(P)likovi

Šta je sve izgubio Aleksandar Vučić vodeći nas u svoje ratove kojima je sebi punio džepove

Zalagaće i dalje naše glave

Kao pile u kučine, Aleksandar Vučić se upleo u vlastite laži i prevare. Slab i nesposoban da se izvuče iz klopke koju je sam sebi smestio, na poslednjoj sednici Glavnog odbora SNS-a priznao je totalni poraz. Za fijasko svojih politikantskih avantura optužio je zatucane Srbe, neverne Amerikance, lude Ruse... Izneverili su ga, uveren je diktator, i najbliži saradnici. Sam protiv svih, ipak će, kaže, nastaviti da se bori. Dok ga ne uhapse. A milioni građana Srbije željno očekuju taj prizor, a ''neverni Amerikanci'' na tome rade, a ''ludi Rusi'' se prave ludi, a Kinezi nam uzimaju i crno iza noktiju...

Predrag Popović

- Sad da vam kažem, mi smo doživeli poraz! Ta moja politika, da Srbija dosta toga sačuva na Kosovu, doživela je poraz, ali ja ću se boriti još snažnije i jače. Srbi vole da izgube sve. Više vole da plaču nad nečim što ostane daleko, nego da imaju nešto u rukama. Prvu rundu je dobila Srbija plakanja, a ne Srbija koju pobeđuje - rekao je Vučić saborcima iz naprednjačkog kartela.

Pomalo, bio je u pravu. Srbi vole da izgube sve, to se vidi po rezultatima poslednjih izbora. No, on je mislio na druge neuspehe, njemu mnogo važnije.

Najteži udarac zadali su mu Amerikanci. Iako je imao informacije da administracija predsednika Donalda Trampa neće pristati na njegovu manipulativnu igru razgraničenja Srba i Albanaca, Vučić se nadao da će uspeti da progura plan o razmeni teritorije. I sam je javno tvrdio da je kosovsko pitanje za Zapad, dakle za SAD, zauvek rešeno i da Srbija nema ni metar Kosova i Metohije. Tajno, pokušao je da dobije zeleno svetlo za trampu u kojoj bi dobio Kosovsku Mitrovicu, a dao Preševsku dolinu i novac za autoput koji bi povezao Niš, Prištinu i Tiranu. Da je plan prihvaćen, predstavio bi ga kao svoj istorijski uspeh, koji bi mu obezbedio opstanak na vlasti. Uzdao se u pomoć prijatelja, Hašima Tačija i Tonija Blera.

Sa Tačijem, bratom po tuđoj krvi i kriminalu, dogovorio se brzo i lako. Pod teretom optužnice za ratne zločine, odlazeći predsednik Kosova pristao je da učestvuje u Vučićevoj predstavi. Tači nije imao šta da izgubi. Ako ideja prođe, pored političkih poena, dobio bi i solidan honorar. Ako propadne, baš ga briga, biće to Vučićev kiks. Vučić i Tači su strategiju usaglasili na tri privatna sastanka u martu i aprilu, u Parizu, Njujorku i Briselu. Napravili su račun bez krčmara.

Kad je shvatio da mu lađe tonu, Vučić je u pomoć pozvao Blera. Taj izbor posrednika pokazuje da Vučić ništa nije naučio iz prethodnih grešaka. Kao što je na predsedničkim izborima u Americi podržao gubitničkog kandidata, Hilari Klinton, tako se sad odlučio da podršku Trampovih saradnika traži preko čoveka čiji autoriret je ravan nuli. Bler je poziciju izaslanika Kvarteta (UN, SAD, EU i Rusija) za Bliski Istok iskoristio za mutne poslove sa prognanim palestinskim kriminalcem Muhamedom Dahlanom i njegovim zaštitnikom Muhamedom bin Zejdom. Kris Dojl, direktor Saveta za britansko-arapsko razumevanje ukazivao je da Bler sledi lične poslovne interese, a ne diplomatske obaveze, koje je preuzeo kao izaslanik Kvarteta. Blerove finansijske kombinacije nisu podržavane ni u vreme Klintona i Obame, a naročito ne sad, pod Trampom.

