(P)likovi

Vođini izabranici: s konopca i koca, od zle majke i gorega oca

Vlada robijaša i kriminalaca

Da bi se procenila inteligencija vladara dovoljno je samo pogledati ljude kojima je okružen. Primenjena u aktuelnoj srpskoj političkoj praksi, ta Makijavelijeva deviza raskrinkala bi ne samo inteligenciju, nego i karakter vladara Aleksandra Vučića. Koliko je pametan vidi se po nesrećnicima kojima je dodelio ministarske funkcije. U Vladi, trećoj u tri godine, uspeo je da okupi gomilu robijaša, nedokazanih kriminalaca, narkomana, prevaranata i sebi nalikih moralnih kreatura, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde, i dugogodišnji Vučićev prijatelj i saradnik

Predrag Popović

Među 22 člana Vlade gotovo da nema nijednog koji se nije ogrešio o zakone, ili on ili neki član njegove porodice. Iza svakoga se vuče neki korupcionaški rep, čiji tragovi su ostali u novinama, umesto u nadležnim sudovima. Pripadnici te parazitske kaste, bez obzira na ideološke i lične razlike, ujedinjeni su pohlepom i strahom da će kad-tad morati da odgovaraju za sve što su činili. Okupljeni na gomilu, svaki od njih predstavlja detalj u sablasnoj slici Vučićeve diktature.

Na vrhu piramide zla nalazi se, naravno, njen tvorac Aleksandar Vučić. Njegova privatna biografija i politička karijera izgledaju kao romansirana verzija Krivičnog zakonika. Teško je pronaći zlodelo koje nije izvršio. Sve je tu - veleizdaja, prevare, zloupotreba službenog položaja, sve... U avanture je uvukao i rođenog brata Andreja. Iako zvanično ne učestvuje u raspodeli vlasti, Andrej Vučić raspolaže istom količinom moći i uticaja kao i stariji brat. Kako koristi taj status vidi se u brojnim aferama, od fantomske firme „Asomakum", „Franša", zemljišta u Sremu i Bačkoj, „Vršačkih vinograda", „Beograda na vodi", spletki s pasošima... Andrej je svakakav, ali nije naivan, zna da će jednom morati da odgovara za sve što mu se stavlja na teret, zato je na vreme počeo da se raspituje za azil u Rusiji. Na zapad ne može, s te strane će doći računovođa da svede konačni saldo, pa mlađi bata mudro priprema teren za transfer u Moskvu, u komšiluk Mire i Marka.

Pre nego što dođe vreme da pakuje pinkle i beži iz Srbije, Andrej će morati, kako bi sva vlast ostala u krugu porodice, da obavlja dužnost nezvaničnog predsednika Vlade Srbije. Da bi mu posao bio lakši, na mesto premijera postavljena je Ana Brnabić, osoba sporna po svim linijama. Iako dobar deo prosečnih srpskih glasača neće imati razumevanja za njeno nacionalno poreklo i seksualnu orijentaciju, ona ima mnogo ozbiljnijih nedostataka za obavljanje funkcije predsednika Vlade.

Pristupnicu Vučićevom dvoru dobila je pre dve godine, kad je svedočila u korist svemoćnog kuma Nikole Petrovića. Kad su Lidija Udovički, supruga Marka Krandala, vlasnika američke kompanije CWS, tadašnji ambasador Majkl Kirbi i predsednik DS-a Bojan Pajtić tvrdili da je Petrović tražio dva miliona evra kako bi omogućio toj firmi da posluje u Srbiji, Brnabićka je, s pozicije direktorke jednog od sektora te kompanije, demantovale navode o reketiranju. I, eto nje na ministarskoj funkciji, a njenog brata Igora u prilici da, bez obzira na sukob interesa, sklapa unosne poslove s državom.

