Književnost

Sudbine odbačenih velikana: Rade Drainac sam protiv svih

Boem u crvenim gaćama

U prvom eseju videli smo da je na početku Dvadesetog veka promovisan naziv u Srbiji suvišni pisci i da su se ponajbolji pisci tog vremena (Janko Veselinović, Bora Stanković, Radoje Domanović...) sporili oko toga ko spada u tu vrstu. Prva dva pisca su se prepoznala kao suvišni pisci, a treći je bio suvišan već po svojoj vokaciji neumoljivog kritičara vlasti, najvećeg koga je srpska književnost imala u svojoj istoriji. Biti suvišan znači biti odbačen od svog vremena i svog naroda kao nepotreban, nikom potreban; pisac koga progoni vlast, koji je van sistema, koji nema svoju publiku. Od srpskih pisaca prve polovine Dvadesetog veka ja za ovu titulu kandidujem Radeta Drainca.

Ivan Ivanović

Na Draincu sam puno radio, ne samo da sam tumačio njegov fenomen, nego sam ga načinio svojim književnim junakom. Još dok sam živeo u Kuršumliji, u drugoj polovini šezdesetih godina Dvadesetog veka, dramatizovao sam Drainčev dnevnik „Crni dani", koji je bio objavljen 1963. godine. U stvari, napisao sam dramu po motivima iz dnevnika, sa ličnostima iz Drainčevog spisa, ali i sa izmišljenim junacima.

Kad mi je vlasnik i urednik Stubova kulture Predrag Marković, godine 1997, „naručio" roman o građanskom ratu u Toplici, ja sam iskopao ovaj rukopis, koji je preživeo pretres Udbe u mom stanu u Kuršumliji po zabrani „Crvenog kralja", i od njega načinio roman, dramsku hroniku, „Crni dani Rake Drainca".

Ovaj moj rad je dočekan na nož u Toplici od strane čuvara Revolucije. Naime, dva pripadnika boračke organizacije SUBNOR odgovorili su knjigom na knjigu na moj roman: prvi, Radomir Mrdaković, partizanski memorista, iskoristio je predgovor u svojoj knjizi „Ratko Pavlović Ćićko", Reč autora, da se obračuna sa autorima koji su „ispravljali" njegovu istoriju, trojicom partizanske orijentacije (Vladimir Dedijer, Radivoje Ljumović - Momčilo iz Prokuplja i Ljubomir Cvetanović - Brka iz Surdulice) i jednim četničke provenijencije, Ivanom Ivanovićem iz Beograda, koji u knjizi brani svog oca kapetana Božu Ivanovića iz Žitnog Potoka, komandanta Druge topličke brigade u četničkoj vojsci Draže Mihailovića. Drugi, Krstivoje Milosavljević, partizanski publicista, napisao je čitavu knjigu protiv mog romana „Pesnik, partizani i četnici u romanu Ivana Ivanovića Crni dani Rake Drainca", sa osnovnom tezom da sam ja „krivotvorio" njegovu istoriju i rehabilitovao četnički pokret.

Jedno zbog toga, drugo što sam osetio potrebu da dokumentarno dopunim svoj roman, napisao sam 2002. godine odbranu, egzegezu, „Crnih dana Rake Drainca", pod naslovom „Drainac između četnika i partizana".

Kad su moji došli na vlast (Rastko Zakić, pesma „Šta kad tvoji dođu na vlast") odjednom sam se našao u prilici da neposredno rukovodim poslovima oko održavanja Majskih susreta pesnika u Toplici, kao predsednik Drainčevog žirija za dodelu nagrade koja nosi ime pesnika u čiju se čast održava ova pesnička manifestacija. Kako su stare snage, navodno poražene 2000. godine demokratskom Oktobarskom revolucijom (svrgnuće diktatora Slobodana Miloševića s vlasti), iskoristile slobode koje je doneo prevrat da me napadnu iz svih oružja svog komunističkog arsenala, osetio sam potrebu da odgovorim knjigom na knjigu (ovaj termin je, inače, u upotrebu uveo komunistički funkcioner iz Slovenije Mitja Ribičič), pa je tako nastala novela „Kako upokojiti Drainca" 2010. godine.

