Vučića i Džordža Soroša, ovaj ostareli mešetar, finansijer "liberalnog zločina", preporučio je malom balkanskom diktatoru da se drži koncepta koji zagovara takozvano "Veće za spoljne odnose" (Council on foreign relations-CFR) iz Njujorka. Reč je o organizaciji koja je sve do dolaska Trampa računala na Vučića i slične kreature sa Balkana, podložne manipulaciji i ucenama, ličnim ambicijama i autokratskim strastima...Treba napomenuti da je "Veće za spoljne odnose" (CFR) ustvari političko krilo lihvarske mafije bliskih Federalnim rezervama SAD, i faktički, vlada u senci svakoj administraciji u poslednjih pola veka. CFR broji oko 5.000 članova i tu je čitava američka mafijaška elita, tajkuni, oligarsi, bankari, vodeći korumpirani političari...

Već 20. novembra 2017. godine, Vučić se u Beogradu sastao i sa Sorošovim sinom, Aleksom Sorošom, koji mu je doneo očevu poruku, sa jasnim navodima šta takozvano "Veće za spoljne odnose" (CFR) od njega očekuje u budućnosti, kakav treba da bude odnos Srbije prema Rusiji, kakav prema Trampu a kakav prema ostalim zemljama u regionu.

Da bi bilo jasnije o čemu se radi, treba znati da su članovi CFR-a, osim Džordža Soroša, Buš (mlađi i stariji), Klintonovi, Medlin Olbrajt, Rupert Mardok (medijski tajkun vlasnik Fox Newsa, televizije Sky, britanskog The Sun-a i mnogih drugih medija), Dženet Jelen (šefica FED-a), Devon Šarma (šef rejtinške agencije Standard & Poors), Lojd Blankfin (šef Goldman Saksa), Robert Zelik i Džems Volfenson (bivši predsednici Svetske banke), Dejvid Gergen i Fared Zakaria (vodeći urednici sa CNN-a) i mnogi drugi.

Da se radi o žilavoj, paradržavnoj instituciji, govori i podatak da je CFR osnovan 1921. godine i da su Rokfeleri uvek stajali iza programskih načela. U ovo je uključena i sestrinska organizacija "Brookings Institution", sa sedištem u Vašingtonu, pa nije čudo da su danas, širom sveta, dok traje pokušaj obračuna sa Trampovom administracijom u SAD, na noge dignuti svi diktatori, politička ološ i državni kriminalci, da pomognu očuvanju liberalne truleži koja je dovela do sunovrata savremene civilizacije. Važan im je svako ko je na vlasti.

U Vučićevom slučaju, važna im je bila njegova "patriotska linija" i da mu "Rusi veruju". Kao takav, bio bi odličan u orkestru remetilačkih faktora. No, to im nije uspelo. Ruska diplomatsko - obaveštajna mašinerija zna za pozadinu tih igara. Pokazalo se to i tokom njegove posete Moskvi 19. decembra 2017., kad mu je jasno stavljeno do znanja da je proskribovan i da na njega niko više ne računa. Ni na Istoku ni na Zapadu. Dolazi 2018. godina, vreme da Vučić plati cenu za svoje diktatorske ambicije i solističke nastupe, kako u Srbiji i regionu, tako i u inostranstvu.

Ali, čemu građani mogu da se nadaju? Može li opljačkana, ekonomski uništena, prezadužena i moralno slomljena nacija da ustane posle svih nevolja koje su je zadesile? Sve govori da će u 2018. godini biti znatno teže nego ikada ranije, tim pre što je nakon pada svake diktature, suočenje sa istinom najbolnije. Čak i režimska istina govori da su joj planovi pogubni. Tako u planskim dokumentima Vlade Srbije za nastupajuću godinu jasno piše da će se Vučićevo propalo političko preduzeće u 2018. godini zadužiti za 675,7 milijardi dinara kako bi se finansirao budžetski deficit (suprotno Vučićevoj trdnji o "suficitu" i otplatila glavnica duga za pozajmice uzete od domaćih i stranih kreditora za direktne i indirektne obaveze države.