Većina Srba neće zameriti Ani Brnabić preteranu sklonost ka alkoholu, iako nije baš prihvatljivo što pijana vozi. Problem je što će je sudije zaštiti od zakona. Upravo na dan kad je izabrana za novog gej-premijera, protiv Brnabićke je krivičnu prijavu podneo pokret Dveri.

- Ana Brnabić je izvršila dva krivična dela. Prvo i najozbiljnije je sastavljanje netačnih biračkih spiskova, a drugo je zloupotreba službenog položaja. Jedinstveni birački spiskovi formirani su još 2012., kao određeni eksperiment. I još tada se pojavila sumnja da veliki broj upisanih birača niti živi u Srbiji, niti glasa, a mnogi su čak i umrli. Jedinstveni birački spisak zaključuje ministar državne uprave, a na poslednjim izborima to je upravo bila Ana Brnabić. Dakle, ona je lično zaključila Jedinstveni birački spisak, svojim potpisom i pečatom ministarstva i ona je odgovorna za sve nepravilnosti. Ona je još tada postavljena da završava prljave poslove Aleksandra Vučića - navodi se u krivičnoj prijavi koja će uskoro biti odbačena kao neosnovana.

Vučiću su potrebne marionete poput Brnabićke, kompromitovane i beznačajne, lake za upravljanje. Potrošiće je za tri do šest meseci, u zavisnosti od procene kad će mu više odgovarati raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Bolju žrtvu nije mogao da nađe. Za Brnabićkom niko neće zakukati, a i ona će morati da ćuti i trpi.

Iz istih razloga već dugo ćuti i trpi Nebojša Stefanović. Umesto da bude predmet policijske obrade, dobio je drugi mandat na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova. Trenutno, lepo mu je, zaštićen je od istrage za saučesništvo u fantomskom rušenju u Savamali, zloupotrebe službenog položaja i drugih krivičnih dela. Ne mora da objašnjava kako je plagirao doktorat, a ni da dokazuje poreklo imovine.

Ni Nela Kuburović, tzv. ministarka pravde, ne mora da objašnjava zašto je u zatvorskoj bolnici umro čovek koji je pritvoren zbog sms poruka u kojima je pominjao Njegovu Bolesnu Ekselenciju. I njeni prethodnici na toj funkciji, posebno Nikola Selaković i Snežana Malović, zaslužili su mesto u istoriji beščašća, ali tek u Kuburovićkinom mandatu došlo je do istorijskog pomirenja organizovanog kriminala i pravosuđa.

Taj zločin nad pravdom personifikuje Zlatibor Lončar, ministar zdravlja. Karijeru, koju je uspešno gradio u Šilerovoj ulici, u punoj meri razvio je tek u Vučićevom okruženju, u poslovima sa kumovima Nikolom Petrovićem, Aleksandrom Đorđevićem i Petrom Panićem.

U vreme „Sablje" Lončar je bio osumnjičen za saradnju sa zemunskim klanom, a kasnije, na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića, svedoci saradnici Dejan Milenković Bagzi i Miladin Suvajdžić, zvani Đura Mutavi, optužili su ga da je bio plaćenik Dušana Spasojevića. Nedavno su objavljene i fotografije Lončara i Spasojevića pored bazena u Šilerovoj. Ko ih je video, primetio je Šiptarev kiseo osmeh, kao da se stidi što je u lošem društvu.

Na to druženje, u raspravi o najnovijoj Vučićevoj Vladi, podsetio je lider Nove stranke Zoran Živković. U sred Skupštine najbrutalnije pretnje odmah su mu uputili Lončar, Aleksandar Martinović i Nebojša Stefanović. Širenjem laži, uvredama i pritiscima na svakog ko se ohrabri da kaže istinu, naprednjački gang neće uspeti da sakrije kriminalne tragove svojih jurišnika, može samo da odloži susret sa zakonom.

