Građanska prava na koja smo zaboravili, monopol i diktatura na koje smo
navikli
Tajkunski
izbori
Da je
u Srbiji nemoguće bilo šta promeniti govore i gotovo svi zakonski propisi koji
regulišu pitanje izbora, od "narodnih poslanika", odbornika za
skupštine opština i gradova, pa do predsednika države. Svi zakoni skrojeni su
tako da štite postojeće stanje i ne dozvoljavaju da se bilo šta promeni. Ovom
gorućom predizbornom temom bavi se Tabloidov urednik Josip Bogić, bivšu
pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala i stalni konsultant
OEBS-a
Josip
Bogić
Političko-tajkunska
klasa ujedinila se u stavu da je ovo što imamo najbolja država i politika. Svi
koji učestvuju u politici privatizovali su državu i ne pokazuju želju da se
bave javnim interesom. Tri godine su bile dovoljne sadašnjoj vlasti da promeni
matricu korumpiranja i da se, umesto na nacionalizam, osloni na lažno evropejstvo. Za te tri godine
mediji su potpuno zatvoreni i tajkunizovani. I sada se očekuje da do izbora
može da se oformi nova politička snaga koja bi imala infrastrukturu, novac i
pristup medijima i koja bi u politici mogla nešto da promeni.
Ustav
Republike Srbije proklamuje i zabranu bilo kakve diskriminacije. Pred Ustavom i
zakonom svi su jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez
diskriminacije. Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po
bilo kom osnovu, a naročito po
osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. U situaciji kada mnogi građani Srbije nemaju šta da jedu traži se od njih da se, ukoliko žele da menjaju političku scenu, odreknu najmanje 200 dinara i glasaju za
stranačku listu,
gradsku, odborničku ili
predsedničku. Bez
para ništa!
Ove
zakonske odredbe kao da su pisali tajkuni. Samo što tajkuni nisu više pojedinci, već se većina njih
krije iza političkih
stranaka. Sadašnje političke strane su u stvari savremeni tajkuni, partijski
interesi ostvaruju se i u parlamentu i u Vladi, a vlast se osvaja ne da bi se
upravljalo državom u
ime i za interes naroda, već u
interesu partije, kasnije i pojedinaca. Takođe, političke stranke u Srbiji posluju po principu preduzeća i kompanija u kojima se udružuju interesi pojedinaca. Mnogi tajkuni politiku doživljavaju kao i svaki drugi biznis. Koliko ulaganja,
toliko i koristi. Politikom danas u Srbiji mogu da se bave samo oni koji imaju
novac. Ovakvom postavkom od strane političke elite mnogi a priori odustaju od bilo kakve pomisli
bavljenja politikom, a to su predstavnici elite upravo i želeli. Mnogi neće izaći na
izbore, a elita će
disciplinovanjem birača postići željeni
cilj. U najavama su svi mogući
scenariji, u stvari prevare.
Ustav
nadalje proklamuje i slobodu mišljenja i
izražavanja. Jemči se
sloboda mišljenja i
izražavanja, kao i sloboda da se
govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže,
primaju i šire obaveštenja i ideje.
Sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije.
Takođe se proklamuje i sloboda medija. Svako je slobodan da bez odobrenja, na način predviđen zakonom, osniva novine i druga sredstva javnog obaveštavanja. Televizijske i radio-stanice osnivaju se u
skladu sa zakonom. U Republici Srbiji nema cenzure. Nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog
obaveštavanja samo ako je to u
demokratskom društvu
neophodno radi sprečavanja
pozivanja na nasilno rušenje
Ustavom utvrđenog
poretka ili narušavanje
teritorijalnog integriteta Republike Srbije, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na
neposredno nasilje, ili radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje.
Ostvarivanje prava na ispravku neistinite, nepotpune ili netačno prenete informacije kojom je povređeno nečije pravo ili interes i prava na odgovor na objavljenu
informaciju, uređuje se
zakonom. Kada se zna ko su vlasnici medija u Srbiji, kako se dobijaju frekvencije
i da za sve to treba para, a pare imaju tajkuni - nije teško zaključiti kakav izbor ima običan narod. Nedavno je i naš list imao problem sa
slobodom izražavanja kada nam je jedan
štampar otkazao štampanje navodnom nestašicom papira, iako to nije istina.
Pravo na
obaveštenost, izborno pravo, sloboda udruživanja
Svako
ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju. Svako ima pravo
na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su
poverena javna ovlašćenja, u
skladu sa zakonom. U praksi smo videli da to nije baš tako, jer je poverenik za informacije od javnog značaja i te kako imao problema sa pojedinim
ministarstvima i ministrima kada je trebalo da dobije određene informacije. Na opasku da će podneti prekršajne prijave protiv takvih, nailazio je na njihov
podsmeh.
