Neoosmanizam - povratak
Turske na Balkan (7)
I
na Istok i na Zapad
Da li turska diplomatija ima više lica, iza kojih se uvek skriva
neoosmanizam? Da li iz toga proizilaze tolike zbunjujuće kontroverze: glavni
američki saveznik u regionu koji je prihvatio ruski energetski "Južni
tok", pretendent na članstvo u EU koji bezobzirno guši prava kurdske
manjine, jedini prijatelj Izraela u muslimanskom svetu koji širi ruke prema
Teheranu? Zbog čega na sve to ćute i Vašington i Moskva, kao i Brisel i Peking?
Kako Beograd i Banjaluka treba da reaguju na agresivnu tursku politiku i njenu
pozadinu na Balkanu? Ovo su neka od pitanja čiji se odgovori nalaze u knjizi Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan autora
Darka Tanaskovića, istaknutog orijentaliste i diplomate, koje u nekoliko
nastavaka prenosi Tabloid
Darko Tanasković
Prema
mnogim indicijama, Obamina retorika nije naišla na odobravanje u vladajućim
krugovima Egipta, uključujući i vojne, a ima procena da je dala posredni
podsticaj burnim previranjima u nekim državama Severne Afrike i Bliskog istoka
početkom 2011. godine. Verovatno nije slučajno to što se ruski predsednik
Medvedev posvetio stvaranju uslova za sklapanje sporazuma o strategijskoj
saradnji s Egiptom neposredno nakon Obamine posete (23. 6. 2009).
Podudarne
ocene o specifičnom značaju turske pozicije još određenije formuliše poznati
geopolitički analitičar Džordž Fridman, koji o Turskoj govori kao o
"ostrvu stabilnosti u haotičnom regionu" i u knjizi "Sledećih sto godina" (The Next 100
Years: A Forecast for the 21st Century, Njujork, 2009) predviđa obnavljanje
njene sfere uticaja na područjima nekadašnjeg Osmanskog carstva (v. mapu
"Turska sfera uticaja 2050. godine", 203). Prema ocenama turskih
kritičara Davutogluovog islamizma, Fuler i još neki američki autori svojim
tumačenjima sračunato "pokrivaju" retrogradnu ideološku matricu
njegove doktrine "strategijske dubine" (v. npr. E. Manisalý,
Batý'nýn Yeni Türkiye Politikasý, Istanbul, 2008, 21-22).
Upornost
američkih administracija u podršci Turskoj navodi pojedine analitičare na
hipotezu da je posredi i nešto dublje i dalekosežnije od neposredno uočljivog
nacionalnog interesa, "ideološka srodnost između savremenog Zapada i
islama". Ta tipološka srodnost ishodila bi iz njihovih programa
globalizacije i ima za cilj "destrukciju starog sistema nacionalnih
država, zasnovanih na suverenitetu države i nacionalnosti koja je definisana
etničkim, lingvističkim, kulturnim i teritorijalnim zajedništvom" (v. G.
Dejvis, "Islam, Zapad i pravoslavlje", Pečat, 107, 26. 3. 2010).
Dvostruki aršin
Sigurno
je da će Vašington i Ankara i ubuduće ulagati napore da održe maksimalno
konstruktivnu i obostrano korisnu saradnju, ali je podjednako izvesno i to da
će ih ostvarivanje pojedinih prioriteta nove spoljnopolitičke doktrine Turske,
kao i neki američki potezi diktirani specifičnim unutrašnjopolitičkim i
spoljnopolitičkim razlozima, povremeno stavljati na ozbiljna iskušenja.
Ilustrativan je u tom pogledu protivrečan razvoj događaja u vezi s kompleksom
osetljivog jermenskog pitanja.
Amerika
je pozdravila inicijativu Turske da uprkos hipoteci teškog istorijskog nasleđa
i otvorenom sporu u vezi sa statusom Nagornog Karabaha, gde Ankara zdušno
podržava Azerbejdžan, krene u normalizovanje odnosa s Jermenijom. Međutim,
odnos samog Baraka Obame tokom predizborne kampanje prema problemu priznavanja
genocida nad Jermenima iz 1915. godine, kad je jermenskoj zajednici, kao važnim
glasačima, obećao usvajanje kongresne rezolucije o ovom bolnom događaju, a onda
i izglasavanje teksta takve rezolucije s terminom genocid u Spoljnopolitičkom
komitetu Predstavničkog doma Kongresa 4. marta 2010, izazvali su žestoku
reakciju u Turskoj.
