Pacovi u frakovima
gmižu strašnim sudom (3)
Opako i naopako u srpskom pravosuđu
Pravda proističe iz kulture jednog naroda. U Srbiji je pravda odavno na rasprodaji. Kako do nje
doći, ili šta činiti kada ona po građanina dođe? Ko su tužioci a ko delioci
pravde danas u Srbiji? Dugogodišnji advokat iz Beograda Vladimir Drecun,
inspirisan tekstovima u Tabloidu,
javio se za reč. Prenosimo u nastavcima tekst koji nam je dostavio
Piše: advokat Vladimir Drecun
"Šta je izravnanje? Nije to vrsta materijalnog preraspoređenja
čoveka, ispremeštaj njegovih otpornih
mesta prema nevolji koja se u njega uselila. Izravnanje u stradalnome,
spiritualnog je karaktera, naročito u momentu nastajanja... Za momenat, u
čoveku se deli duh od tela, i čovek čini jedan izbor pri kojem ga vodi i pomaže
neko tajanstvo, nešto meko i milostivo, što bez ikakvog autoriteta pridobija
stradalnika da izabere mirno očekivanje, izravnanja neke vrste. Kasnije,
izravnanje uzima i materijalni karakter, jer ostaje kao funkcija u celom životu
i radu čoveka. To je ono što prost narod lepo kaže: Patnja ga je izmenila,
patnja ga je ozarila"
(Isidora Sekulić "Izravnanja")
Pitaju me kolege, a često i građani, zašto pišem, kako to utiče na moje
advokatske poslove i finansijsko stanje i da li se plašim eventualnih novčanih
kazni.
Odgovorih im da radim za narod, jer sam branilac pravde. Za uzvrat ne
tražim ništa. Samo neću da pričinim zadovoljstvo da me savladaju i obore koji
nezasluženo "sede na tron nepravo uzeti" a koji bi trebalo da su
najmudriji i najdobrotniji.
U meni se sve buni protiv ovog zla u kome je zapalo srpsko pravosuđe jer
bez zakona i zakonskoga reda nema društvenog napretka. A što se finansija tiče
tu bi, kada bih naplaćivao honorare, prelivalo na sve strane. Tabloid se štampa u sve većem tiražu, a
porasla je i poseta na sajtu. Gospodin Brkić bi hteo da plaća i previše. Kaže:
sve što se zaradi treba i da se potroši. Neće da ga bije maler. Kao ove
pohlepne i grabežljive o kojima pišemo.
Što se tiče eventualnih novčanih kazni, porodica sužnja Aleksandra koji
nevin čami u kazamatu u Sremskoj Mitrovici poručila mi je da nikada ne mogu da
me kazne toliko koliko oni mogu da plate. Samo da na videlo izađe istina da je
Aleksandar utamničen nevin. Makar morali prodati i njegovu dedovinu - celu goru
Sominu u Crnoj Gori.
Razmišljajući o ovoj poruci bratstva Lučića, koje je bratstvo Vladika
Joankije na Malu Gospojinu 21. septembra prošle godine u manastiru Kosijerevo
blagoslovio i uručio im granatu u znak zahvalnosti za vjekovni doprinos u
očuvanju pravoslavlja i rada na dobro naroda, šetajući Beogradom ubode me u oči
Čedicin i Vukov bilbord "ISTINA-PREOKRET". Pa, avetinje jedne, kada
se istina preokretala?! Ona je jedna jedina, postojeća i neporeciva! Samo se
fukare preokreću, obrću i prevrću! Njihova družina je sve brojnija. Ipak, mi
koji se ne preokrećemo još smo dosta brojniji. Valjda ćemo ih oterati u
istoriju beščašća.
Već rekoh da hoću sve da kažem kroz humor i satiru, uverio sam se da je
to težak, gotovo rudarski posao...
Valjda će neko od moćnika u Republici Srbiji, posebno u pravosuđu,
napokon sve ovo ozbiljno shvatiti.
