Iseljavanje

Da li će, prema proročanstvu, svi Srbi stati pod jednu šljivu

A onda je došao Vučić i mi smo nestali

Svi Srbi će stati pod jednu šljivu. Na ispunjenju tog proročanstva Tarabića vredno radi vlast Srpske napredne stranke. Podaci OEBS-a pokazuju da je Srbiju u poslednjih 20 godina napustilo 654.000 građana, uglavnom mladih, između 15 i 29 godina. Samo za poslednjih sedam godina otišlo je njih 590.000. Pretpostavlja se da će ove godine otići još oko 74.000, dakle 6.166 mesečno, 205 dnevno. Kad se tome dodaju podaci o negativnom prirodnom priraštaju od čak 40.000 više umrlih nego rođenih, očigledno je da Srbi ubrzano nestaju.

Predrag Popović

Dva suštinska problema - bela kuga i emigracija - imaju isti uzrok: destruktivnu političku kastu, koja već decenijama uništava državu i narod.

Političke vođe bez vizije i sposobnosti da shvate procese u zemlji, okruženju i celom svetu, zainteresovani isključivo za ispunjenje vlastitih lukrativnih ambicija, nisu samo naneli materijalnu štetu građanima kojima su vladali, nego su ugušili nadu da je Srbija, kad-tad, može da postane normalna država.

Gubitak vere u mogućnost promena, koje bi svakom pojedincu dale šansu na život dostojan čoveka, u odlučujućoj meri uticao je na katastrofalno stanje u kome se Srbi i Srbija sada nalaze.

Koreni te nesreće sežu duboko u srpsku istoriju. Dušan Mitrović, mladi beogradski istoričar, ističe da je u 14. veku, u vreme Kosovskog boja, bilo podjednako Srba, Turaka i Engleza, oko dva miliona.

Danas Turska ima 82 miliona, Velika Britanija 59 miliona stanovnika, a Srbija tek nešto više od 7 miliona. Viševekovna okupacija i ratovi u kojima je stradalo stanovništvo moderne srpske države uzeli su svoj danak.

Posle krvavih dinastičkih borbi i kratkih perioda mira i razvoja, komunistički sistem stimulisao je proces rasrbljavanja, naročito onih delova srpskog naroda koji je ostao izvan Socijalističke Republike Srbije. Obnavljanjem višestranačja i privida demokratije, na vlasti su se smenjivali pripadnici odnarođene političke kaste.

Zvučne parole o patriotizmu ili evroatlantskim integracijama služile su samo za osvajanje vlasti, odnosno plena. Od 2000. godine do danas, Evropska unija je donirala Srbiji više od pet milijardi evra, a Sjedinjene Američke Države oko milijardu dolara. Ne zna se gde je završio taj novac, ali sigurno nije popravio standard građana, bar ne onih koji nisu bili na predsedničkim, ministarskim ili direktorskim funkcijama.

Dve i po poslednje decenije osiromašenja naroda i enormnog bogaćenja povlašćenih političara, tajkuna i kriminalaca, stvorilo je uverenje da je svaka borba za promene unapred osuđena na propast.

Na kraju, kao kaznena ekspedicija, na vlast je stigla Srpska napredna stranka. Uništavanjem ostataka državnih institucija i privrede, gašenjem slobode medija i ljudskih prava, zatim i zavođenjem diktature, Aleksandar Vučić je zatro i poslednju nadu u normalan život. Vučić je zaustavio demokratizaciju društva, nasiljem i krađom obesmislio izbore, privatizovao pravosuđe i preuzeo kontrolu nad javnim resursima.

Ekonomski sistem prilagodio je interesima svog klana. Na montiranim tenderima unosne poslove dobijaju samo preduzeća njegovih kumova, sponzora i saradnika. Pored tendera, njihovim interesima prilagođavaju se zakoni i propisi.

U svakoj privrednoj grani formirani su monopoli u kojima glavne uloge ima mala, ali odabrana grupa iz vrha naprednjačkog kartela. Strane obaveštajne službe su utvrdile da infrastrukturalnim poslovima, trgovinom energije i tehnologije, kao i medijima, upravljaju diktatorov brat Andrej Vučić, kumovi Nikola Petrović i Slaviša Kokeza, tajkun Nenad Kovač i šef kosovskog ganga Zvonko Veselinović.

Piramida moći, koja se proteže od vrha u Jajincima, do poslednje opštine, funkcioniše po principu 30+20+50. Investitor, pravi ili lažni, dobija 30 odsto profita, stranka 20, a 50 ide Vučiću. Mašinu podmazuju stranački funkcioneri i botovi, koji su zaposleni u državnim institucijama i javnim preduzećima.

