Natrag
Na nišanu
Može li Srbija da se izvuče iz kandži američkih imperijalnih težnji?
Jututunska Evropska unija
Skoro deceniju i po traje sluđivanje građana oko ulaska Srbije u Evropsku uniju. Od Đinđićeve vlade i njenih ministara koji su obećavali ulazak u tu zajednicu "za nekoliko godina", pa sve do sadašnje, Vučićeve vlade, koja takođe precizira da će se to desiti za četiri godine, svi redom su bezočno lagali o pravom stanju stvari. Srbiju, naime, niko ne želi kao članicu EU, čak ni većina njenih građana koja je uvidela da je ta zajednica ekonomski i organizaciono postala neodrživa. U međuvremenu, odnos snaga u svetu se promenio, a Srbija je dobila idealnu priliku da sa svojim proverenim saveznikom, Rusijom, napravi istorijske strateške sporazume, koji mogu da je spasu od sigurne ekonomske, kulturne i svake druge propasti. Ipak, mala klika odnarođenih plaćenika evroameričkih interesa na Balkanu, odlučila je da i dalje obmanjuje građane Srbije i priča im bajke o skorom ulasku u "evropski raj". Najdalje u tome je otišao sadašnji premijer, Aleksandar Vučić, koji je u Londonu, Briselu i Vašingtonu položio i neku vrstu zakletve, da će i mala Srbija biti plen njihovih imperijalističkih težnji, na putu ka granicama Rusije.
Nikola Vlahović
Kada je 24. septembra prošle godine, ministar za civilnu zaštitu, vanredne situacije i uklanjanje posledica elementarnih nepogoda Ruske Federacije Vladimir Pučkov u Nišu prisustvovao promociji specijalnog ruskog aviona za gašenje požara poznatog po imenu "Berijev", ceo zapadni diplomatski kor se našao u čudu. Američke obaveštajne "diplomate" su pobesnele. Ne zbog "Berijeva", nego zbog činjenice što se ovako visoki ruski funkcioner našao u Srbiji, a da oni o tome nisu prethodno ništa znali. Tog dana je otvoren i Centar helihopterskih jedinica Ruske federacije koje će obezbeđivati trasu "Južnog toka" i po potrebi dostavljati humanitarnu pomoć. Nedugo zatim, stigli su na teritoriju istočne Srbije u regionu Niša, i ruski demineri, koji su krenuli u čišćenje terene od zaostalih eksplozivnih sredstava, najviše onih iz vremena NATO agresije 1999. godine. Ministar Vladimir Pučkov nije propustio priliku da kaže kako je američka vojna baza "Bondstil" na Kosovu "opasnost za celu Srbiju". To je dodatno razbesnelo američke vojne krugove u Beogradu i Prištini.
Bio je to dovoljan razlog da Amerika i njene saveznice ponovo pojačaju pritisak i krenu svim silama na Srbiju, da je ponize i privedu svojim interesima, da je okrenu protiv Rusije preteći joj novim izolacijama. Ali, umesto da rizikuju sa otvorenim nasiljem, na koje je Srbija navikla, ovaj put su se poslužili podaničkom vladom Aleksandra Vučića. Danas, u svojstvu premijera, Vučić pokušava da izbegne obaveze na koje je u Vašingtonu pristao, ali, istovremeno zna da neće izbeći kaznu koja ga čeka. Amerika ne prašta svojim slugama.
Pre godinu dana, tačnije, 5. avgusta 2013. godine, još uvek u svojstvu vicepremijera, Aleksandar Vučić se našao u zvaničnoj poseti Velikoj Britaniji. Ovaj događaj detaljno je pratio londonski dnevni list "Independent", pa je između ostalog objavio i to da se Vučić sastao sa direktorima službi MI6 i MI5, Džonom Sojersom i Endrjuom Parkerom te da se razgovaralo o "vojnim i političkim pitanjima". Nije propustio ni to da oduševljeno poruči: "Britanska vlada snažno podržava Srbiju na našem evropskom putu i zbog toga smo im zahvalni. Veze će postati tešnje i britanska vlada će nas smatrati pouzdanim saveznicima."
Devet meseci kasnije (21. aprila 2014.), čekajući valjda da se ovaj evroatlanski vazal konačno pre(porodi), američki ambasador u Beogradu, Majkl Kirbi, posetio je redakciju jednog beogradskog dnevnog lista i tamo dao izjavu koja se sutradan našla naslovnoj strani: "...Očekujem da Vučić ispuni sve što je obećao". Već 21. marta, Vučiću je "naglo pozlilo", te se našao u Moskvi, kako je njegova informativna služba javila: "na pregledima, gde je podvrgnut kontroli"!
Nije bilo teško zaključiti od čega se Vučić "razboleo" i koji su ga "doktori" u Kremlju lečili.
Od tog momenta, samozvani Vođa počinje da posrće, da daje protivrečne izjave i da se sapliće pred svojim evroatlanskim "prijateljima", govoreći im da Srbija ima ekonomske interese sa Rusijom, ali da će poštovati odluke Evropske unije u vezi sa ekonomskim sankcijama koje one sprovode prema Rusiji. Bio je to znak za početak njegove međunarodne izolacije. I na unutrašnjoj političkoj sceni, Vučić je usamljen u nastojanju da makar malo "ispuni šta je obećao" britanskim i američkim službama.