Za sada su bila bez odjeka zajednička pravna stanovišta Poverenika za
informacije od javnog značaja, Upravnog suda, Republičkog javnog tužilaštva i
Advokatske komore da je Viši sudu u Beogradu - njegovo Posebno odeljenje, u
narodu poznato kao strašni sud, u
obavezi da mi izda presnimljene video i audio zapise glavnog pretresa kako bih
ostvario iskonsko ljudsko i osnovno krivično procesno pravo na odbranu sužnja
Aleksandra koji nevin skapava na robiji.
Shodno zaključcima Narodne skupštine iz juna meseca 2011. godine, već je
trebalo da su pozvani na odgovornost svi državni funkcioneri koji orkestrirano
učestvuju u ovom uskraćivanju prava na odbranu, ne samo iz srpskog Krivičnog
zakonika već i iz evropske Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovi
sloboda.
Kada bi u tom đavoljem kolu shvatili našu muku tada bi i oni, kao ono u
narodnoj pesmi "Čobani sa Vrške Čuke", riknuli: "kuku".
Prionuli bi valjda na posao. Ovako ja već 20 meseci hodam po mukama.
Rado se i često sećam prvog časa sa studija na Pravnom fakultetu u
Beogradu, kada je akademik Radomir Lukić oktobra meseca 1962. godine, u
amfiteatru "V" koji sada nosi ime ovog akademika, besedio:
"...Drage kolege, mladi
pravnici. Upamtite od danas, pa za ceo život da je država monopol nasilja i da
vlada strahom koji seje preko vojske, policije, tužilaštva, ali često i sudova.
Zbog toga ćete kao pravnici morati celog života da budete u sukobu sa državom
braneći narod od zle vlasti, jer je svaka vlast zla i opaka. Samo tako
oslobađaćete narod tog straha i zavređivati svoj ugled i ugled naše pravne
profesije. Ovo se posebno odnosi na one koji budu imali sreće da budu advokati
ili sudije..."
Uzalud pokušavam da odgonetnem tu za mene nerešivu tajnu, zašto sudije,
koji vrše tu nekada časnu i dostojanstvenu funkciju, pretvaraju svoj posao u
strahovladu, te ih se narod sada više plaši čak i od izvorne državne vlasti.
Ovako shvaćena funkcija sudije bitno utiče na njihov karakter, te postaju
satanski gordi, nadmeni i neprijatni u međuljudskim komunikacijama...
U pravnoj nauci, sudskoj praksi, kriminalistici, sociologiji, psihologiji
i psihijatriji o ovome su postavljane brojne teorije, ali nijedna nije dala
konačan odgovor. Nedostatak kompentencije, posebno stručnosti, nadoknađuju
drskošću i ponašanjem neprikladnim normalnom čoveku. Smatraju, valjda, da se
sudska nezavisnost dokazuje strahom. Niko ko se uputi u sud više nema osećaj
poštovanja te institucije. Sve je
izokrenuto naopačke, kako ono uobičajava da kaže sudija strašnog suda Dušan Vojinović. A trebalo
je da se narod oseća kao da ulazi u hram pravde, "svetilište", a ne u
duždeve palate u kojima caruje razvrat.
Po mom mišljenju ovome je glavni uzrok nesrećno ustrojstvo države kao
monopola nasilja, kako nam to predoči akademik Lukić. U kriznim vremenima
država hoće da ne samo preko vojske, policije i tužilaštva, već i preko sudova
seje strah. A kod nas je uvek kriza.
U strašnom sudu nema porote niti bilo kakvog učešća javnosti - naroda u
suđenju. Sudska veća su sastavljena od trojice sudija profesionalaca, što je
slučaj sa ovim sudom. Najčešće nema ni publike osim ojađenih porodica
okrivljenih.
Kako onda oni donose presude "U ime naroda" to samo oni znaju.
Predlažem im da ubuduće presude donose "u ime države" kada su
već njeni najverniji javni funkcioneri.
Svi nastoje da budu raspoređeni u taj sud, čak i iz apelacionih sudova,
zbog dvostruko većih plata i drugih brojnih privilegija.
Posebno karakteristični za rad strašnog suda jesu podaci da je od 15
gromoglasno najavljenih afera procesuirano 13, a od njih su samo dve završene i
to obe oslobađajućim presudama. U jednoj su procesuirani bivši pripadnici
vladajućeg režima Janjušević i Kolesar (afera "Cementare"). Nad
drugom se nadvila senka Ivice Dačića, potpredsednika Vlade i ministra
unutrašnjih poslova ("afera Kofer").