Vučić nije mogao da izabere goreg saradnika, ali boljeg nema. Zato je, početkom avgusta, organizovao tajni sastank u Beogradu. Umesto u zgradi srpskog Predsedništva, sreli su se u hotelu "Metropol", u predsedničkom apartmanu koji Vučić naziva "Hajle Salasije", jer je etiopijski "car careva" odsedao u njemu.

Savremeni srpski car zahtevao je od Blera da iskoristi preostale veze u vašingtonskoj administraciji za podršku plana o podeli Kosova i Metohije. Za tu akciju obezbedio je dva miliona dolora, koje će, kao i Blerov honorar, platiti preko Abu Dabija. Bivši britanski premijer nije verovao u uspeh misije, ali prihvatio je da obavi svoj deo posla. Otišao je u Vašington, obavio nekoliko razgovara i poslodavcu Vučiću javio loše vesti - Amerikancima ne pada na pamet da menjaju svoj stav o Kosovu.

Posle Amerike, Vučićev plan je zvanično odbacila i Rusija. Iz Moskve je stiglo nedvosmisleno obaveštenje da Srbija može da s Kosovom potpiše kakav god hoće sporazum, ali Rusija neće odstupiti od svog stava da se u Ujedinjenim nacijama primenjuje Rezolucija 1244.

Kad je obavešten o tome šta mu predsednik Vladimir Putin sprema, Vučić je na sve načine pokušao da to spreči. Preko Dragutina Matanovića, savetnika za odnose s Rusijom, poslao je nekoliko dramatičnih poruka u Kremlj. Nije dobio odgovor. Kao davljenik za slamku, Vučić se, na kraju, uhvatio za Adama Delimhanova. Putinov omiljeni Čečen, najbliži saradnik Ramzana Kadirova, nekoliko puta je bio Vučićev domaćin u Moskvi. Tokom pikantnih provoda, njih dvojica su se zbližili. To i ne čudi, s obzirom da je Delimhanov u Rusiji opravdao nadimak "Don Korleone", baš kao i Vučić u Srbiji. Opčinjen Delimhanovom, Vučić se jednom prilikom čak i Putinu pohvalio kako mu je čečenski bogataš dozvolio da drži njegov pozlaćeni pištolj. Na osnovu tog drugarstva, Vučić je zamolio Delimhanova da urgira kod Volođe da ne podriva ideju o podeli Kosova. Uzalud. Čečen, verovatno, nije ni pokušao da Putina zamara takvom pričom.

Vučiću nije ostalo ništa drugo nego da prizna poraz. U duhu hita Šemse Suljaković "izdao me prijatelj, izdao me brat, sve sam bitke izgubila, al' još vodim rat", srpski diktator je morao da prihvati činjenicu da su ga na cedilu ostavili američki prijatelji, ruska braća, pa i stric Viktor Orban.

Mađarski premijer je godinama tolerisao razlike u odnosu srpskog diktatorskog dvojnika prema Evropskoj uniji, migrantima i, naročito, Džordžu Sorošu. Iako su, po svim tim pitanjima, zastupali suprotstavljene stavove, Orban je to ignorisao, ali ne i pokušaj Andreja Vučića da reketira Lajoša Čakanja, nezvaničnog gospodara Subotice. Mlađi Vučić je prošle godine, o čemu je pisao i Magazin Tabloid, poželeo da preuzme restoran "Bos". Čakanj je u pomoć pozvao svog zaštitnika Orbana, koji je jednim telefonskim pozivom uverio starijeg Vučića da se kloni Subotice, nije mu "Bos" isto što i "Franš". Braća su podvila rep. Ako su mislili da su time rešili problem i izgladili odnose s Orbanom, pogrešili su.

Ivan Todorov, bivši zamenik načelnika Bezbednosno-informativne agencije, početkom jula imenovan je za ambasadora u Budimpešti. Prošla su tri meseca, a Orban mu još nije dao agreman. Todorov nije poželjan zbog uloge koju je imao u reketiranju Čakanja. Prema informacijama kojima raspolaže mađarski premijer, Todorov je zloupotrebio položaj u BIA i Andreju Vučiću dao kompromitujuće podatke o Čakanju.

