Kontranapad

Kako rade i odakle deluju ovdašnji mafijaški kumovi u najmasovnijem sportu 

 

Ko je smestio srpskom fudbalu?

Ako je policijska istraga koja je usledila nakon napada nepoznatih lica bombom na kuću Dragana Stojkovića Piksija u Nišu, 23. februara ove godine, dovela do Ace Bulića i njegovih saradnika u toj akciji, a drugi dan nakon pompeznog saopštenja o njegovom hapšenju ustvrdila da Bulić nije naručio napad, otvaraju se neka druga pitanja: da li je Dragan Bulić kriminalac, da li je osuđivan i ako jeste zbog čega je osuđivan? Ove i neke druge dileme razmatra Miroslav Vislavski, urednik Tabloidove sportske rubrike

Miroslav Vislavski

U danima kada su punjene rubrike o "slučaju Ace Bulića" moglo se čuti štošta iz fudbalskih kuloara, što stvara lošu sliku o "uhapšenom" Buliću. Tako saznasmo, navodno iz policijskih izvora, da su mogući motivi za bombaški napad nerasčišćeni odnosi u finansijskim transakcijama prilikom transfera nekadašnjih fudbalera Crvene zvezde Milana Biševca, Dušana Đokića, Aleksandra Pantića i Dušana Anđelkovića, koji su prethodno bili igrači klubova koje je "kontrolisao" Aca Bulić i koje je prodavao sa Draganom Stojkovićem Piksijem. Navodno je Piksi prevario Bulića i uskratio mu pravo na njegov kolač, koji vredi 2.000.000 evra!

Saznasmo i da je Bulićev Železnik rasformiran zbog sumnji UEFA u regularnost rezultata ovog kluba.  Navodno je zabranila nastup u Kupu UEFA, pošto je zvaničnik Evropske kuće fudbala Marius Lefkaritis, u to vreme (2005) član Izvršnog komiteta UEFA, izjavio da je Železnik nepoželjan u evropskim kupovima  zato što je porodica Bulić vlasnik kladionice "Lavovi", te da FSSCG na čijem je čelu Dragan Stojković Piksi, nađe načina da klub ne zaigra u Evropi! Pominjane su utakmice sa rumunskom Steauom u kojima je Železnik bio pobednik u Bukureštu (2:1), a u revanšu u Beogradu gubitnik (2:4). Medijska halabuka u velikoj meri pomogla je da se podgreju rezerve i predrasude javnosti o Draganu Aci Buliću kao čoveku koji je deo kriminogenog miljea, čiji su poslovi na ivici ili s druge strane zakona, a on pripadnik žestokih momaka. Ove i druge "istine" navode da u svemu tome nisu čista posla i da su neraščišćene ostale one stvari koje mogu biti uzrok raznih konflikta među zainteresovanim stranama...

Pitanja bez odgovora

Zašto se na sva zvona oglašava Bulićevo hapšenje zbog sumnje da je organizovao bombaški napad na kuću nekadašnjeg proslavljenog fudbalera, kada se dva dana potom tvrdi da on nema veze sa tim incidentom? Zašto je njegovo hapšenje udarna vest na svim medijima, uključujući i nacionalni TV servis, i zbog čega se to čini na takav način? Zašto se, pre nego se utvrdi da je počinio delo, on pominje sa punim imenom i prezimenom, a u isto vreme ostali privedeni sa inicijalima imena i prezimena, da bi trećeg dana javnost saznala njihova puna imena i prezimena? Ko određuje pravila o saopštavanju punog imena i prezimena privedenih? Koji su ciljevi i namere i čiji su interesi da se javnost uznemiri i formira svest u javnom mnjenju da je "sumnjivi" Bulić "konačno dolijao"? Ima li Aca Bulić pravo da bude slobodan građanin i ravnopravan sudionik u borbi za poziciju u srpskom fudbalu i da li su mu orkestriranom medijskom pompom o njegovom privođenju u policiju naneti ljaga i duševni bol?

Upotreba slave

Mada nije želeo odmah da komentariše hapšenje osumnjičenih za bombaški napad, nekadašnji predsednik FS SCG i Crvene zvezde Dragan Piksi Stojković potvrdio je nekoliko dana kasnije da je telefonom razgovarao sa Bulićem o transferima pomenutih igrača. Iz njegovog obraćanja se naslućuje da postoje nerešena finansijska pitanja. Indikativno je da je Bulić uhapšen koji dan nakon ovog razgovora...