Dakle, očigledno je da se afere po želji vlasti procesuiraju, a potom po
nalogu te iste vlasti ne završavaju. Osim kada je to u interesu vlasti. Na ovaj
način blokira se aktivnost ličnosti i rad njihovih firmi, te se tako survavaju
u propast.
Umesto da budu mera svih vrednosti, sudije se sada doživljavaju kao
strašila.
Pokušavaju da izigravaju Haški tribunal, ali izrazito neuspešno.
Ne daju mi video-zapise, kako reče sudija Dušan Vojinović: "da ih ne
okačim na internet da ih narod gleda". Da su kojim slučajem kao sudija
Antoaneti, koju u Haškom tribunalu predsedava veću koje sudi Šešelju, jedva bi
čekali da narod vidi kakvi su i kako rade. Kako uglavnom liče na sudiju
Latanci, to mi verovatno zbog toga te video-zapise ne žele dati.
Najveća je bruka i sramota što sudije nemaju građanske hrabrosti, ako već
nemaju savesti da svoje nezadovoljstvo tekućem reformom pravosuđa iskažu javno,
već na to ukazuju samo u nezvaničnim kontaktima. Što nisu i oni kao sudije u
Sloveniji organizovano odbili da konkurišu na takozvani opšti izbor na čiju
protivustavnost su u Društvu sudija i po kuloarima ukazivali.
Zbog nezakonitog rada sudija država Srbija mora ubuduće u budžetu bitno
uvećavati stavku - naknada štete zbog nezakonitog rada sudova. Bilo bi
interesantno saznati kolika je vrednost sporova koji se vode protiv Republike
Srbije zbog nezakonitih sudskih odluka.
Na um mi pade isečak iz besede Okružnog javnog tužioca u Beogradu, sada u
penziji, Miodraga Tmušića: „..Lako je
sudijama da sude dok im se odluke donose u kabinetima izvršne vlasti i tajkuna.
Teško njima, crnim kukavcima, ako postanu nezavisni pa budu morali ovako
nestručni sami da donose odluke."
Ovo me zabrinu, jer imajući u vidu da je on tužilac po vokaciji, sigurno
zna dobro kakvi su unutrašnji odnosi u pravosuđu. No, ipak ostajem u uverenju
da im neće trebati mnogo znanja i umeća ukoliko apelacioni sudovi budu i
ubuduće pokrivali sve njihove brljotine i pobrkotine.
Najveći krivci za sunovrat srpskog pravosuđa jesu same sudije. Nisu se
organizovano suprotstavile sramnoj reformi sudstva, iako su naslućivali da ne
donosi ništa dobro. Prevideli su da će im čast i dostojanstvo pasti na dno
zastrašujućim i neorganizovanim takozvanim opštim izborom sudija.
Kako je realizovana sramna reforma pravosuđa najbolje se vidi po stanju u
apelacionim sudovima. Kako je opšti izbor sudija vršen prema jačini
horizontalnih ili vertikalnih veza, u apelacionim sudovima su se smestile
sudije koje nikada nisu kao prvostepene sudije radili predmete u kojima po
žalbama postupaju apelacioni sudovi (radili su u zemljišnim knjigama,
izvršenjima, vanparničnim administrativnim i sličnim poslovima). Sada se ne
mogu formirati potrebna drugostepena veća za odlučivanje o predmetima u kojima
se primenjuju posebni propisi (međunarodno pravo, osiguranje, bankarski
poslovi, privatizacije, krivična dela organizovanog kriminala i slično).
Zadivljujući su rezultati rada sudova koje je javnosti predstavila
vrhovnica Nata Mesarović izlažući
godišnji izveštaj o radu sudova.