Problem, zasad, nije uspeo da ispegla ni Aleksandar Vučić. U nekoliko razgovora, Vučić je uveravao Orbana da Andrej i Todorov nisu krivi, oni nikad nikoga ne bi reketirali. Odgovornost je prebacio na advokata Zorana Jakovljevića, koga je optužio da se lažno predstavlja kao Andrejev zastupnik. Naivni Todorov mu je, eto, poverovao, pa mu je zato pomogao, ne znajući da Jakovljević u svom interesu i na svoju ruku vrši pritisak na Čakanja. Orban u to, očigledno, nije poverovao, pa se na mestu ambasadora u Budimpešti i dalje nalazi Rade Drobac, koji je odavno stekao uslove za odlazak u penziju.

Vučiću je do Todorova stalo koliko i do bedža "Stop haškoj tiraniji - sloboda Šešelju". Međutim, na tom slučaju se uverio da nema kontrolu nad BIA. Iz razgovora s Orbanom, shvatio je da on raspolaže određenim informacijama koje potiču iz BIA. Iz razgovora s nekim saradnicima saznao je da iz Službe cure i drugi podaci, pa i oni koji se tiču lično njega.

Nikola Selaković je šefa obavestio da se iz BIA pronela vest da je Vučić napustio zvaničnu suprugu Tamaru i vratio se bivšoj, prvoostavljenoj Kseniji. Informacija o predsednikovoj privatnosti dignuta je na nivo nacionalnog značaja, pošto, navodno, ugrožava njegovu bezbednost. U konkretnom slučaju, s obzirom na Vučićevu sklonost ka nasilničkom ponašanju, ugrožena je samo bezbednost Ksenije, ali njegovi saradnici koriste svaku priliku da podjare paranoju.

U tom raspoloženju, Vučić je krivca pronašao u Bratislavu Gašiću. Mnogo je razloga za sumnju. Gašićev dolazak na funkciju direktora BIA neprijatno je iznenadio Todorova, koji se nadao da će dobiti to mesto. Todorov je uradio sve što je mogao kako bi podrio autoritet novog šefa. Uz pomoć starih kadrova, sproveo je internu istragu i prikupio nekoliko zanimljivih informacija. Pored banalnih, kao što je ona o renoviranju bazena, našla su se i saznanja o Gašićevim spornim kontaktima s troje političkih protivnika. Direktor BIA je, navodno, na dva putovanja u inostranstvo išao u društvu tajkuna koji je finansijski podržao predsedničku kampanju Saše Jankovića, a na beogradskim izborima Demokratsku stranku. Todorov se upustio u riskantnu igru, pošto nije mogao da zna da li Gašić to radi s Vučićevim odobrenjem ili čak po njegovom nalogu. Uglavnom, kad je zapelo s ambasadorskim agremanom, svi su opravdano posumnjali da je kruševački gazda Santos umešao prste.

U međuvremenu, sakupili su se još mnogi razlozi za Vučićevo nezadovoljstvo radom BIA. Najveći problem izazvalo je otkrivanje informacija o 'spornoj trgovini naoružanjem, u koju je, navodno, umešan Branko Stefanović, otac ministra policije. Vuk Jeremić, lider Narodne stranke, nedavno je objavio podatke o tome da je Srbija u poslednjih godinu i po u Saudijsku Arabiju izvezla vojnu opremu vrednu 220 miliona dolara. To ne bi bio problem da američke obaveštajne službe nisu otkrile da je srpsko oružje završilo na ratištima u Siriji i Jemenu.