Partokratija je omogućila Vučiću da nekažnjeno krši Ustav, pa i da izvrši pljačku penzionera, koja traje već petu godinu. Novcem otetim od penzionera, dosad oko 600 miliona evra, finansiraju se tzv. strani investitori, koji unuke opljačkanih staraca zapošljavaju da rade fizičke poslove za platu od 200 evra.

Od 1,7 miliona penzionera, na udaru javnih izvršitelja nalazi se njih oko 800.000. Nesrećnici, kojima je oteta zarađena imovina, pa nisu mogli da plaćaju račune za struju ili komunalije, sada ostaju bez dve trećine penzije ili pokretnih stvari, a u krajnjem slučaju i bez krova nad glavom.

Umesto da odgovara za to, Vučić se javno hvali uspehom izvršitelja, koji su naplatili oko tri milijarde evra dugova u protekle četiri godine. S druge strane, nijedan javni izvršitelj nije pokucao na vrata bogataša koji sponzorišu Vučića ili njegovo zločinačko udruženje. Kompanije Željka Mitrovića duguju više od sto miliona evra na ime poreza. Dugovi im se reprogramiraju, a država ih finansijski pomaže. Samo u jednoj tranši, Mitrović je dobio 4,2 miliona evra subvencije za „proizvode koje plasira u inostranstvu".

I u drugim oblastima vide se posledice naprednjačke pošasti. Zdravstvo je sistematski uništavano decenijama, a dokrajčio ga je ministar s prikladnim nadimkom Doktor Smrt. Zlatibor Lončar je optuživan za nameštanje tendera prilikom nabavke opreme za KBC Niš, sporno poslovanje sa švajcarskom farmaceutskom kućom Novartis i mnoge druge nezakonite radnje. Dok se on bavio biznisom, Srbiju je napustilo oko 4.000 lekara i 6.000 medecinskih sestara. Lekarska komora Srbije godišnje izda oko 800 licenci i sertifikata dobre prakse, koji je neophodan za zaposlenje u većini zemalja Evropske unije.

Većina lekara ide u Nemačku i skandinavske države, gde profesori i specijalisti mogu da zarade do 5.000 evra mesečno. Ima i onih koji su skromniji, zadovoljni su platom od oko 3.000 evra, koliko mogu da dobiju u Portugaliji, Španiji i Italiji. I to je bolje od 69.000 dinara, koliko iznosi prosečna osnova za lekarske plate u Srbiji.

Prema podacima koje je objavila Radica Ilić, predsednica Sindikata medicinskih sestara i tehničara, u više od 150 srpskih zdravstvenih ustanova nema dovoljno radne snage. Lekari i medicinsko osoblje nedostaje i privatnim klinikama. U mnogim bolnicama nema ni ispravnih medicinskih aparata.

Koliko je tragično stanje videlo se i po tome što je zrenjaninskoj Hitnoj pomoći bio isključen telefon zbog neplaćenih računa. Na Vlasinskom jezeru, pre dva meseca, umrla je dvogodišnja devojčica, jer Zdravstveni centar u Surdulici nije imao ispravno sanitetsko vozilo.

Umesto da traže rešenje za ove probleme, Lončar i ostali predstavnici vlasti, po običaju, optužuju lekare. Alavi su, hoće leba preko pogače, misle samo na sebe, zato idu u beli svet. Pri tom, oni koji ostaju, traže posao samo u Beogradu, niko neće da radi u unutrašnjosti, u selima iz kojih su došli da se školuju. Vučić i Lončar tvrde da će odliv lekara rešiti na dva načina. Prvo, prilivom, odnosno „pozitivnom migracijom", lekara iz Crne Gore i Bosne i Hercegovine, kao i s Bliskog istoka.

Kako će 50 medicinskih gastarbajtera nadoknaditi gubitak 800 njihovih kolega godišnje, ni naprednjaci ne mogu da objasne, a i ne trude se mnogo. Baš ih briga. Ministar Lončar i njegova porodica leče se u inostranstvu, najčešće u Beču. Vučić se leči u Londonu, Moskvi i Tel Avivu.

Umesto rešenja, nude obećanja o povećanju plata, po rumunskom modelu. Kad su se suočili sa istim problemom, rumunske vlasti su povećali plate lekarima sa hiljadu na 2.800 evra. I srpski režim bi mogao da primeni taj recept za spas zdravstva, ali nema para. Sav novac ode na izgradnju stadiona, fontana, kaldrme i novogodišnjih ukrasa.