Dakle, kreditom će otplaćivati kredit. Sipati benzin u vatru. To je plan Aleksandra Vučića i njegovog neartikulisanog epigona u liku Ane Brnabić. Biće emitovano 425 milijardi dinara takozvanih hartija od vrednosti, što će reći, da će kreditori ponovo staviti šapu na srpsku imovinu, ovaj put na njen najvitalniji deo.

U 2018. godini, Vučićev režim će dati beogradski Aerodrom "Nikola Tesla" na koncesiju stranoj kompaniji, te će Srbija i zvanično ostati bez prava upravljanja u svojoj najvećoj i najvažnijoj zračnoj luci. U 2018. godini predviđeno je izdavanje državnih garancija do iznosa od 58,6 milijardi dinara (432 miliona evra i 18 miliona kuvajtskih dinara). Prevedeno na srpski jezik, građani će finansirati iz budžeta onoga koga Vučić "tipuje". Davaće garancije za kredite koje će uzimati javna preduzeća Železnica, EPS, Srbijagas, Resavica, gde je upliv privatnih (režimu bliskih) kompanija evidentan.

Vučić je od stranih kreditora tražio i dodatne "projektne i programske zajmove" do iznosa od oko 576,4 milijardi dinara (u iznosima od 2,79 milijarde dolara, 2,13 milijarde evra i 1,43 milijarda kineskih juana).

Sve će ovo pasti na grbaču već opljačkanih građana, koji neće moći da izdrže takav pritisak, te je izvesno da će 2018. godina biti obeležena socijalnim buntom kakav još nije viđen u Srbiji.

Vučićeva cinična birokratija podelila je u svojim statistikama radno angažovane na "formalno" i "neformalno" zaposlene i nezaposlene. Broj "formalno zaposlenih" prema podacima režimske statistike, iznosi jedva dva miliona ljudi, dok broj neformalno zaposlenih lica iznosi 570.700, od kojih je 374.900 u poljoprivredi.

Realnije brojke govore da Srbija nema više od milion i sedamsto hiljada zaposlenih, što u državnim ustanovama, što u privatnom sektoru, a među njima se nalazi i oko 30 odsto onih koji rade privremeno - povremene poslove. "Neformalni" sede kod kuće i bave se poljoprivredom ili nekakvim drugim, prijavljenim ili neprijavljenim delatnostima. Ali, šta je sa šest miliona ostalih građana!? Ko su ti ljudi, od čega žive?

U 2018. godini, vladajući režim će početi svim silama vrši još veći finansijski i administrativni teror nad manjinom koja radi i koja plaća poreze, doprinose, servisira sve dadžbine, od komunalnih do socijalnih.

Kad se ministar finansija Dušan Vujović 22. decembra 2017. godine obratio javnosti rečima da je "iznenađen što je Srbija uspešno završila trogodišnji aranžman sa MMF", nije se setio da kaže koliko je novca iz džepa građana, nasilnim putem oduzeto, da bi došlo do tog "uspeha". Tek će se, 22. februara 2018. godine, videti o čemu je ovde reč, kakav "uspeh" je u pitanju, jer se tada očekuje dolazak delegacije MMF u Beograd, pa treba upamtiti Vujovićeve reči, jer je sigurno da se Srbija nalazi u zoni najtragičnijeg ekonomskog blata u Evropi, a spada i među najsirotije države sveta.

Zbog lažnih izveštaja o ekonomskom stanju zemlje, sadističke pljačke državnih resursa i kriminalnih, megalomanskih poslova od kojih Srbija ima samo štete, građane Srbije u nastupajućoj godini ne čeka ništa dobro: spremaju se najmanje tri velika talasa poskupljenja hrane, odeće, obuće, energenata, zdravstvenih usluga, prevoza...