O Draincu je esejistički dosta pisano, odbranjene su i neke doktorske disertacije o pesniku, ali po pravilu sa estetskog a ne sa fenomenološkog aspekta. Mene je više zanimao drugi aspekt, pa je tako nastao moj esej Fenomen Drainac. Kad sam iz Blaca 2011. godine dobio ponudu za drugo izdanje „Crnih dana...", ja sam roman proširio sa dva poglavlja i priključio mu ovaj esej; tako je nastala nova knjiga „Drainac, Fenomen i Crni dani".

Konačno, 2015. godine, objavio sam u Prokuplju Odbranu Drainca, u raspravi „Boem u crvenim gaćama", u kojoj sam mogao spokojno da navedem njegove stihove iz knjige „Banket": Spavaj prvi put mirno, druže Drainče! Veliki naš putniče! Mislio sam da sam time odužio svoj dug pesniku iz zavičaja koji me je na izvestan način rodio i čiji sam trag dosledno sledio tokom čitave moje književne karijere.

Ali, 2016. godine, stigla je vest da je Republika Srbija, preko svog Ministarstva kulture i resornog ministra Ivana Tasovca, skinula Drainčeve susrete pesnika u Toplici sa svog budžeta i time ih učinila nevažnim i lokalnim. Država je rekla i svojim pečatom overila da Toplica ne zaslužuje da se i dalje nalazi na kulturnoj mapi Srbije, kad joj je ukinula pola veka staru manifestaciju, jedinu koju je imala, i sa republičkog nivoa spustila je na opštinski, eventualno okružni. Time je Raku Drainca, najbuntovnijeg srpskog pesnika, konačno upokojila. Poruka države je jasna: Srbiji nisu potrebni buntovni pesnici, banditi, koji će da je uznemiravaju, nego odani stihoklepci, odadžije, koji će da je slave! Pošto sam ovu vest doživeo kao uvredu i za Toplicu, i za Drainca, i za sebe lično, morao sam da reagujem novim tekstom, esejom "Upokojeni Drainac".

Kad sam već jeretičkog pesnika Radeta Drainca kandidovao za suvišnika, podrazumeva se da tu kandidaturu moram da obrazložim. Kako? Zar nisam sve rekao o Draincu, šta još novog mogu da dodam? Ništa mi drugo nije preostalo nega da načinim ekstrakt iz mojih spisa o Draincu, kao što je supa u kesici ekstrakt povrća iz bašte. A to znači da ću na neki način da prepišem samog sebe, odnosno da iz ranijih knjiga uzmem ono što mi treba za ovu. Razume se da u ovom radu moram da izložim biografiju Radeta Drainca, jer je njegova poezija proistekla iz njegove biografije. Izvorni pesnici pevaju iz života, a knjiški iz knjiga. Drainac je bio apsolutno izvorni pesnik. (Za razliku od Branka Miljkovića, kome ću da posvetim četvrti esej ovoga romana.) U ovom odeljku ću da ispričam Drainčevu mladost.

Staro gnostičko pravilo kaže da ako hoćeš da znaš šta si, moraš da utvrdiš odakle si došao i kuda ideš. U feljtonu "Toplica sa pravog lica" Drainac je ustanovio da njegovi preci vode poreklo iz Crne Gore, iz kolašinskog kraja. Izgleda da ih je neka nevolja (sukob sa muslimanima?) naterala da napuste stari kraj i dosele se na planinu Rogoznu više reke Ibar. Familija je bila brojna, a jedan njen član, po imenu Jovan, naselio se u selu Drainovići. Taj Jovan, rodonačelnik uže porodice Jovanovića (prezime su dobili po njemu), izgleda da je bio Drainčev pradeda. Jovan je u Drainoviću postao čivčija (sluga) na imanju nekog age iz Novog Pazara. Jovanova porodica, Jovanovići, tu se nije zadržala duže od pedeset godina, izgleda da je jedan od braće ubio agu, prerezavši mu grkljan dok ga je brijao. Da bi izbegli surovu tursku osvetu, Jovanovići su iste noći napustili drugu postojbinu i prebegli u Toplicu, koja je baš tad bila oslobođena od Turaka. Imali su sreće da se dohvate Kuršumlije u gornjoj Toplici. „...I kad je u selu Dankovići u svanuće zakukurikao pevac sa samara, za veliko Jovanovo pleme to je bio znak od Boga da su - u dobri čas - stigli do cilja. Tu su se braća dogovorila ko će na koju stranu, pa je jedan otišao u Rudare, drugi u Čungulu, a dvojica, Antonije i Radenko, u Trbunje..."