Ništa bolje nije stanje ni u školstvu. Visoko obrazovanje je obesmišljeno štancovanjem falš diploma, kojima se ponose ministri, sudski veštaci, tužioci i još 15.000 samozvanih akademskih građana. Većina univerzitetskih nastavnika ćutanjem čuva bedne privilegije, bez snage i volje da čast profesije brani od čopora polupismenih primitivaca iz vlasti. Neki od njih čak učestvuju u izbornim kampanjama naprednjačkog kartela i hvale vladara koji je stvorio uslove u kojima svi njihovi naučni radovi vrede manje od jednog honorara koji dobije, recimo, starleta Stanija u nekom rijalitiju.

Ćutanjem, oni su postali saučesnici u prevarama, kojima su Siniša Mali, Nebojša Stefanović i Jorgovanka Tabaković došli do doktorskih titula, a Tomislav Nikolić, Jelena Trivan i mnogi drugi do fakultetskih diploma. Gorak ukus ne može da značajnije ublaži pirova pobeda studenata koji su nedavno prinudili Ivanku Popović, rektorku Univerziteta u Beogradu, da oroči konačno rešenje skandala s falsifikovanim doktoratom ministra Malog.

Grupa od 20-tak studenata prihvatila se posla deratizacije Univerziteta, kojim bi trebalo da se bavi nekoliko hiljada njihovih kolega i nastavnika.

Naprednjaci nisu propustili priliku da upropaste i srednjoškolski sistem obrazovanja. Uvođenje dualnog obrazovanja Vučić je opravdao stavom: „Pa, šta, neka rade i deca od 15 godina, tako se stiču radne navike".

Vučić je svoju decu školovao u najskupljim privatnim školama, sina Danila u gimnaziji „Ruđer Bošković", koja je u vlasništvu aktuelnog ministra prosvete Mladena Šarčevića, a ćerku Milicu u Ruskoj školi. Za razliku od Vučićevih potomaka, normalna deca u srednjim stručnim školama, pored redovne nastave, rade u firmama po 8 sati, najviše 35 sati nedeljno.

Tako svaki srednjoškolac za jednu nedelju stekne više radnog staža nego Vučić za ceo život. Međutim, za tzv. produktivni rad, đaci dobijaju po 65 dinara na sat. Umesto praktične obuke, poslodavci organizuju promocije svojih firmi, proizvoda, pa i privatnih fakulteta. Poseban problem predstavlja maturski ispit. Niko ne razume potrebu da posle četiri godine učenja đaci opet moraju da polažu testove od kojih strepe i učenici koji su osvajali najviše nagrade iz matematike, fizike, programiranja...

Bez prava na normalan život, na školovanje, rad i lečenje, građani spas traže u bekstvu. U poslednjih deset godina, Srbiju je napustilo više od 150.000 mladih, između 15 i 24 godine. Taj trend ne može da se zaustavi. Naprotiv, istraživanja pokazuju da čak 75 odsto mladih želi da ode u inostranstvo, a 66 odsto njih ne namerava da se vraća.

Više od 90 odsto roditelja podržava odluku svoje dece da pobegnu iz Srbije. Spremni su da podnesu i tu žrtvu, da decu viđaju samo na skajpu, ali i to je bolje nego da se ovde muče i balansiraju na ivici egzistencije, kao taoci političke kaste. Po indikatoru "kapaciteta za zadržavanje talenata", Srbija se nalazi na 134. poziciji od ukupno 137 zemalja, pokazuju rezultati istraživanja Svetskog ekonomskog foruma.

U vreme SFRJ, na privremeni rad u inostranstvo odlazili su uglavnom fizički radnici. Devedesetih godina prošlog veka, u vreme sankcija i ratova, posao u zapadnim zemljama tražili su lekari i inženjeri, a sada su izbrisane sve podele, iz Srbije žele da pobegnu svi, bez obzira na stručnu spremu, godine i pol. Svi su prihvatili devizu "gde mi je dobro, tu je domovina".

U Srbiji nikom normalnom nije dobro, ona je domovina samo familije Vučić, njihovih kumova i političkih i poslovnih saradnika. Iako i u vrhu vlasti ima pojedinaca koji su svesni težine problema s kojim se država susreće, niko ne preduzima ništa konkretno.

U analizama istraživanja koja su sprovodile određene institucije kao osnovni motivi za iseljenje navode se bolji životni standard (41 odsto), bolje plaćen posao (36 odsto) i loša situacija u Srbiji. Međutim, da bi ugodili političarima na vlasti, analitičari "lošu situaciju" objašnjavaju samo ekonomskim parametrima.