Lončar je osumnjičen za najteže zločine, ali najduži zatvorski staž zasad ima Goran Knežević, aktuelni ministar privrede. Policija je 1. oktobra 2008. uhapsila tadašnjeg zrenjaninskog gradonačelnika i njegovog saradnika Nikolu Halasa, načelnika opštinskog Odeljenja za urbanizam, pod sumnjom da su zloupotrebili službeni položaj i primali i davali mito. U istoj akciji uhapšeno je još osam pripadnika „građevinske mafije", koji su osumnjičeni da su po unapred dogovorenim uslovima i cenama znatno nižim od tržišnih, izbegavajući zakonsku proceduru, dobijali gradsko građevinsko zemljište na najatraktivnijim lokacijama u dugoročni zakup na 99 godina, da bi ih kasnije po znatno višim cenama prodavali drugim pravnim licima.

U to vreme, kad je Specijalno tužilaštvo, na čijem čelu se nalazio Miljko Radisavljević, vodilo istragu Knežević je bio član predsedništva Demokratske stranke. Posao je obavljen perfektno, u vrhunskom stilu optužnica je montirana kako bi se eliminisala glavna politička meta, ali da pri tom ne izazove štetu stranci kojoj pripada i da za sobom ne povuče druge, jače figure. Građevinski i ekonomski veštaci na glavnom pretresu promenili su iskaz i procenili da nije oštećen gradski budžet. Sud nije utvrđivao ni poreklo 160.000 evra, koliko je pronađeno u Kneževićevom sefu. On je tvrdio da pare nisu njegove, već da pripadaju Demokratskoj stranci, čiji je bio član predsedništva, ali kasnije je zaboravio da ih vrati.

Na kraju, Knežević je oslobođen, a da nikad nije odgovarao za ostale sporne poslove, koji se pamte još iz devedesetih. Kao direktor turističkog preduzeća u okviru Poljoprivredno-industrijskog kombinata „Servo Mihalj", rasprodao je radnička odmarališta u Vrnjačkoj Banji, Promajini, Poreču, Kranjskoj Gori i Bledu. Iza tih akcija ostao je samo jedan ugovor iz 2000. godine, o prodaji zemljišta i zgrada u Baškoj Vodi za milion nemačkih maraka, ali nije poznato gde je završio novac. Nema dokaza ni kako je privatizovan „Dijamant", koji je kasnije preprodat hrvatskom „Agrokoru". Poznavaoci političko-poslovnih dešavanja u Zrenjaninu ističu ulogu Predraga Grgića, tadašnjeg šefa Demokratske stranke za Banat, koji je jedno vreme bio ekonomski ataše u Zagrebu. Zrenjaninska urbana legenda kaže da je Grgić jedno veče doneo Kneževiću kofer pun para. Ne zna se da li je to pomoglo Ivici Todoriću da po bagatelnoj ceni kupi fabriku ulja i kako su pare podeljene, ali činjenica je da je Grgić napredovao do funkcije šefa Republičke izborne komisije 2012.

Odmah po izlasku iz pritvora, Knežević se udomio u Srpskoj naprednoj stranci. Zahvaljujući iskustvu i karakteritikama zgodnim za ucenjivanje brzo je stekao Vučićevo poverenje. Kao ministar poljoprivrede je zabrljao s aferom oko aflatoksina, u kojoj je finansijsku štetu imao Vučićev sponzor Miodrag Kostić. Knežević je, po Gašićevom modelu, privremeno udaljen iz vlasti, a za utehu je dobio mesto u Upravnom odboru s platom od 10.000 evra mesečno, plus auto, vozača, kabinet, sekretarice, sve što vole mladi... Čim je javnost zaboravila na aferu s otrovnim mlekom, Vučić ga je vratio u Vladu.

I ministar Goran Trivan ima zatvorsko iskustvo (videti tekst - "Plavo nebo, čista voda, zeleni dolari").

O vezama Ivice Dačića s organizovanim kriminalom sve se zna. I sve to Vučić zloupotrebljava da bi manipulisao s njim i njegovom partijom.