Za pet godina naprednjačkog ludila, došlo je do masovnog prebega iz privatnih preduzeća u državne ustanove i preduzeća, a sada slede i masovna otpuštanja, pa će bez državnih jasli ostati i mnogi članovi Srpske napredne stranke koje režim više ne može da finansira. Tu treba očekivati kritičnu masu pobunjenih protiv vladajuće mafije, a sudeći prema učestalim sukobima unutar tog političkog "šatora" pod kojim su se privremeno zbrinuli, rat, raskol i slom stranke zajedno sa Vođom je neminovan.

Ali, za mnoge će taj trenutak doči prekasno jer je oko šezdeset hiljada ljudi u najboljoj životnoj dobi, svih profesija i sa kurentnim znanjima (od inženjera do dobrih zanatlija), otišlo za samo 15 meseci na put bez povratka u inostranstvo. Većina njih biće ubuduće samo gosti u svojoj domovini. U međuvremenu je umrlo preko 40 hiljada ljudi, što je oko 100 hiljada građana manje. I tako svakog meseca i svake godine. Za vreme Vučićevih pet godina vladavine, trajno je napustilo Srbiju više od pola miliona ljudi. Jedni u inostranstvo, drugi u grob. Činjenice govore da je i takozvano biračko telo palo na granicu ispod šest i po miliona ljudi. Ali, o tome se ćuti. To je podatak koji je zastrašujući, isto kao što je zastrašujuća i laž da je Vučića za predsednika Srbije izabralo skoro tri miliona ljudi.

Četvrtina ljudi u Srbiji, sudeći prema izveštaju Svetskog programa za hranu, neće imati u 2018. godini dovoljno namirnica da zadovolji osnovne potrebe, te se smatra da će i neuhranjenost kod tog procenta stanovništa biti evidentna. Takođe, izveštaji nadležnih službi Ujedinjenih nacija (OUN) pokazuju da iznosi socijalne pomoći u Srbiji nisu na adekvatnom nivou jer ne zadovoljavaju osnovne životne potrebe. Više od milion i po građana se nalazi u zoni apsolutnog siromaštva, a godina pred nama povećaće taj broj drastično, s obzirom na činjenicu da Vučićev režim neće moći da isplaćuje traženi minimum socijalnih davanja (u realnosti je to između pet i osam hiljada dinara).

U 2018. godini, povećaće se i broj korisnika socijalne pomoći, za još 250.000 ljudi, kao i broj domaćinstava koja se vode kao najugroženija na još oko 150 hiljada. Slika velike pustoši Srbije još je strašnija ako se zna da za 2018. godinu ne postoji nijedan privredni program koji bi sačuvao Srbe u Toplici i ceo prostor južnije od Niša, do Kuršumlije, prema granici sa Kosovom i Metohijom. Naprotiv, sirota poljoprivredna domaćinstva u ovim krajevima, u nastupajućoj godini očekuje povećanje poreskih obaveza i smanjenje subvencija za poljoprivredne kulture i stočarstvo.

Ništa bolja slika nije ni u zapadnoj i centralnoj Srbiji, a vojvođanski poljoprivrednici će sigurno u 2018. godini krenuti u masovni protest zbog monopola koje nad hiljadama hektara oranica imaju trojica tajkuna i nekoliko nepoznatih stranih kompanija.

Izvesno je da će i radnici u industriji, koji robuju stranim kompanijama u kojima teškom mukom dolaze do mizernih zarada, u 2018. godini krenuti u proteste zbog najnižih primanja koje neko ima na evropskom kontinentu.

Nikome u godini koja počinje, neće biti lako. Sirotinja će biti sve masovnija, kriminal još veći. Jedino što će obradovati svakoga biće drobljenje i pad režima Aleksandra Vučića. To je, sudeći prema opisanom mafijaškom lavirintu u kome se izgubio, već gotova stvar. Kad budu sabirali utiske na kraju 2018. godine, građani Srbije će verovatno videti pred sobom dug i mučan put ka povratku među srećne, sređene države u kojima postoji i pravo i pravda i slobodno tržište i nezavisni mediji i pristupačne cene i pristojne plate i zdravstvo kakvo zaslužuju i besplatno školstvo.

Put jeste dalek, ali što pre ode Vođa, i cilj će biti bliži.