Plate su male, ne zadovoljavaju potrebe i ambicije pojedinaca, pa se oni odlučuju na odlazak iz zemlje. Ekonomski motiv za emigraciju sigurno jeste dominantan, ali ne kao uzrok, već kao posledica katastrofalnog stanja na političkoj sceni.

Na odluku da egzistenciju obezbede u nekoj drugoj državi presudno utiče vlast, koja se ne bori protiv kriminala i korupcije. Ne treba zanemarivati ni uticaj svakodnevnog stresa, kome su izloženi ljudi koji ne mogu dođu do posla bez veze u vladajućoj stranci, koji su poniženi lažima i prevarama plasiranim u režimskim medijima, kao i svi koji trpe progon zbog nepodobnog mišljenja.

Bez namere da dijagnostifikuje realne probleme, dežurni analitičari demfuju posledice egzodusa pričama da su migracije opšti problem, s kojim se ne suočava samo Srbija, nego i mnogo razvijenije zemlje. "Ljudi traže uređen sistem vrednosti, a on je uništen još devedesetih godina, kad su mnoge stvari, koje bi trebalo da budu na dnu, isplivale na površinu", tvrdi Vladimir Petronijević, direktor Grupe 484, ali ne pominje činjenicu da je dno zaselo na vrh tek dolaskom Srpske napredne stranke na vlast.

Takvi analitičari kao rešenje vide uključenje Srbije u migratorna kretanja, pa da se stimuliše dolazak radne snage iz nekih zemalja u Istočnoj Evropi ili čak s Bliskog istoka. Što više mladih i obrazovanih Srba ode iz Srbije, biće više mesta za sirotinju iz drugih zemalja. Drugi, takođe bitan način za rešavanje problema, predstavlja podrška povratku emigranata u Srbiju. Taj plan vlast zasniva na utopiji da će visoko obrazovani Srbi, koji su otišli na Zapad, jednog dana pristati da se vrate i donesu stečena nova znanja i zarađeni novac. Da bi se stvorio utisak da je i to moguće, režimski mediji povremeno objave vesti o povratnicima.

"U periodu od 2015. do 2018. godine u Srbiju se vratilo oko 30.000 naših građana", objavila je Radio-televizija Srbije. U vesti se ne pominje da su u pitanju većinom pripadnici romske populacije, kojima su zapadne zemlje odbile zahtev za azilom.

Pod pritiskom, 51 odsto njih pristao je da se "dobrovoljno" vrati u Srbiju, a 49 odsto je deportovan. Siniša Đurić, projektni menadžer GIZ PME, tvrdi da ne postoji pouzdani podaci o broju, potrebama i uslovima života povratnika. Ne postoje ni podaci o migrantima iz Azije i Afrike, koji se iz zemalja Evropske unije deportuju u Srbiju, gde su registrovani.

Boško Obradović, lider pokreta Dveri, nedavno je javno pitao premijerku Anu Brnabić da li je tačno da je Vlada Srbije potpisala ugovor s Austrijom o prijemu nekoliko hiljada migranata. Odgovora nema, ali neće biti čudno ako Srbija dobije nove stanovnike, poreklom iz Sirije, Pakistana, Sudana...

Faruk Tokumbo Šokunbi, sin migranta iz Nigerije, postao je gradski odbornik u Bihaću. Bosanska Socijal-demokratska partija očekuje da Tokumbo privuče glasove izbeglica iz Afrike i s Bliskog istoka, koji su stigli u poslednjem talasu i, na putu ka Zapadnoj Evropi, na svoju žalost ostali zaglavljeni u Bosni i Hercegovini.

S obzirom da je prošle godine, na beogradskim izborima, u birački spisak upisano nekoliko hiljada migranata, neće biti iznenađenje ako SNS na listu kandidata ubaci nekog od njih. Uostalom, do toga će neminovno doći ako Vučić realizuje sporazum sa Aleksandrom Sorošem, koji podrazumeva da Srbija postane evropski centar za trajan smeštaj oko dva miliona izbeglica s Bliskog istoka.

- Ne smemo da budemo ksenofobični, dolazak migranata trebalo bi da iskoristimo za naseljavanje opustelih sela i za poboljšanje demografske slike - rekao je Vučić 2016. godine, kad je otkriveno da je u Srbiji registrovano više od 1,6 miliona migranata, koji će, ako ne dobiju azil u EU, biti vraćeni ovamo.