- Policiju koja je dopustila onako laganom i brzom Dačiću da pobegne iz stana s koferom punim novca i da joj kasnije postane komandant zaista treba ukinuti - govorio je Vulin 2009. godine, podsećajući na korupcionašku aferu „Kofer", u kojoj je lider SPS-a uzeo 700.000 evra da bi omogućio da Narodna banka Srbije vrati dozvolu za rad Kreditno-eksportnoj banci.

Umesto Dačića, koga je spasao Dejan Mihajlov, prvi operativac tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, uhapšeni su direktor SPS-a Vladimir Zagrađanin i Dejan Simić, viceguverner NBS. Iako su uhvaćeni na delu, s rukama u tegli, odnosno u koferu, nije bilo većih problema za kriminalce. U februaru 2011. pravosnažno su oslobođeni optužbi za uzimanje mita, Zagrađanin je nastavio da razvija lični i partijski biznis, Simić je prvo vraćen u NBS, a pre nekoliko meseci Tomislav Nikolić ga je imenovao za svog savetnika u Nacionalnom savetu za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom.

-Oslobađajuća presuda u aferi „Kofer" nije samo najveća sramota, nego i dokaz da pravosuđe u Srbiji više ne postoji - u pravedničkom zanosu je tada lelekao mladi radikal Aleksandar Vučić.

Kasnije mu se svidelo što pravosuđe ne postoji. Bez nezavisnog tužilaštva i suda Vučiću je lakše da Dačića ucenjuje dokazima o saradnji sa Mišom Bananom i Darkom Šarićem, čerupanju „Dunav osiguranja", „Galenike", „Srbijagasa" i drugih javnih preduzeća koja su pala u ruke socijalista. Svestan da će iz vlasti otići pravo u zatvor, Dačić je prinuđen da trpi sva poniženja i ispunjava Vučićeva naređenja. U toj igri učestvuju i ostali paraziti iz vrha SPS-a.

Od 2004, kad se „banda crvena" vratila u vlast, partijski prvaci bave se isključivo biznisom. Sistem su razradili do tančina, ne propuštajući nijedan detalj u zločinačkoj slagalici. Po sistemu Koza Nostre u posao su uvukli članove svojih porodica kako bi razgranali uticaj i sakrili tragove.

Kako to izgleda u praksi vidi se na primeru zamenice predsednika SPS-a Slavice Đukić-Dejanović, trenutno ministarke bez portfelja zadužene za populacionu politiku. Nežna i humana, ona koristi svaku priliku da obeća kako će se zalagati za zaštitu „ugroženih i osetljivih grupa". U tome je već ostvarila odlične rezultate. Sina je poslala u Portugal, daleko od uticaja SPS-a. O tuđim porodicama se brine vršeći krivična dela.

Pre godinu i po, kad je prvi put pokrenuta hajka na „Kurir", Đukić-Dejanović je, s pozicije direktora Klinike za psihijatrijske bolesti „Laza Lazarević", prekršila Zakon o zaštiti pacijenata i omogućila objavljivanje u javnosti medicinske dokumentacije pacijenta Aleksandra Kornica. Za to krivično delo, krajnje nečasno, Đukić-Dejanović nikad nije odgovarala.

Ni njen suprug Ranko Dejanović nije odgovarao za sporne poslove, prvenstveno u firmi „Zastava elektro" iz Rače Kragujevačke. S dvojicom ortaka, Dejanović je 2006. privatizovao fabriku i obezbedio finansijsku podršku Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza. Izvozio je radnike. U partnerske firme iz Slovačke i Rumunije slao je radnike iz Rače. Iz Poljske je, kao investiciono ulaganje, doneo mašine koje nikad nisu stavljene u pogon, a njihova realna vrednost je bila daleko niža od one koja je predviđena ugovorom.Krajem 2008. blokiran je račun „Zastava elektro. Dejanovićeva firma godinu dana nije uplaćivala doprinose za penzijsko i zdravstveno osiguranje, kao i plate, koje su bile ispod republičkog minimalca.

