Erdogan: Nesreæa za Tursku, ali i
za neke druge
Eto
mene, a vi vidite kuda æete
Njegova
ideologija je opstanak na vlasti po svaku cenu, pa èak i po cenu žrtvovanja najbližih saradnika i prijatelja.
Izvor:
Radio Dojèe vele
Bildunterschrift:
Ubedljiv Erdoganov uspeh je nesreæa za Tursku. Poslednjih
godina on ima sve manje sluha za savete i ne preže od toga da
protivnike proglasi gotovo za državne neprijatelje. Sreæa u
nesreæi je što AKP nije uspela da osvoji dvotreæinsku
veæinu, 330 poslanièkih mesta, tako da neæe moæi sama da menja Ustav, nego æe morati da pravi
kompromise sa opozicijom. Tako, za sada, neæe biti ispunjena Erdoganova
želja da Turska postane predsednièka republika.
Paradoks
je veæ to što su demokrate tokom izbora strahovale
da desnièarski ekstremisti neæe uspeti da uðu u parlament i na kraju se radovale što je MHP prešla cenzus od deset odsto glasova.
Naime, da u tome nisu uspeli, veæinu njenih mesta dobila bi
Erdoganova AKP i tako bez problema sama promenila ustav.
Pritisak
pristalica AKP na one koji drugaèije misle biæe
još veæi. I dalje æe
se smanjivati sloboda medija, a vera æe imati prioritet uprkos
laicistièkom ureðenju zemlje. Na taj naèin æe Turska postati kandidat
za èlanstvo u Evropskoj uniji koji sam daje razloge da kandidatura bude
odbijena.
Ukoliko
ne doðe do promena AKP æe na sledeæim izborima ostvariti sve ciljeve koje ovog puta nije uspela da ostvari.
Istina, ne bi trebalo raèunati na to da æe postati drugi Iran, a Redžep Tajip Erdogan drugi Mahmud Ahmadinedžad.
"Nacija je pobedila", pobedonosno je uzviknuo Tajip Erdogan posle
izbora. Stari politièki lisac, koji se svime koristi što može
da mu posluži na putu ka potpunoj moæi u Turskoj, i ovoga puta je ostao
dosledan sebi i svom jeftinom populizmu.
Erdogan se predstavlja kao religiozna osoba kojoj islam leži na srcu.
"Tajip veruje u Boga, ali nema poverenja u Njega", tvrdi Erdoganov
verouèitelj. Njegova ideologija je opstanak na vlasti po svaku cenu, pa èak
i po cenu žrtvovanja najbližih saradnika i prijatelja.
Turski premijer je hlada i proraèunat, ukazuju dobri
poznavaoci turske politièke scene. Potezi koje vuèe imaju samo jedan cilj - da pomognu
njemu samom.
Zbog toga malo ko veruje da æe kritika EU dosadašnjeg
politièkog kursa Erdogana imati bilo kakvog efekta. Premijerov cilj nije moguæi
ulazak u evropsku porodicu, veæ sopstveni opstanak na vlast.
U prvim godinama svoje vladavine Evropa je trebala Erdoganu, zbog èega
se on rado pokazivao kao proevropski nastrojen politièar
sa blagom tendencijom ka konzervativizmu.
Slièno kao velika veæina evropskih kozervativaca.
Evropa je Erdoganu trebala ne samo da bi se obraèunao
sa starom politièkom elitom koja je svoje odslužila, veæ i
da bi se zaštitio od generala. Veæ skoro devet decenija, od dolaska na vlast Mustafe Kemala Ataturka, vojska
je u politici imala zadnju reè. Po ustavu, èak,
vojska je dužna da izvrši puè kako bi zaštitila Ataturkove tekovine.
Jedna od njih je laicistièka država, odvojena od
vere i verskih zajednica. Erdogan je svojim koketiranjem sa islamistima izazvao
podozrenje generalštaba i tada je morala da se umeša Evropa.
Procenjujuæi da bi vojni udar u tom trenutku više štetio
nego koristio zapadnoj alijansi, evropski politièari su prionuli da
ubede turske generale da odustanu od planiranog puèa.
Jer, na kraju krajeva, Erdogan je privržen evropskim vrednostima,
tvrdili su, pa æe svoj kurs korigovati.
Da bi pokazao svoju navodnu privrženost Evropi, Erdogan je u prvim godinama
zaista poboljšao položaj verskih manjina u Turskoj, pa tako i hrišæana.
Generali, pritešnjeni od svojih NATO partnera odustali su od svrgavanja Erdogana, a sada
je, posle ovakvog izbornog trijumfa teško i zamisliti da bi neki
vojni puè prošao bez krvoproliæa. A takav scenario nije u ovom trenutku prihvatljiv ni za zapadne generale
i politièare.
Tako je Erdogan još jednom pokazao da je lukavi i beskrupulozni politièar
koji odlièno ume da balansira izmeðu
svojih protivnika.