Demografska slika Srbije ne uliva nadu. Podaci Zavoda za statistiku pokazuju da je prošle godine rođeno najmanje beba od Prvog svetskog rata. Samo na osnovu negativnog prirodnog priraštaja, Srbija je u poslednjih 15 godina ostala bez oko pola miliona stanovnika.

Prema popisu stanovništva iz 2011, u Srbiji ima oko milion neženja i više od 700.000 neudatih devojaka. S obzirom da ima više ljudi starijih od 65 godina nego dece do 16 godina logično je što se Srbija nalazi među tri države s najstarijim stanovništvom u svetu.

Trenutno, u Srbiji 52 odsto majki ima samo jedno dete, a da bi došlo do obnavljanja populacije potrebno je da 11 odsto žena u reproduktivnom periodu ima jedno dete, 44 odsto dvoje dece, a 45 odsto troje.

Vlast je konstatovala postojanje problema bele kuge kao "depopulaciju koja je realnost i neposredna budućnost Srbije". Istraživanja pokazuju da će se kriza rađanja nastaviti i produbiti usled iseljavanja mladih, koji su u najboljim godinama za reprodukciju.

Još pre 11 godina vlada Srbije je usvojila dokument nazvan Strategija podsticanja rađanja, ali u praksi ništa nije urađeno. Aktuelna vlast namenila je 600 miliona dinara ove godine za Ministarstvo za demografiju i populacionu politiku.

Dobar deo tog novca utrošen je na medijsku kampanju, koja nije dala nikakve pozitivne efekte. Naivno je očekivati da problem bele kuge reši Vlada u kojoj se nalazi šest žena, koje ukupno imaju dvoje dece, od kojih je jedno emigriralo, a drugo se školuje u inostranstvu.

Bezuspešni su i pokušaji da se sistemski spreči odlazak mladih. Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja najavilo je formiranje tima koji će predložiti mere za ostanak mladih i povratak onih koji su otišli.

U timu je trebalo da učestvuju predstavnici Ministarstva, SANU, univerziteta, Privredne komore, Unije poslodavaca i Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj. Zasad, jedini efekat postignut je zaposlenjem Sime Spasića, kriminalca osuđenog za silovanje, na mesto savetnika za porodicu. Da tragedija dobije elemente komedije vlast se potrudila samohvalom kako je smanjila stopu nezaposlenosti.

Preteće budućnosti svestan je i Aleksandar Vučić.

- Do 2050. godine Srba će biti 6.230.000, a do 2100. biće samo 4.327.000. Dvostruko manje nego Albanaca - rekao je Vučić.

Izveštaj organizacije Hjuman lajf upozorava da će Srbi kao nacija nestati za 250 godina. Zbog pada nataliteta odumire 79 nacija, od čega čak 35 evropskih. Prema tim podacima, u poslednjih sto godina broj Srba se smanjio za 10 odsto, dok se u istom periodu broj Albanaca povećao za 700 odsto, a Rumuna, Bugara i Grka za 40 odsto. Sličnu perspektivu predstavlja i demografska mapa, koju je napravio The Global Politics.

Za pripremu mape su korišćeni podaci iz više izvora, uključujući i američku obaveštajnu službu CIA. Prema toj projekciji, samo Moldavija, Litvanija i Letonija imaju manje šanse za demografski oporavak od Srbije.

Suprotno Srbiji, Kosovo, koje je predstavljeno kao posebna država, ima pozitivan prirodni priraštaj i očekuje se da do 2050. godine poveća broj stanovnika.

Broj Srba smanjuje se i izvan Srbije, naročito u susednim državama. U Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori promena nacionalnog identiteta izazvana je politikom koju vodi njihova vlast, dok u Bosni i Hercegovini broj Srba pada usled iseljavanja. Hrvati očekuju da 2067. godine definitivno reše srpsko pitanje, do tada u lijepoj njihovoj neće ostati nijedan živi Srbin.

Ako ne dođe do političkih promena, možda Srbija pre Hrvatske ostane bez Srba. Iako je vlast Aleksandra Vučića najodgovornija za aktuelni egzodus, stvaranju osnovnog motiva za bekstvo iz Srbije značajno su doprineli i lideri opozicije.

Ljudi ne veruju da promene mogu da donesu Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boris Tadić, Zoran Živković i ostali predstavnici bivše vlasti. S obzirom da su upravo oni alternativa naprednjačkoj pošasti, ne čudi što mladi i obrazovani, pa i svi ostali, spas traže u inostranstvu, što dalje od srpske proklete avlije.

Ukoliko se hitno ne nađe način za političku obnovu, ostvariće se proročanstvo Tarabića, svi Srbi će stati pod jednu šljivu, Vučićevu.