Ogorčeni radnici tri meseca su štrajkovali, blokirali su autoput i ulaz u zgradu opštine Lapovo. Agencija za privatizaciju je prihvatila lažni izveštaj revizorske kuće „Fineks" i odbila da postupi po zakonu i pokrene postupak za raskid ugovora o prodaji preduzeća. Podršku štrajkačima dao je Aleksandar Vulin. S namerom da se predstavi kao hrabri zaštitnik ojađenih proletera, Vulin je držao proteste pred fabrikom i junački vređao Dejanovića, bivšeg partijskog druga s kojim je osnivao JUL, tražeći od državnih organa da ga uhapse i prinude da isplati dugove radnicima. Protesti su urodili plodom, Dejanović je napustio fabriku, zbog sporne privatizacije protiv njega je podignuta optužnica, ali još nije procesuirana. Iako u medijima kuka da je nezaposlen, da sedi kod kuć, pegla i kuva ručak ženi, Dejanović je prošle godine u Beogradu otvorio restoran brze hrane „Posejdon". U tom poslu partner mu je Živojin Stanić.

Skromni Ranko voli da svoju suprugu predstavlja kao „pravi primer poštenja Socijalističke partije". Podjednako dobar i pošten, a i mnogo ženstveniji je Branko Ružić, potpredsednik SPS-a i novopečeni ministar, koji je od Brnabićke nasledio resor državne uprave i lokalne samouprave.

Otkad je pročitao knjigu „Aleksandar Vučić - politička fukara", Ružić se u potpunosti identifikovao s glavnim junakom. Mimo politike nikad ništa nije radio, ali ima sve što poželi. Pošto imovinu ne može da objasni poslaničkom platom od oko 900 evra, koristi Vučićeve primitivne trikove.

- Otkud ti stan od 450 kvadrata?

- Kupio mi tata.

- Otkud ti sat od 10.000 evra?

- Poklonio mi jedan prijatelj.

Pored bogatog tate i darežljivih anonimnih prijatelja, Ružić ima i uspešnog tasta. Ljubiša Đurović je stari socijalista, dugo u vladajućim strukturama, ali uvek u senci, da ne privlači pažnju. Na njegovu nesreću, zet je nekoliko puta izjavama nervirao Vučića, pa su naprednjački bilteni povremeno prozivali Ljubišu. Čim je drčni Bane stao u zaštitu svog drugara Dragana Đurića, kriminalca koji je priznao zloupotrebe u privatizaciji Veterinarskog zavoda i protiv koga se vodi postupak za malverzacije prilikom kupoprodaje mineralnih đubriva pančevačke „Azotare", u jednom od svojih biltena Vučić je objavio da „Ružićev tast štiti građevinsku mafiju". Ljubiša Đurović je, prema tim tvrdnjama, zloupotrebio službeni položaj potpredsednika opštine Palilula kako bi omogućio Miletu Vekiću, vlasniku kompanije „Milvek sistem", da nelegalno podigne objekte od ukupno 15.000 kvadrata. Gradska građevinska inspekcija nije uspela da spreči nelegalnu gradnju, Đurovićev uticaj je bio jači.

- Nijedan lokal, poslovni prostor, ni lokacija na Paliluli ne može da se dobije dok za to ne aminuje neko iz vrha opštine, među kojima je i Đurović, a ta „usluga" košta od 5.000 do 10.000 evra za manje objekte, pa čak 50.000 do 100.000 evra za veće objekte i bolje lokacije. Najveći deo tog novca ide stranci socijalista, u čijem je vrhu Đurovićev zet - objavio je naprednjački bilten „Alo".