Antonije je bio Drainčev deda. Njegov najstariji sin bio je Nedeljko, koji se bio tek oženio devojkom Rumenijom u Drainićima, a najmlađi Savatije, koji je imao samo godinu dana kad je donet u Trbunje u kolevci. Nedeljko će se u istoriji proslaviti kao otac najvećeg topličkog pesnika, a Savatije kao čuveni četnik, borac za nacionalnu stvar u Staroj Srbiji, u četi Koste Pećanca. Drainac je zapisao da Srbi koji su se u Trbunje doselili pre Jovanovića nisu rado gledali na nove doseljenike, pa je seoski predsednik upao u njihovu, na brzinu sklepanu, čatmaru, izgazio im hleb koji se pekao pod sačom i naredio im da se odmah isele. Ali Drainčeva baba Marta, junak žena, kao i sve Crnogorke, dohvati pušku i uperi je predsedniku u grudi: "...Ja sam od takvijeh pobjegla...Ti da mi gaziš čeljadima ljeb!"

Izgleda da je predsednik shvatio da ima posla sa hajdučkom krvi, pa je pobegao glavom bez obzira. Tako su se Jovanovići u Trbunju odomaćili i stalno naselili. Meštani su ih prozvali Rogožnjancima, jer su došli sa planine Rogozne. Nema sumnje da su planinci bili bistri i obdareni, iako nisu imali škole. Otac Drainčev Nedeljko je nešto priučio, išao je u pečalbu u moravska sela u građevinu, i digao se do preduzimača. Majka Rumenija je ostala nepismena, kao i sve srpske seljanke toga vremena.

Drainac je ugledao svet pod topličkim nebom poslednje godine Devetnaestog veka, 1899, 4. avgusta po starom odnosno 16. po novom kalendaru. On kaže da se rodio u štali! U autobiografskoj prozi „Plamen u pustinji" napisao je: "...On (Drainac) se seti da mu je davno majka pričala da ga je rodila u štali, u jednoj kišnoj avgustovskoj noći, kao Marija Isusa Hrista, kako je odmah počeo da zapomaže čim je pomolio glavu iz njene utrobe, kao da je time protestovao što dolazi na ovaj svet..."

Čitalac Drainca, znajući za sva njegova preterivanja, ne mora da veruje u ovu priču, ali Pisac se uverio da je Drainac najčešće izmišljao da bi rekao istinu. U vrlo lepoj pesmi Odgovor na majčino pismo iz 1929. godine, Drainac je ovo pretočio u stihove. Nisam zaboravio, majko, dom i jasle u kojima sam se rodio, / ni kolevku punu slame u kojoj si me uspavljivala...

Jovanovići su dete krstili Radojko, po stricu koji je ostao na Rogozni, valjda da mu se ime ne bi zaboravilo, ali je on za Toplicu i Srbiju bio Rade odnosno Raka. Ime Radojko se pisalo samo u evidenciji

Drainac za sebe kaže da mu domovina nije na čelo udarila prosvetni žig, međutim i to je jedna od Drainčevih mistifikacija. Pre bi se moglo reći da on nije hteo da nosi školski pečat, jer je rano otkrio da ni Hrist nije učio školu. Onaj koji se rodio u jaslu predodređen je da bude učitelj a ne đak.

Ma koliko ne voleo oca Nedeljka, Raka bi morao da prizna da je ovaj činio koliko je mogao da bi ga izvukao iz sela. Tako ga je upisao u školu u Blacu (od Trbunja preko brda Piramide samo je dva kilometra do Blaca). Raka je bio bistro ali i osećajno dete. Kasnije je napisao da je već u osnovnoj školi pročitao „Robinsona Krusa", što će u njemu rasplamsati maštu za avanturama i putovanjima. Već tad se prvi put zaljubio u popovu poćerku Aleksiju - Leju, što će kasnije biti stalna Drainčeva opsesija.