Ipak, to ga nije sprečilo da se u maju mesecu ove godine još jednom "obrne" i izvrši pritisak na srpske vojne vlasti (ako ih više uopšte ima), da u američkoj vojnoj bazi Hoenfels u Bavarskoj gde se održavala takozvana "Međunarodna vojna vežba Zajednički odgovor 2", gde je učestvovalo oko 4.000 vojnika, među kojima je preko dve hiljade američkih, bude i Srbija. I to, među tri nečlanice zajedno sa Gruzijom i Kosovom. Cilj vežbe: obračun sa Rusijom!
Nasilje američke ogoljene sile i njenih težnji da čak i preko male Srbije uvodi sankcije Rusiji, postalo je nepodnošljiva za dostojanstvo ove zemlje i svakog njenog građanina. Izjava Ivice Dačića, ministra spoljnih poslova (koga Vučić, po nalogu Zapada planira da smeni i da na njegovo mesto postavi Borisa Tadića), jasno govori o mizernom položaju ove zemlje i njenog naroda pred evroatlanskim siledžijama:
"...Sa EU mi za sada funkcionišemo putem e-mailova. Oni misle da se usaglašena spoljnja i bezbednosna politika vodi tako što će nam poslati mail i da mi imamo rok od dva sata da odgovorimo da li se pridružujemo ili ne. Ne gospodo, spoljna politika se vodi stotinama godina. Nećemo valjda e.mailom da menjamo ono što svaka zemlja ima nešto godinama kao nacionalne prioritete..."
Kad u novembru mesecu ove godine, Štefan File, komesar za proširenje Evropske unije, bude završio svoj mandat, po svemu sudeći, taj komesarijat će biti ukinut " na neograničeno dug period". Ovu informaciju objavio je 4. septembra portal EurActiv.com (elektronski debatni klub briselske administracije), pozivajući se na interni dokument iz Komisije. Umesto dosadašnjeg komesara za proširenje EU, planirano je da bude imenovan komesar za politiku susedstva, neka vrsta diplomate koji će održavati odnose sa zemljama poput Srbije, koje nikada neće biti članice EU.
Bez obzira na to kakva je realna slika o budućnosti Srbije, odlazeći ambasador Francuske u Srbiji, Fransoa-Gzavije Denio, koga je javnost zapamtila samo po tome što je jednom godišnje polagao venac na spomenik zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu, odlučio je da se od Srbije oprosti sprdnjom, izjavom da je Srbija sve bliže "svojoj evropskoj budućnosti".
Za razliku od njega, Bodo Veber, viši saradnik Saveta za politiku demokratizacije iz Berlina, jasno je rekao šta Aleksandra Vučića i njegovu vladu čeka: "... Srbija će se naći pred izborom - ili EU ili Rusija".
Za trezvenog političara, taj izbor je već odavno morao da se napravi. Srbija ima širom otvorena vrata prema nesagledivim ruskim resursima, i širom otvorene ruke ruskih privrednika, ruske kulture, obrazovanja, nauke, industrije i svega što u novom veku ova velesila može da ponudi. Ne postoji nijedan razlog da bilo koja vlada u Beogradu to odmah ne prihvati.
Ipak, svi Vučićevi razlozi za njegovu nemoralnu politiku, nalaze se u sedištu britanskih službi MI 5 i MI6, kao i u sedištu CIA-e u Lengliju. Otuda je ostareli američki ambasador Majkl Kirbi, često na sastancima sa Vučićem, kako bi ga podsećao na olako obećane obaveze kojih se prihvatio, ne pitajući ni građane Srbije ni njihov, kakav-takav parlament.
Kad mu je Vučićeva dvolična politika dozlogrdila, Kirbi je odlučio da ga javno kompromituje rekavši kako je: "...predsednik Vlade Aleksandar Vučić više desetina puta jasno i nedvosmisleno ponovio stav o poštovanju teritorijalnog integriteta Ukrajine, pa čak i Krima, kao sastavnog dela ukrajinske države".
Vučić je na ovo reagovao kukavički, rekavši kako je „iznenađen" Kirbijevom rečenicom, pa je u saopštenju iz njegovog kabineta napisao i jedan neubedljiv demanti u kome je rekao da „obaveštava javnost i ambasadora SAD, inače velikog prijatelja Srbije" da on to nije tako rekao.
Na njegovu žalost, "drugovi" iz angloameričkih službi imaju sve njegove "nastupe" u audio i video izdanju. Zato je Vučićeva perspektiva mračna i neizvesna i zbog toga je ostao usamljen i među svojim dojučerašnjim političkim saveznicima.
Za javnost u Srbiji je najvažnije da se što pre otrezni od bilo kakvih ideja "evrointegracija", jer je ta unija već postala nemački Četvrti rajh. Treći smo već probali.
I dok se Vučić kobelja sa svojim obavezama ''prema prijateljima'' sa Zapada, Srbija tone u živo blato, a na licu skoro svakog građanina Srbije je vidljiv strah, bes, neizvesnost, kao i spremnost da se golim rukama bori za goli život.