Natrag
Francuska
Pisana i nepisana pravila poltronske demokratije koju sprovodi vlada Fransoa Olanda
Muka od Pudinga
Francuzi su depresivni, potpuno ubijeni u pojam i za sve im je kriv Gospodin Puding, (Flombi). Tako nazivaju svoga mlakog i pihtijastog predsednika. Na kraju dugog kišovitog leta, Olandu se srozao i onako nizak imidž popularnosti. Sa samo 15% pozitivnih mišljenja Flombi je osvojio titulu najomrženijeg lokalnog vladara u poslednjih sto godina. Opozicija ga proziva da podnese ostavku ili bar da raspiše nove parlamentarne izbore, ali "kralj bez krune" ne haje i drma li drma kao da je sve pod kontrolom. Čak ni pad treće po redu vlade ga nije uzbudio. Hladan kao špricer, on radi po svome, ili tačnije po želji Nemačke i Amerike. Opozicija koja veruje u skoru propast socijalista se, pak, totalno kompromitovala svojom bratubilačkom borbom oko kandidature za naslednika u Jelisejskoj palati. Marina Le Pen je izjavila da je spremna da formira vladu ukoliko je predsednik postavi za mandatara. Ali, vrlo su male šanse da se Oland pretvori u kamikazu i sam sebe otera iz udobne fotelje ili da se kompromituje sa nacionalistima Le Penove.
Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)
Pariz je meka turizma i emigracije, grad rasnih sukoba i čuvenih fakulteta, centar mondijalista i nacionalista, utočište muslimana i budista, Renoa i Pežoa, biciklista i travestita. Pariz je grad-svet prestonica svih krajnosti. U njemu je napetost, mržnja i strah. Sve je manje radosti i na obalama Sene. Ljudi su tužni, ružni i sve više nekulturni. Nesigurnost je na putu da nametne strah građanima grada svetlosti. Metro stanica Nord liči na Harlem gde se turisti, koji sa aerodrome stižu u grad, maltene plaše da prođu. Na sve strane vojska sa Kalašnjikovim na gotovs patrolira hodnicima podzemnog lavirinta.
Prljavština, otpaci od nedojedene brze hrane, masni papiri i konzerve ispijenog muškog piva i ženske koka kole. Većina mladih ne plaća karte po metrou već preskaču ograde i kapije.
Crnci, Arapi, Latinomerikanci, Romi, Rumuni. Ovo je svet bede, gomile dođoša svih boja i religija, zaboravljenih u raspodeli bogatstva. Tako je od kad su ukinuli vize i ubacili Istok na Zapad i od kada je Afrika postala glavni izvoznik ljudske bede. I da bi se sve to opravdalo ili zaboravilo postoji politika i političari sa tuđim mišljenjem koji su svakodnevno prisutni na medijima odakle vladaju sve više pesnicama nego glavom.
Nakon dva izborna poraza na lokalnim i evropskim izborima i posle četvrte promene vlade za dve godine mandata, bezobrazluk socijalista prevazilazi sve što su Francuzi mogli da zamisle. Ne samo da su sve slagali što su obećali, već praktično vode istu pa i još goru politiku od Sarkozija. Ogorčenost je velikim delom rezultanta pada kupovne moći, poskupljenja poreza i rekordne stope nezaposlenosti.
U Evro-zoni, Francuska je vicešampion u ovoj disciplini. Premijer, Manuel Valc, kao i svi ostali, vadi se na svetsku krizu i tvrdi da je njegova politika pakta solidarnosti, (u prevodu: poklon od 50 milijardi evra za duboke džepove već bogatih vlasnike fabrika i preduzeća), najbolji put u bolju budućnost! Treba samo da se malo stegne guza i sačeka taj toliko obećavani Limburg mesec kada će ovakva antisocijalna i prokapitalistička reforma da donese boljitak, jer će navodno svi sponzorisani bogataši da počnu da zapošljavaju.