Mali preduzimač iz Trbunja Nedeljko Jovanović dao je svog sina Radojka na opančarski zanat u Prokuplje, što je i priličilo, jer u to vreme su na školovanje, pogotovo u gimnaziji, slati samo sinovi bogataša, u koje svakako nije spadao Nedeljko. Ipak, Raka se nekako našao u gimnaziji, jer je poput Branka Radičevića voleo đakovanje. O tome je kasnije pisao sa dosta ushićenja, iako se, budući od detinjstva ćudljiv i samovoljan, nije slagao sa školskom disciplinom. Profesorima je pretpostavljao neke druge ljude, koji su se viđali po Toplici, a oličavali su nacionalne borce. Narod je ove bradate ljude nazivao četnicima, a Prokuplje im je bio poligon za obuku. Među njima je bio i Rakin stric Savatije, koji je sa samo petnaest godina počeo da četuje. O tome je Drainac kasnije pisao: „...Blizu Barbatovca, u ravnom polju pod obroncima Kopaonika, dolazili su neki misteriozni ljudi da se vežbaju u bacanju bombi, rukovanju oružjem. To bejahu oduševljeni nacionalni revolucionari, došli verovatno iz svih krajeva, sa svih strana. Kako su tajanstveno dolazili, tako su i iščezavali". U Toplici se Srbija spremala za oslobođenje svojih južnih krajeva, Stare Srbije (Kosova i Metohije) i Južne Srbije (Makedonije).

Ne zna se iz kojih razloga je Raka napustio Prokuplje i preselio se u Kruševac i kad je to bilo, da li već posle prvog razreda gimnazije. Zna se da se u Kruševcu prvi put sreo sa pozorištem, „pred sam balkanski rat". „Tada, ulazeći prvi put u pozorište, iz jednog ugla kafane Takovo, plašeći se da me neki profesor ne zatekne, gledao sam jedan komad čije ime nisam upamtio." Ali, gimnazijalac iz Trbunja je zapamtio glumicu Roksandu Luković, koja ga je svojom glumom opčinila.

Već tad je, verovatno zbog nekog incidenta u školi ili kod kuće, Raka prvi put krenuo u beli svet, koji se tada završio u Beogradu. „Izostavljam moje bekstvo od kuće u četrnaestoj godini, kuvanje kafa po gostionicama, tegobne dane u fabrici štofa Vlade Ilića, spavanje na pesku uz Dunav, prodavanje Straže i Večernjih novosti, misteriozna ulaženja u kuće, spavanje među bednicima i beskućnicima, umorna pešačenja od grada do grada."

Kad se vratio u Kruševac, škola je usled balkanskih ratova bila zatvorena a nastava obustavljena. Svi đaci su dobili prelazne ocene, pa i Radojko.

Ratovi s početka veka zatekli su Radojka Jovanovića iz Trbunja kao gimnazijalca u Kruševcu. Imao je samo šesnaest godina kad se u Prvom svetskom ratu priključio srpskoj vojsci i s njom prešao preko Albanije. Povlačio se sa ocem koji je bio vojnik čuvenog Gvozdenog puka. Začudo, Drainac o tome nije mnogo pisao. "...Ističem s ponosom, prešao sam Albaniju, jeo meso od crklih konja, živeo po kasarnama među ranjenicima i bolesnicima i žudeo u tri stotine šezdeset dana dve stotine i pedest puta komad hleba i prostu postelju." Jedino nam Drainčeva priča Ponor omogućuje da ga vidimo kako „po vejavici, s kolonom vojnika koji se bele i čije su obrve i brkovi zaleđeni, odmiče obalom Drima ka Skadru".

U poslednjoj godini rata, 1918-oj, srpske prosvetne vlasti sakupile su veliki broj srednjoškolaca, izbeglica, i poslale ih u Francusku da završe započeto školovanje. Obrazovan je maturantski kurs na francuskoj Rivijeri u Bolijeu u blizini Nice. Na tom kursu se našao i Radojko Jovanović iz Blaca, nesvršeni učenik kruševačke Gimnazije.

