Pogledi

Srbija - Kosovo i Metohija - Bosna i Hercegovina - Hrvatska

Svakom svoje

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o problemima za rešavanja pitanja Srbije i njene južne pokrajine

Milentije Pešaković

Godinama u Beogradu, Briselu, Vašingtonu, Njujorku...stotinu emisara i diplomata razgovara, predlaže rešenja za odnos Srbije i Kosova i Metohije. Duboko sam uveren da samo rešenje Srbije i Kosova i Metohije, nije nikakvo rešenje. Među balkanskim republikama, do dugotrajnog rešenja, po mom mišljenju, može da dođe samo ako se istovremeno i u paketu reše osnovna međudržavna pitanja između Srbije i Kosova i Metohije, između Srbije i Bosne i Hercegovine, između Bosne i Hercegovine i Hrvatske i između Srbije i Hrvatske.

Bez mnogo istorijskih reminiscencija, prelazim, što bi se reklo: In medias res! Na izlaganje onoga što, mislim da je od sušastvene i dugotrajne, ili bolje reći: sagledivo trajne perspektive. Mislim zapravo da je odnos Srbija- Kosovo i Metohija samo deo tog pitanja.

Ne može biti trajnoga zadovoljavajućega, koliko - toliko zadovoljavajućega rešenja među narodima i državama na tlu bivše Jugoslavije, bez rešenja pitanja Srbija - Bosna i Hercegovina, Hrvatska-Bosna i Hercegovina, konačno Srbija-Hrvatska! Predlažem da odgovorni i u bivšim YU republikama, državnici u svetu razmotre i prihvate sledeće: severni deo Kosova i Metohije ostaje u sastavu Srbije. Svi ti krajevi ispod Kopaonika do Kosovske Mitrovice, Trepče postali su sastavni deo Kosovsko - Metohijske oblasti 1954. godine. Vlada Srbije (Miloš Minić, Slobodan Penezić) odlučili su da se ti krajevi pripoje Kosovsko Metohijskoj oblasti, da bi u oblasti bilo više Srba. Radi uspešnijih preovladavanja brojnih turbulentnih događanja na Kosovu i Metohiji: Drenačka buna, skupljanje oružja od Albanaca ( tada Šiptara), Prizrenski proces,itd...

Ostali deo Kosova i Metohije dobije status samostalne države, može biti primljen za člana Organizacije Ujedinjenih nacija. Ako Kosovo sutradan bude moglo da se priključi Albaniji, zašto danas Republika Srpska ne bi mogla da se priključi Srbiji, a Herceg Bosna Hrvatskoj? Svaka ptica svome jatu teži! Države postoje radi ljudi, naroda, a ne obrnuto!

Opštine Preševo i Bujanovac, mogu se referendumom izjasniti da li ostaju u sastavu Srbije, ili se priključuju novoj državi Kosovo ili pak u krajnjem Albaniji. Srpske verske i istorijske znamenitosti na Kosovu i Metohiji uživaće status precizno i sveobuhvatno utvrđene zaštite međunarodnih tela. Pod okriljem plavih šlemova uz izvesno učešće srpskih policijskih snaga.

Zajednica srpskih opština i druga pitanja efikasne zaštite i mirnoga života Srba u državi Kosovo biće precizno regulisana Obavezujućim međunarodnim odlukama, sporazumima.

Ovo rešenje biće bolno za Srbiju i Srbe, ali je ono jedina realnost održiva na dugi rok. Taj problem bi bio lakše podnošljiv za Srbe i Srbiju, ako bi se Srbiji priključila Republika Srpska. Verujem da bi na referendumu o tome, Srbi u Bosni i Hercegovini to sa oduševljenjem prihvatili. Herceg Bosna se, takođe referendumom, izjašnjava za priključenje Hrvatskoj.

Muslimani nacionalno neopredeljeni ili po skorašnjem "Bošnjaci" imaju dve mogućnosti: prema prvom popisu stanovništva u Novoj Jugoslaviji, 1946. godine, 25.000 muslimana izjasnilo se da su poreklom Hrvati, 72.000 da su poreklom Srbi, a 770.000 pisalo se kao "muslimani nacionalno ne opredeljeni".

I sada, oni mogu da se izjašnjavaju, optiraju za jednu od ove tri varijante. I, razume se, da stvore svoju samostalnu državu na prostorima na kojima kao žitelji dominiraju, sa glavnim gradom - Sarajevo. Toj novoj, samostalnoj muslimanskoj državi referendumom mogu da se, ako žele, priključe stanovnici Novog Pazara i okoline.

