Druga strana

Kako je Vođi u glavi, tako je i na ekranima njegovih televizija i naslovnim stranama njegovih novina

Život u laži, ludilu i blatu

Od dolaska na vlast naprednjaka budžetska sredstva izdvojena za kulturu i informisanje su sve manja. U budžetu za ovu godinu je odvojeno pet milijardi dinara manje za ove oblasti nego prošle godine, ali resorni ministar Ivan Tasovac to naziva "korisnom uštedom". Zbog toga ćemo, umesto svečanih otvaranja izložbi ili postavki muzeja, na malim ekranima još češće gledati Velikog Vođu kako drži monologe koje naziva "konferencija za novinare", a u pauzama između dva njegova pojavljivanja pratićemo u nekom rijalitiju svađe između striptizeta i kriminalaca.

M. Malenović

U Srbiji su samo još neki strani elektronski mediji ostali objektivni.Kada građanin Srbije poželi da se informiše o dnevnopolitičkim događajima, uključi TV N1 ili na internetu pogleda Sputnik. Domaće televizije i internet portali (čast izuzecima) pravi su majstori u ignorisanju istine i fabrikovanju laži.

Takozvani Javni servis (RTS) nedavno nije uspeo ni da primeti niti da objavi kako je više od 10.000 ljudi demonstriralo na ulici ispod njegovih prozora. Koji urednik sme da pusti prilog u kome se javno kritikuju predsednik Vlade i način izveštavanja RTS-a?

U izbornoj noći samo je RTS bio gledaniji od TV N1 i to isključivo zbog toga što je ova potonja televizija dostupna jedino preko kabla. To dovoljno pokazuje koliko poverenje narod ima u "objektivno" izveštavanje takozvanog javnog servisa i ostalih domaćih elektronskih medija.

Pošto objektivne vesti o pravim, životnim problemima nisu dozvoljene, program se popunjava emisijama u odnosu na koje i turbo-folk izgleda kao kulturni događaj veka, odnosno umesto objektivnog prikazivanja sumorne kreira se virtualna realnost.

U starom Rimu je postojala izreka "Hleba i igara" koja je predstavljala uputstvo vladarima kako da narod drže u pokornosti. Kako je u Srbiji sve manje hleba, vlastodršci i njihovi medijski satrapi udvostručuju i utrostručuju količinu igara koje se prikazuju narodu.

Niko više ne može da se seti kada je tačno počeo rijaliti na TV Hepi pod nazivom "Parovi", a koji i danas traje. Učesnici se beče na gledaoce, pričaju budalaštine, međusobno se vređaju, a ponekad se desi i neka "vruća" scena. To je danas ubedljivo najgledaniji rijaliti i programski segment u Srbiji. Što banalnije i prostije, to uspešnije.

"Pinkov" rijaliti "Farma" je drugi najgledaniji, a na njemu smo prošle godine imali priliku da uživo i necenzurisano pratimo Kristijana Golubovića, čoveka koji robije ima skoro koliko i godina života. To su osobe od kojih medijski magovi današnje Srbije žele da naprave idole mladih. Na žalost i sramotu ove nacije, u tom poduhvatu nisu neuspešni, što se vidi iz "Crnih hronika" koje dominiraju domaćim medijima.

Naslovne strane dnevnih novina redovno su pune priča o ubistvima, pljačakama i silovanjima. Listajući štampu neupućeni stranac bi pomislio kako se u Srbiji ništa drugo i značajnije ne dešava od porodičnog nasilja i bahatog primitivizma. Prikazujući naslovne strane srpskih novina, koje su sve do jedne tih dana izveštavale o proslavi punoletstva ćerke Svetlane Cece Ražnatović, britanski "Dejli Mejl" je svoje čitaoce upitao: "Da li želimo da budemo u EU kada joj i ovi pristupe?

U suštini, Srbija i nema čime boljim da se pohvali od kako su naprednjaci došli na vlast. Nema više značajnih izložbi, koncerata i drugih kulturnih događaja. A i kad ih slučajno ima, njima se posvećuje manje prostora nego vremenskoj prognozi.

Nema više ni muzeja, galerija, pozorišta...Narodni muzej u Beogradu je zatvoren od kako su na vlasti pro-evropske nazovi demokrate. Kolevka evropske civilizacije, Vinča, ne samo da se ne nalazi ni na jednom turističkom vodiču kroz Beograd, već posetiocima nije ni dostupan.