Ukupno je bilo u radu 5.994.945 predmeta od kojih je rešeno jedva 44.26
odsto predmeta, tako da je u 2012. godinu preneto 3.441.598 predmeta ili 55,74
odsto. Dakle, ni polovina predmeta koji su bili u radu nije rešena. Kako je ovo
izborna godina može se konstatovati da je sada u radu po jedan predmet na svaka
dva birača. Ne verujem da je ovakav "uspeh" iko zabeležio još od
nastanka države do današnjih dana. A obećaše nam, na početku sramne reforme
pravosuđa, Nata, Homen i ostala družina da će se bolje i brže raditi, ali što
narod reče "obećanje ludom radovanje". Tako će i dalje mnogi smrtnici
predugo čekati da im predmeti budu rešeni, jer je četiri odsto predmeta
starijih od 10 godina, 11 odsto između pet i 10 godina, tako da je ovim
izveštajem "obradovano" svih ovih 15 odsto inicijatora postupaka.
Hvali se Nata "zanimljivim" podatkom da je u 2011. godini
priliv predmeta manji za čak 8 odsto u odnosu na 2010. godinu. Verovatno
previđa da je broj predmeta smanjen zbog nepoverenja naroda u rad sudova, pa
građani svoja prava ostvaruju na drugi način (samopomoć, iznude, pretnje,
agencije za uterivanje dugova i slično).
Veliku krivicu za rad sudija snose i predsednici sudova. Skoro da se ne
pamti kada je neki predsednik suda, izuzev nekog od postupajućih sudija čak i
kada je bilo očigledno, izgovorio da je zahtev za izuzeće opravdan. Tako su
pogodovali neradu i neodgovornosti sudija.
Ogroman doprinos katastrofalnom stanju dao je Ustavni sud. Njegovim
odlukama pokrivene su sve nezakonitosti i brljotine vlasti, jer je bezakonje
ozakonjeno.
Što god je Vlada predložila, Narodna skupština je usvajala. Kada se
pokušalo da se nastupajuće zlo spreči Ustavni sud je bio taj "ustav"
- brana koja je branila vlast. Mogli su da rade šta god hoće.
Nije se zalud govorilo: dok je predsednik Ustavnog suda bila Bosiljka
Nenadić da nema nade za bolje dane.
Kada je Nenadićku zamenio Slijepčević, svi smo se obradovali računajući
da će on, kao boginja pravde Justicija kojoj su oči zavezane, slepo sprovoditi
pravdu. No on opravda svoje prezime i poče da radi slepo, ali naopako. Opet,
zbogom Ustave.
Evo jednog konkretnog primera za nauk mladima o tome kako radi naš
Ustavni sud.
Kada je posle 19 godina besmislenog parničenja pravobraniteljka opštine
Vračar podnela predlog za izvršenje presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu
br. P4556/08 a Prvi opštinski sud u Beogradu Rešenjem br. I-15643/11 dozvolio
izvršenje iseljenje bespravno useljenog lica Dimić Gordane, Ustavni sud je ne
vršeći uvid u predmet i ne dajući mogućnost pravobranilji da se izjasni, doneo
rešenje o privrednoj meri kojom je odložio sprovođenje izvršenja. Kako se
sramno navodi u tom rešenju, stan "predstavlja njen dom", a opštini
se i trećem licu, jadniku Majskom kome je kao podstanaru stan dodeljen, navodno
ne nanosi nikakva šteta. Zato što će se Majski i dalje potucati kao podstanar,
trebalo bi uskliknuti, što bi deca rekla: Ura
za Ustavni sud! Kakve li sramote.
U tom istom izvršnom postupku gospođa koja po navodima u rešenju Ustavnog
suda živi u svom domu, podnela je prigovor nedostatka pasivne legitimacije
dokazujući da je stan već davno prodala, a treće lice, navodni kupac stana, za
koga kažu da je njen zet, tvrdi da on stanuje u tom stanu. Treba li ovome
uopšte komentar osim napomene da je gospođa koja stanuje u toplom domu
zaposlena u nevladinoj Organizaciji za ljudska prava na čijem je čelu Sonja
Biserko, koja je od pravobraniteljke tražila da se izvršni postupak prekine, a
kada je odbijena upozorila je da će od Ustavnog suda tražiti privremenu meru
koja je i doneta.