Velibor Gligorić, koji je s Draincem bio na tom maturantskom kursu, zapisao je kasnije, sredinom šezdesetih godina, svoja sećanja na mladića iz Blaca (moram da naglasim sa priličnom zluradošću, jer je sa njim kasnije imao dosta književnih sukoba). Kaže da je licejcima već prvog dana pao u oči suvonjav mladić, izduženog bolesno bledog lica, grozničavih očiju, koji je sedeo u poslednjoj klupi i izdvajao se od ostalih đaka. Đaci su već od prve, po njegovoj dugoj kosi, zaključili da se radi o pesniku. Mladić je nastojao da na sebe privuče pažnju, da se nametne; svoje pesme čitao je ne samo u đačkoj družini, već i školskim drugovima kada bi ih našao sakupljene. Sa sobom je nosio violinu i svirao je za vreme školskih odmora. Bio je to Radojko Jovanović, koga su njegovi školski drugovi prozvali familijarno Raka. Iako je u Francusku prispeo pre Velibora Gligorića i bio na organizovanom učenju, francuski jezik je slabo znao. Pesme su mu bile romantičarske i dosta nevešte. Videlo se da se formirao pod uticajem seoske pesme i da nije znao moderniju gradsku literaturu Srbije. "...Bilo je očigledno da je Radojko Jovanović iz unutrašnjosti Srbije i da se formirao pod uticajem zaostalog sela i male varoši... Bio je najgori mogući đak, nizao je sve same slabe ocene jednu za drugom... Drainčev je bio problem što nikako nije mogao da se snađe u velikom svetu! Ostao je onaj koji u suštini vapi za materinskom toplinom i negom. Bio je veliko dete, ono koje traži da bude centar pažnje, koje mašta o sebi kao o gusaru, apašu i banditu, koje sanjari da se otisne u nepoznato, u čudan svet koji je pun neobičnosti, egzotike života. Bio je dete bolesno, koje je krv bacalo, bivalo često u velikim groznicama zbog gladi, teške oskudice, i zbog toga što se često našlo sasvim samo, besprizorno, bespomoćno u životu. I za to mu je bio kriv ceo svet, izuzev njegovog zavičaja!"

Šta se zbivalo sa Draincem ne zna se tačno, ponovo ga vidimo u martu 1916. godine u liceju Svetog Rambera kraj Liona. Raka je bio u jednoj velikoj grupi školaraca, koju je predvodio Ljubomir Hadžić, raniji suplent Gimnazije u Skoplju. U liceju se najviše učio francuski jezik. Teško je poverovati Veliboru Gligoriću da Raka nije ništa naučio, jer je zabeleženo da je svojim francuskim drugovima pevao francuske pesme. Uostalom, Raka je bio izuzetno muzikalan, pa je normalnije očekivati da su mu jezici ležali. Na sreću budućeg pesnika Drainca, suplent Stevan Hadžić je u liceju pokrenuo đački list Nada, što je za literarno obdarene učenike bio veliki podsticaj. U listu se ogledao i Raka, najpre jednim kratkim tekstom o drugarstvu, koji je potpisao inicijalima, a potom pričom bez naslova, ljubavne sadržine, koju je potpisao sa Rad. N. Jovanović. U ovom listu objavljen je i prvi literarni rad Rastka Petrovića, pod naslovom Iz moga dnevnika.

Inače, u liceju se Raka našao u društvu koje mu nikako nije odgovaralo. Tu su bili pretežno sinovi i kćeri viših činovnika i oficira, zatim profesora, učitelja, sveštenika i trgovaca, manje seoskih gazdaša i kafedžija. Seljačke dece gotovo da nije bilo, Raka je bio od retkih. Izgleda da je đačić iz pasivnog kraja Toplice zbog toga imao kompleks, čim je pokušavao da uzvisi svoje socijalno poreklo, predstavljajući se kao sin preduzimača. Međutim, sve je u njemu bilo seljačko: ponašanje, izgled, neprilagodljivost, pa ne možemo a da ne uvažimo Gligorićevu opasku da je Raka bio dete sela.

Uskoro je licej Svetog Rambera preseljen u Nicu i pripojen Srpskoj gimnaziji. Radojko Jovanović je bio u grupi profesora Hadžića i pripao je odeljenju u Sent Etjenu. Tu se Raka osećao veoma dobro, pogotovo što su gimnazijalci često pomagali seljacima u selu Devese u poljskim radovima. Tu je Raka bio glavni, disao je punim plućima. U seljačkim radovima nadmašivao je u poptunosti gospodičiće. Osim toga, Devese je u njemu oživljavalo rodno Trbunje. Tada je napisao pesmu Jesen u mom selu, u kojoj se uživljava u jesenju atmosferu porobljenog zavičaja. Pogotovo je impresivan kad zamišlja svoju prvu ljubav, popovu poćerku Leju, koja je sad odrasla devojka: A šta radi Ona, u sred moga sela? / Da li stalno plaču njene lepe oči? Bože, šta je s njome? Da li tužno grca / Dokle lišće pada? / Šta li radi sada?

