Francuska
Predizborne
igre na Šanzelizeu
Da komšiji crkne
pudlica
Ljudi na vlasti
zaista imaju veliku sreću. Svuda po svetu vlada kriza, a to je za sve reforme,
podvale i ostale mutne radnje idealan izgovor. Da kriza ne postoji, trebalo bi
je izmisliti. Bar u demokratijama i u periodu dok traju mandati. Problem je
kada dođe vreme izbora, kao što je uskoro slučaj u Americi, Rusiji ili ovde u
Francuskoj, gde takođe vlada velika kriza - žestoka, slična grčkoj - bar kako
tvrdi francuska lokalna opozicija dok
zadovoljno trlja ruke i igra sirtaki po svojim mitinzima. Kriza je magična reč,
kao neko moderno abrakadabra kojim može sve da se objasni, sve da se opravda,
pa čak i da se se kriza pretvori u fotelju
Mile Urošević
dopisnik iz
Pariza
Tri miliona nezaposlenih Francuza, plus hiljadu i sedam stotina milijardi
evra državnog duga, odlične su inspiracije za elaboracije programa izborne
kampanje!!! PDV skače za dva posto, vau!!! Fenomenalno dobra vest na samo 80
dana pred izbore. Žil Vern ne bi izmislio bolji naslov! Put do kraja gluposti i
nazad, za 80 dana. Povrh svega i nakon
dugog i nestrpljivog očekivanja, Francuska je najzad izgubila i svoje trostruko
"A" i sada plaća veću kamatu na svaki novi zajam.
Za narod, za ekonomiju, a pogotovo za Sarkozijevu vladu, to je loša vest.
Opozicija vešto krije svoju radost, ali se vidi iz aviona da su presrećni što
se zlo desilo baš sada, pred izbore, i baš Sarkoziju koji je odgovoran za
ekonomiju države. Jer država je kao neki brod, i kapetan Nikola Sarkozi je
odgovoran za put kojim se kreće lađa francuska. Za
socijaliste kao i za nacionaliste kriza je najbolja vest. Gubitak troglavog
"A" je kao da su uboli "šesticu na lotou". Sve ovo je
potpuno suludo i pored činjenice da je malo onih koji vole Sarkozija ili se bar
u nečemu slažu sa njegovom politikom. Ali da se Francuz raduje što mu zemlja
propada i to iz inata onome ko je na vlasti, to mi nekako više liči na neku
priču iz naših krajeva nego na opis situacije u centru evropske kulture i Meki
zapadne civilizacije. Da komšiji crkne pudlica, kako bismo to preveli na
francuski onu našu slavnu izreku koja nam je donela rat i dovela većinu
stanovništva do prosjačkog štapa, na veliku sreću i zadovoljstvo onih koji
znaju da love u mutnom i vole da imaju kuću na brdu.
U srednjem veku su postojali alhemičari koji su tražili kamen mudrosti i
pokušavali da od olova i žive naprave zlato. Ta je nauka izgleda tek sada
dobila smisao svoga postojanja i dokaz da je moguće od tuđe bede napraviti
lično bogatstvo. Trebalo je samo zameniti primarne materije, olovo sa
bezobrazlukom, kamen mudrosti sa
mondijalizmom, a nekadašnje epruvete i laboratorije velikim svetskim bankama i
investicionim fondovima današnjice. Tek nakon ove konstatacije moguće je
razumeti zašto se francuska opozicija bori da joj država bude u što lošijem
stanju pred prvi krug predsedničkih izbora, u aprilu ove godine. Kriza je
magična reč, kao neko moderno abrakadabra kojim može sve da se objasni,
sve da se opravda, pa čak i da se se kriza pretvori u fotelju. Hitler je došao
na vlast baš u vreme svetske krize, kada
su Nemci u kolicima gurali hrpe marona da bi kupili kilogram hleba i
džak krompira.
Kada bi se izbori održali danas, Sarkozi bi dobio šut kartu veliku k'o
vrata, kroz koja bi izleteo iz Jelisejske palate. Ali izbori
su tek za dva i po meseca, a to je dovoljno vremena da se mnogo toga izmeni.