Ankara
je odmah povukla ambasadora iz Vašingtona na konsultacije, otkazano je redovno
godišnje zasedanje Američko-turskog saveta, a zaprećeno je i drugim, bolnijim
merama odmazde, uključujući i otkazivanje zamašnih vojnih porudžbina. Erdogan
je čak otišao dotle da je u Londonu nagovestio mogućnost proterivanja stotinak
hiljada Jermena koji bez turskog državljanstva žive u Turskoj (Politika, 18. 3. 2010). Ni oprezna
Obamina izjava povodom 95. godišnjice genocida nad Jermenima, u kojoj je
izbegao da tragediju okvalifikuje kao "genocid", upotrebivši
jermensku sintagmu "veliko stradanje" (Meds Yeghern), nije zadovoljila
tursku osetljivost, pa ju je A. Davutoglu "primio sa žaljenjem, kao izraz
pogrešnog i jednostranog političkog viđenja" (Hürriyet, 25. 4. 2010).
Ovakvih
i sličnih epizoda će sigurno biti i ubuduće. Neoosmanizam je i ovom prilikom
posvedočio svoju lakoću u baratanju dvostrukim aršinima. Dok je Erdogan na sav
glas osuđivao one koji tendenciozno optužuju Tursku za "nepočinjeni
istorijski greh" genocida, njegov ministar Davutoglu je novinarima koji su
ga pratili na putu u Bugarsku najavljivao da će se, zahvaljujući turskom
zauzimanju, "Srbi izviniti zbog ubijanja Turaka (sic!) u Srebrenici"
(News. am, 19. 3. 2010). Posle kontroverznog trojnog samita Gul-Tadić-Silajdžić
u Istanbulu (24. 4. 2010), najavljeno je i da će Erdogan na godišnjicu zločina
odati počast žrtvama u Potočarima, što je i ostvareno.
Turska i Rusija
Kao
naličje odsudnog preokreta u međunarodnim odnosima koji je uobičajeno
metaforički nazivati "rušenje berlinskog zida", a koji je presudno
uticao na izmenu uloge Turske u sistemu svetske bezbednosti, došlo je do
raspada SSSR-a. Samim tim, Turskoj je istočni evroazijski partner prestala da
bude jedna velika, centralizovana federacija država pod suverenom dominacijom
slovenske i pravoslavne Rusije. Umesto nje, nova geopolitička karta tog ogromnog
prostora izronila je u vidu više nezavisnih država, od kojih je većina
religijski i tradicionalno muslimanska, a etnički i jezički turska, odnosno
turkijska (tþrkskié, turkic). Ta novonastala situacija donela je
dvostruki izazov i dvostruku priliku neoosmanizmu: s jedne strane, Turska je
dobila šansu da mladim rođačkim nacijama predvodnički ponudi platformu
okupljanja na vrednostima (pan)turkizma, islamizma i modernizma koje njeno
polivalentno civilizacijsko biće objedinjuje, dok joj je, s druge strane, predstojalo
postavljanje odnosa s Rusijom na nove osnove, pri čemu je ekonomski i,
specifičnije, energetski interes, bio u prvom planu.
I
Turska je odmah krenula u osvajanje novih prostora. Ispoljila je, ranih
devedesetih godina prošlog veka, naglašene ambicije da kao "stariji
brat" srednjoazijskim državama zameni "velikog brata" iz čijeg
su se čvrstog zagrljaja tek bile iskobeljale, i to nikad potpuno. Postigla je
značajne početne rezultate, ostvarila višestruko prisustvo u novim nezavisnim
republikama, kako u privredi, kroz investicije i zajedničke projekte, u
obrazovnoj i kulturnoj sferi - mrežom škola i fakulteta, tako i kroz niz
panturkističkih inicijativa i manifestacija, ali joj je politička uticajnost
ostala ograničena.