Problem je što za to vreme bez posla ostaje oko 1.000 ljudi dnevno. Samo prošlog meseca je otpušteno 26. 000 ljudi. Ovakav recept ekonomije dolazi iz Berlina, tvrde mnogi posmatrači i argumentuju kako je Nemačka nametnula istu terapiju svim ostalim članicama EU; stezanje kaiša i bolne reforme radi smanjenja deficita.
Jezik za zube i vladaj!
Sve nasilne mere za smanjenje deficita prouzrokuju porast socijalnog nezadovoljstva, i završavaju se štrajkovima, otpuštanjem radnika i delokalizacijom firmi, što hrani ekonomsku krizu. Sve se tako vrti u krug i nigde rešenja za izlaz iz te vrzinog kola mondijalizma. Bivši ministar policije, Manuel Valc, nametnuo se Olandu, kao zamena za ispušenu muštiklu prethodnog premijera Žan Mark Eroa.
Novi premijer Valc je sa svojih 60% pozitivnih mišljenja bio jedini socijalista za koga su Francuzi verovali da može da zaustavi krvarenje ekonomije i da preokrene politiku. On je to i uradio linijom manjeg otpora i žestoko se bacio na ukidanje socijale i svih ostalih privilegija srednje i najniže klase.
Bogatima je poturio lopovske merdevine da se ispenju na grbači sirotinje tako da ni ekstremna desnica ne bi više ponudila onima koji i ne znaju šta sve imaju. Kada su ljudi uvideli ono što nisu hteli da vide pre dve godine već je bilo kasno. Popularnost Valca je u slobodnom padu i ne prelazi 35% , i svakim danom još više klizi ka apsolutnoj nuli. A ta apsolutna nula je novi naziv za celu njegovu vladu. Nakon čistke i izbacivanja ministara koji ne misle kao on, nova vlada je morala da se zakune da neće ni po koju cenu da kritikuje njega lično ili njegovo veličanstvo Olanda. Jezik za zube i vladaj! Ovakav neviđen vid poltronske demokratije sve više liči na neki banana sistem afričkih država, kako pišu pojedini časopisi i to ne samo pristalice opozicije.
Psihodrama promene vlade je definitivno digla paniku jer se smatra da je Valc u iskušenju da zaista uvede neku vrstu apsolutizma i od Francuza napravi pitome ovčice. A la Toni Bler. Sićušni i zločesto-pakosni Franko-Španac, koji verovatno kao i mnogi političari nikada nije digao ništa teže od kašike izmislio je temu koja treba da mu otvori put svih zabrana i kontrola u ime ideologije ličnih interesa. Sa nadom da će naslediti Olanda 2017. godine.
Jedan od načina je i borba protiv netrpeljivostim straha i međusobne mržnje. - Pogledajte Ukrajinu, pogledajte Siriju, Libiju i srednju Afriku i vidite koje nas opasnosti vrebaju, tvrdi ovaj ambiciozni čovečuljak. Poruka je da raja mora da miruje da je ne bi snašla lična sudbina.
I tako mondijalisti zamotavaju svoje niti kao pauk oko muve sa zajedničkim ciljem da se uništi Rusija, jedina opozicija mondijalizmu i da joj se ćape sva blaga od Urala do Sibira i sve to naravno uz podršku prevarene javnosti. Prosto je neverovatno koliko se cenzurišu i fiiltriraju vesti iz sveta na medijima zemlje slobode i ljudskih prava.
Od radosti do besa
Sa svoje strane Predsednik Oland pokušava da odgovornost za propast ekonomije podeli sa svojim premijerom ali narod nije mutav i vidi da je pravi krivac za sve upravo on, Flombi. Nesposobnjaković, i amater, priučeni predsednik koji nikada pre ove funkcije nije bio ni ministar niti član bilo vlade. Treba li još kome naglašavati da francuski predsednik ima toliko vlasti u svojim rukama da je politički sistem države mnogo bliži republikanskoj monarhiji ili nekoj lajt diktaturi nego punokrvnoj demokratiji. Izdaja je velika i sve što je obećao Oland je pogazio i sada radi suprotno. Ne mogu mu ništa, bar ne po ustavu.