Treba samo naći pravu mućku. Postoji "lajt verzija", kao na primer da
se iskompromituje konkurent, da mu se namesti dobro zamotana afera ili neka
gola ženska. Po mogućnosti maloletna. Poznata stvar po svim demokratijama
sveta, pa što ne bi bila i u Francuskoj.
Druga mogućnost jeste da se administrativno i
zakonski eliminiše protivnik. U Francuskoj je to najlakše jer za kandidaturu,
osim love, treba i papir sa bar 500 potpisa izabranih političara i to iz 36
različitih regiona, od sto koliko ih je u Francuskoj. Nikoga ne čudi da Marini
le Pen, koju upoređuju sa fašistom, niko neće da potpiše i vrlo lako se može
dogoditi da jedna od favoritkinja bude eliminisana na kvarnjaka.
Postoje i druge mogućnosti da se Nikola Sarkozi održi
na vlasti još pet godina. "Hard verzija" bi mogla da bude neka
saobraćajka ili novi rat u Siriji ili Iranu, na primer. Nije slučajno
predsedniku skočila popularnost za vreme agresije na Libiju. Tada je na opšte
zadovoljstvo i veliku sreću Bernar-Anri Levija i njemu sličnih, skinuo Gadafija
i doveo islamiste na vlast.
Francuzi su se u početku veselili Arapskom proleću.
Malo je nezgodno što je nakon tog proleća sada svuda došlo islamsko dugo toplo
leto, top-sezona za šerijat i slične verske zakone. No, Francuzi su se
kao i uvek brzo snašli i pronašli pravi lek za "vrućicu i groznicu" u
svojoj politici - tako što su slomili toplomer. Sada se Libija ne pominje i sve
se koncentriše na Siriju i ubistvo francuskog novinara koji je tamo pošao da
vidi šta se dešava. Možda
bi Sarkozi i dobio koji poen ili dva da kao Libiju, pred same izbore napadne i
Siriju. Stari recept koji su Amerikanci često primenjivali.
Pored ove krajnje mogućnosti, postoje i drugi trikovi
kojima se služe sve vlasti kada organizuju izbore. Od Amerike i Rusije, pa sve
do zemlje Srbije. Filovanje kutija i glasanje mrtvih, nestalih i iseljenih
glasača. Ako je mogao Buš, što ne bi i Sarkozi. Ima i drugih legalnih trikova. Na primer,
dijaspora je nevidljiv rezervoar glasova. Nije slučajno da Sarkozi upravo sada
računa na sve te Francuze, bisere rasute po belom svetu. Oni su vrlo
retko socijalisti ili komunisti jer su mahom bogati posednici u bivšim
kolonijama.
Šta zabavlja Francuze
Osim sistematske kritike Sarkozija i njegovog
negativnog bilansa, u Francuskim kafićima kao i na medijima se rado diskutuje o
mađarskom fašizmu koji, iako u povoju, izgleda realno opasan. Toliko opasan da
Francuzi traže da se Mađarska izbaci iz Unije ili promeni ustav. Opasni su i
ruski izbori koji mogu da vrate Putina na vlast što je za Francuze još gore od
mađarskog sindroma. Opasan je i sirijski fašizam koji bi trebalo sprečiti na
libijski način, bar prema onome što se čuje na medijima. Ipak, najbliži fašizam jeste
onaj koji nastaje istog trenutka ako Marina le Pen pobedi na izborima i uzme
vlast. Tada Francusku čekaju: mađarski ustav, ruska demokratija i grčka
ekonomija. Neki čak vide i sirijski civilni mir s obzirom na broj integrista u
zemlji slobode i ljudskih prava. S druge strane, desničari poručuju da u
slučaju pobede socijalista, što je i najverovatnije, Francusku čekaju: islamska
religija, rumunski standard i globalno stanje u zemlji slično posledicama nekog
rata. Tako bi izgledala Francuska nakon izbora sudeći po pisanju pojedinih
novinara ili izjavama odgovornih u stranakama ili neodgovornih ljudi na vlasti.