U
Ozalovo vreme, Turska je na Zapadu, a naročito u SAD, doživljavana kao
delotvorni emisar interesa da se s novoproglašenim srednjoazijskim državama
uspostavi privredna, ali i politička saradnja. Iako su spremno prihvatali pomoć
najrazvijenije turske države, za njih ne samo geografski zapadne, pretežno
autoritarni, samodržački lideri novih centralnoazijskih republika, gotovo svi
odreda potekli iz sovjetske nomenklature, zazirali su od zaletanja u neka
obavezujuća nova savezništva, realistički ostajući, uprkos svemu, s Rusijom u
Zajednici Nezavisnih Država. Kako su neoosmanističke snage u Turskoj jačale i
postepeno se približavale osvajanju vlasti, postajalo je sve jasnije da za njih
Srednja Azija objektivno nije prioritet, iako im je godilo da i na tim
prostorima imaju određeni uticaj. Neuporedivo važnije im je bilo da uspostave
što sadržajniju saradnju s Rusijom, a preterano pokazivanje tutorskog zanimanja
za Srednju Aziju moglo je samo usporavati taj proces.
Na ispitu
Ekonomske
i, osobito, energetske konsideracije odnele su prevagu u produktivnoj
konvergenciji s ruskim prioritetima, tako da je poslednjih godina došlo do
osetnog intenziviranja i konkretizovanja privredne saradnje između
dojučerašnjih hladnoratovskih protivnika. Neoosmanizam je i tu pokazao svoje
pragmatično lice. Istovremeno, s obzirom na to da, za razliku od udaljenije
Centralne Azije, Kavkaz i Zakavkazje predstavljaju jedan od regionalnih
prioriteta politike zasnovane na premisama neoosmanističke "strategijske
dubine", tešnja saradnja s Rusijom neophodna je i radi stvaranja uslova za
delotvornije angažovanje Ankare u tim krajnje komplikovanim oblastima. Takvo
angažovanje je, međutim, mač sa dve oštrice, s obzirom na razumljivu
osetljivost i predostrožnost Rusije, za koju ovo njeno nemirno dvorište ima
vitalan značaj.
Neoosmanistički
koncept je tu na ozbiljnom ispitu, jer se suočava s protivrečnostima koje
proizlaze iz same prirode nastojanja da se istovremeno ostvari napredak u
odnosima sa svim regionalnim partnerima na više spoljnopolitičkih frontova, od
kojih su neki oštro suprotstavljeni. Neposredna konjunktura može učiniti da se
izvesna neslaganja ove vrste privremeno potisnu ili primire, ali su ona uvek
latentna žarišta potencijalnih sukobljavanja. U svakom slučaju, uz kompleks
relacija sa SAD i EU, tursko-ruski odnosi predstavljaju drugu najvažniju, a s
prethodnom u mnogo čemu uzročno-posledično povezanu komponentu globalno
relevantne dimenzije nove turske spoljne politike. Dve velike države, doskora
smatrane evropskom periferijom, odlučile su da postanu evroazijski središnje, u
čemu racionalno sarađuju, ali se istovremeno i nadgornjavaju. Evropa se pak
grčevito bori da ne ode na periferiju.
Ovde
bi bilo korisno napomenuti da je i Rusiji i Turskoj do određene mere bliska
antievropocentrična komponenta ideologije "evroazijstva" koju je
dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka do nivoa konzistentne geopolitičke
i civilizacijske doktrine uzdiglo više istaknutih ruskih i evropskih mislilaca.