Srpske firme su saudijskim prodale staro naoružanje, pravljeno prema sovjetskim vojnim standardima. Avioni su robu prebacivali s beogradskog i niškog aerodroma na saudijske vojne aerodrome uz granicu sa Sirijom i Jemenom. Već ti podaci bili su dovoljni za sumnju američkih obaveštajaca da Srbija i Saudijska Arabija krše međunarodnu zabranu trgovine naoružanjem s državama zahvaćenim ratom. Istraga nije okončana, ali već su preduzete mere protiv Srbije, koja je stavljena na crnu listu zemalja osumnjičenih za podršku terirističkim organizacijama. Uz sve to, Jeremić je otkrio da je u tom poslu najviše profitirala firma "Gim", čiji je vlasnik Goran Todorović, koji ima zajedničko preduzeće "United BG" sa Brankom Stefanovićem. "Gim" ima samo četvoro zaposlenih, a u Saudijsku Arabiju je izvezao vojnu opremu vrednu 67 miliona dolara. S obzirom da dozvole za trgovinu namenskom robom daje Ministarstvo unutrašnjih poslova, ispada da je sin Nebojša dozvolio svom ocu Branku da se bavi tim unosnim poslom i to na štetu državnog preduzeća SDPR-Jugoimport, koje je, u istom periodu, u Saudijsku Arabiju izvezlo opremu vrednu samo 14 miliona dolara. Dozvolu, ipak, daje drugo ministarstvo, a ne unutrašnjih poslova.

Gašić je uveravao Vučića da te informacije nisu procurele iz BIA i da ih je Jeremić dobio od svojih poznanika iz američkih obaveštajnih službi. U tome ima logike, ali ona ne zanima Vučića, važno mu je samo da se sakriju tragovi spornih poslova koji, naposletku, vode do njega.

Jedan od takvih tragova otkriva da je Vlada Srbija nedavno kupila avion "Embraer Legacy 600 ERJ-135". Zbog lošeg stanja "Falcona 50" i "Lear Jeta 31A", koje Vlada ima u svojoj floti, još pre tri godine najavljena je nabavka nove letelice. "Embraer" nije sasvim nov, proizveden je pre 11 godina. Podaci, objavljeni na holandskom portalu "Scramble", potvrđuju da je taj avion, sa serijskim brojem 14501006, bio je u vlasništvu brazilske firme EMS S.A. Upravo taj detalj ukazuje da ni u ovom slučaju nisu čista posla.

Kompanija EMS S.A. u novembru prošle godine postala je vlasnik "Galenike", pa se sad pretpostavlja da je ustupila svoj "Embraer" Vladi Srbije kao neku vrstu kompenzacije. Takođe, spekuliše se da je izvesni Karlos Sančes samo fiktivni vlasnik brazilske firme, iza koje stojisrpski biznismen. Drugim rečima, on je deo cene za "Galeniku" platio u naturi, avionom. Uglavnom, Vlada Srbije je već preuzela vlasništvo nad "Embraerom", koji se trenutno nalazi u francuskom Le Buržeu. Avion je početkom septembra ofarban, na trupu mu je napisana oznaka "Republic of Serbia", ostalo je samo da se sredi enterijer, pa da ministri više ne moraju da se zlopate u "Falconu", za koji su tvrdili da je običan leteći autobus.

Nije poznato zašto Vlada nije obavestila javnost o kupovini aviona. Jedino logično objašnjenje upućuje na nameru da se ne otkrije pozadina nove poslovne kombinacije Vučića. Na Vučićevo nezadovoljstvo i ta informacija je iscurela iz Bezbednosno-informativne službe.

S mnogo više uspeha BIA obrađuje predstavnike vlasti. Služba vredno pazi na sve državne funkcionere, direktore javnih preduzeća i lokalne moćnike iz Srpske napredne stranke. Na Vučićev sto svakodnevno stižu izveštaji o političkim i privatnim postupcima njegovih najbližih saradnika. Vredni diktator uživa u trkeljanju po tom kontejneru. Sve ga zanima. Od toga ko je izdao građevinsku dozvolu investitoru Petru Paniću, do podataka o donatoru sperme koju je, u Švedskoj, za veštačku oplodnju iskoristila Milica Đurđić, devojka Ane Brnabić.

Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević na svojoj koži je osetio posledice rada Službe. Komičnim izgledom i stavom, Vukosavljević je u Vladi izazvao podsmeh. To je i zaslužio, ali ne zbog nedostatka inteligencije, nego karaktera. Otkad se pojavio na političkoj i medijskoj sceni, držao je visok gard, pun sujete, koju je podržavalo samo veliko ništa. S Draganom Đilasom 2004. osnovao je nedeljnik "Evropa", koji je uređivao danas pokojni Željko Cvijanović. Medijski biznis je propao, baš kao i marketinška agencija s kojom je Vukosavljević vodio katastrofalnu kampanju Zorana Drakulića, kandidata DSS-a za gradonačelnika Beograda. Ista sudbina zadesila je i njegovo lobi-udruženje.