Pitanje je kako i zašto je Piksi pre nekoliko godina "bez pozdrava" otišao iz Srbije u Japan i dugo se nije pojavljivao u zemlji. Informacije kažu da nije bio ni na sahrani svoga oca, koji je u tom periodu preminuo. To se u fudbalskim krugovima objašnjavalo time da je ostavio dosta prljavog za sobom u poslovima Zvezde, zbog čega mu je bezbednost ugrožena. Fudbalskoj javnosti je poznato da je za vreme njegovog mandata kao predsednika Crvene zvezde bilo mnogo fudbalera kojima se trgovalo prilikom prodaje i dovođenja igrača. Izvori bliski klubu su tvrdili da je Piksi "lansirao" princip prava i uspostavio praksu po kojoj se provizija uzimala i prilikom dovođenja novih igrača, a ne samo prilikom prodaje. U Japanu je Piksi  karijeru velikog fudbalera nastavio kao trener, jačajući svoju poziciju, koja ga dovodi do fudbalskog boga na Dalekom istoku. Ta pozicija i kultura naroda, njihovo poštovanje prema radu i rezultatima rada, pogodovali su da Piksi svojim autoritetom Borisu Tadiću isposluje prijem kod premijera Japana. Nakon Borisove posete, Japan je zadesila najveća nesreća posle Hirošime i Nagasakija u Drugom svetskom ratu. Cunami je odneo hiljade života i naneo ogromnu štetu svetskom industrijskom gigantu. (Kakve li simbolike kada se radi o učinku doskorašnjeg predsednika u njegovoj vladavini Srbijom!)

Prepošteni Tole, koga svi vole...

Stojković je i u takvoj katastrofi ostao u Japanu. Hroničari tvrde da su se stvari u Piksijevom statusu u Srbiji promenile i poboljšale nakon usluge koju je učinio Borisu Tadiću, posredujući mu zvaničnu posetu Japanu. Počeo je da dolazi u Srbiju. Da nije zaboravljen njegov učinak u vladanju Zvezdom upozorile su ga "Delije", kada su sprečile njegov dolazak na stadion. Da li je slučajnost da je na roditeljsku kuću u Nišu bačena kašikara, ili se radi o novoj opomeni, istraga će (možda) pokazati. Sigurno je samo da je Stojković uprkos ogromnom igračkom učinku u istoriji Crvene zvezde, jugoslovenskog i srpskog fudbala, kao sportski funkcioner u svojoj zemlji ostavio veliko smeće za sobom ili je postao deo đubreta - kakav je fudbal u Srbiji u minulih četvrt veka. 

Ako u ovim naknadnim "istinama" koje nam "ogoljuju" motive bombaškog napada i hapšenja Dragana Ace Bulića ima istine, ko je odgovoran i zašto se dozvolilo da se tek sada o tome javno govori, nekoliko godina posle? Ako je istina da je u ovakvom fudbalu, koji oličavaju njegovi lideri na čelu sa "čistuncem" Tomislavom Karadžićem, Piksi Stojković prevario drugu stranu i konkretno Acu Bulića (i ko zna koga još!), nije li trenutak i vreme da se o tome javno govori u fudbalskim institucijama i dođe do istine. Zar Fudbalski savez u tom pogledu nema interes da se stvari izvedu na čistinu?!

 Treba li da ćuti, kao što to čini u svim delikatnijim situacijama? Setimo se da do danas ne znamo epilog slučaja Dragana Đorđevića, koji je osumnjičen i koji proveo neko vreme u pritvoru zbog sumnji da je zloupotrebio položaj i dalje potpredsednik FSS. Ako jeste, što ga više nema u javnosti kao kada je predstavljao udarnu i "moralnu" pesnicu Tomislava Karadžića.

Da li ćutanje FSS o Draganu Đorđeviću predstavlja model koji se primenjuje u sumnjivim poslovima ljudi iz sveta fudbala o kojima čaršija zna, ali ne i forumi i nosioci funkcija u FSS, što ih čini "nevinim" za prilike u našem fudbalu.