Dolaskom naprednjaka na vlast u Paliluli, Đurović je ostao bez funkcije, ali zadržao je uticaj i, što mu je mnogo važnije, tužilaštvo nije sprovelo istragu optužujućih navoda da štiti građevinsku mafiju.

Dok su članovi aktuelne Vučićeve Vlade čitali tekst zakletve, stari-novi ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić nije mogao da se koncetriše. Samo je na kraju rekao - živeli! Jednako opušteno će, kad Srbija postane pravna država, stajati pred sudijom i slušati optužnicu.

Dok se ostali istaknuti socijalisti otimaju o sve što im padne pod ruku, Antić kulira. Vođen boemskim navikama, ne robuje novcu. Toliko je ravnodušan da ne plaća ni kiriju, ni račune za momački stan koji je iznajmio. Ne uzbuđuje se ni kad ga podsete da mu je sestra Ljiljana udata za Milana Zarubicu, lekara koji je 2003. uhapšen i osuđen na 12 godina robije zbog proizvodnje narkotika. Antić se trzne samo kad neko pomene narko-test, na narko-bosove je navikao.

Zarubica je 1995. osnovao firmu za proizvodnju lekova „Varan Hemikals". Pod sumnjom da u nekoliko legalno registrovanih pogona u okolini Beograda pravi sintetičku drogu ekstazi, više od 400 operativaca MUP-a i DB-a početkom 2002. godine učestvovalo je u akciji koja je završena hapšenjem Zarubice i 14 njegovih saradnika. Tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović i šef beogradske policije Milan Obradović to su proglasili „najvećim uspehom u istoriji srpske policije". Zarubica je završio u Zabeli, da bi 2011. MUP otkrio još tri njegove laboratorije za proizvodnju tableta amfetamina, koje su, navodno, bile namenjene za tržište u Australiji.

Šta se dešavalo i da li je Antićev zet zaista narko-bos razjasniće sud u Strazburu, koji je prihvatio predstavku u kojoj je Zarubica istakao da mu u Srbiji nije bilo omogućeno pravično suđenje. Nije mu dozvoljeno da dokaže poreklo svog novca, pa mu je s računa u srpskim i švajcarskim bankama skinuto 10 miliona dolara, a sud je u presudi iskoristio dokaz koji je ranije izuzet iz spisa jer je nezakonito pribavljen, što ukazuje da je ceo postupak montiran.

Antić se nije izjašnjavao o tom slučaju. Protiv njegove sestre Ljiljane, koja je suvlasnik firme „Varan Hemikals", Tužilaštvo za organizovani kriminal nije vodilo istragu. Beogradsko Prvo tužilaštvo podiglo je optužni predlog protiv nje zbog netačnog iznosa sniženja cena u butiku čiji je vlasnik. Inače, u tom butiku je svoju modnu liniju 2011. godine predstavila i Ana Nikolić, pevačica i tadašnja intimna prijateljica Rodoljuba Radulovića, poznatijeg kao Miša Banana, koji se godinama nalazi u bekstvu.

Možda Antić nema nikakve veze sa svime što se stavlja na teret njegovog zeta, ali njegovi drugovi kažu da mu se oči zacakle čim čuje reč - ekstazi. Kao i Aleksandru Vulinu.

Za razliku od svih kolega iz aktuelne Vlade, novi ministar odbrane je jedini robijao iz političkih razloga. U leto 2003, posle dve i po godine bežanja pred haškom poternicom, u svom stanu u beogradskom naselju Cerak uhapšen je pukovnik Veselin Šljivančanin. Iako Šljivančanin nije pružao otpor prilikom hapšenja, policija je imala pune ruke posla s demonstrantima koji su opkolili zgradu i izazvali sukobe u kojima je povređeno 46 pripadnika MUP-a. Patriote, njih više od hiljadu, koji su pokušali da spreče hapšenje Šljivančanina, predvodili su Aleksandar Vučić i Aleksandar Vulin. Vučića, uplakanog od suzavca, primetili su samo novinari kojima je, kad je sve prošlo, davao patetične izjave. Dok je on mitingovao, Vulin je uhapšen i ekspresno osuđen na mesec dana zatvora zbog remećenja javnog reda i mira. U Centralnom zatvoru delio je ćeliju s Momčilom Mandićem, bosanskim tajkunom, koji je tamo smešten još u vreme „Sablje".