Svaki
punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije ima pravo da bira i
da bude biran. Izborno pravo je opšte i jednako, izbori su slobodni i
neposredni, a glasanje je tajno i lično. Izborno pravo uživa pravnu zaštitu u skladu sa
zakonom. To vam je kao i sa Ustavom zagarantovanim pravom na posao, ali pod
uslovom da ga sami nađete.
Jemči se sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja i pravo da se ostane izvan svakog udruženja. Udruženja se osnivaju bez prethodnog odobrenja,
uz upis u registar koji vodi državni organ, u skladu sa zakonom.
Sudije
Ustavnog suda, sudije, javni tužioci, Zaštitnik građana, pripadnici policije i pripadnici vojske ne mogu
biti članovi političkih stranaka. A direktor BIA je član glavnog odbora DS-a?!
Sve je to lepo zapisano, ali u praksi to mnogo drugačije izgleda. Pre svega, da bi se neko kandidovao da učestvuje u političkom životu i
utiče na politička zbivanja, on mora materijalno da bude dobrostojeć, inače od bavljenja politikom nema ništa. Sadašnji izborni sistem je takav da političke stranke ili grupe građana moraju da naprave listu koju mora da podrži najmanje 10.000 punoletnih građana Srbije i da svaki potpis plate 50 dinara - koliko
košta otprilike jedna vekna hleba.
Nekada je to bilo besplatno, a sada mora da se plati. U vreme kada mnogi građani Srbije nemaju ni za veknu hleba, od njih se traži da se zarad politike odreknu kore od tog hleba. Da
je sve dovedeno do apsurda govore i činjenice o sadašnjim izborima. Sada kada su raspisani parlamentarni,
pokrajinski, gradski i opštinski
izbori mnogi građani su u
dilemi da li uopšte da izlaze
na izbore ili da se sami organizuju, za šta opet treba mnogo novca. Ako bi neko kojim slučajem rešio da podrži jednu partiju na svim izborima, on mora najpre da
odvoji vreme za sud i da overi izjavu kojom podržava određenu
političku
stranku i da to plati 50 dinara. Pored toga, ako se ta ista stranka kandiduje u
gradovima, mora opet da odvoji vreme i da overi izjavu za odbornike u gradu ili
opštinama i da i to plati 50 dinara!
Ukoliko se raspišu i
predsednički
izbori, opet sledi overa i novo vreme.
Savez
neravnopravnih
Nedavno sam učestvovao u formiranju jedne nove stranke -
Socijaldemokratskog saveza, i sve sam ovo video svojim očima. U ovoj stranci se okupilo mnogo ljudi, stručnih i razočaranih postojećim stanjem, koji su rešili da menjaju Srbiju bez bilo kakvih ličnih interesa. Ali na prvom koraku suočili smo se sa pravnim i drugim preprekama aktuelne
elite. Stranka je registrovana krajem decembra, bez ijednog dinara koji poreklo vuče od tajkuna i gde smo samofinansiranjem platili 12.000
potpisa pojedinaca, što je ušlo u državni budžet. Samo nakon dva meseca postojanja ova stranka ponovo
mora da prikuplja 10.000 potpisa pojedinaca koji će podržati samo
ovu stranku, i to samo tu i nijednu drugu, i da ponovo to plati. Svaki potpis
50 dinara?! Država je,
naravno, velikodušna prema
novim partijama tako što nudi
novac iz budžeta,
novac koji će biti
vraćen u slučaju da se ne pređe cenzus od 1odsto.
Naravno, može i da se ostavi depozit, tj. bankarska garancija. Ovo
sve liči na naš bankarski sistem - kada uzimate kredit pa morate da
založite hipoteke ili druge garancije.
Svako putovanje iz Beograda u unutrašnjost dodatno košta kroz cenu benzina i putarinu. A nedavno smo čuli saopštenje Vlade da službene automobile u partijskim promocijama mogu da
koriste pojedini ministri. O kakvoj se ravnopravnoj utakmici govori i
jednakosti svih učesnika u
političkim događanjima? Nije li to vrsta diskriminacije kakvu Ustav
zabranjuje? To je zbog toga što nema
nikakve i ničije
odgovornosti. Pa kakva je tu pomoć? Da neko ima takve potencijale, ne bi mu trebala banka!
A naš predsednik poručuje da treba da se razvija biznis malih i srednjih
preduzeća. Kako
mala i srednja preduzeće da se
osnivaju i razvijaju bez pomoći države ako se traže određene
garancije? Kako pomoći početnicima u biznisu ili politici? Sve je pravno
uokvireno da se takvima onemogući bilo
kakvo delovanje.
Pristup u medijima nije zabranjen, ali on mora da se
plati. A kome da se plati? Opet tajkunima, koji su vlasnici gotovo svih medija.
Kako početnici u
političkom životu koji hoće da menjaju ovakav nakaradni sistem da se bore vezanih
ruku i bez para? Možda nas i Bog pogleda kroz svoju vizuru, pa da se onda
ravnopravno bavimo politikom!