Postdemokratija

LAKI JE MALO NERVOZAN

Laki luzer, Aleksandar Vučić, je sve nervozniji jer svuda oko njega padaju njemu slične glave, najpre Kolinda u Hrvatskoj, pa Đukanović u Crnoj gori, a sad i Dodik u Banja Luci, pa i Izetbegović u Sarajevu. Pao je i njegov kompanjon na Kosovu Tači. U međuvremenu, nasukao se Tramp za kojeg je strasno navijao i u kojeg se najviše uzdao. Posebno ga uznemirava talas promena koji se širi u regionu u kojem na izborima gube svi nacionalni lideri, tako da se nameće logičan zaključak da je sad on na redu, jer sam se proglasio glavnim liderom regiona, tvrdi kolumnista Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Jedno duhovito tumačenje značenje termina laki luzer, kaže da je to švaler koji kad ne dobije od švalerke žuri kući gde ga čeka žena kao utešna nagrada, ali sigurica. Tako nekako se Vučić oseća posle poraza Trampa i njegovog neslavnog kurvanja u Vašingtonu.

Vratio se kući na sigurno, ali i tu je krenulo podrhtavanje tla pod nogama. Istina, epicentri tih potresa nisu u Srbiji, ali su ipak vrlo blizu tako da se osećaju i u Beogradu, a već uplašen kakav je odmah se uspaničio.

Na to presudno utiče njegov gubitnički mentalitet, koji se gradio decenijama i koji ne nestaje ni posle pirovih pobeda na nameštenim izborima. Mada odličan student, ni među studentima nije bio uvažavan, čak ni među navijačkim huliganima nije mogao da bude glavni, a to trajno ostavlja traga na psihu u vreme formiranja ličnosti.

Znam ga još kao klinca, kada je sa majkom Angelinom dolazio u redakciju TV Novi Sad i otvorenih usta upijao sve naše zajebancije, očigledno nenaviknut na atmosferu u kojoj ljudi rade sa lakoćom i radošću, družeći se i zezajući, jer znaju svoj posao i uživaju u njemu.

Pamtim ga i po izrazito slugeranjskom odnosu prema Šešelju i Tomi Nikoliću, pa i meni kada bih kao podpredsednik vlade svratio u Skupštinu, tako da ni posle osam godina ne mogu da se opasuljim kako je uopšte bilo moguće da nam takav nedorastao čovek, apsolutno nesiguran u sebe, postane predsednik i neprikosnoveni vladar. Ali, što je još gore uveren sam da ni on sam, ni posle toliko godina svemoći, ne može da veruje da je postao šef države, koji može sve o čemu je čitavog života maštao. A kad mu povremeno to ipak dođe iz dupeta u glavu, usere se od straha.

U sportu, posebno u tenisu, laki luzer je definicija za one igrače koji ne prođu ni kvalifikacije za finalni turnir, ali se tamo ipak nađu zahvaljujući sticaju okolnosti i rezultatima drugih takmičara. Tako se i Vučić ušunjao na vlast.

Nije on pobedio na izborima, nego Toma Nikolić, naprotiv on je izgubio u Beogradu, a nije mogao odmah da postane ni premijer nego je to mesto morao da prepusti Ivici Dačiću, kako bi se uopšte plasirao u vladu.

I ma koliko posle, sa pozicije vlasti, podizao svoj rejting, taj nikad ne može biti siguran u sebe i svoju moć jer zna da mesto prvog nije zaslužio i da to nije za njega. To je objašnjenje zašto se, i pored najveće moguće podrške birača, toliko uzbuđuje zbog svake kritike kilave opozicije, pa čak i novinara iz marginalnih medija i usamljenih intelektualaca, koji mu ništa ne mogu.

Plaši se takav i svoje sopstvene senke, jer zna kako je nastala ta kula od karata, na čijem je vrhu, te da može isto tako i da se očas uruši.

I kad smo već u sportskom žargonu, naučio je on, još kao jedan od pet miliona navijača, da je napad najbolja odbrana, tako da je jasno da su sve svakodnevne optužbe i pretnje na račun svojih protivnika zapravo njegova odbrana od onoga što zna da mu sleduje.

On faktički nikoga ne napada, napadajući on se neprestano brani. Najočigledniji primeri za to su, recimo, svakodnevna prozivka Đilasa za pljačku državne imovine od čak šest stotina miliona evra, bez pokretanja postupka da se taj lopovluk i procesuira. Zna on jako dobro da to upravo njega čeka, pa pokušava da se na taj način zakloni iza Đilasa, jer zašto bi njega gonili kad nisu tako krupnu zverku.

U samodbrani je teatralno objavio i rat mafiji, bez bilo kakvih konkretnih mera i rezultata, kako bi se distancirao od nje jer zna da se već pišu optužnice protiv njega zbog veza sa tim istim podzemljem.

Svi se sećamo kako je dolazeći na vlast Vučić pompezno najavio hapšenje Miškovića kao najvećeg kriminalca, da bi posle svih suđenja isti taj tajkun danas kupio Sava centar od države koju vodi sam Vučić. Dakle, nije on tada napadao Miškovića, nego branio sebe od optužbi da je od njega i drugih sumnjivih biznismena primao pare. A kad je zaseo na vlast, to mu je poslužilo da ih ucenama reketira.

Danas javno napada takozvanu mafiju, jer mora da se brani od sve glasnijih optužbi da su sve kriminalne bande i siledžijske grupe pod njegovim nadzorom i njegovom zaštitom.