Od sudova na teritoriji grada Beograda zatražih da mi radi analize uzroka
zbog kojih i uslova pod kojim je došlo do apsolutne zastarelosti krivičnog
gonjenja dostave rešenja kojima je po tom osnovu okončano krivično gonjenje.
Svi mi odgovoriše istom dogovorenom rečenicom da su sudski činovnici prezauzeti
poslovima na sramnoj reformi pravosuđa, te da nemaju vremena da se zamajavaju
postupajući po mojim zahtevima. Gospođa Tanja Šobati vršilja funkcije
predsednice Prvog opštinskog suda u Beogradu, dodade još i to da ja tim
zahtevom zloupotrebljavam pravo na pristup informaciji od javnog značaja. Do
tada sam mislio da je apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja izuzetno retka
pojava, kad ono ispade da je tako obimna da bi, kako izračuna Vršilac funkcije
predsednika Višeg suda u Beogradu i prepoznati sudija Apelacionog i strašnog
suda Dragoljub Albijanić, bilo potrebno 40 činovničkih radnih dana.
Odgovorih im da oni znaju dobro zašto ja to tražim, kao i da ja još bolje
znam zašto oni to ne daju.
Kriju oni svoju sramotu. Kroz analizu zastarelosti, o čijem nastupanju su
predsednici sudova morali biti blagovremeno izveštavani, videlo bi se koji su
sve gresi ovim pravnim institutom zakamuflirani. Zato sam evo ponovo prinuđen
da prizovem u pomoć Poverenika za informaciju od javnog značaja predlažući mu
da pokuša da ih na to privoli. No, čak i ako Poverenik donese rešenje,
predstojao bi mi novi hod po mukama, jer su vršioci funkcija predsednika
sudova, koji će verovatno biti za stalno izabrani na te funkcije po raspisanim
konkursima, veliki majstori u zamajavanju da ne urade ono što im je zakonska
obaveza.
Rastezanje i razvlačenje
postupka
Suđenja takozvanim huliganima najčešće predugo traju kad se sudije plaše
da donesu oslobađajuće presude.
Već devet godina, u kom periodu je do sada održano 36 ročišta glavnog
pretresa, u Prvom opštinskom sudu u Beogradu traje suđenje navijačima Rada zbog
navodnog učestvovanja u tuči na fudbalskoj utakmici, a još se ne nazire kraj
suđenju.
Verovatno će se ova sudska lakrdija okončati nastupanjem apsolutne
zastarelosti krivičnog gonjenja. Tako će se sadašnja sudija Snežana Trifunović
osloboditi ovog balasta.
Kao učesnik u ovoj karikaturi od krivičnog postupka, moj branjenik
Velimir već pet godina ne može da se zaposli u struci, pa za goli život
zarađuje kao nadničar. Završio je za kamermana na akademiji "Dunav
filma" sa čistom desetkom. U televizijskim kućama rado bi ga zaposlili,
ali ne mogu dok god se protiv njega vodi krivični postupak. Od početka suđenja
je jasno da nije učestvovao ni u kakvoj tuči, već je uhapšen samo zbog toga što
je na sebi imao šal Fudbalskog kluba "Rad".
Šta će mom branjeniku Zoranu oslobađajuća presuda posle 19 godina
tumaranja po sudskim hodnicima u procesu poznatom kao pljačka Gazda Jezdinog
"Jugoskandika". Procesuiran je kada je bio navršio 21 godinu života,
a oslobođen je od optužbe sa navršenih 40 godina. Tako mu je cela mladost
protekla u nadničenju, pošto se i on kao ekonomista nije mogao zaposliti u
struci jer je bio pod krivičnim progonom. U ovom procesu opoštenile su se sudije tadašnjeg okružnog suda u Beogradu Miroslav
Todorović Šera, sada advokat, koji je na samom početku bio doneo oslobađajuću
presudu koja je po nalogu moćnika ekspresno ukinuta, i sudija Branka Pejović
koja je hrabro okončala ovu sudsku lakrdiju.
No, tu nije bio kraj. Na ime naknade štete Ministarstvo pravde mu je za
358 odrobijanih dana isplatilo 358.000 dinara, odnosno 1.000 dinara po
robijaškom danu. Kada sam mu predložio da vodimo parnicu protiv države Srbije,
jer bi mu bilo više dosuđeno, ogorčeno je urliknuo da neće više da čuje ni
"s" od suda ni "p" od naopake pravde.