- Ne priznajem vaš nenarodni sud, priznajem samo sud svoje partije - rekao je tada Vulin, imitirajući jednog od svojih idola, druga Tita.

Kasnije se promenio, pa novom Titu, Vučiću, izigrava Reksa. Otkad se stavio na raspolaganje Njegovoj Ekselenciji Aleku, Vulin je umešan u nekoliko afera, ali na odgovornost će biti pozvan tek kad se Srbija oslobodi naprednjačke tiranije.

U normalnoj, pravnoj državi na sudu bi morao da odgovara i Milan Krkobabić, predsednik PUPS-a i ministar bez portfelja, zadužen za regionalni razvoj i koordinaciju rada javnih preduzeća, koji je u izbornoj kampanji izvršio više krivičnih dela, šireći paniku i otvoreno iznoseći pretnje da „penzioneri ne čekaju poštara ako ne glasaju za Vučića". No, u Vučićevom kalifatu sve je moguće, pa i da ministarka pravde Nela Kuburović vrši pritisak na sudije i pravosudni sistem stavlja na raspolaganje familiji na vlasti.

Kakva je Vlada, takva je Skupština i kompletna vladajuća nomenklatura. U poremećenom sistemu vrednosti ne postoje ni zakoni, ni moralni principi koji bi sprečili kompromitovane pojedince da preuzmu poluge vlasti. U normalnoj državi ne bi moglo da se desi da ministarsku funkciju dobije osoba poput Jadranke Joksimović, čiji brat Aleksandar je osuđivan na zatvorsku kaznu, da bi po usponu SNS-a na vlast njegova krivična evidencija bila diskretno očišćena. U normalnoj državi poslaničke mandate ne bi mogla da dobije Milanka Karić, čiji muž je, pod optužbom da je opljačkao budžet Srbije za 60 miliona evra, deset godina bio u bekstvu. Civilizovani svet ne poznaje primer kakav personifikuje Muamer Zukorlić, koalicioni partner naprednjačkog kartela, koji učestvuje u zakonodavnoj vlasti, a bahato krši zakone, sav ponosan što mu niko ništa ne može.

Kompromitovani paraziti raširili su se po svim državnim institucijama, jednako u policiji i pravosuđu, kao i u sportu. Dok je tako, Srbija nije država nego ratni plen pohlepnih kriminogenih politikanata. Bolest je uzela maha, ali lekovi postoje - zakon o poreklu imovine i lustracija. Za razliku od prosečnih građana, koji odlično znajuotkud im svaki dinar, malo koji političar bi mogao da objasni kako je s platom od hiljadu evra uspeo da nagomila kuće, stanove, automobile, satove, tompuse, ljubavnice... Zar je moguće da svi imaju, kao Vučić, očeve koji im pozajmljuju stotine hiljada evra za kupovinu stana, a pritom i sami, od penzije, uspevaju da uštede za 500 stambenih kvadrata u Beogradu. Ili imaju prijatelje, kao Siniša Mali i Branko Ružić, koji im poklanjaju po 60.000 evra godišnje za školovanje dece ili skupe „rolekse". Umesto tih bajki, pravim istražnim organima, zainteresovanim za istinu i pravdu, morali bi da ponude mnogo čvršće dokaze porekla imovine. Ili da u zatvorskim ćelijama kukaju što im je oduzeto sve što su stekli nezakonitim postupcima. Tek kad se to desi, Srbi će dobiti šansu da stanu u red civilizovanih naroda.