Pesnički je ova ideja moćno sublimirana u čuvenom Blokovom stihu "Mi smo
Skiti, mi smo Azijati". Posle raspada SSSR-a, a i kao reakcija na
tendenciju globalizovanja zapadnjačkog modela liberalnokapitalističkog
sekularnog društva, zapaženo je obnavljanje evroazijskih koncepata. U svojoj
izvrsnoj studiji "Evroazijstvo". Geopolitički diskurs (Baku, 2010),
mladi azerbejdžanski istraživač Farhad Alijev razlikuje pet pravaca savremenog
"neoevroazijstva": (1) sintetičku koncepciju A. Dugina; (2)
"akademsko" neoevroazijstvo; (3) islamski pravac; (4) turanski
pravac; i (5) antisovjetski model evroazijske konfederacije A. Saharova. Kopča
s ideologijom neoosmanizma mogla bi se tražiti u okviru islamskog i turanskog
pravca, ali samo tipološki, jer zagovornici te dve orijentacije ne vide Tursku
kao ključnu kariku, a pogotovo ne kao "srce Evroazije", kako Turci
vole da kažu. Za N. Nazarbajeva je, sasvim logično, ključna uloga Kazahstana.
Presudila energetika
Turska
je zasad bila veoma uspešna u uspostavljanju novih odnosa partnerstva s
Rusijom, jer je takav uzlazni trend iz više razloga odgovarao i Moskvi. Putin i
Erdogan, dvojica pragmatičara s jasnim vizijama poželjne budućnosti svojih
evroazijskih zemalja i svesni njihovih komparativnih prednosti, kao i
potencijalne geoekonomske komplementarnosti u nekim vitalnim oblastima, brzo su
u svemu najbitnijem pronašli zajednički jezik. Na nekim tačkama sučeljavanja
njihovih interesa, među kojima prednjače Balkan i Kavkaz, Turska i Rusija nužno
ostaju rivali, ali im strategijske razvojne projekcije nalažu da uprkos tome
pronađu i primene najdelotvornije modele saradnje, ponajpre u energetskoj i
trgovinskoj oblasti.
Prilikom
prelomne posete Vladimira Putina Turskoj (2004), prve posle one koju je 1972.
godine učinio Nikolaj Podgorni, usvojena je Zajednička deklaracija o jačanju
saradnje i multidimenzionalnog partnerstva. Suštinski prodor učinjen je
sporazumom (avgusta 2009) o tome da ruski energovod "Južni tok" prođe
kroz turske teritorijalne vode, dok bi Rusija, sa svoje strane, pomogla
izgradnju nuklearne centrale u Turskoj, što se u ovoj energetskim resursima
siromašnoj, a velikoj zemlji s ubrzanim razvojem vidi kao vitalno važan
projekat.
Istovremeno,
Rusija je podržala izgradnju naftovoda Samsun-Džejhan, dugog 555 kilometara,
kojim bi se nafta s obale Crnog mora transportovala do turske mediteranske obale,
a onda udaljenijim potrošačima, čime bi Turska postala ključna tranzitna država
na najvažnijim putevima snabdevanja Zapada ruskim i srednjoazijskim
energentima, jer je sporazumom (jula 2009) s Rumunijom, Bugarskom, Mađarskom i
Austrijom uključena i u budući gasovod "Nabuko", koji se smatra
konkurentskim ruskom "Južnom toku". Posle Nemačke, Turska je po obimu
razmene drugi spoljnotrgovinski partner Rusije, na šta su južnokavkaske bure
(2008) i ekonomska kriza (2009) uticale samo prolazno i u manjoj meri.
I
Rusija, poput neoosmanista u Turskoj, teži prevazilaženju globalne
unipolarnosti, pri čemu jačanju pozicija u islamskom svetu pridaje suštinski
značaj. "Traganje za uspostavljanjem privilegovane veze s arapskim i
muslimanskim svetom stoji u vezi sa zvaničnim ciljem ruske spoljne politike,
naime da se ojača multipolarnost u svetu; drugim rečima, da se podrže i razviju
polovi otpora hegemoniji i unilateralizmu Sjedinjenih Država. Radi se o
izvlačenju koristi iz opšteg neprijateljstva koje postoji u čitavom arapskom i
muslimanskom svetu prema spoljnoj politici Vašingtona."..."Sada
Rusija gradi jake političke veze ne samo sa Iranom i Sirijom već i sa
Saudijskom Arabijom, Egiptom i Turskom, starim američkim saveznicima" (Ž.
Levesk, "Rusija opet pronalazi svoje muslimanske korene", Le Monde diplomatique-NIN, 38, 2008,
17).