Pisalo se i govorilo: Milošević i Tuđman u Karađorđevu su postigli sporazum o deobi Bosne i Hercegovine upravo po formuli koju sam u prethodnom pasusu izložio. Sada se tvrdi da ta informacija nije tačna, da je bila navodno izmišljena.

Kamo lepe sreće da je bila istina i da je po toj formuli kreirano tada državno rešenje za područje Bosne i Hecegovine. Ne bi bilo silnoga krvoprolića, ne bi bilo Srebrenice, ni Prijedora, ni Sarajeva, ni progona i uništavanja muslimana na području tzv. Herceg Bosne. Ali ako to nije bilo tada, može da bude sada, i da bude dugotrajno spasonosno za sve građane na području današnje Bosne i Hercegovine.

Ruku na srce: Bosna i Hercegovina je, što bi moji seljaci rekli, od početka nakrivo nasađena kao federalna jedinica, država, šesta republika i DFJ, FNRJ, SFRJ.

KPJ pri oblikovanju sovjetskih socijalističkih republika na Balkanu rukovodila se idejama i rešenjima Sovjetskog ustava iz 1936. godine. Po tim pogledima, Bosna i Hercegovina trebalo je da bude autonomna pokrajina u sastavu republike Srbije.

Bilo je tada 42% stanovnika BIH srpske nacionalnosti. Bile su tako koncipirane i odluke za drugo zasedanje AVNOJa 29.novembra 1943. u Jajcu. Međutim, na tri dana pred zasedanje, u Jajce stiže delegacija Bosne i Hercegovine: Rodoljub Čolaković (šef) i Đuro Pucar i Avdo Humio ( članovi) i od Politbiroa CK KPJ energično zahtevaju da BIH bude proglašena šestom republikom, u svemu jednako pravnom sa ostalih pet: Srbija, Hrvatska, Slovenija, Makedonija i Crna Gora. Glavni argument: u BIH su bile najodsudnije bitke i najveće pobede Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda. I Tito lupi šakom desne ruke po čizmi na levoj nozi i kaže: "...Pa možda je to i najbolje rešenje. Da se više Srbi i Hrvati ne svađaju oko Bosne i Hercegovine, čija je to teritorija", i dalje..."I bi kako stari kaže!".

Jedno vreme veličale se prilike u BIH: najčvršće bratstvo i jedinstvo, malte ne obrazac za ponašanje u drugim republikama, a istovremeno obaveštajne informacije su govorile da se u BIH spremaju kame i noževi, razgovara se na tajnim noćnim skupovima muslimana, Hrvata, Srba, odvojeno. I konačno se ostvari predviđanje koje sam tri puta slušao od Slobana Penezića: "...Nama predstoji klanje. Poklaćemo se! U Jugoslaviji više niko nikome ništa ne veruje." Govorio je to 1963. i 1964. pred svoju pogibiju, mnogi misle pred ubistvo koje ga je snašlo na Ibarskoj magistrali.

Rezonovanje i danas pojedinaca: Bosna i Hercegovina je kroz istoriju uvek bila statusom corpus separatum, mora takva i da ostane. Molim:i Rijeka je imala corpus separatuma u Austrougarskoj monarhiji. Srbi su osnovali svoju državu upravo na tlu Kosova i Metohije. Tada nije bilo na tim prostorima Šiptara, kasnije nazvanih Albancima. Da ne dužim, samo da podsetim na onu večnu prirodnu: Sve se menja, samo mena večna jest!

Po mom mišljenju, bitno za odnos Hrvatska - Srbija ili Hrvati - Srbi, jeste neka oblasna ili pokrajinska autonomija za Srbe u Hrvatskoj. I da završim: svestan sam da i rešenja koja predlažem sadrže mali milion problema ili pitanja, od značaja za pojedine skupine stanovništva, ili čak za pojedine porodice. Držim međutim, da će u generalnim rešenjima, novim granicama, sve to biti uspešnije, brže rešavano i rešeno od sadašnjega stanja i perspektive u okviru sadašnjeg državno - pravnog stanja.

Dakle, predviđam spasonosno rešenje i stvaranje samostalne države muslimana - bošnjaka. Bila bi to prva država čiji su stanovnici muhamedanske veroispovesti na tlu hrišćanske Evrope. Ali. ruku na srce, to je rezultat pre svega decenijske i viševekovne politike i ponašanja katoličke, delimično i protestanstke Evrope i Amerike, da se kako tako naudi pravoslavnoj, slovenskoj Srbiji, u krajnjem: pravoslavnoj, slovenskoj Rusiji.

I u ovom slučaju ona: "Ko drugome jamu kopa..." Dixi et salvavi animam meam! (Rekoh i spasih dušu).