NOVU KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

A 1. Braća Rasim, Kero, Arkan, Vučić...

U razvijenim zapadnim demokratijama, ma koliko to izgledalo licemerno, postoje bezbednosni mehanizmi koji sprečavaju uspon političara koji su kompromitovani. Ko god je povezan sa kriminalom, lično ili preko bliskih rođaka ili saradnika, automatski biva diskvalifikovan s političke scene.

U Srbiji to pravilo ne važi. Naprotiv, veze s mafijom ovde predstavljaju garanciju uspeha. Ko ne veruje, neka pogleda Rasima Ljajića.

„Brat Rasim" uskoro će proslaviti punoletstvo učešća u vlasti, punih 16 godina sedi u vladi. Pošto je njegova izborna jedinica u američkoj ambasadi, bio je podoban svim premijerima, od Đinđića i Koštunice, pa do Vučića i njegove marionete Brnabićke.

- Nemam dokaza da je Rasim Ljajić mafijaš, ali zna se da je političku funkciju koristio da štiti svog rođenog brata Esada, zvanog Kero. Zna se da je Kero, svaki put kad bi bio hapšen, umesto advokata zvao brata Rasima, koji mu je omogućavao da ekspresno bude pušten na slobodu - tvrdio je Vučić pre nego što mu je naređeno da Ljajića zadrži u vlasti.

Esad Kero Ljajić je još 1991. godine u Beogradu osuđen zbog trgovine drogom. Na suđenju se držao junački, preuzeo je odgovornost na sebe i tako zaštitio narko-bosa za koga je radio, Jevrejina s turskim državljanstvom. Posle odslužene trogodišnje zatvorske kazne nagrađen je povlasticom da heroin iz Turske prodaje na bogatom londonskom tržištu. Kero je u Novom Pazaru napravio čvrstu mafijašku mrežu u kojoj se nalazio i Hikmet Hajrović, koji je, kao i njegov šef, prilikom hapšenja, još dok je vitlao pištoljem, znao od koga da traži pomoć. „Zovite mi ministra Rasima Ljajića", govorio je Hajrović, što je novopazarske političare, policajce i kriminalce ubacilo u dilemu - čija je droga i laboratorija za preradu heroina, koju je MUP zaplenio.

Kao i Rasim, i Kero je znao da sklapa najčudnija prijateljstva. I u Sandžaku su se čudili pričama o tome kako Kero, svaki put kad dođe u Beograd, svrati kod Arkana na kahvu. Da u tome ima istine potvrđuje i činjenica da je Kero bio na Arkanovoj sahrani. Takođe, govorilo se da Karićima pozajmljuje velike sume novca, naravno na kamatu. U to vreme, 2002. godine, optužen je za pokušaj ubistva dva čoveka, pa se neko vreme skrivao od policije. Poternica je ukinuta na nečiju intervenciju iz tadašnje vlade.

Krajem marta 2003, u jeku akcije „Sablja", u Novom Pazaru je uhapšeno tridesetak kriminalaca osumnjičenih da su saradnici zemunskog klana. Među uhapšenima je bio i Esad Ljajić.

Tri godine kasnije, dok je radio u svojoj laboratoriji za preradu narkotika, Ljajić je umro. Obdukcija je utvrdila da je smrt nastupila usled gušenja otrovnim hemijskim supstancama. U Novom Pazaru se verovalo da do tragedije nije došlo slučajno, Ljajićevom nepažnjom, već da mu je neko zamenio boce sa kiselinom. Policija, tužilaštvo, sudovi, pa i mediji, tako dobro su zataškali ceo slučaj da se ne zna ni gde je nestala cela laboratorija.

Rasim Ljajić se nije izjašnjavao o liku i delu svog brata. Nije ni morao, bez obzira na mafijaške delatnosti svog brata, Rasim će ostati konstanta u srpskoj vlasti sve dok Srbija ne postane normalna, pravno uređena država.