Neuspesi nisu obeshrabrili Vukosavljevića. Kad je Vojislav Koštunica napustio DSS, učinilo mu se da je to prilika koju može iskoristiti za svoju političku promociju. Kad je Koštuničina naslednica Sanda Rašković-Ivić odbila da uđe u vladajuću koaliciju sa SNS-om, Vukosavljević se prebacio u tabor Andreje Mladenovića. Dogurao je do ministarske fotelje. Pažnju javnosti privukao je svojim neradom. Nisu ga zanimali skandali u kulturi, progon nepodobnih medija i sve ostalo što je vezano za njegov resor. Zainteresovan samo za vlastite beneficije, nijednu reč nije izgovorio o medijskom mraku i montiranim suđenjima novinarima. Da postoji, pokazao je tek pre nekoliko dana, kad se usudio da kritikuje Pinkov rijaliti "Zadrugu". Dok je trajala prva sezona tog rijalitija, kao i onog na Televiziji Hepi, ministar je ćutao kao zaliven. Prostakluk u tom programu primetio je tek kad je shvatio da mu je spremna šut-karta. S namerom da se, pred civilizovanijim delom javnosti, bar malo opravda za saradnju s naprednjačkim primitivcima, odlučio je da kritikuje "Zadrugu". Smeta mu televizijski rijaliti, u kome se beznačajni likovi biju i vole, a pristao je da učestvuje u Vučićevom zločinačkom rijalitiju, koji uništava narod i državu.

Dobio je što je tražio. Željko Mitrović ga je odmah optužio da je dobio "izliv opere u mozak", pa se "pravi glupljim nego što jeste".

- Ministre, vi izgovoriste, u vašem žurnom i nervoznom saopštavanju kako ste inkvizitor verbalne i telesne pornografije, a pošto tih sadržaja nema na Pinku, a i vidim da komentarišete programe koje niste ni gledali, nije mi preostalo ništa drugo već da razumem da vi noću, a legenda kaže i danju na poslu, gledate neke druge plaćene i skremblovane adult-filmove. To nije nikakav problem, jer to ponekad radimo svi, ali to, gospodine ministre, nisu umetnički filmovi, osim ako vi mislite da je poznavanje glumaca i glumica u tim filmovima značajno za čoveka koji upravlja kulturom u jednoj zemlji - naveo je Mitrović u otvorenom pismu ministru "fasciniranom porno-industrijom".

Vukosavljević redovno čita Magazin Tabloid, ali bez razumevanja. Da je bio pažljiviji, na vreme bi shvatio koliko su tačne informacije o tome da je vladar sve ministarske kabinete pokrio kamerama i prislušnim uređajima. Ovako, Vukosavljević se u to uverio tek kad ga je Mitrović ofirao da na radnom mestu gleda porniće. Prekasno mu je, postao je predmet sprdnje i u Vladi. Podršku je dobio samo od Aleksandra Antića, koji ga teši pričom da nema ništa loše u tome što gleda erotske filmove s babama, bolje i to nego s pederima.

Izbor Vukosavljevićeve intimne zabave je njegova stvar. No, osporavanjem programa koji emituje Pink, pokazao je da uopšte ne razume u šta se upleo. Pravi vlasnik te televizije nije Mitrović, nego Vučić. Ko dirne u Pink, dirnuo je u Vučića, a onda mora da strada. Zato su na Vukosavljevića nasrnuli svi iz vlasti, predvođeni Anom Brnabić, Aleksandrom Vulinom, Nebojšom Stefanovićem, pa čak i Oliverom Zekić, članicom REM-a, dugogodišnjom Vučićevom miljenicom. Napadom na porno-ministra dokazali su lojalnost vođi i mediju preko koga on svakodnevno širi šizofreniju.

Vučić priznaje da je izgubio sve bitke, ali još vodi rat. U propast, sa sobom, povući će mnoge članove familije, kumove i saradnike iz naprednjačkog kartela. To će biti najbolje što će uraditi za Srbiju.