Moj prijatelj Miroslav Krstić, kao direktor poznate velike zemunske firme
za obezbeđenje "Fitep", gonjen je da je zloupotrebio službeni položaj
što je navodno odobrio da se potpredsedniku opštine Zemun, kada je vozilo išlo
službeno za Novi Sad, usput preveze prazno bure do Slankamena. Izračuna javni
tužilac da je za tih pola sata na skretanju od svega desetak kilometara
(amortizacija vozila, potrošeno gorivo i srazmeran deo zarade vozača) utrošeno
tričavih tadašnjih, a bilo bi isto i današnjih, 170,00 dinara. Uzalud smo sudu
dostavljali dokaze da je Miroslav bio u Dubrovniku na seminaru o bezbednosti,
što smo potkrepili izveštajima organizatora seminara i hotelskim računima. On
je morao biti osuđen jer je sekretara komiteta optužio da je ustaša. Sudija
tada Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Miroslav Đorđević, a sada advokat koji
bi trebalo da ljude brani od zla i zle vlasti, dok je po nalogu tadašnjeg
predsednika suda Zvonka Bandića izricao osuđujuću presudu, od stida i sramote
gledao je sebi u međunožje, ali tamo nije mogao videti ništa muško.
U ovim i sličnim slučajevima na počecima suđenja bilo je očigledno da se
moraju doneti oslobađajuće presude. Sudije nisu imale ne samo sudijske već ni
građanske kuraži za donošenje oslobađajućih presuda.
Ove karikature od krivičnih postupaka su oličenje opakog i naopakog rada
srpskog pravosuđa kakvo se ne pamti u istoriji svetskog prava.
Vrlo često se stručno i perfidno radi sve što treba zakamuflirati.
Postupci se razvlače beskonačno, mrcine
prigušuju, radnje se ne preduzimaju ne samo u razumnom već i u
nerazumnom roku, tako da su sve češći bezrazumni
rokovi na koje se suđenja odlažu i završavaju.
Sve brljotine i pobrkotine lako
se prepoznaju kada se dobronamerno zaviri između korica predmeta. To barem
moraju da rade apelacioni sudovi, ali se sve pokriva i prikriva.
Nema sankcija za ovakav opak i naopak rad sudija i sudova.
Pročitaćemo presudu koju su nam upravo doneli!
Nameravam da napišem
antologiju sudskih gluposti-brljotina i pobrkotina.
Kao priručnik mladim pravnicima kako ne treba raditi. Pozivam sve
zainteresovane da dostave ove "mudre" sentence.
Antologija bi trebalo da izgleda ovako:
A - Albijanić Dragoljub,
sudija Apelacionog suda u Beogradu na privremenom radu u strašnom sudu i vršilac dužnosti predsednika Višeg suda u Beogradu:
- Kao vršilac dužnosti
predsednika Višeg suda u Beogradu, a ujedno i starešina sudske uprave u sudu
kao prvostepenog organa i nižoj pameti, podneo je tužbu za poništaj rešenja
Poverenika za informaciju od javnog značaja, kao drugostepenog organa i više
pameti. Ovako "pametno" nije niko postupao još od prvog istorijskog
pravnog spomenika mesopotamskog cara Ur Namua iz 2002. godine pre nove ere do
današnjih dana. Nikada i nigde prvostepeni organ ni u jednom postupku nije
mogao tužiti drugostepeni organ!
Verovatno bi za ovu
novotariju Dragoljub Albijanić bio odlikovan da Upravni sud nije odbacio
njegovu tužbu, navodeći u rešenju da je "tužba podnesena od strane
neovlašćenog lica i da Viši sud u Beogradu nema aktivnu legitimaciju za
podnošenje predmetne tužbe". Lepe li pravne lekcije ovom pretendentu na
funkciju predsednika tog istog Višeg suda u Beogradu!
