Nismo mi od juče

Grom Božje pravde

Zoran D. Milojević

U Srbiji još niko nema snage ni hrabrosti da pokrene temu svih tema: mentalno i svakojako zdravlje srpskog naroda. Ovo je priča za sve građane Srbije, jer ne stradaju samo Srbi. Ovo je priča koja mora biti ispričana na RTS-u, u više epizoda i uz prisustvo najelitnijih srpskih stručnjaka, pre svih lekara, koji su najbolji svedoci šta vlast, neumna opozicija, a posebno "nevladin" ("civilni") sektor, radi narodu.

Moja prva priča su posledice bombardovanja Srbije 1999. godine. Tada je 51 država napala jednu malu državu, koja ni sama od sebe nije mogla da se odbrani. NATO pakt je izvršio 18.000 letova i uništio 7-8 tenkova. No, ni po jada da im je samo to bio cilj. Znali su oni da na Kosovu i Metohiji niko ne vrši etničko čišćenje, niti iko drži Albance u logorima, niti iko ide od kuće do kuće i siluje Albanke i planiran genocid usmeren na one još nerođene.

Vodio se radiološki rat u nameri da se u srpsko tlo "zasadi" Uranijum. U roku od pet godina, među Srbima se višestruko uvećao broj obolelih od leukemije i tumora, karcinoma pluća...

Ceo svet čita takozvanu Mapu Hazarda u kojoj je raspored hemijskih postrojenja u zemljama širom sveta. NATO pakt je, znajući to, poveo hemijski rat protiv Srbije. Rafinerija u Pančevu je namerno gađana. Silne količine kadmijuma i žive su oslobođene. I stižemo do vrhunca: epidemija malignih oboljenja nije ništa prema epidemiji bezvoljnih ljudi kod kojih bujaju autoimune bolesti. Srpski političari su zaslepljeni svojim blagoutrobijem, Akademija nauka postoji za lične potrebe akademika, a lekari razmišljaju kako da "zbrišu preko grane". Progovori poneki onkolog i neki retki pošteni advokat koje niko i ne sluša. Mi, književnici, ionako spadamo u "pijandure" koje niko ne doživljava kao ozbiljne ljude. A, većini novinara je cilj da što češće vire iz južnog dela leđa nekog političara ili "bizmismena".

Za to vreme, sladimo se licemerju EU koja sve to gleda i smeška se na brigu zabetoniranih srpskih mozgova koji traže "otvaranje poglavlja", a za srpski narod je važnije otvaranje njihovih glava, kako bi se Srbi uverili da u tim glavama ničeg nema. Milošević, Koštunica, Đinđić, Tadić, Nikolić, Vučić...Svako od njih je umislio da je veliki hrast, samo nije znao da ispod velikog hrasta nikad ništa ne raste! Pravili su i prave sa EU račun bez krčmara. A, krčmar im je ispostavio račun za inventar!

Srpske žene rađaju tek kad "požele da se ostvare kao majke". A, ja stalno pitam: zašto su Srpkinje koje su bile u mešovitim brakovima sa Albancima i Muslimanima, po pravilu rađale po troje ili četvoro dece, a u braku sa Srbima jedno ili dvoje? Moj odgovor jer: Srbi su odavno izgubili muškost, a i ja sam Srbin!

Sve ispisano je istina. Toj istini mane nema! Molim srpski narod da razmisli o ovoj istini, ma koliko bolela. Istina uvek dođe po svoje, istine uvek ima bez obzira na količinu ljudi koji žele da je čuju. Mi Srbi se bukvalno borimo za život novorođenih. I moramo razumeti: u svakoj životnoj borbi očekujmo grom Božje pravde i tišinu!