Sudar civilizacija
Na
drugačiji način, posredno reagujući na Hantingtonovu tezu o "sudaru
civilizacija", podudarne zaključke izvodi i Jevgenij Primakov, jedan od
arhitekata ruske politike prema arapskom i islamskom svetu: "I u samoj
Rusiji žive milioni muslimana, pri čemu oni nisu imigranti kao u mnogim
zapadnim zemljama već deo autohtonog stanovništva." ..."Istovremeno s
tim, jedinstven je položaj Rusije kao mosta između Evrope i Azije. Sve
donedavno svet je bio podeljen po ideološkom principu. Čovečanstvo je smoglo
snage da se s tim razračuna. Podela sveta po religijsko-civilizacijskom
principu nova je, rekao bih, ne manje ozbiljna pretnja. Čovečanstvo mora u sebi
pronaći snagu da i njoj odoli". (Konfidencialüno: Bližnié
Vostok na scene i za kulisami, Moskva, 2006, 374).
Nije
teško uočiti paralelizam između neoosmanističkog i "novoruskog"
opredeljenja za stvaranje multipolarnog sveta u kome bi Turska i Rusija imale
uloge srazmerne svojim realnim potencijalima, naravno, u skladu s vlastitim
procenama tih potencijala. Moguće je, međutim, u segmentu koji nas ovde posebno
zanima, zapaziti i jednu nimalo bezazlenu razliku. Dok Primakov kao
komparativnu prednost Rusije iznosi činjenicu da u njoj ravnopravno, kao
autohtono stanovništvo, žive milioni muslimana, dotle se ideolozi neoosmanizma
u svojim pretenzijama na uticajnost u pojedinim regionima, recimo na Balkanu i
na Kavkazu, pozivaju na to da u Turskoj žive milioni ljudi dalekim ili bližim poreklom
iz tih krajeva, kojima je Osmansko carstvo vekovima imperijalno upravljalo.
Rusija se poziva na savremeno stanje, na živu realnost, a Turska na
"istorijsku dubinu" kao komponentu svoje "strategijske
dubine". Ta bitna razlika i praktičnopolitičke posledice koje iz
operacionalizacije ovih dveju strategija proizlaze, neminovno stvaraju određene
napetosti i trvenja u zonama u kojima se turski i ruski interesi preklapaju.
Ovo je posebno izraženo na rovitom prostoru Kavkaza i Zakavkazja, koji je od
ogromnog geostrategijskog značaja za Rusiju i vitalan s aspekta njenih
bezbednosnih i privrednih interesa, što je odlučnost Moskve u sukobu s Gruzijom
oko Južne Osetije i Abhazije uverljivo potvrdila. Rusija nije mogla biti
oduševljena činjenicom da Turska poslednjih desetak godina sistematski
unapređuje svoje ekonomske (oko 100 turskih firmi posluje u Gruziji),
saobraćajne (američki projekat "transazijske" železnice), političke
i, naročito, vojne odnose s Tbilisijem.
Turska
obučava gruzijske oficire i aktivno pomaže u izgradnji gruzijske vojne
infrastrukture. U turskoj javnosti i medijima česte su kritike ruskog odnosa
prema Gruziji i drugim kavkaskim državama i pokrajinama. U vreme predratnog
zaoštravanja između Gruzije i Južne Osetije, Moskva je čak uvela (16. 7. 2008)
i bojkot turske robe, "koji je za veoma kratko vreme uspeo da uzdrma
poslovanje velikog broja turskih firmi iz tekstilnog, hemijskog i građevinskog
sektora i dovede u pitanje brojne turske investicije u Rusiji" (M. B.
Marković, "Spoljna politika Turske na početku 21. veka", Međunarodna politika, 60, 1136, 2009,
24). U fazi otvorenog sukoba između Rusije i Gruzije, kao i proglašavanja
nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije, Ankara je, držeći se diskretno i
neutralno, ispoljila poslovični pragmatizam svojstven neoosmanizmu, iako u
Turskoj, kako se procenjuje, kao ljudska dimenzija "istorijske
dubine" živi približno 400.000 građana abhaskog porekla.