Hapšenje Ace Bulića je moguća podvala i "sačekuša" kakve se montiraju kada postoje "viši interesi". Fudbalska organizacija je na raskršću između raskida sa metodama i ljudima "iz nevremena" kakva je protekla četvrtvekovna istorija fudbala u Srbiji - i nove šanse koja bi je povela čestitim i odgovornim putem. Ona je na pragu izbora, a koliko su izbori čestiti i pošteni, koliko su proizvod volje birača, svedoče nam praksa i iskustvo države Srbije u kojoj su njeni rasturači odlučni da nastave svoj krvoločni pir. Fudbal se često poistovećuje sa nacionalnim pitanjem, indirektno sa državom. Kako onda očekivati čiste i čestite izbore?

 Aca Bulić je, ni kriv ni dužan, bio na vodećoj funkciji u Zajednici superligaša Jugoslavije ili već neke države u kojoj smo živeli. Nije uspevao da se domogne potpredsedničkog mesta u nacionalnom fudbalskom savezu i bio je protivkandidat Tomislavu Karadžiću na izborima za čelnika FSS na poslednjim izborima. Da li mu je zameriti na visokim ambicijama za vodeće funkcije u organizaciji, veliko je pitanje. Kad je izabran za predsednika Zajednice ligaša - nakon neuspele izborne trke 2001. godine koju su vodili Svetlana Ražnatović, sa jedne, i Miodrag Kostić sa druge strane, kao kompromisan predlog Zvezde i Partizana - nije znao ni sednicu da vodi, a ne da je priprema ili planira!

Između države i mafije

Afirmiše se i odnos (sprega) sa državnim funkcionerima, posebno je to bilo vidljivo na primeru doskorašnje ministarke sporta. Navodno je veoma uspešna saradnja sa predstavnicima UEFE koja nema pokriće u delima, sem u manifestacijama za fortoreportere, kamere i javnost… Važno je "izlobirati" i glasačko telo koje obrađuju (podmićuju, ucenjuju, pritiskaju…) korumpirani i beskarakterni podanici diktatora Tomislava.

U tome je i zla kob Dragana Ace Bulića... Najavljivana je njegova, navodna namera da se kandiduje za mesto predsednika FSS. Trebalo ga je osujetiti na bilo koji način! Ako je pola grama heroina koji mu je zaplenjen (ili podmetnut) prilikom pretresa stana dovoljan razlog za njegovo hapšenje pod "sumnjom da je organizovao bombaški napad", efekat je postignut. Bulić je kompromitovan i verovatno za dugo izbačen iz konkurencije da ugrozi Tomislava!Razume se da Bulića ne treba idealizovati i smatrati ga besprekornim čistuncem i naivnim dečkom kome je natovaren teret porodične prošlosti.  Ambijent u kome je rastao i formirao se kao čovek, ne može biti bez uticaja. Ni poslovi za koje se vezuje njegovo angažovanje oko kladionica nisu bezgrešni.

Ali sigurno je da ni oni koji nose imena velikana, ili autoriteta poput Piksija Stojkovića ili Tomislava Karadžića, nemaju pravo na preferencijale da ubuduće obavljaju javne funkcije u fudbalu. Naprotiv, značilo bi mnogo kada bi svoje tajne o (ne)delima koje su činili i ostavili za sobom, podelili sa državnim institucijama, policijom i pravosuđem. Makar toliko koliko su omogućili Aci Buliću!

Dakle ako su "čestiti i prepošteni" Tomislav Karadžić i njegovi izabranici odlučni da raščiste sa kriminalnom prošlošću u fudbalskoj Srbiji, morali bi da se late posla i pročešljaju istoriju, barem onu od kada živimo u skraćenoj državi ili od kada smo sami. Kakve su nas pojave pratile i čije smo sudbine živeli. Neka počne od onoga što oličava krug Dvojkom: Obilić, Železnik, Zvezdara, Bežanija, Voždovac, pa do drugih međumesnih destinacija kakve su Veternik, Solunac, Glogonj...

 To treba da urade ili ovi sad ili oni posle njih. Jednostavno zbog fudbala koji nikada neće doći sebi dok je sa balastom kriminalaca koji su u nekom trenutku okrenuli sve što je vrednost fudbalskog sporta koji je s razlogom bio nacionalni sport u nekadašnjoj Jugoslaviji. Treba da se odgovori i na pitanje o predrasudama  kakve danas prate pojedince poput Ace Bulića, Butorovića, Džombe, Binića, Pavlovića…