Srbija kao da se stidi svojih naučnika, pisaca, junaka odbrane od agresora...Umesto njih novi idoli postaju striptizete i ljudi iz polusveta.

Najvažniji "kulturni" događaj u Srbiji je "Egzit", višednevno orgijanje hordi domaćih i stranih narkomana, koji finansijski pomažu i grad Novi Sad i Pokrajina Vojvodina. To je za vlastodršce najlepši period u godini, kada se pažnja javnosti skreće sa životnih pitanja i preusmerava na misterije pada nekog pijanog mladića sa zidina Petrovaradinske tvrđave.

Čak i ono što po prirodi stvari nema veze sa estradom, u srpskim medijima dobija estradne arome. Informativne emisije svih naprednjačkih televizija (a to su sve one koje imaju nacionalnu frekvenciju) sa konstitutivne sednice nove Skupštine prenosile su najviše međusobna prepucavanja i vređanja poslanika. Stekao se utisak da se Skupština Srbije ne bavi bitnijim pitanjima od cena jela i pića u skupštinskom restoranu.

"Srbija je zla, prljava, glupa i divlja "- tako glasi poruka koju svetu emituju mediji pod direktnom kontrolom Aleksandra Vučića. Sve je to deo dobro smišljene kampanje satanizacije ovog naroda, samo što to ovog puta ne dolazi spolja, već od domaćih medija koje vlast plaća parama otetim od naroda koji se vređa. Srbima treba nametnuti osećanje da su mali i u svakom pogledu inferioran narod. Oni nemaju, niti su ikada imali, kulturni identitet, uče ih režimski mediji sugerišući usput da je zato najbolje da se prepuste "mudrom" vođstvu Velikog Vođe koji sve najbolje zna i ume.

Poslanici su, po tom istom klišeu, daleko gori i primitivniji od prosečnog građanina Srbije, pa je tako višepartijska demokratija ne samo nepotrebna, već u suštini i štetna. Zbog toga će vlast da je ukine, a narod će svom tlačitelju još na tome da bude i zahvalan.

Profesionalni, slobodnomisleći novinari su subverzivni elementi koji podrivaju uspehe ove vlasti i stabilnost zemlje, tvrde na svakoj konferenciji za štampu predsednik Vlade i njegovi imitatori. Sloboda mišljenja i govora je način na koji zli stranci žele da pokore Srbiju, bruje mediji iz naprednjačkog orkestra. "Sloboda je ropstvo", pisao je Džordž Orvel, a to danas ponavljaju urednici Vučićevih novina i TV stanica pripremajući narod na sledeći čin ove drame: potpunu i otvorenu cenzuru i diktaturu.

Narod bez istorije i kulture ne može da bude ni nezavistan niti slobodan. A porobljavanje Srbije je upravo ono što priželjkuje Vučićev bolesni um.

Od dolaska na vlast naprednjaka budžetska sredstva izdvojena za kulturu i informisanje su sve manja. U budžetu za ovu godinu je odvojeno pet milijardi dinara manje za ove oblasti nego prošle godine, ali resorni ministar Ivan Tasovac to naziva "korisnom uštedom". Zbog toga ćemo, umesto svečanih otvaranja izložbi ili postavki muzeja, na malim ekranima još češće gledati Velikog Vođu kako drži monologe koje naziva "konferencija za novinare", a u pauzama između dva njegova pojavljivanja pratićemo u nekom rijalitiju svađe između striptizeta i kriminalaca.

Srbija će uskoro biti poznata i prepoznatljiva samo po jeftinoj radnoj snazi i rijalitijima kojima se kreira stvarnost. Od vlade u kojoj su Srbi nacionalna manjina teško da bi moglo da se očekuje nešto bolje.

Ako realni život nije podoban za prikazivanje u medijima koji su pod kontrolom vlasti, onda će se stvarati nova, virtuelna stvarnost u kojoj će se, između dve masovne tuče u nekom rijalitiju, slaviti nepostojeći uspesi Vlade. Primitivizam se Srbiji nameće kao jedina njena civilizacijska tekovina, jer kreatori ovakve politike niti pripadaju ovom narodu, niti ga vole