Političar promenljivog profila čija je ideologija posle mene propast sveta. Većeg mondijalistu u službi američkog sistema je teško naći u celoj Evropi, pišu Flombijevi protivnici dok neki čak tvrde da političari ne vole svoju zemlju već samo sebe i svoje interese. Obzirom da niko nije reagovao može se zamisliti da ima dosta istine u suludoj tvrdnji da nas oni koje biramo preziru do koske. Oland je u principu jedan retko hladan tip koga ništa ne može da uzbudi, ni kiša u otvorenom automobilu za vreme parade, ni udar groma u avion pri uzletanju, pa ni javno iznošenje njegovih švaleracija. Ipak, ovoga puta je puko pred javnim mnjenjem koje ga prezire.
Raspuštanje francuske vlade je brzopotezna greška koja može i njemu da donese neku anticipiranu penziju. Kritike ministra ekonomije podržali su i ministar obrazovanja kao i ministarka kulture. Oni su na jedan zaobilazni način pozvali svog gazdu da prestane da titra Amerima i Nemcima i da se usprotivi muški pravoj ekonomskoj tiraniji svog arogantnog suseda. - "...Ako ljudi nemaju kupovnu moć ne možete im ništa prodati! Prestanite sa reformama na štetu radnika. Aktuelna politika u stilu ofrlje i bandoglavo nas ve vodi pravo u zid", rekao je Arno Montbur, francuski ministar finansija i na licu mesta dobio šut kartu.
Tako je čovek koji je najzaslužniji socijalista za izbor Olanda kao kandidata za predsednika mogao da se uveri u ispravnost stare poslovice - "...Rani kera da te ujede...".
U svoje vreme ministar Montbur je bio kandidat na kandidaturu u socijalističkoj partiji. Težak 17% glasova on je pozvao svoje pristalice da u finalu glasaju za Olanda. Taj gest je zavredeo mesto ministra i tako su su se jedan drugom razdužili. Sadašnji problemi su zapravo početak novog rata za nasledstvo krune 2017. godine. A, do tada, svaka akcija vlade je sračunata tako da odvrati pažnju birača od pravih problema.
U svom poslednjem govoru, Oland pretenduju da je Francuska ubedljivo najlepša zemlja cele planete i da je još uvek peta ekonomska i vojna sila sveta. Sila možda više i nije al da je lepa, lepa je i raznovrsna koliko i preskupa ili negostoljubiva. Dođi, vidi, pa idi, mogao bi biti reklamni spot za turizam države koja nije daleko 90 miliona turista godišnje što je apsolutni svetski rekord. Jer, Francuska je zemlja svih umetnosti, od ljubavi na francuski način do čuvene francuske gastronomije. Od mediteranskih i peščanih plaža pa preko snežnih vrhova Alpa, drevnih šuma i vulkana Overnje, do plodnih ravnica Pikardije i pašnjaka Normandije. Kao da nema kraja lepotama i baštini ove nekada druge domovine za sve ugnjetene i prezrene na svetu. Zemlja sireva i vina, skupih restorana za gojenje i centara za mršavljenje. I vina se imenuju kao neki sveci: sv.Emilion, Ročild-Lafit, Latour, Šato Margo...
Možda zbog svega ovog i ima puno besa u dopisima iz ove lepe i nekada najprivlačnije zemlje za život koja je pala u ruke i čeljusti nezasitog mondijalizma. Ekonomija i politika zastrašivanja su zamenuli umetnost i filozofiju radosti života. Ovde se sada bolje štite prirodna sredina, kuce, mace i žuti mravi nego ljudi, pogotovo oni koji nisu odavle.