Sad zamislite kako se oseća taj junak, kad vidi kako svuda u okruženju, jedan po jedan padaju takvi kao što je on, sa kojima je još i blisko sarađivao. Najradije bi pobegao glavom bez obzira, ali nema gde, jer ljuljaju se i oni kod kojih je mislio da će naći utočište kad zagusti, kao Lukašenko u Belorusiji ili bratko Bojko Borisov u Bugarskoj. A nema ni sa čime, jer njegove tajne račune već uveliko prate američke i međunarodne službe. Otud ni malo ne iznenađuje njegov poziv protivnicima da ga ubiju, jer to se takvim tipovima često učini kao najjednostavnije rešenje, kao nekakav izlaz. A nemaju petlju da to sami obave.

Moja baba Olga iz Silbaša, pri svakom, pa i najmanjem problemu, umela je da kaže kako će se obeseti. Lepo ću se obesti, govorila je! Ili, dođe mi da se obesim, na šta je njena komšinica obično odgovarala, obesila bi se ti kad ne bi žuljala štranjka.

Upravo tako mi deluje i ova Vučićeva kuknjava nad svojom sudbinom, ubio bi se i sam ali ne zna kako a da ne boli. Štranjka žulja, a tek voz. Voda u Savi i Dunavu je suviše hladna, a oružje kao pravi mirotvorac prezire. Nije ga uzimao u ruke ni kad je sve druge nagovarao na to. Oni koji ga preziru i mrze, najviše će ga kazniti ako ne uslišaju njegovu molbu. Neka se pati i neka nam bude živ i zdrav da može jednog dana da odgovara za sve zlo koje je počinio.

Pa i za sve brojnije pokojnike od korone u poslednje vreme, čija infekcija nije na vreme otkrivena jer se štedi na testovima, dok se on tri puta dnevno testira. Ovamo se junači pozivom da ga ubiju, a u isto vreme umire od straha da se ne zarazi.

Najbolji dokaz da je u paničnom strahu su upravo događanja sa korona virusom, jer o tome više ne govori ni onoliko često, ni dramatično, kao kad smo imali samo par stotina zaraženih, mada smo stigli i do cifre od pet hiljada. Njegova fotelja je ugrožena, a to mu je mnogo važnije od ljudskih života.

Međutim, pandemija je u celom svetu, pa i kod nas, probudila građane, koji su pod pretnjom boleštine i smrti počeli da menjaju pogled na svet oko sebe i svoju ulogu u njemu. Suočavajući se sa jednim tako velikim strahom, shvatili su koliko su besmisleni mali svakodnevni strahovi od vlasti koja im zagorčava život i lažima i ucenama ugrožava egzistenciju.

Sve je više onih koji su odlučili da prestanu ponizno da trpe i čekaju bolje dane, koje možda ni ne dočekaju, nego da se pobune, kako bi ono što im je preostalo od života, ma koliko to bilo, proživeli dostojno čoveku. Taj talas posebno je zapljusnuo Balkan, pa je ušao i u stražnje dvorište Srbije, tako da je Vučić, sasvim logično, potpuno izgubio živce.

Odavno je poznato da autoritarnim vladarima, obično glave dođu njihove udvorice. Milorad Dodik je nesumnjivo jedan od najvećih Vučićevih podrepaša, a time i najbolji primer kako njihova stvar stoji. Kad je on ugrožen, to je znak za uzbunu, jer ugrožen je sistem koji je on samo kopirao.

Suviše često je boravio u Beogradu i ugledao se na Vučića, pa je svojim arogantnim i ponižavajućim odnosom prema neistomišljenicima u Banja Luci proizveo odijum i prema svojoj partiji i prema svojim kandidatima na lokalnim izborima.

Potpuno je zaboravio da su se isto tako prema njemu ponašali Radovan Karadžić i ostali moćnici u vreme stvaranja Republike srpske, kada je osnivao svoju Nezavisnu Socijaldemokratku stranku. Sticajem okolnosti, prisustvovao sam, kao gost, osnivačkom Kongresu te stranke u Banjalučkom pozorištu, završenom u rano popodne, da bi pre večernje predstave pozorišnu salu opojali popovi da je očiste od nečastivih koji su je koristili ranije tog dana.

Isto tako se on odnosio prema Stanivukoviću, koji je ga je sad ubedljivo pobedio i postao gradonačelnik Banja Luke. Tog je mladog čoveka, kada mu se kao poslanik suprotstavio, nedavno je sa govornice nazvao političkim pobačajem, a onda ga je ovaj podsetio da je svojevremeno tako govorio i o Vučiću, a sad mu ljubi skute.

Krug se zatvara i obruč oko Vučića se sve više steže. On se vladavini bez prava učio od Đukanovića, a Dodik od njega. Đukanović je već dobrano načet a i Dodik je uzdrman, tako da se Vučić našao u sendviču između njih dvojice, kao između čekića i nakovnja. Ne treba mnogo mašte, ni psihoanalize da bi se znalo kako mu je. Po izjavama koje poslednjih dana daje očigledno je da je sasvim pošandrcao.

Valjda će se i srpska opozicija dozvati pameti i pronaći načina da to iskoristi, služeći se primerima iz Crne Gore i Republike Srpske. Prva i najvažnija lekcija, da do pobede mogu doći samo novi mladi ljudi, bez hipoteka i sa novim idejama i energijom.