Iz ove pesme se vidi Rakin nemali lirski talenat, što jedini nije video Velibor Gligorić. Pošto se Nedeljko Jovanović, verovatno nekim građevinarskim poslom, našao u Parizu, odnosno u nekom njegovom predgrađu, Raka je dobio odobrenje školskih vlasti da poseti oca. Posle bekstva u Beograd, bila je ovo druga velika skitnja Drainca, koji se do kraja života neće smiriti. Kasnije je Drainac uvek sa oduševljenjem pisao o Parizu i posećivao ga više puta. Izgleda da je već prilikom prve posete Drainac otkrio da je Pariz svet.

Po povratku u Sent Etjen, Raka je upućen u obližnji gradić Sen Žan, gde je izmeštena Gimnazija iz Nice i dobila ime Srpska škola. Sama zgrada je bila u mestu Bolije (lepo mesto), po kome će se ovi đaci kasnije nazivati bolijevci, što je bila lepa preporuka u Srbiji. Za školu i internat srpske vlasti su zakupile veliki hotel Panorama-Palas, sa još dve vile za stanovanje. Raka je bio raspoređen u licejsko odeljenje sa 66 učenika.

Razredni starešina mu je bio profesor istorije Mihailo Miladinović, a francuski mu je predavao Mihailo Milinković, kasniji direktor prokupačke Gimnazije i prvi pisac knjige o Topličkom ustanku. Raka je bio najviši u razredu, pa su ga smestili u zadnju klupu. U odeljenju je bio i Velibor Gligorić, koji se već tad nametao kao autoritativni književni arbitar. Škola je imala Đačku literarnu družinu, gde je Raka više našao sebe nego u učenju. Sad je dobio priliku da svoje stihove govori pred publikom na književnim večerima. Raka je već tad umeo da osvoji publiku, pa su ga đaci nazvali Raka Pesnik. Ali Gligorić nije mogao a da ga ne unizi. Iako mu priznaje iskrenost, nalazi da „on pokazuje veliku neizrađenost, preteranost u lirizmu, neskladnost i nekultivisanost. Njegove pesme imaju izvesnu dozu osećanja, ali se pokatkad udaljuju od zdravog razuma". Tako je Drainac od kritike već na početku doživeo nipodaštavanje.

S druge strane, usled neobuzdanog ponašanja, Raka je bio stalno na podsmehu gimnazijalaca, pa je i nadimak Raka Pesnik zvučao ironično. A kad se Raka zaljubio u najlepšu devojku u školi Ljubicu Ilić, ćerku bogatog okružnog inženjera u Beogradu, koji je uspeo da celu porodicu pošalje u Francusku, koju su licejci prozvali Markiza, i kad je to neskriveno pokazivao, u školi su se zbijale šale na njegov račun. Pošto su devojke bile smeštene u vili Matilda, momci su išli da im se udvaraju pod prozorima. Kako se sve to zbivalo u Provansi, poetski udvarači su nazivani trubadurima. Glavni trubadur je bio Raka Jovanović. Gotovo da ne treba da se kaže da ohola beogradska buržujka nije prihvatala udvaranje seljaka iz Toplice, makar koliko se on činio trubadurom.

Ipak, Raka je doživeo svoju apoteozu na svetosavskoj proslavi 1918. godine u predstavi Apoteoza Svetom Savi. Ovu predstavu je režirao slavni glumac iz Beograda Pera Dobrinović, koji se u to vreme nalazio u srpskoj izbegličkoj koloniji u Nici. Pera je glavnu ulogu srpskog svetitelja poverio jednom od najslabijih i najneposlušnijih đaka, Radojku Jovanoviću.

Inače, u tim oskudnim vremenima, đaci su u školi gladovali, pa su u dva navrata stupali u štrajk. Bilo je učenika koji su iz otadžbine dobijali redovnu pomoć, tako je Velibor Gligorić primao penziju na ime umrlog oca, učitelja u Ripnju. Najgladniji među njima je bio Radojko Jovanović, koji nije imao pomoć ni od kuda. Verovatno je već tad smislio svoj najčuveniji distih Glad mi je beskrajna / a ruke večno prazne!, koji je uklesan na njegovom nadgrobnom spomeniku na Novom groblju u Beogradu.

Muku je Raka mučio da dođe do cigareta, jer već tad je bio strastan pušač. Stalno je tražio bezec i svakome se obraćao sa "...Daj jednu cigaru!"

(Nastavak u sledećem broju)

Glosa

"...Srbiji nisu potrebni buntovni pesnici, banditi, koji će da je uznemiravaju, nego odani stihoklepci, odadžije, koji će da je slave!"