A - Albijanić Dragoljub:
- Tvrdi da su video i audio zapisi glavnog
pretresa pred strašnim sudom
bezbedonosni spisi, iako je u tada važećem Zakonu o organizaciji i
nadležnostima državnih organa u borbi protiv organizovanog kriminala i drugih
posebno teških krivičnih dela bilo propisano da su ti zapisi sastavni deo
zapisnika i sudskog spisa. Očigledno nije pročitao Zakon pa ga ne zna ni primeniti.
V - Vojnović Dušan, sudija
Apelacionog suda u Novom Sadu na privremenom radu u strašnom sudu:
- Kad bih se ja pitao postupak bi bio završen
na prvom ročištu. Taj krivični postupak je vođen protiv sedam okrivljenih za
četiri krivična dela. Trajao je devet dana. Tako se strašni sudija iliti sudija
specijalac unapred izjasnio da je odluku doneo pre početka suđenja.
V - Vojnović Dušan, kršeći
zakonom utvrđeno pravo odbrane na izdavanje traženih presnimljenih audio i
video zapisa glavnog pretresa:
- Nećemo vam dati video i audio zapise zato
što su moguće razne zloupotrebe. Na kraju bi nas neko okačio na internetu i
bilo bi svašta. Dakle, ne dajemo nikom.
D - Dragović Dragan, sudija
Privrednog suda u Beogradu:
- Posle datog nalaza i
mišljenja veštaka sa dve dopune i njihovog ispitivanja na dva ročišta, naložio
je tuženom da omogući komisiji koju će formirati i čijim će radom rukovoditi
zakonski zastupnik tužioca, direktor, da pregleda ceo proces proizvodnje u
fabrici, iako je taj proces poslovna tajna tuženog.
D - Dragović Dragan:
- Posle zaključenja glavne rasprave doneo
rešenje o njenom ponovnom otvaranju radi dopune dokaznog postupka. Na ročištu
je samo tražio od zakonskog zastupnika - direktora tužioca - da uredi tužbeni
zahtev koji bi kao neuredan morao biti odbačen. Sve ovo sa obrazloženjem da je
direktor neuka stranka jer nije diplomirani pravnik, pa da ga treba poučiti
iako je upisan u sudski registar kao direktor firme, te je "pametan po
zakonu". Naravno, izvođenje novih dokaza nije ni pomenuo jer zbog toga
raspravu nije trebalo ponovo otvarati.
G - Gogić Savka, sudija
Apelacionog suda u Beogradu, u drugostepenoj presudi navodi:
- Veštak tehničke struke,
elektroinženjer, svojim potpisom garantuje za ispravnost lingvističke i
fonetske analize datim u nalazu i mišljenju. Tehnička i filološka nauka se nisu
nikada srele niti u mraku sudarile.
M - Mesarović Nata,
predsednica Višeg kasacionog suda i Vrhovnog saveta sudstva, dok je bila sudija
Vrhovnog suda Srbije na privremenom radu u strašnom
sudu:
- Fascinirana i izbezumljena
prisustvom predsednika države, predsednika Vlade, ministara i političara
prilikom objavljivanja presude ubicama premijera Zorana Đinđića, svoju besedu
započe ovako: "Sada ćemo vam pročitati presudu koju su nam doneli!"
Dalje čitajte
"Antologiju sudskih brljotina i pobrkotina", koja uskoro izlazi iz
štampe.
N.B.
Koalicija psihologa i psihijatra
Sećanje me lakom tugom
obavi... Maj mesec 2008. godine. Cvetaju ruže. Stojeći u dugačkom redu na
biračkom mestu broj 49 na Vračaru, setih se pokojnog prof. dr Jovana Raškovića,
predsednika SDS-a Krajine, i njegove poruke: "Srbi su lud narod".
Sa verom da ćemo izlečiti
umobolni narod, izglasamo za predsednika države Borisa Tadića, psihologa, a za
predsednicu Narodne skupštine Slavicu Dejanović-Đukić, neuropsihijatara.
Obradova nas kada sklopiše, mada neprincipijelnu, žuto-crvenu koaliciju. Kad
ono, umesto da leče narod, oni izludeše i ono malo preostalih normalnih
građana. Zato se sada čuje na sve strane: "Zbogom izbori". Ili:
"U glasačke kutije bele listiće".