Zavisno od tabora, prognoza varira, ali je ishod uvek katastrofalan.
Drugim rečima, uobičajeno prepucavanje u borbi za vlast postalo je ovoga puta
veoma žestoko. Nedavne pogibije francuskih vojnika u Avganistanu su posebna
priča i to kvari prosek pozitivnih mišljenja o ratobornom Predsedniku, koji bi
sada najradije da povuče svoje legionare, bar dok ne prođu izbori. Najpre je
zabranio vojsci izlazak iz kasarne i ukinuo časove vojne obuke avganistanskim
remcima, što je zadatak i uža specijalnost francuskih snaga na terenu. To je
Sarkozi i najavio preko TV-a, a onda je zvonio telefon, javila se Hilari - i
sve ostaje po starom.
Katastrofa broda Costa Concordia je dugo bila udarna vest na
medijima, ali u mnogome je to jedna vrlo simbolična slika za današnje vreme.
Ako bi trebalo oslikati današnju civilizaciju, to bi bio ludi brod na grebenu
koga su nesposobni kapetan i nevešta posada nasukali. Nakon što je dodirnuo
dno, brod su kao pacovi napustili i najodgovorniji. Kapetan je pobegao jer se
plaši mraka i ostavio je posadu i putnike da se biju i gaze na ulazu u čamce za
spasavanje. Zar vas sve to ne podseća na vreme u kome životarimo? Zar to nije
slika nepovratnog nestanaka čojstva i vitešva, zar vam ne bode oči ta
nevidljiva strana ljudske prirode/
Pre samo sto godina, dok je tonuo Titanik, kapetan je stajao na
komandnom mostu i nadgledao da žene i deca prvi budu evakuisani, a onda je
potonuo sa brodom. I svima je to bilo normalno, ljudski. Danas malu decu i
slabije osobe vuku za ruke i izvlače iz čamca da bi ošišani sa minđušama
uskočili i prvi prebegli na obalu, gde je već odavno stigao kapetan sa jednom
mladom putnicom koju je upravo zbario to veče. Moglo bi još mnogo drugih
sličnosti da se nađe između ludog broda koji tone i odnosi na dno najslabije i
ovog ludog sveta koji takođe teško opstaje na površini.
Ali, kakve veze ima brodolom sa
francuskim izborima, lupiće neko i ostati živ. O tome je narod već odavno
smislio poslovicu po kojoj nikome ne može da svane dok se nekome ne smrkne. Ali
i to je bilo nekada, u vreme alhemičara i legendarnog Titanika. Danas
važi druga verzija ove mudrilice: Bilo kome da se smrkne, svi zapadamo u
tamu. To je taj mondijalizam, ta globalna selendra koja je postala naša
blatnjava i smrdljiva realnost.
A narod k'o narod, misli da odlučuje o svojoj sudbini pa jedva čeka izbore da mu najzad lakne i
sve krene nabolje. Da se besposleni zaposle, da se deca upišu na fakultete, da
radnicima skoči standard, da se manje radi i više zaradi, da se najzad ljudi
osete bezbedni u mračnim ulicama i u svojim domovima, kako piše na bilbordima.
Da svi uvide šta znači kada jednu zemlju vodi najbolji predsednik na svetu. Jer
bilo ko da pobedi, svi su oni najbolji, bar se tako reklamiraju i sve
gorenavedeno obećavaju, oči u oči preko TV ekrana. Gledaju i lažu. Kao i za sve
prethode izbore, samo je narodu kratka pamet. Kao što se iz svega gore
nabrojanog može videti, osim izbora postoji dosta interesantnih tema za svakog
revnosnog novinara. Jer ne zaboravimo i na prvi zakon i prvu lekciju
žurnalistike. Nije vest kada se novi brod porine u more, već je prava vest kada
se taj brod nasuče na sprud ili potone u duboko more. Naravoučenije: nisu
Francuzi jedini koji funkcionišu po principu što gore to bolje. Sve
mafije takođe rade na istom principu.