Kavkaska slagalica
Prednost
je promišljeno data "budućoj istoriji", na čije se uobličavanje
Davutogluova diplomatija preduzimljivo bacila odmah nakon delimičnog smirivanja
situacije, inicijativom za stvaranje "platforme za stabilnost i saradnju
na Kavkazu", jer su, kako se izrazio turski ministar, zbivanja u vezi s
Irakom i Gruzijom pokazala da ni Amerika ni Rusija nisu same u stanju da stvore
održiv poredak u regionima opterećenim složenim problemima, među kojima je
pomenuo i Balkan (S. Idiz, "Türkiye'den Bu Kez Abhazya Hamlesi",
Milliyet, 12. 9. 2009). I ovom prilikom je našao za potrebno da naglasi kako
izneta inicijativa nije motivisana nikakvim imperijalnim opterećenjima i
nakanama, već da je znak uviđanja nužnosti stvaranja novog regionalnog poretka,
u čemu je Turska, kao "najjača država u regionu", pozvana da aktivno
učestvuje.
Usledila
je intenzivna kampanja ubeđivanja regionalnih i svetskih činilaca. Pokazalo se
da tursku diplomatiju osvedočeno osećanje za trenutak ni ovoga puta nije
izneverilo, tako da je čak i Rusija početkom septembra 2008. godine pozitivno
ocenila turski plan, jer je, prema rečima ministra inostranih poslova S.
Lavrova, na delu dogovaranje regionalnih i regionu susednih zemalja, bez
mešanja udaljenijih vanregionalnih činilaca.
Moskva
je odlučila da u osetljivu diplomatsku zonu kontrolisano prepusti Tursku, iako
joj je njeno dugogodišnje subverzivno neoosmanističko delovanje prema Kavkazu
dobro poznato, jer se time amortizuje evropski i američki pritisak, dok Zapad,
sa svoje strane, od Ankare očekuje "odgovorno ponašanje" i posredno
zastupanje trajnih transatlantskih interesa u situaciji kad ionako ne može baš
mnogo da učini. A jedan visokorangirani turski diplomata je, za svaki slučaj,
ponovio da Turska poštuje teritorijalni integritet Gruzije, uključujući
Abhaziju i Južnu Osetiju kao njene sastavne delove. Na teškom zadatku da odobrovolji
zvanični Tbilisi i ishoduje njegov što benevolentniji stav u vezi s
nastavljanjem privredne saradnje Turske s odmetnutom Abhazijom, do koje joj je
veoma stalo, Ahmet Davutoglu, u svom maniru, podseća gruzijskog kolegu Grigola
Vašadzea na to da Gruzija i Turska nisu samo susedi već i "rođaci", s
obzirom na to koliko građana gruzijskog porekla živi u državi čije interese on
zastupa, na šta ovaj uopšte nije reagovao (27. 4. 2010).
Kako
bilo da bilo, u krajnje komplikovanoj kavkaskoj slagalici svima je u datom
trenutku odgovaralo (prividno) zadržavanje procesa u regionalnim koordinatama,
što nikako ne znači da je partija time ušla u mirniju i jasniju fazu. Svojim
faznim učinkom turski neoosmanisti su, međutim, mogli da budu posve zadovoljni.
Do iduće faze, za koju ne treba sumnjati da će biti dobro pripremljeni, čak i
ako stvari ne krenu u skladu s njihovim željama. Prilagodiće se okolnostima i
tako će to ići, uz njihovo postepeno osvajanje političkog i privrednog terena,
sve dok na red ne dođe neki veliki "trenutak istine" koji će naložiti
opredeljivanje bez ostatka. Tada će se možda s više razumevanja setiti Ataturka
i Ismeta Inenija, i ne trepnuvši primeniti njihovu spoljnopolitičku taktiku,
ali ne i filozofiju. Jer, svoju strategiju sigurno neće promeniti. Dodajmo,
ipak, da se ruski politikolozi i medijski analitičari razmatrajući spoljnu
politiku Turske već odavno gotovo rutinski koriste terminom neoosmanizam. On za
njih nije nimalo sporan.
Nastaviće se